PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se na LOG IN.

Zašto registracija? Registracijom dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help). Dobijate pristupa statistici, dobijate mogućnost da unosite komentare, kažete šta mislite, iznesete svoja iskustva, ocenjujete, preporučujete, kudite ili hvalite... Jednom rečju, prestajete da budete puki posmatrač i postajete aktivni i kreativni činilac ovog sajta...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju. REGISTRACIJA JE BESPLATNA I TRAJE 1 MINUT!
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
  
 
 
 
 
 
 SPECIJALNI POPUST

Za narudžbinu ČETIRI ili više knjiga POPUST od 20%
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Piše: Milan Gligorijević Gaon
 
 
MODERNI GNOSTIK - KARL GUSTAV JUNG
 

Susret savremene nauke i starih ezoterijskih tradicija vidljiv je u više tačaka. Reči savremenih fizičara, na primer, katkada zvuče kao neposredni eho učenja drevnih mudraca. Neki od njih to i otvoreno priznaju. Tako, recimo, nobelovac Verner Hajzenberg, jedan od tvoraca kvantne mehanike i otkrivač principa neodređenosti, u svojoj knjizi Fizika i metafizika (Der Teil und das Ganze)  kaže: „Veliki naučni doprinos teorijskoj fizici koji je... došao iz Japana može ukazivati na određen odnos između filozofskih ideja dalekoistočne tradicije i filozofske suštine kvantne teorije“, a Robert Openhajmer, takođe slavni fizičar, pisao je: „Opšti pojmovi o ljudskom razumevanju... koje osvetljavaju otkrića u atomskoj fizici nisu... potpuno nepoznati... ili novi. Čak i u našoj sopstvenoj kulturi oni imaju svoj istorijat, a u budističkoj i hinduističkoj misli još značajnije i centralnije mesto. Ono što mi nalazimo predstavlja potvrđivanje, ohrabrenje i pročišćavanje stare mudrosti.“

Spoj drevne mudrosti i savremene naučne misli najupadljiviji je na području ljudske psihe, što je sasvim razumljivo s obzirom na to da je psiha osa oko koje se vrti svekolika ezoterija. U toj oblasti u onostrano je, svojim izuzetno plodnim radom tokom više decenija i na mnoge različite načine, verovatno najdublje zašao slavni švajcarski psiholog i psihijatar Karl Gustav Jung. Mada je za savremenu racionalističku epohu karakteristično prećutkivanje pa čak i zataškavanje ezoteričnih interesovanja i bavljenja znamenitih ljudi, kada je u pitanju Jung to nije moguće jer njegovi brojni pisani radovi tako su krcati ezoterijskim stavovima da se to jednostavno ne može ni prevideti ni sakriti.

Jung je po svojoj prilici jedan od najvećih, ako ne i najveći, među modernim proučavaocima ljudske psihe. Slobodno se može reći da je njegovo učenje revolucionisalo psihološku nauku u prethodnom veku i da je njegov doprinos istraživanju ljudske duše ogroman. Nisu usamljena mišljenja da je bio toliko ispred svog vremena da ono što je uradio još uvek nije moguće potpuno sagledati i da će tek budućnost do kraja razotkriti Junga i njegovo delo. Stoga ga neki svrstavaju među one najveće među velikima koji su daleko prevazišli granice oblasti kojom su se bavili i čije delo je ostavilo neizbrisiv trag u razvoju ljudske misli uopšte kao što su, recimo, bili Leonardo da Vinči ili Nikola Tesla.

Ali ono što je za našu temu najvažnije jeste dalekosežna onostranost kojom je prožeto Jungovo delo. On je kroz strogo naučni pristup, oslanjajući se na praktično iskustvo stečeno kroz dugu praksu psihoterapeuta, ali i kroz sistematsko samoposmatranje, izgradio jedno kompleksno viđenje ljudske duše koje se u suštini potpuno podudara sa učenjima starih ezoteričnih tradicija. Stoga se osnovni pojmovi Jungove analitičke psihologije sadržajno poklapaju sa pojmovima prisutnim u ezoteriji i misticizmu već hiljadama godina. Tako se čuveni Jungov koncept kolektivnog nesvesnog u velikoj meri podudara sa zapisima u akaši starih Indusa, pojmom koji je preko teozofije preuzela i zapadna hermetička tradicija, ili animom mundi, svetskom dušom srednjovekovnih hermetista. Isto važi i za arhetipove, koji se gotovo sasvim poklapaju sa akašičnim praslikama. Individuacija, glavni praktični cilj Jungove analitičke psihologije, zapravo je samo njegov izraz za proces koji čini suštinu svih ezoteričnih praksi proces spiritualnog razvoja ili samoostvarenja. Na njegovu definiciju procesa individuacije ne bi imali primedbi ni najčistokrvniji mistici i gnostici, jer bolju definiciju spiritualne samorealizacije i gnoze, odnosno spoznaje kroz samospoznaju, ne bi dali ni oni sami:

