Ime ovog kraja dolazi od imena ilirskog plemena Dalmati, koje je živelo u njemu. Ovo slobodoljubivo i ratoborno pleme dugo se sa ostalim ilirskim plemenima odupiralo prevlasti Rima. I u vreme kada je bilo pod njim čuvalo je neku svoju polunezavisnost. Tek 42.g. nove ere ovaj kraj je čvrsto pripojen provinciji Ilirikum.

Za hrišćanina istorija nije večno započinjanje i ponavljanje; ona je kretanje napred obeleženo Božjim objavama u određenim vremenima, danima, satima, izuzetnim trenucima: Gospod je došao, on neprekidno dolazi, on će doći. da sudi svetu i spase verne. ˝Dan Gospodnji˝ u takvoj celini prvenstveni je izraz i pojam svečanog Božjeg zahvata u istorijski sled (često se kaže i samo ˝Dan˝ ili ˝onaj Dan˝). U tom izrazu se krije dvojako značenje. Jedno je istorijska veza, a drugo dan koji je na poseban način posvećen slavi Boga. Uskrs i parusija. Sinovi dana. Četvrto jevanđelje. Nedelja, dan Gospodnji. Jovan u Oktrivenju Govori o ˝danu Gospodnjem ˝ - (dies dominica (Otkrivenje 1,10).

˝Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni odozgo je, dolazi od oca svetlosti, u kojega nema promjeljivanja ni mijenjanja vedjela i mraka.˝ (Jak 1,17). Čovek primajući dar od Boga, biva i sam sposoban za istinsku darežljivost i pozvan je da i sam dariva. Božji darovi. Darovi Bogu. Uzajamni darovi. Dar bez uzvraćanja. Dar ostvaruje jedinstvo u ljubavi.

