Da li ste sujeverni? Ovakvo pitanje, „s neba pa u rebra“, verovatno će vam izmamiti osmeh: Kakvo sujeverje danas, u veku nauke i tehnologije? Ipak, da praznoverja nisu uvek ono što im ime kaže – PRAZNOverja – uverili su se na svojoj koži mnogi ljudi.

Sujeverje je, inače, drevna baština čovečanstva. Bilo je neodvojivi deo života naših predaka, sve do najnovijih vremena. Danas smo skloni da se smejemo praznoverju naših starih. Ali, da li to činimo baš od srca? Naime, i danas je sujeverje prisutno kod mnogih ljudi, mada ga oni najčešće kriju „kao zmija noge“.

Uprkos svojstvenoj nam racionalnoj slici sveta, u dubini svih nas titraju i danas, kao svojevrsna suprotnost čudima naše tehnološke ere, atavistički sujeverni strahovi. Ma koliko bili razumni i spremni da se podsmehnemo „glupim praznovericama“, i dalje oprezno menjamo pravac hoda, ako nam je crna macka prešla put, kucamo u drvo da ne ureknemo i, u dubini duše, nismo baš najsigurniji da ne treba da se plašimo urokljivih očiju. Smejemo se starim praznovericama, ali se ipak obazrivo držimo načela: „Što je sigurno, sigurno je.“ A da takvo ponašanje, barem u nekim slučajevima, nije sasvim bez osnova pokazuju brojni primeri iz života.

Postoje mnoga tradicionalna verovanja koja zovemo sujeverjem. Verovanje da broj 13 donosi nesreću, da potkovica, zečja šapa i razne druge amajlije donose sreću, da se na kraju duge može naći zakopano blago, da urokljive oči mogu da naškode i mnoga druga. U našem uobičajenom racionalnom pogledu na svet takva verovanja jednostavno su proglašena praznoverjem, bez pravog uvida u njihovu suštinu.

Naravno, ni na pamet mi ne pada da poričem postojanje istinskih praznoverica. Ono što hoću da naglasim jeste činjenica da neka sujeverja imaju podlogu u realnosti. Sasvim je druga stvar što je većina takvih verovanja i ponašanja vezanih za njih vremenom izgubila vezu sa sopstvenim izvorima. Tako su ostala verovanja i ponašanja, lišena korena, koja se preuzimaju i ponavljaju po inerciji tradicije, a bez razumevanja njihovog smisla.

Smisao nekih od njih vrlo je pragmatičan. Ona su nastala na osnovu iskustva, ali su vremenom ta iskustva zaboravljena. Evo jednog primera. Relativno doskora u narodu je bilo opšterašireno verovanje da platnene dečje pelene ne treba ostavljati napolju da se suše posle zalaska sunca. U poslednje vreme ono je, doduše, sve manje aktuelno, jer su papirne pelene gotovo sasvim istisnule klasične. Na prvi pogled, ovo verovanje liči na čistu praznovericu i moglo bi se lako povezati sa verovanjem u mitska bića koja postaju aktivna sa nastupanjem noći, kao što su duhovi, vampiri ili vukodlaci.

Medutim, stvarna podloga ovog verovanja je mnogo prozaičnija i lako se otkriva malo pažljivijim posmatranjem. Naime, pelene ostavljene da se suše napolju u sumraku svojom belom bojom kao magnet privlače brojne sitne insekte koji se lepe po njima. I mada većina žena koje su tako postupale nisu znale za taj vrlo praktičan razlog, one su, držeći se onog narodnog „ne valja se“, postizale cilj.

Ima i drugačijih primera gde stvari nisu tako jednostavne, mada i ta verovanja imaju realnu podlogu koja je zaboravljena ili nepoznata. Recimo, verovanje da ne valja prolaziti ispod raširenih merdevina, dvostrukih bandera i sličnih konstrukcija u obliku izvrnutih raklji. Na prvi pogled, ono zaista deluje besmisleno. Medutim, ako se setimo istraživanja koja su otkrila pojavu zračenja oblika čitava stvar počinje da dobija vrlo smislene obrise. Naime, ta su istraživanja pokazala da sami geometrijski oblici izazivaju izvesna zračenja, katkad vrlo snažna, koja za živa bića mogu da budu blagotvorna, ali i vrlo opasna.