Ja izraz individuacija koristim da bih označio proces kojim osoba postaje psihička individua, što će reći, izdvojeno, nedeljivo jedinstvo ili celina...  Individuacija znači postati jedno, jedinstveno biće i, u onoj meri u kojoj individualnost obuhvata našu najdublju, krajnju i neuporedivu jedinstvenost, individuacija takođe označava postajanje samim sobom. Stoga bismo individuaciju mogli prevesti i kao postizanje sopstvenosti ili samospoznaju... Sopstvo obuhavata beskrajno više od pukog ega... Ono je isto toliko naše Sopstvo, kao i sva druga Sopstva... Individuacija nas ne odseca od sveta, već u nama okuplja svet.“

I definicije drugih psiholoških i spiritualnih pojmova koje daje Jung zapanjujuće se podudaraju sa ezoteričnim i mističnim shvatanjima. On o duši kaže:

„...ljudska duša je nezamislivo složena i raznorodna... Samo me divljenje i strahopoštovanje mogu ispunjavati dok sagledavam dubine i visine naše psihičke prirode. Njen neprostorni univerzum skriva neiskazivo obilje predstava koje su se nakupile tokom miliona godina života... Moja je svest poput oka koje prodire do najudaljenijih prostora... Uporedo sa ovom slikom postavio bih veličanstveni prizor zvezdanog neba noću, jer jedini ekvivalent univerzuma u nama jeste univerzum izvan nas: i baš kao što do onog drugog dopirem posredstvom tela, tako i do ovog prvog dopirem posredstvom psihe.“

Čitajući ovo, prosto se moramo setiti predstave zapadnih ezoterista o podudarnom odnosu čoveka, kao mikrokosmosa, i univerzuma, kao makrokosmosa, kao i centralne teze indijske mistike o suštinskom jedinstvu individualnog i univerzalnog Sopstva Atmana i Brahmana. Uostalom, Jung o Sopstvu piše gotovo isto ono što drevne indijske upanišade govore o Atmanu:

„Sopstvo je kvalitet koji je nadređen svesnom egu. On obuhvata ne samo svesnu već i nesvesnu psihu... Sopstvo nije samo središte, već je takođe i celokupna sfera koja obuhvata i svesno i nesvesno: ono predstavlja središte ove ukupnosti, baš kao što i ego predstavlja središte svesti... Sopstvo je cilj našeg života, jer je ono najpotpuniji izraz te sudbinske kombinacije koju nazivam individualnošću.“

A sledeće Jungove reči na temu sna mogao je da izrekne bilo koji mistik:

„San su mala skrivena vrata u najunutrašnjije i najtajnovitije zakutke psihe, otvor u onu kosmičku noć koja je psiha bila davno pre nego što je postojala bilo kakva ja-svest, i koja će i dalje ostati psihom ma koliko daleko se rasprostrla naša ja-svest... u snovima mi preuzimamo obličje onog univerzalnijeg, istinskijeg i večnijeg čoveka koji obitava u tmini prvobitne noći. Tu je on uvek ceo, i celina je u njemu, ne razlikujući se od prirode i lišena svakog jastva.“

Najzad evo i Jungovih opservacija o svesti kao ključnom pojmu svih ezoteričnih i mističnih učenja:

„Kada razmišljamo o tome šta svest zaista jeste, na nas dubok utisak ostavlja izuzetna čudesnost činjenice da neki događaj koji se odigrava izvan nas u kosmosu istovremeno stvara jednu unutrašnju predstavu, da se on, da tako kažemo, odigrava i unutra, što će reći: da postaje svestan... Jer zaista, naša svest ne stvara samu sebe ona izvire iz neznanih dubina. U detinjstvu ona se postepeno budi, a tokom celog života ona svakog jutra pri buđenju izranja iz nesvesnog stanja. Ona je poput deteta koje se svakog dana rađa iz primordijalne utrobe nesvesnog.“

