"Duh vremena" koji se pokazuje kroz zajedničke tendencije u umetnostima, nauci, religiji i, ponekad, u ponešto difuznijim kulturnim pojavama kao što su moda, način izražavanja i međusobno ophođenje. Uverenje da neki istorijski period može da prožima duh koji nije proizvod međudelovanja ideja i razvoja koji se u tom periodu spontano javljaju, već da pre predstavlja dinamički supstrat iz koga se oblikuju ove ideje i razvoji, uglavnom, nije drago istoričarima i oni su skloni da ga smatraju proizvodom Zeitgeist-a prošlovekovnog nemačkog romantizma, koji je, od prirode do nacionalne države, svuda trpao tajanstvenu duhovnu suštinu. Međutim, oslobođen ovakvih implikacija, termin je često koristan za opisivanje situacija u kojima kulturne pojave počinju da se roje ili konvergiraju oko srodnih ideja, verovanja i aspiracija, kao što je, na primer, bio slučaj 1960-ih godina.

˝Približi se carstvo nebesko˝: to je glavni predmet propovedanja Jovana Krstitelja i Isusa (Mateja 3,1; 4,17).

Svi mi imamo u sebi "biološke satove" koji kontrolišu različite procese i koji u zdravom telu treba da rade potpuno sinhronizovano. U takozvanom cirkadijalnom ritmu tela postoje regularni ciklusi promena temperature, krvnog pritiska, brzine disanja i podele ćelija, nivoa šećera, hemoglobina i aminokiselina u krvi, i produkcije urina, enzima i hormona. Ove promene su pokrenute kompleksnim spojeni unutarnjih i spoljnih sinhronizera. Najmoćniji spoljašnji sinhronizer je svetlost Sunca. U eksperimentima gde su ljudi bili lišeni sunčeve svetlosti, na primer tako što su proveli nedelje ili mesece ispod zemlje, oni su imali tendenciju da se smeste u cirkadijalni psihološki ciklus od 25 sati pre nego 24 sata normalnog života. Psihološki testovi utvrdili su da su ljudi sa regularnim ciklusom od otprilike 25 sati stabilniji od ljudi čiji su ciklusi znatno odstupali od ovog trajanja. Posmatranja ljudi čiji su cirkadijalni ritmovi bili prekinuti (na primer prekookeanskim letovima) pokazala su da takva prekidanja proizvode simptome stresa koji pogoršavaju koordinaciju i povećavaju osetljivost na infekcije. Kako se hernija tela menja svakog sata u cirkadijalnom ciklusu, primena lekova bi trebalo da bude usaglašena vremenski i da uzme u obzir ove promene. Hirurgija bi, takođe, profitirala uzimajući u obzir biološki vremenski obrazac pacijenta, jer sklonost za anestetike i infekciju, brzina oporavka tkiva i reakcija nervnog sistema na traumu, variraju u cirkadijalnim ciklusima. Neki hirurzi koji rade transplantaciju veruju da faktor njihovog uspeha može biti sinhronizacija donatorovih i pacijentovih cirkadijalnih ritmova i da uzrok odbacivanja organa u nekim slučajevima može značiti da ritmovi nisu u fazi. Medicinska nauka nije još asimilirala u praksi ovo znanje o biološkim ritmovima koje je istraživačka praksa postigla u poslednje dve ili tri dekade.

Hipotetički astrofizički fenomen čije je postojanje moguće, prema TEORIJI RELATIVNOSTI. Svaka velika zvezda bi vremenom trebalo da sagori svoju masu i dostigne kritičnu veličinu od koje počinje da se urušava u sebe pod uticajem sopstvene gravitacije. Njen sastavni materijal postaje sve gušći, površinska gravitacija sve jača a prostor-vreme oko nje postaje sve krivlji. Čak ni svetlost više ne može da pobegne iz tog ambijenta, tako da zvezda postaje nevidljiva i može se opaziti jedino preko uticaja svoje gravitacije na susedna tela. Na osnovu opaženih astronomskih perturbacija, koje se ne mogu drugačije objasniti, izvodi se zaključak o verovatnom postojanju određenih crnih rupa /321/.