U tom pogledu pogotovu se ističu šiljati oblici, poput piramide i kupe, a oblik raširenih merdevina i dvostrukih bandera je vrlo blizu tome. Čini se, dakle, da barem neka od takozvanih praznoverja debelo zalaze na „onu stranu“, u svet nevidljivog i neopipljivog, svet nepoznatih energija koje se na veoma čudne načine upliću u svakodnevnicu i utiču na nju. Zato izrazi sujeverje i praznoverje, po svemu sudeći, u nekim slučajevima ne odražavaju pravo stanje stvari. Jer, izvesno je da u mnogim pojavama koje olako guramo u ovu kategoriju nečega ima. Iza verovanja koja deluju naivno, čak detinjasto, katkad se krije jedna stvarnost drugačija od ove svakodnevne, ali ništa manje stvarna.

Već vas vidim kako se smeškate i pitate se u sebi da li ću da preteram pa da vas uveravam kako treba da budete sujeverni. Bože me sačuvaj, svakako neću. Da kucnem u drvo, pu, pu, još sam, čini mi se, pri zdravoj pameti. Ali, šalu na stranu, ono što želim da vam predočim jeste činjenica da praznoverice nisu uvek ono što im ime kaže. A u to su se na vrlo ubedljive načine uverili mnogi ljudi.

„Baksuzni“ predmeti
Nisam od onih koji će tvrdoglavo odbijati hotelsku sobu ili sedište u bioskopu sa brojem 13 ili napraviti dramu oko crne mačke iz komšiluka. Ali, kada se pomenu takozvani „baksuzni“ predmeti, stvari koje svojim vlasnicima donose nevolje, pa i ozbiljne nesreće, neću samo podsmešljivo odmahnuti rukom jer znam da se često ne radi o praznim pričama.

Postoji mnogo proverenih slučajeva koji potvrduju da iza verovanja u „baksuzne“ predmete stoji nešto vrlo stvarno, nešto što je tokom vremena, putem nataloženog iskustva, do takvog verovanja i dovelo. I upravo zdrav razum, na koji se obično pozivamo kao na suprotnost praznoverju, obavezuje nas da otvorenih očiju i otvorena duha ispitamo činjenice.

U parapsihologiji ili psihotronici, koja je noviji vid ove nauke koja se bavi istraživanjem neobičnih fenomena i odkrivenih ljudskih sposobnosti, postoji hipoteza da dogadaji nabijeni snažnim emocijama ostavljaju izvesnu vrstu „traga“ ili „otiska“ na okolnim mestima i predmetima. Ti tragovi ostaju prisutni vrlo dugo i mogu veoma snažno da utiču na senzitivne osobe. Ovo je naročito slučaj sa tragičnim događajima, koji uključuju nasilnu smrt. Zato, pretpostavlja se, što su emocije ljudskog bića u trenutku nasilne smrti izuzetno jake.

Na ovaj način se objašnjava fenomen takozvanih „ukletih kuća“ ili „kuća sa duhovima“. Smatra se, naime, da su neobične pojave, u takvim kućama – lupkanje, zveka i razni drugi zvuci, ljudski glasovi, zapomaganje, krici... pa čak i pojave vidljivih sablasti – posledica tih specifičnih otisaka, koje su na tim kućama i predmetima u njima ostavili tragični događaji koji su se nekada u njima odigrali.

Priroda tih tragova za sada nije objašnjena. Po nekim hipotezama, radi se o izvesnoj vrsti energetskih zapisa. Prilikom snažnih emocija ili kada ima očajničke misli, čovek emituje velike količine energije i ti snažni energetski impulsi na neki nepoznat način utiskuju se u okolne predmete.

Mada je ovaj neobičan fenomen najčešci upravo kod „ukletih kuća“ ili „ukletih mesta“, neretko radi se i o pojedinačnim predmetima. Takvim predmetima obično se daje epitet „baksuzni“, i oni na ljude, koji dođu u dodir sa njima, deluju na krajnje čudnovate načine. Smatra se da je ovo njihovo svojstvo posledica tih čudnih otisaka, utisnutih u njih.