Jung je bio duboko svestan da su teorije koje je izgradio u mnogome podudarne sa ezoteričnim spoznajama i to ne samo da ne krije, već posebno ističe, nalazeći u toj činjenici potvrdu istorijskog kontinuiteta na koji se naslanja njegova sopstvena misao. Pritom je zaista vredno divljenja to što je Jung do svojih saznanja došao sam, ne prihvatajući a priori nijedno postojeće učenje. Ništa nije uzimao „zdravo za gotovo“, već je sve pomno proveravao i prihvatao samo ono što je mogao da i sam empirijski utvrdi, odnosno ono što je imalo svoje utemeljenje u činjenicama. Naravno, reč je o psihičkim činjenicama, ali za Junga, kao i za ezoteričnu misao uopšte, psihičke činjenice nisu ništa manje „činjenične“ od fizičkih, a u izvesnom smislu su čak i stvarnije. Jer, kako podvlači Jung, fizičku stvarnost doživljavamo jedino i isključivo kroz psihu. Ukratko, svoju zadivljujuću sliku ljudske duše Jung je gradio samostalno tokom decenija hrabrog ronjenja po neistraženim proistranstvima psihe svojih pacijenata, a pre svega svoje sopstvene.

Između ostalog, Jung je dugo proučavao i praktično koristio drevnu kinesku Knjigu promena, čuveni Ji Đing. U tome je išao tako daleko da su zlobnici govorili kako on svakog jutra konsultuje Ji Đing kako bi odlučio da li da u jutarnji čaj stavi jednu ili dve kocke šećera. Osim toga, decenijama je proučavao hermetička učenja, a posebnmo alhemiju kojoj je posvetio više od dvadeset godina. Jung je bio iznenađen kada je u snovima i vizijama svojih pacijenta, koji o alhemiji nisu znali ništa, a katkad čak ni čuli za nju, počeo da nailazi na klasične alhemijske simbole. Postepeno je shvatio je da ti simboli potiču iz kolektivnog nesvesnog, sloja nesvesnog zajedničkog celoj ljudskoj rasi, i da stoga imaju univerzalni značaj. Zato se bacio na dugogodišnje proučavanje alhemijskih tekstova, pri čemu se nije služio savremenom literaturom o alhemiji, već je čitao originalne srednjovekovne alhemijske rukopise, na grčkom i latinskom. Kada se zna da su ti tekstovi većinom alegorijski i namerno nejasni, to proučavanje izgleda kao istinsko intelektualno čudo. Na kraju je iz toga proizašla njegova poznata knjiga Psihologija i alhemija (Psychologie Und Alchemie). Jung podvlači:

Ali kada sam počeo da razumem alhemiju, shvatio sam da ona predstavlja istorijsku vezu sa gnosticizmom i da stoga postoji kontinuitet između prošlosti i sadašnjosti... alhemija je, na jednoj strani, uspostavljala vezu sa prošlošću, a na drugoj sa budućnošću, sa savremenom psihologijom nesvesnog... Veoma brzo postalo mi je jasno da se analitička psihologija na najčudniji način podudara sa alhemijom...“

Jungova istraživanja najviše su doprinela saznanju o spiritualnoj suštini alhemije, jer je on prvi u naučnom svetu otkrio složenost i univerzalnost alhemijskih simbola i njihovu važnu ulogu na putu čovekovog spiritualnog samoostvarenja. Zahvaljujući njemu, postalo je jasno da je alhemija nešto mnogo više od primitivne preteče hemije, kako se do tada mislilo.

Jedno od najznačajnijih Jungovih ponovnih otkrića prastarih „drugih znanja“ svakako je njegovo celovito tumačenje alogičnih, neuzročnih veza između događaja i pojava koje je izneo u svojoj čuvenoj teoriji sinhroniciteta. Po njoj, princip uzročnosti ima samo ograničenu i relativnu vrednost. Iza njega deluje jedan opštiji zakon po kome su svi događaji, koji imaju bilo kakve veze sa jednom datom situacijom, čak i kada izgledaju potpuno nezavisni jedan od drugog, međusobno smisaono povezani. Ta veza se ne ostvaruje u takozvanom objektivnom svetu, već u svesti posmatrača, a Jung je naziva odnosom sinhroniciteta koji definiše kao vremensku podudarnost događanja povezanih ne uzročno, već po sadržaju i smislu. Najčešće se radi o podudaranju sadržaja svesti čoveka sa nekim objektivnim događajem. Na tom principu zasnovane su i tehnike proricanja, kao što su kineski Ji Đing, rimsko gatanje iz leta ptica ili utrobe životinja, proricanje pomoću tarot karata i mnoge druge. Veliki praktični značaj ima činjenica da se u pojavi sinhroniciteta, kako tvrdi Jung, često ispoljava skriveni smisao situacije, koji izmiče razumskom rasuđivanju. Stoga u takvim pojavama čovek katkada može da otkrije dragocene latentne poruke koje sadrže njegovi doživljaji.