Termin se odnosi na teoriju EVOLUCIJE1 koju je razvio engleski prirodnjak Čarls Darvin* (Darwin). Kamen temeljac Darvinove teorije, koji objašnjava i različitost vrsta i proces njihove evolucije, jeste princip prirodne selekcije. Karakteristike živih bića se po ovom principu određuju pasivnim prilagođavanjem uslovima okoline. Alternativne teorije zastupaju gledište da su živi organizmi aktivni u svojoj okolini i da se razvijaju kroz svoju inicijativu u toku prilagođavanja ili iskorišćavanja okoline (vidi pod LA-MARKIZAM). Darvinistička teorija smatra da u procesu naslađivanja povremeno iskrsavaju varijacije koje se selekcionišu tako što preživljavaju samo one koje su korisne za organizam u odnosu na njegovo okruženje, to jest, sve više prevladavaju varijacije koje su najbolje "uklopljene" sa okolinom, dok ostale odumiru. Egzistencija i preživljavanje razmatraju se u terminima borbe i sukobljenosti; tenisijanski pojam "prirode od zuba i kandži crvene*, kao i pojmovi "monetarističke" i "laisse faire˝ ekonomije, po svojoj suštini su darvinistički. Po darvinizmu, promene se dešavaju sasvim slučajno. Evolucija uopšte nije svrhovita. Štaviše, ona ja zatvoren sistem u smislu da ništa što bi bilo izvan njenog procesa ne može njome da upravlja ili da interveniše na bilo koji način. U poretku prirode čoveku, stoga, ne pripada nikakav izuzetan položaj, a njegova dominantnost u životinjskom svetu isključivo je posledica njegove najbolje prilagođenosti. Budući da su takve implikacije protivrečile religioznim idejama o svemoćnosti i sveprisutnosti Boga - Darvin je, po recima Semjuela Batlera* (Butler), "prognao Boga iz univerzuma" i izuzetnosti duhovne prirode ljudskih bića, darvinizam je rasplamsao žestoku prepirku kad se prvi put pojavio. Danas je jasno da je darvinizam svoj uspeh delom dugovao i svojoj kompatibilnosti sa POZITIVIZMOM, MATERIJALIZMOM i MEHANICIZMOM, koji su u devetnaestom veku predstavljali vladajuće filozofske poglede. Rani kritičari skretali su pažnju na cirkularnost dokaza o preživljavanju onih koji su najbolje prilagođeni (pri čemu su, po definiciji, najbolje prilagođeni oni koji prežive). Sam Darvin je priznavao da njegova teorija ne daje odgovor na neke fundamentalne probleme, kao što je iskrsavanje novih karakteristika u evoluciji vrsta. Tadašnja biološka teorija je pretpostavljala da potomak nasleđuje jednak deo karakteristika od svakog roditelja, pa je pod tom pretpostavkom bilo nemoguće objasniti kako bi se ikada mogle ustaliti korisne varijacije, budući da bi se one proređivale u kasnijim generacijama. Odgovor je pronađen tek na prelasku u dvadeseti vek, kada se saznalo za rad Gregora Mendela* na zakonima naslađivanja; iz čega se kasnije izrodila nauka GENETIKE, koja je pomogla da se darvinizam uspostavi kao naučna teorija, poznatija kao neo-darvinizam i reformulisana u terminima mendelovske genetike. U neo-darvinističkoj teoriji evolucije pojavljivanje slučajnih varijacija u procesu naslađivanja pripisuje se genetskoj mutaciji koja se javlja kao pogrešno kopiranje genetske strukture DNK u procesu reprodukcije. Poznato je, međutim, da je proces kopiranja izuzetno tačan i da su greške, odnosno "tačkaste mutacije", kada do njih dođe, najčešće škodljive ili neutralne, tako da je dovedena u pitanje ideja o slučajnim mutacijama koje izbacuju korisne varijacije, koje su još i dovoljno robusne i obilne da bi prirodna selekcija mogla da dovede do pojavljivanja novih vrsta. Osim toga, za samo jedno evoluciono poboljšanje u pojedinačnom organizmu potrebno je čak nekoliko koherentnih, koordiniranih i istovremenih mutacija. Kako već i sami pojmovi koherencije i istovremenosti stoje u suprotnosti sa slučajnošću, izgleda da se neodarvinistička hipoteza našla u logičkom ćorsokaku. Štaviše, čini se da je pojam slučajne mutacije u suprotnosti i sa nekim opaženim činjenicama. Na primer, iako su se stotinama miliona godina (od kada je Australija postala ostrvo) razvijali nezavisno jedni od drugih. Obični sisari i sisari torbari prolazili su paralelne promene. "Nedostajuće karike" u fosilnim ostacima — činjenica da nisu pronađeni tragovi krupnih evolucionih prelaza, na primer od reptila ka sisarima ili pticama - takođe dovodi u pitanje darvinističko shvatanje evolucije kao postepenog progresa od najrudimentarnijih do najkompleksnijih oblika života /61, 62,65,136,198, 266/.

Lik Davida kao čoveka i cara toliko je izrazit da on Izrailjcima uvek ostaje pralik Mesije koji se mora roditi iz njegovog stabla. Božji izabranik. Junak Izrailjev. Mesija sin Davidov.

Doslovno se može prevesti kao "budi tu analiza". Švajcarski psiholog Ludvig Binsvanger (L. Binswanger) bio je vodeća figura egzistencijalne analitičke psihologije, izvedene iz filozofskog učenja Martina Hajdegera (M. Heidegger). Po Hajdegeru, čovek stvara načine "bivanja u svetu" koji ga hvataju u klopku "neautentične egzistencije". Po Binsvangeru i njegovim sledbenicima, ovim stvoreno osećanje neslobode često je uzrok neuroza. EGZISTENCIJALNA1 analiza pokušala je da u psihologiju uvede principe i metode FENOMENOLOGIJE da bi dobila potpunu i objektivnu sliku "nacrta sveta" pojedinca, bez uticaja predubeđenja ili vrednosti samog analitičara. Čovek koji tokom analize postaje svestan svog "nacrta sveta" može shvatiti njegovu neautentičnost i ograničavajući uticaj i može pokušati da ga prevaziđe ili izmeni. Na taj način ova analiza može da deluje terapeutski. Binsvanger i predstavnici Ciriške škole hteli su, međutim, da se odreknu uloge psihoterapeuta, smatrajući se isključivo analitičkim psiholozima.