Ipak, pošto naučnog objašnjenja nema, ljudi su često skloni da, pozivajući se na zdrav razum, verovanje u „baksuzne“ predmete prezrivo odbace. I zaista, verovanje da neki predmeti donose nesreću moglo bi da bude samo jedno od sujeverja tipa „crne mačke“ ili „broja 13“. No, da li zaista jeste?

Postoji niz slučajeva koji potvrduju da u ovoj naizgled običnoj praznoverici može da bude neobično mnogo istine. Naime, u mnogo navrata stvari koje označavamo epitetom „baksuzan“ dokazale su svoje delovanje u praksi. Stoga fenomen „baksuznih“ predmeta treba osmotriti malo pažljivije.

Evo jednog zanimljivog slučaja koji poznati autor Kolin Vilson (Colin Wilson) navodi u svojoj čuvenoj knjizi Misterije. Dogadaj se odigrao u Engleskoj tridesetih godina prošlog veka i izgleda da potkrepljuje hipotezu o „tragovima“ utisnutim u predmete.

Neki zanatlija iz engleske pokrajine Devon oženio se i uselio u jednu kuću na obali mora. Mesec-dva po useljenju vratio se kući kasno noću mrtav pijan. Njegova mlada žena bila je zaprepašcena i užasnuta jer je svog muža znala kao uzornog u svakom pogledu i zakletog trezvenjaka. Kada se sutradan otreznio, čovek je bio vrlo depresivan, ponašao se zbunjeno i pokajnički i obećavao da nikada više neće okusiti piće.

Medutim, posle kraćeg vremena, sve se ponovilo po istom scenariju. Posle nekoliko takvih muževljevih napijanja, zabrinuta supruga obratila se za pomoć nekoj starici, poznatoj u tom kraju po vidovitosti. Starica je došla u njihovu kuću i još sa vrata pokazala na staru fotelju, koju su mladenci dobili kao svadbeni dar. Rekla je mladoj ženi da je ta naslonjača uzrok nevolja njenog muža i da je odmah spali. I zaista, od kako se fotelja pretvorila u gomilu pepela, muževljeva napijanja prestala su zauvek.

Epilog priče zaista je zanimljv. Preduzeto je ispitivanje porekla fotelje i na kraju je utvrdeno da je nekada bila svojina nekog mesara, teškog pijanice, koji je, sedeći u njoj, izvršio samoubistvo! Po svemu sudeći, naslonjača je i posle dugog vremena zadržala trag tog tragičnog dogadaja, otisak kadar da na ovako neobičan način deluje na druge ljude.

Ezoterijske tradicije nam kazuju da se ovakvi energetski tragovi u predmete mogu utisnuti i namerno, nekom vrstom rituala, posle čega ti predmeti imaju odredeno, unapred planirano dejstvo na ljude. Na tom principu zasnovani su talismani i amajlije koji imaocima treba da obezbede odredene dobrobiti ili zaštitu.

Medutim, sledeći slučaj izgleda da pokazuje da se i „baksuzni“ predmeti mogu namerno proizvesti. Reč je o iksustvu koje u svojoj putopisnoj knjizi Tumarali smo zajedno, opisuje americki putopisac Lambert, a u svojim Misterijama navodi ga i Kolin Vilson.

Lambert je 1928. godine putovao sa svojom suprugom Marijom oko sveta. U japanskom gradu Kobeu, u nekoj starinarnici, veoma jeftino je kupio jednu figuru od slonovače. Mala statua predstavljala je Ho-Teija, japansko božanstvo sreće! S obzirom na ono što sledi, ta činjenica se pokazala kao vrhunska ironija.

Sledećeg dana Mariju je spopala jaka zubobolja i mučila je naredne dve sedmice, u toku kojih se figurica nalazila u njenom ličnom prtljagu. Tokom daljeg putovanja, gospodin Lambert je, prepakujući stvari, bez neke posebne namere premestio figuru u svoj kofer i, gle čuda, sada je on postao žrtva strašne zubobolje, dok je bol njegove žene nenadano išcezao!