Sinhronicistička iskustva uopšte nisu retka. Mnogi ljudi su makar jednom u životu doživeli da im se na čudan, simboličan, a ponekad i predskazujući način u svesti povežu događaji između kojih, očito, nije postojala nikakva uzročno-posledična veza. Možda najtipičniji primer ovakvih veza, van logike i razuma, nalazimo kod snova. Malo je ljudi koji nikada u životu nisu iskusili čudno i tajanstveno povezivanje snova sa stvarnošću, kao u slučaju kada san predvidi neku buduću zgodu ili otkrije snevaču događaj za koji na drugi način nije mogao da sazna. Naravno, na ovako malom prostoru, ni izbliza nije moguće dati detaljan prikaz Jungove teorije sinhroniciteta. Nju, međutim, vrlo dobro ilustruje sledeći zanimljiv primer koji navodi sam Jung:

„Jedna mlada bolesnica, uprkos naporima koje smo i ona i ja ulagali da bismo savladali njene otpore, ostajala je psihološki nepristupačna. Njeno sjajno obrazovanje, fino naoštren dekartovski racionalizam i shvatanje realnosti, koje je bilo nemoguće dovesti u sumnju, bili su joj najbolje oružje za odbranu te pozicije. Zato sam morao da se oslonim na nadu da će joj se dogoditi nešto neočekivano i iracionalno što će razbiti intelektualni oklop u koji se sama zatvorila.

Jednoga dana pričala mi je impresivan san od protekle noći u kome joj je neko dao dragulj velike vrednosti skarabeja od zlata. U tom trenutku začuh iza sebe lake udarce u prozor. Okretoh se i spazih velikog insekta koji se spolja bacao na staklo. Otvorih prozor i uhvatih bubu. Bio je to zlatni skarabej! Pružih ga mojoj bolesnici. ’Evo’, rekoh joj ’vašeg skarabeja’. Taj događaj probio je led njenog intelektualnog otpora. Tretman je nastavljen i rezultati su bili zadovoljavajući“.

Posebno je značajno da se u ovom događaju pojavljuje baš skarabej koji je kod starih Egipćana bio simbol preporoda i promene. Slika sna i stvarni insekt podudaraju se skoro doslovno, a simbol jasno ukazuje na promenu u stavu pacijentkinje koja nastaje od tog trenutka. Ono što je još zanimljivije jeste neverovatno vremensko poklapanje priče o snu sa stvarnom pojavom insekta.

O Jungovom ezoteričnom usmerenju još bolje i uverljivije od njegovih teorija i definicija glavnih psihičkih činilaca svedoče podaci iz njegove autobigafije Sećanja, snovi razmišljanja (Memories, Dreams, Reflections). Oni zaista govore samima sobom, počev od prvih rečenica te izuzetne knjige:

„Moj život predstavlja priču o samoostvarenju nesvesnog... Ne mogu da se poslužim naučnim jezikom kako bih iskazao taj proces rasta u sebi, zato što nisam u stanju da doživim sebe kao naučni problem... Ono što smo po svojoj unutarnjoj predstavi... može da se izrazi jedino putem mita. Mit je osobeniji i izražava život tačnije nego što to čini nauka... I tako, u svojoj osamdeset i trećoj godini života, poduhvatio sam se da ispričam svoj lični mit.“

Ova autobiografija svedoči, između ostalog, da je Jung imao niz paranormalnih doživljaja o kojima piše kao o najnormalnijim stvarima. Dobar primer je sledeći opis klasičnog poltergejsta, praćenog pojavom prikaza:

„Imao sam čudno osećanje da je vazduh ispunjen duhovima. Potom je izgledalo kao da su našu kuću počeli da posećuju duhovi. Moja najstarija kćerka je videla kako neka prilika u belom prolazi kroz njenu sobu. Moja druga kćerka, nezavisno od starije sestre, saopštila je kako je u toku noći neko dva puta strgnuo ćebe sa nje...  Oko pet sati posle podne, u nedelju, zvono na ulaznim vratima je počelo da pomamno zvoni. Bio je sunčani letnji dan; dve sluškinje nalazile su se u kuhinji iz koje se mogao videti otvoreni plato ispred ulaznih vrata. Svi su odmah pogledali u tom pravcu, ali nikoga nije bilo na vidiku. Sedeo sam blizu zvona na vratima, i ne samo da sam ga čuo, već sam i video kako se pokreće...“

Međutim još više padaju u oči i daleko su značajniji Jungovi izrazito ezoterični i mistični stavovi. I dok je u svojim naučnim radovima bio oprezan, pa je takve stavove izražavao strogo naučnom metodologijom i terminologijom, u ovoj knjizi to čini sasvim otvoreno i direktno, tako da bi čovek, ne znajući ko je autor, mogao da zaključi da ju je pisao neki mistik. Evo nekoliko citata koji to dobro ilustruju:

„Spoljašnja dešavanja ne predstavljaju nikakvu zamenu za unutrašnje iskustvo... U stanju sam da razumem sebe jedino u svetlu unutarnjih događaja. Oni daju jedinstvenost mom životu...“

„Tokom celog života često mi se dešavalo da iznenada pokažem znanje o nečemu, sa čim doista uopšte nisam mogao da budem upoznat. Znanje je naviralo kao da se radilo o mojoj sopstvenoj ideji.“

Poput gnostika svih vremena i sa svih meridijana, koji su jedini put ka Bogu videli u individualizovanom i neposrednom odnosu sa njim, kroz duboku spoznaju samog sebe, Jung prezire dogmatizovanu i formalizovanu institucionalnu religiju:

„... u ovoj ceremoniji nije bilo ni traga od Boga bar ne za mene... O njemu se, naravno, govorilo, ali to su bile samo puke reči... Nisam primetio nikakav trag zajedništva, jedinstva, ujedinjenja... kakva je bila svrha ove neuspele memorijalne službe s neukusnim hlebom i kiselim vinom? Polako sam došao do saznanja da je ova pričest predstavljala sudbonosno iskustvo za mene. Pokazala se praznom... ’Pa to uopšte nije religija’, mislio sam. ’Tu nema Boga’... nisam više mogao da učestvujem u opštoj veri, već sam imao utisak da sam uvučen u nešto neizrecivo.... Bio sam isto tako siguran da nijedan od teologa koje sam poznavao nikada nije video ’svetlost u tami’, jer da jeste nikada ne bi mogao da propoveda ’teološku religiju’ koja mi je delovala krajnje manjkavo, s obzirom na to da nije nudila ništa drugo do verovanja bez nade.“

O svome ocu, protestantskom svešteniku, kaže:

„... bilo mi je gotovo neshvatljivo da on još uvek nije imao iskustvo Boga, najočevidnije od svih iskustava. Znao sam... da se znanje ove vrste ne može dokazati, ali mi je bilo isto tako jasno da ono i ne iziskuje ništa više dokaza nego lepota sunčevog zalaska ili noćne strave.“

Ovu autentičnu gnostičku religioznost Jung izražava i ovako:

„Često sam imao utisak da se u svim odsudnim trenucima ne nalazim više među ljudima, već da sam sâm pred Bogom. I kada bih se zatekao ’tamo’, gde više nisam bio usamljen, našao bih se izvan vremena; pripadao bih vekovima; a Onaj koji je tada davao odgovore bio je Onaj koji je oduvek bio, koji je postojao pre mog rođenja. Onaj koji je bio večan...“ ili ovako: „...nakon tog iskustva znao sam šta Božja milost znači. Čovek mora da se do kraja prepusti Bogu; ništa osim ispunjavanja Njegove volje nije bitno.“