Reč ˝dela˝ može poprimiti svu silu značenja; može značiti poduhvate, radnje, različito stvaranje, a naročito čin rađanja. Ako ss primeni na Boga, ta reč označava sve strane njegovog spoljnjeg delovanja. U oba slučaja delo se može shvatiti samo ako se dopre do onog ko je proizveo to delo. A iza svakog ljudskog dela treba otkriti prvorođenče: ličnog Božjeg sina, na koga se to delo nadovezuje i koga na svoj način održava. Božje delo. Božje delo u istoriji. Božje delo u istoriji. Mudrost - božansko stvaralaštvo. Čovekova dela. Delo Isusa. Isus i Očeva dela. Vera - jedino delo. Ljubav - delo vere. Građenje Crkve - Telo Isusovo.

Učiniti pristupačnijim duhovna značenja Svetog pisma, tako što se ova izdvoje iz mitova i legendi u kojima su data. Teolog Rudolf Bultman /Bultmann/ zastupao je mišljenje da imaginacija i simbolika, koji su bili pogodni za širenje hrišćanstva u I veku nove ere, nisu odgovarajući i za njeno širenje u XX veku, mada je osnovna poruka jednako značajna i danas kao i tada, te da bi funkcija moderne teologije bila prevođenje ove poruke u terminima koji su kompatibilni sa modernom filozofijom i naukom. Sada je široko prihvaćen princip da se sveti spis može i treba da demitologizuje i da njegova doslovna istinitost nije obavezujuća za hrišćane, ali među hrišćanskim misliocima ne postoji saglasnost oko toga šta i kako treba demitologizovati /199/.

Desnica je desna ruka kao znamenje moći; desna je strana znak počasti i naklonosti.

U filozofiji označava teoriju po kojoj je svaki događaj ili stanje u svetu neizbežan ishod prethodnih uzroka. Teorija ima posledice po filozofiju morala, naučnu misao i psihologiju. Što se tiče morala, ako je ova teorija istinita, onda su izbor i slobodna volja iluzorni i ljudska bića se ne mogu smatrati uračunljivim i odgovornim za svoje radnje. U vezi nauke, determinizam je, u sprezi sa MEHANIZMOM, predstavljao dominantnu uzdanicu sve dok KVANTNA FIZIKA nije skrenula pažnju na temeljnu neodređenost događaja na subatomskom nivou. U vezi psihologije, determinizam predstavlja ugaoni kamen i FROJDIJANSKE i BIHEJVIORISTIČKE teorije i prakse. I dok niko ne može ozbiljno da dokazuje kako događaji i stanja nisu određeni onim što im prethodi, ili da u nauci i psihologiji poriče vrednost proučavanja i razumevanja uzročnih odnosa između događaja, ipak izgleda da su teorija i pristup potpunog determinizma naučno neodrživi i u praksi suviše restriktivni /45, 273/.

Dihotomija je deljenje ili podeljenost celine na dva jednaka nepreklapajuća dela. U takvoj podeli nešto što je deo jedne polovine ne može biti nikako deo druge polovine. Termin dihotomija se takođe koristi kada se želi označiti podeljenost nečega na dva nezavisna, često suprotstavljena dela, a da pri tome oni nisu potpuno jednaki. Ovakva upotreba termina dihotomija nije potpuno tačna. Podela na dva dela, podela koja sadrži dva člana, podela roda na dve vrste; Mesečeva mena (faza) kada se vidi samo polovina njegovog osvetljenog koluta; psih. podela čovečjeg bića na dušu i telo.