U toku jednog dužeg putovanja brodom, njihovi koferi nalazili su se u brodskom prtljažniku i za to vreme nijedno od njih nije imalo zubobolju! Ipak, supružnicima još uvek ni na kraj pameti nije padalo da svoje zubobolje povežu sa figurom.

Po povratku kući, u Sjedinjene Američke Države, supružnici su statuetu poklonili majci gospodina Lamberta i, već posle nekoliko sati, nesrećna žena je osetila snažan bol u zubu. I tek tada su Lambertovi povezali svoje zubobolje sa malom statuom božanstva. Postalo im je jasno da bol oseća samo onaj u čijem se posedu nalazi figurica i to jedino ako je ona i fizicki u blizini! Otuda išcezavanje bola dok su koferi bili u prtljažniku broda.

Kako objasniti ovako neobičnu pojavu? Čak i kada se prihvati da je figura na neki neobjašnjiv način bila uzrok bola – što izgleda očigledno – ostaje još teže pitanje: kako je predmet od slonovače mogao da „zna“ ko ga trenutno poseduje? Jer, „premeštanje“ zubobolje sa gospođe na gospodina Lamberta, kada se figurica našla u njegovom koferu, nije moglo biti izazvano njenim fizičkim približavanjem gospodinu Lambertu, pošto su supružnici i koferi bili zajedno u istoj kabini, već samo činjenicom da je prešla u njegov posed!

Objašnjenje koje je bračnom paru dao neki trgovac japanskim umetničkim predmetima, kome su na kraju i ostavili figuru, bilo je sledeće. U Japanu sveštenici su nekada imali običaj da u takve figure „uliju dušu“. To su činili skrivajući u njihovoj unutrašnjosti neki sveti predmet. Takav predmet statui daje neku vrstu života, a time i mogućnost da deluje na ljude.

Naravno, ovo objašnjenje je toliko uopšteno da se i ne može smatrati pravim objašnjenjem, a osim toga nameće i logično pitanje zašto bi statua Ho-Teia, božanstva sreće, bila „programirana“ tako da ljudima nanosi bol?

Neki parapsiholozi ovakve slučajeve tumače teorijom o poljima negativne psihičke energije, koja mogu da snažno deluju na osetljive osobe. Ali očito je da ni to nije potpuno objašnjenje.

Efikasna prokletstva
Jedan od najjačih sujevernih strahova oduvek je bio strah od prokletstva. Tokom čitave istorije čovečanstva sveštenici i žreci uspevali su da, zahvaljujući njemu, drže u pokornosti svoju brojnu pastvu, što je itekako uticalo na tokove istorije. Nikakvog se neprijatelja srednjovekovni vladari nisu plašili više nego papinog prokletstva, što je papama davalo čudesnu vlast i nad najmoćnijim monarsima.

Danas smo skloni da se, uprkos sopstvenim sitnim praznovericama, čudimo i smejemo ovakvoj lakovernosti, ne samo prostog puka, već i krunisanih glava. Ali prezrivi smešak ledi nam se na usnama kada čujemo verodostojne primere prokletstava koja su zaista bila delotvorna. Recimo, opšte je poznato čuveno „prokletstvo faraona“, zahvaljujuci kome su, pod neobičnim okolnostima, izgubili život ili zdravlje mnogi čuveni egiptolozi, koji su se drznuli da oskrnave večna boravišta faraona. Uprkos brojnim istraživanjima, još uvek ne postoji prihvaćeno naučno objašnjenje ovog čudnog i jezivog fenomena.

Ovoga puta biće reči o jednom manje poznatom, ali ništa manje zastrašujućem primeru efikasnog prokletstva. U prvoj polovini 19. veka, jedan indijanski poglavica, pošto mu je očito dozlogrdio teror belaca, prizvao je jedne noći duhove svojih predaka i, uz njihovu pomoć, kako tvrdi indijansko predanje, bacio prokletstvo na predsednike Sjedinjenih Američkih Država.