I Jungovo tumačenje simbola gotovo je istovetno onom koje srećemo u ezoteričnim učenjima.  Sa ezoteričnog, ali i sa stanovišta Jungove analitičke psihologije, simbol nije samo predstava nečega, već delatni „psihički transformator“, kadar da preobražava psihičku energiju, u čemu leži njegova upotrebna vrednost poznata u ezoteriji hiljadama godina i ponovo otkrivena u Jungovoj psihoterapiji. Osim spoljnog, očiglednog značenja, simbol sadrži i skriveno značenje koje nije u domenu svesti, a još manje racionalnog, već ponire duboko u nesvesno. Simboli se i rađaju u nesvesnom, ili možda oduvek postoje u njemu, i iz nesvesnog isplivavaju u svest, kao i mitovi koji su zapravo složeni simboli. Nesvesno je, dakle, mnogo šire i mnogo „više zna“ od svesnog dela bića, a kako ono ne razume racionalni jezik, već jedino jezik slika, jezik simbola i mitova je izrazito slikovit. Religije i ezoterične tradicije, bez izuzetka, koriste simboličan jezik i slike da bi predočile razumu nedostupne vidove stvarnosti, koje nije moguće predočiti na drugi način, i da bi odgovorile na osnovna, suštinska pitanja o životu i smrti, o duši, o Bogu... Preobražavajući psihičku energiju, simboli i mitovi premošćavaju jaz između obične, svakodnevne svesti i svesti viših planova i omogućavaju unutrašnju spoznaju, „shvatanje neshvatljivog“, odnosno poimanje viših nivoa realnosti. U krajnjoj liniji oni čoveku otkrivaju njegovu božansku prirodu i pokazuju mu put povratka u „Veliko Jedno“.

Zgodnu ilustraciju ovake uloge simbola nalazimo u čuvenom Jungovom snu koji na vrlo živ, simboličan način postavlja problem odnosa između Sopstva, koje Jung naziva „Više Ja“, i „ega“, odnosno „malog ja“ ili inkarnirane ličnosti. U tom snu, u jednoj kapeli lišenoj religijskih simbola, ali bogato ukrašenoj cvećem, na tlu ispred oltara sedi u položaju lotosa jedan jogin duboko zadubljen u meditaciju; gledajući ga izbliza sanjač otkriva da jogin ima njegovo lice; zaprepašćen i prestrašen, on se budi misleći „Ah! Evo onoga koji meditira o meni. On sanja jedan san i taj san to sam ja.“ Jung je tu viziju tumačio kao parabolu. On kaže:

„Sopstvo uzima ljudski oblik da bi došlo u egzistenciju tri dimenzije, kao kad neko obuče gnjuračko odelo da bi se bacio u more. Sopstvo napuštajući egzistenciju u onostranom preuzima religiozno držanje, kao što pokazuje kapela u slici sna; u svom zemaljskom obliku, ono može da iskusi iskustva sveta tri dimenzije i da kroz jednu proširenu svest napreduje prema svom ostvarenju.“ 

Neosporni velikan nauke o psihi, Jung nije ništa manje veliki ezoterista i mistik. Uostalom, reagujući na žestoke napade predstavnika „teološke religije“, kako je zvao institucionalizovanu religiju, sam je za sebe govorio: „Ja sam jeretik i mistik.“ Njegovi genijalni uvidi odveli su ga do same srži zajedničke svim ezoterijskim tradicijama. Sopstvenim otkrićima on je doslovno uplivao pravo u maticu univerzalne ezoterijske tradicije. Roneći kroz nju, postao je istinski gnostik što je pred kraj života i otvoreno priznao: „Jeste, ja sam gnostik“, kaže on u svojim Sećanjima, snovima, razmišljanjima.

Osim deklarisanih mistika i gnostika, okupljenih u savremenim ezoterijskim organizacijama, do skrivenih unutrašnjih riznica dopiru i pojedini „inspirisani“ naučnici, pa stoga njihovi glasovi ponekad zvuče kao verni odjeci hiljadugodišnje mudrosti koju prenose ezoterijske predaje. Štaviše, pojedini među njima postaju svesni činjenice da ih njihovi sopstveni naučni rezultati navode na jedan put kojim su drevni posvećenici išli pre mnogo vekova. To uliva nadu da savremena misao, posle dugog lutanja, ponovo pronalazi vezu sa sopstvenim korenima. Nadajmo se stoga da će 21. vek najzad i na širem planu otkriti zaboravljene horizonte, koje su nekadašnji tragači otkrivali „okom Mudrosti“, i da će uspeti da u modernu misao integriše arhetipsku sliku čoveka, svedoka večnosti, potencijalno beskonačnog, kao neodvojivog dela jednog sveta u kome su harmonija i saosećanje neophodni zakoni. To bi moglo da iz temelja izmeni sumornu, obezdušenu i obezboženu sliku savremenog sveta, ogrezlog u materijalizam, sebičnost i otuđenost. A ako se to desi, ne mali deo zasluga pripašće i modernom gnostiku Karlu Gustavu Jungu.