U filozofiji označava metod dolaženja do istine pomoću racionalnog razrešavanja i međuigre mišljenja, na način kako je to radio Sokrat u Platonovim dijalozima. Dok analitički metod, na podatke koji su uspostavljeni posmatranjem ili iskustvom o svetu, primenjuje logiku, dijalektički metod na njih primenjuje verovanja ili mišljenja o svetu. U devetnaestom veku, u IDEALIZMU, posebno kod Hegela*, dijalektički postupak ne samo da je postao metod mišljenja o svetu, nego je postao i dinamičan razvitak samoga sveta, kroz sukobljavanja antiteza, koja su se razrešavala u postizavanim sintezama. U MARKSIZMU je ovaj princip primenjen na istoriju, a razvitak ljudskih društava konstruisan je kao proizvod sukoba između različitih klasa i društvenih sistema.

Rasutost ljudi na zemlji javlja se već u prvim poglavljima Postanja kao činjenica sa dvojakim značenjem. Kao plod Božjeg blagoslova po kojem se čovek treba umnožavati i naseljavati zemlju, ona se događa u jedinstvu; kao kazna za greh, postaje znak razdora, prvim raskolom među ljudima. Rasutost naroda-nacije. Rasutost naroda-crkve. Jevreji prognani iz Judeje i rasejani po drugim zemljama.

Vidi pod HIPERPROSTOR.

Molekul deoksiribonukleinske kiseline (DNK) predstavlja komponentu gena koja nosi nasledne informacije. Njegovu funkciju su 1940-ih godina prvi otkrili istraživači sa Rokfelerovog instituta za medicinska istraživanja, koje je predvodio imunolog Osvald Everi /Avery/. Odmah je nastala naučna trka za određivanje njegove tačne strukture, a pobednici su bili Moriš Vilkins AVilkins, Džejms Votson* (Watson) i Frensis Krik* (Crick), koji su za svoje otkriće podelili Nobelovu nagradu za 1962. godinu. Oni su otkrili da struktura DNK ima formu dvostrukog heliksa, tj. dva lanca nukleotida koji se uvijaju jedan oko drugog. Poznat je Votson-Krikov model DNK molekula koji je napravljen od dve zajedno uvrtene niske raznobojnih i zbijenih lopti, koje predstavljaju različite nukleotide. Tek su kasnija istraživanja rasvetlila kako ovaj lanac konstituiše "genetski kod" informacija i kako kontroliše funkcionisanje ćelija. Kod predstavlja određen sistem korespondiranja između dve različite sekvence događaja. Recimo da ja imam četiri karte sa slikama - jabuke, pomorandže, kruške i limuna. Pomoću njih ja mogu da napravim azbuku, ako odredim da svakom slovu odgovara određena kombinacija redosleda neke tri karte od ovih četiri. Slova DNK koda definisana su na bazi četiri nukleotida - A, T, G i C. Svaka sekvenca lanca od po tri od ovih nukleotida izgovara po jednu "reč", odnosno daje specifikaciju pojedine amino kiseline. Kako DNK molekul na svoja dva lanca može da sadrži i do 10 miliona nukleotida, znači da se može izgovoriti mnoštvo "reci". Lanci amino kiselina - ili "rečenice" - koji su formirani od ovih "reci od tri slova" određuju pojedinačne proteine. "Rečenice" predstavljaju gene. Svaki gen daje uputstvo za pravljenje određenog enzima, koji je naročiti protein za kontrolisanje hemijskih reakcija u okviru ćelije. Da bi se došlo do određenog rezultata - na primer, proizvodnje pigmenta za boju kose - često je potrebna interakcija po nekoliko gena i njihovih enzima. A budući da različite ćelije izvršavaju različite funkcije, obično će se koristiti samo mali deo DNK lanca. Za sada nije poznato da 11 preostali deo lanca ostaje suvišan ili vrši neku nepoznatu funkciju Fritjof Kapra* (Capra) smatra da se taj deo "možda koristi za integrativne aktivnosti koje biolozi verovatno previđaju, budući da se drže redukcionističkih modela" /45,340/.