Po njegovoj anatemi, svaki americki predsednik koji bude izabran u godini čija je poslednja cifra nula moraće da umre u toku svog predsednikovanja, bilo prirodnom bilo nasilnom smrću. Sledeći podaci i kod najracionalnijih od nas izazivaju blagu jezu:

Mesec dana nakon proglašenja za predsednika 1840. godine, od zapaljenja pluća umire deveti predsednik SAD Vilijam Henri Harison (Willian Henry Harrison).

Abraham Linkoln (Abraham Lincoln) prvi put je izabran za predsednika 1860. godine. Posle četiri godine izabran je ponovo, da bi već iduće, 1865. godine bio ubijen u čuvenom atentatu u pozorištu.

Godine 1880. za dvadesetog predsednika SAD izabran je Džejms Abram Garfild (James Abram Garfield). Nije dugo predsednikovao. Ubijen je već u leto naredne 1881. godine.

Vilijam Mekinli (Willian Mc Kinley) postaje predsednik poslednje godine 19. veka, dakle 1900. Septembra 1901. godine umire od posledica ranjavanja u atentatu nekoliko dana ranije.

Voren Gamalijel Harding (Warren Gamaliel Harding) postaje predsednik 1920. godine. Tri godine kasnije umro je od „nepoznate bolesti“.

Slavni Frenklin Delano Ruzvelt (Franklin Delano Roosevelt) po drugi put je izabran za predsednika 1940. godine. Godine 1944. izabran je i treći put. Aprila 1945. umro je za svojim radnim stolom.

Do tada najmlađi američki predsednik Džon Ficdžerald Kenedi (John Fitzgerald Kennedy) izabran je 1960. godine. Poginuo je u čuvenom atentatu u Dalasu 22. novembra 1963.

Iako je, kao što je poznato, preživeo metak atentatora Hinklija (Hinkley), predsedniku Ronaldu Vilsonu Reganu (Ronald Wilson Reagan), koji je prvi put izabran 1980. godine, proučavaoci istorije prokletstava nisu davali nikakve šanse da se živ povuče sa predsedničkog položaja.

Medutim, predsednik je posle njega postao Džordž Buš (George Bush) stariji, a Regan je umro u dubokoj starosti 2004. godine, petnaest godina po završetku predsedničkog mandata. Znači li to da se sa Reganom završava istorija ovog čudnog prokletstva, ili je njegov slučaj samo izuzetak, pokazaće vreme.

„Vilinska kola“
Jedno od možda najraširenijih takozvanih praznoverja jeste verovanje u mitska bića kao što su aždaje, džinovi, vile i patuljci. Narodne i dečje bajke prepune su takvih čudnih bića, pogotovu vila i patuljaka kojih ima raznih vrsta i raznih ćudi, od onih blagonaklonih prema ljudima, pa do onih kojih se treba čuvati. I na sam pomen takvih stvari racionalni duhovi skloni su da reaguju žestoko i prezrivo. Obične praznoverice, puko sujeverje, dečje bajke, kazaće najčešće.

Ne bih baš mogao da kažem da spadam u one koji veruju da će prolazeći kroz šumu naići na kolonu patuljaka koji pretrčavaju put niti na gomilu vila raspletenih kosa. Ali to nikako ne znači da se iza verovanja u ta bića ne krije i nešto stvarno. Svet oko nas još uvek je prepun područja na koja razum i njegova ćerka racionalistička nauka još ni kročili nisu.

Neke od realnosti koje obitavaju u tim područjima u tradicionalnim verovanjima dobile su oblik vila, patuljaka ili drugih fantastičnih bića. Stoga, i ako odbacimo postojanje takvih bića u onakvom vidu kakav nam nudi narodno verovanje, ono što nije pametno olako odbaciti jeste postojanje nečeg što u mnogome odgovara predstavama o takvim bićima. Naprosto postoji previše činjenica i previše svedočenja o takvim stvarima da bi se sve to moglo jednostavno zanemariti bez velike opasnosti upravo po zdrav razum na koji, prilikom negiranja takvih pojava, toliko volimo da se pozivamo.