˝Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro bješe veoma˝ (1. Mojsijeva 1,31)- Međutim, da bi se ubrzao dolazak kraljevstva na kraju vremena, Isus nas upućuje da molimo Oca: ˝Izbavi nas od zla˝ (Mateja 6,13). Suprotstavljanje ovih dveju obrazaca nameće današnjem verniku pitanje: odakle dolazi zlo na ovaj svet koje je stvoren kao dobar? Kad će i kako će ono biti pobeđeno? Elementi odgovora na to pitanje sadržani su u samoj Bibliji. Za onoga koji ih vidi ili doživljava, neke su stvari subjektivno dobre ili zle. Sve što pribavlja sreću ili olakšava život na telesnom ili duhovnom nivou, jeste dobro (5. Mojsijeva 30,15 ˝Gle, iznesoh danas preda te život i dobro, smrt i zlo.˝); naprotiv, sve što vodi k bolestima, patnjama i svim njenim oblicima, a naročito k smrti, jeste zlo. Naprotiv istočnjačkoj filozofiji gde je život patnja, a smrt prelazak u jedan od zasluženih oblika i nivoa ponovnih rađanja.

Alternativni životni stil koji se nameće u većini kultura. Sastoji se u odricanju težnje za bogatstvom i visokim stepenom ekonomske potrošnje. Procenjeno je da je krajem sedamdesetih godina u SAD pet miliona ljudi živelo u skladu sa prncipom dobrovoljne jednostavnosti, i dvostruko više imalo je neke od elemenata ovog principa. Tome je se, naravno, lako narugati kao vrsti Rusoovog idealizma. U svetlu nastavka kulturnih trendova u kojima je čak i pohlepa postala prihvatljiv motiv i približila se tome da bude sankcionisana kao vena vrlina jer je pokretački impuls proizvodno-potrošne ekonomije, dobrovoljna jednostavnost se posmatra sa gluvim nerazumevanjem ili kao neuspešna i nevažna kulturna moda. Kako bilo, ostaje sporno pitanje da li će sadašnji trendovi obezbediti dugoročnu korist čovečanstvu i da li će kratkoročno obdariti individualni život istinskim zadovoljstvima. Životni stil dobrovoljne jednostavnosti sa svojim vrednostima, štedljivosti u potrošnji, globalnoj i ekološkoj osetljivosti, brizi za lični duhovni rast i ispunjenje, ostaje sporan više društveno odgovorna nego lično zadovoljavajuća alternativa.

Verovanje ili učenje za čiju istinu njegovi sledbenici smatraju da je samoočigledna ili toliko autoritativna da ne podleže privatnom sudu. Prvobitno ograničena samo na religijska verovanja i samo sa opisnim značenjem, upotreba ovog termina se u ovom veku proširila i na druge oblasti, pre svega na politiku i nauku, i njegovo značenje je postalo pežorativno.

Domovina, ˝zemlja otaca˝, jedna od bitnih strana iskustva svakog naroda. Za narod SZ domovini je pripadalo značajno mesto u njegovom verovanju i nadanju. Ali to je bilo samo privremeno razdoblje objave, jer je Bog najzad dao da ljudi saznaju da postoji i druga domovina koja čeka sve ljude - nova domovina.

Teorija po kojoj se za razumevanje života ili univerzuma mora načiniti razgraničenje između dve nesvodivo različite vrste stvari. Platoničarsko razgraničenje između večnih formi, ili ideja, i prolaznih objekata, ili pojava, dovelo je u filozofiji do pojmovnog dualizma u vezi sa pojavom i stvarnosti, iza koga se svrstala većina filozofa zapadnjačke tradicije (vidi IDEALIZAM). Dekartov* dualizam telo-duh pokazao je da ovo razgraničenje nije samo akademske prirode (vidi PROBLEM TELO-DUH). Iako je ovo razgraničenje između fizičkog i mentalnog za praktične svrhe isuviše strogo, na primer, ako se klinički leci nezavisno samo po jedan aspekt, ono i dalje osporava HOLISTIČKO mišljenje i pristupe. Naime, i moderna neuropsihologija kao i PSI istraživanja upućuju na činjenicu da su mozak i duh, ili telo i duša, entiteti različitih i potencijalno nezavisnih priroda.

Termin dubinska psihologija odnosi se na rad i ideje onih škola u psihologiji koje su pokušale da ljudsko ponašanje i mentalne funkcije objasne sadržajima i dinamizmima NESVESNOG. To su pre svega škole iznikle iz okrilja Frojdovog i Jungovog učenja.

Termin koji je od terapeuta i dijagnostičara usvojen skoro, da istakne činjenicu da duh i telo čine jedan integralni sistem i da su u interakciji na načine koje konvencionalna medicinska nauka ili poriče ili zapostavlja. Činjenica da se mentalni stres, trauma ili neuroza manifestuju ne samo u organskim ili fiziološkim disfunkcijama već i u muskularnoj rigidnosti i strukturalnoj neravnoteži tela, bazični je princip RAJHOVE TERAPIJE i raznih drugih terapija koje su se iz nje razvile. Takve terapije pokazale su da ne samo da mentalna stanja utiču na telo već takođe da terapeutov rad na telu može ublažiti nepovoljna mentalna stanja (vidi ROLFING). Istraživači BIO-FIDBEKA su takođe demonstrirali integralnost tela i duha. Ovaj se koncept razvio i pomogao da se učvrste holistički pristupi zdravlju i lečenju.

U SZ se Božiji duh još ne otkriva kao osoba, već kao božanska sila koja preobražava ljudska bića i čini ih sposobnima za izuzetna dela. Duh dolazi od Boga i usmeruje se prema Bogu: on je sveti Duh. On je posvećujući Duh. To delovanje i ta objava potvrđuju se u tri pravca: mesijanski pravac spasenja, proročki pravac reči i svedočanstva, žrtveni pravac služenja i posvećivanja. U NZ Jovan Krstitelj, čekajući Mesiju, u isto vreme čeka i Duha u njegovoj moći; on će ljudska dela nadoknaditi neodoljivim Božjim delovanjem: ˝Ja dakle kršćavam vas vodom za pokajanje... On će vas krstiti Duhom svetijem i ognjem˝ (Mateja 3,11). Od ustaljenih znamenja Jovan odabira ono najnepristupačnije - oganj. Isus prima njegovo krštenje, a nad njime se javlja Duh: Duh spojen sa simbolom vode i vetra, u viđenju neba koje se otvara u s kojega silazi golub. Krštenje s vodom, postaje Isusovim činom krštenje u Duhu. Duh Božji - ˝Jedno tjelo, jedan duh... jedan Gospod... jedan Bog˝ (Efežanima 4,4 i d.). Duh sjedinjuje zato što je Duh Božji; Duh prosvećuje, put u ˝dubine Božije˝ - ˝A nama je Bog otkrio Duhom svojijem; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije˝ (1. Korinćanima 2,10).

Misterija spasenja. Spoljnja strana bogojavljenja je prolazna, a dar Duha Crkvi je konačan. Samo treba naći pravu Crkvu. S Duhovima otpočinje vreme Crkve koja na svom putu ide u susret Gospodu jer od njega stalno prima Duha: ovaj je okuplja u veri i ljubavi, prosvećuje je i šalje je na misiju. Dela apostolska - to ˝jevanđelje Duha Svetoga˝ - otkrivaju neprekidnu aktuelnost ovog dara, karizme u najvišem smislu reči.