Što je najinteresantnije, ponekad posledice zanemarivanja i ignorisanja nekih od tih verovanja u praksi mogu biti veoma neprijatne, pa i više od toga, što ćemo videti iz priče koja sledi. Ta čudna priča vezana je za jedno, nekada veoma rašireno, verovanje. Reč je o takozvanim „vilinskim kolima“, mestima na kojima se, po predanju, noću skupljaju i tu igraju šumske vile. Veruje se da takva mesta treba obilaziti jer vile, navodno, ne vole da im se zalazi na teritoriju i umeju da takav prekršaj surovo kazne.

Neki pokušaji objašnjenja fenomena vezanih za „vilinska kola“, ali i nekih drugih čudnih pojava, govore o poljima „rđave“ energije ili mestima na kojima su skoncentrisani „loši“ uticaji. Bilo kako bilo, stoji činjenica da ima podosta slučajeva koji potvrduju da tu „nečega ima“.

Priznajem da priča koja sledi zvuči neverovatno, ali kako se radi o mom relativno bliskom rođaku, lično mogu da potvrdim njenu autentičnost. Priča počinje neposredno posle Prvog svetskog rata. Moj rođak Momčilo Mitrović Moma, brat od tetke moje majke, tada sedamanaestogodšnji mladić, bio je na školskom izletu na Kosmaju, planini pedesetak kilometara udaljenoj od Beograda.

Na jednom proplanku on i njegovi drugovi naišli su na veoma interesantno udubljenje u jednom velikom kamenu. Podsećalo je na veliku, plitku kadu i prosto je mamilo da se u njega sedne ili legne. Neki seljak, čobanin, koji je tuda naišao, upozorio ih je da se drže podalje od tog udubljenja jer je to zapravo „vilinsko kolo“. Onaj ko tu sedne ili legne, dodao je seljak, teško će oboleti na kostima.

Moma, koji je inače bio vesele i nemirne prirode i šaljivdžija na glasu, grohotom se nasmejao na te reči i, praveći viceve na račun vila, legao u kamenito udubljenje, baškareći se veselo u njemu.

Nedugo zatim Moma je počeo da oseća jake bolove u kostima i zglobovima. Lekari su najpre posumnjali na tuberkulozu kostiju. Kada je, najzad, utvrdeno da je posredi težak oblik artritisa, upale zglobova, bolest je već bila dobro poodmakla. Upornim lečenjem napredovanje opake boljke je na kraju zaustavljeno, ali su degenerativne promene na zglobovima od Mome, nažalost, učinile doživotnog, teškog invalida. Do svoje smrti, sedamdesetih godina prošlog veka, teško se kretao uz pomoć dva štapa, ali je, srećom, uspeo da sačuva svoju vedru narav.

Cela priča mogla bi, naravno, da se proglasi za neobičnu podudarnost da nema njenog iznenađujućeg nastavka. Dvadesetak godina posle Mominog „susreta“ sa „vilinskim kolom“, njegova i majcina tetka Vukosava otišla je, iz nekih svojih ličnih razloga, kod jedne vidovite žene, poznate u Beogradu u to vreme. U toku razgovora, koji se ticao sasvim drugih stvari, gatara joj je u jednom trenutku iznenada rekla doslovno ovo:

„Ti u porodici imaš jednog muškarca čije ime počinje slovom M. On je jako bolestan na kostima. Ali on se nije razboleo od bolesti, vec je naišao na vilinsko kolo.“

Tako je priča dobila svoj zaprepašćujući završetak, a narodna „praznoverica“ neočekivanu potvrdu da tu zaista „nečega ima“. Bez obzira kako tumačili ovu začuđujuću, ali istinitu epizodu, ostaje jak utisak da sujeverja nisu uvek stvar kojoj se možemo mirne duše nasmejati. To, naravno, ne znači, da ubuduće treba da panično bežite od crne mačke ili hotelske sobe sa brojem 13, ali svako bih vam savetovao da, ako vas upozore na „vilinsko kolo“, ne postupite kao Moma. Uostalom, odavno je poznato da je opreznost majka mudrosti. Ova stara, mudra poslovica posebno dobija na težini kada su u pitanju energije i dejstva koji su za savremenu nauku još uvek velika misterija. A, po svemu sudeći, u slučaju nekih praznoverja na delu su upravo takve snage.