Duša nikako nije ˝deo˝ što zajedno s telom čini ljudsko biće; ona predstavlja kompletnog čoveka ukoliko ga oživljava duh života. Snagom svoje veze s Duhom duša pokazuje u čoveku njegovo duhovno poreklo; ali ta je ˝duhovnost˝ ukorenjena u konkretan svet, kako to pokazuje učestanost upotrebljenog izraza. Izrazi koji označavaju dušu - nefe (hebr.), psykh? (grč.), anima (lat.) - povezuje se u biblijskim jezicima više ili manje jednako sa slikom duha. Čovek živi. - Dah, disanje zaista je u najvišem smislu znak života. Biti živ, imati još u sebi daha; kad čovek umre, duša izlazi, biva izdahnuta ili prolivena slično nekoj tečnosti; ako vaskrsne, duša se vraća u njega. Duša je sklona egzistirati nezavisno od tela u kojem se nalazi i iz kojega izlazi. Za Semite duh i telo predstavljaju jednu neodvojivu celinu. U funkciji subjekta duša odgovara našem ja, upravo kao i srce i telo. Najzad ovo se ja izražava u stvarima koje nisu samo duhovne. Tako bogataš kaže: ˝I kazaću duši svojoj: dušo! imaš mnogo imanje na mnogo godina; počivaj, jedi pij, veseli se. A Bog njemu reče: bezumniče! ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe; a što si pripravio čiji će biti?˝ (Luka 12,19 i d.). Duša je znak života, ali mu nije izvor. A u tome je razlika koja duboko deli dva načina mišljenja -semitski i platonistički. Za platoniste duša je isto što i duh: ona je na neki način njegova emanacija i pridaje čoveku istinsku autonomiju. Za Semite, izvor života nije duša, već Bog po svome Duhu. Nauka o čovekovoj besmrtnosti nije isto što i pojam duhovnosti duše.

To je ono što su rani spiritualni istraživači nazivali "priviđenje živih". Društva za spiritualna istraživanja skupila su mnogo izveštaja o "kriznim neočekivanim pojavljivanjima", vizuelnim ili čulnim iskustvima komunikacije sa udaljenom osobom za koju se kasnije ustanovilo da je u to vreme umrla ili bila u nekoj kriznoj situaciji. Jedna studija koja je obuhvatila 17.000 ljudi koji su pitani da li su ikad imali neko paranormalno iskustvo, prisustvo druge osobe, dala je 2.272 potvrdna odgovora. Posle daljeg istraživanja, većina iskustava je odbačena, jer su se mogla pripisati snu ili stanju delirijuma, ali su ostala 32 slučaja potkrepljena čvrstim dokazima; dali su ih ljudi koji su videli ili čuli drugu osobu dvanaest časova pre ili posle njene smrti za koju ispitanici nisu znali u vreme takvog iskustva. Ova pojava, doppelganger, ne mora uvek i obavezno da je u vezi sa nekom krizom. Ima mnogo zabeleženih slučajeva BILOKACIJE i takozvanih auto-skopskih fenomena, u kojima osoba vidi svog vlastitog dvojnika ili vidi sebe kao kroz oči dvojnika. Ovo je jedna od nekoliko vrsta VANTELESNOG ISKUSTVA.

Radi se o situaciji u kojoj nijedna od pristupačnih mogućnosti nije prava. Čovek je u položaju da ne može da uspe ma šta činio. Termin je skovao Gregori Bejtson (G. Bateson) u sklopu diskusije o uzrocima šizofrenije. Konkretnije, dete se nalazi u ovakvoj situaciji kada od jednog ili od oba roditelja dobija oprečne verbalne ili neverbalne poruke, tako da će bez obzira kako se ponaša iskusiti kaznu ili odbacivanje. Često doživljavanje ovakvih situacija može, po Bejtsonu, dovesti do toga da se čovek povuče u svet sopstvenih fantazija i manifestuje oblike ponašanja koji se obično označavaju kao šizofreni.