Hebrejski: p´rušim - izdvojeni, odvojeni, jevrejski verski i politički pokret, nastao u II veku pre nove ere, u početku vladavine dinastije Hašmonejaca. Protivili su se sprezi svetkovine i svešteničke vlasti u ličnosti kralja; uz podršku srednjih i siromašnih slojeva naroda fariseji su se zalagali za strogu primenu Mojsijevog zakonodavstva i socijalno-pravnih propisa iz Nauka, u čemu su išli u krajnost. U Sanhedrinu, sinodu, vrhovnom sudstvu su postepeno preuzeli većinu od sadukeja, zatim su je izgubili; imali su presudnu ulogu u stvaranju usmenog učenja kojega sadukeji nisu priznavali; posle propasti države preneli su duhovno sudstvo jevrejstva u Javne (Jatša). Bili su ogorčeni protivnici sadukeja, Zajednice iz Kumrana i mladog hrišćanstva jer su se borili za očuvanje integriteta naroda; ti pokreti su u sebi nosili opasnost podele i rascepa u jevrejstvu. U NZ farisej je tipičan licemer.

Iako je fašizam specifični naziv za Musolinijevu vojnu diktaturu u Italiji (1922-45), termin se koristio i šire, i za druge autoritarne režime, posebno u Nemačkoj i Španiji. Nakon raspada ovih režima, pojam fašizma ostaje značajan u političkoj retorici, označavajući skup zloćudnih političkih stavova i aktivnosti. Fašizam je neliberalan, antidemokratski, nacionalistički, militaristički, autoritaran, rasistički, elitistički, netolerantan za individualizam i kulturnu baštinu, osim ako mogu da posluže državi. Termin fašizam ostao je u političkom rečniku jer različite političke institucije, bez obzira na ispoljena uverenja, pokazuju neke od ovih odlika. Tehnološki totalitarizam iz futuroloških scenarija naziva se vrstom "prijateljskog fašizma".

Feminizam je širok pojam koji pokriv različite stavove o ženskim pravima ulogama i odlikama, o načinima njihovog zadovoljenja ili osujećivanja u socijalnim institucijama ili u kući. Zagovomici feminizma pre svega traže, sa različitim stepenom militantnosti, da i postignu socijalnu, političku i ekonomsku jednakost žene i muškarca. Prva feministička polemika "Odbrana prav žena" Meri Volstounkraft (M. Wollstcnecraft) publikovana je 1792. godine Činjenica da je ženski pokret aktivan nakon dva veka, pokazuje koliko je muška dominacija duboko ukorenjena stavovima i u institucijama. Feministici pokret imao je, ipak, i značajne pobede kao što su postizanje prava glasa za žene nakon Prvog svetskog rata, izglasavanje Amandmana o jednakim pravim u SAD, 1972. godine, i Akta o diskriminaciji polova u Britaniji, 1975. godine. Do značajnog porasta feminističko aktiviranja i militantnosti i do formiran i pokreta za žensko oslobođenje došlo j u mnogim zemljama šezdesetih i sedamdesetih godina. Jačanju i širenje svesnosti o stepenu u kome je žena socijalno, politički i psihološki ugnjetena i izmanipulisana doprinele su različite knjige, kao što su Ženska mistika (Bettv Friedan, 1965), Seksualna politika (Kate Miflett, 1970), i Ženski evnuh i (Germaine Grear, 1971). Težeći da pobede mušku dominaciju, neke su pripadnice ženskog pokreta otišle dalje o drugih žrtvujući i svoju ženstvenoj Arijana Stasinopulos (A. Stassinopouk*) u knjizi Ženstvena žena pokušala je da povrati ovu ravnotežu. U okviru feminističkog pokreta mogu se razlikovati dva trenda, jedan pretežno aktivistički i politički a drugi psihološki i usmeren na podizanje svesti. Oba su ova pravca doprinela da žena danas postane "slobodnija" nego što je to bila pre dve decenije. Međutim, i pored obećavajućih doprinosa kontrakulturi sedamdesetih godina, feministički pokret je u novije vreme izgubio svoj početni impuls, a uspostavljeni poredak doveo ga je do mrtve tačke. Danas mnoge feministkinje smatraju da dobi ja nje nekih povlastica predstavlja pre ustupak nego fundamentalnu pramenu, recimo kooptiranje žena na položaje moči i uticaja, gde su prinuđene da deluju više kao počasni muškarci nego kao pojedinci sa različitim sposobnostima i vrednosnim sistemima.

Metod filozofskog istraživanja koji je razvio Edmund Huserl* (Husserl). Sama reč doslovno znači proučavanje ili opisivanje pojava. Cilj fenomenologije je da obuhvati totalitet ili suštinu opažanog objekta. Ovaj projekt pretpostavlja da stvari po sebi i za sebe imaju suštinu, odnosno, značenje koje je filozofski sadržajna propozicija. Smatrajući da stvari imaju ovu suštinu, ili značenje, fenomenolog predlaže i primenjuje metod za njeno otkrivanje. Ovaj metod uključuje usmeravanje naročite vrste pažnje ka objektu, pažnje koja svesno stavlja na stranu ("u zagrade") sve predrasude o tom objektu. Ove predrasude mogu da nastanu iz ličnog iskustva, uticaja kulture i pojmovne pristrasnosti koja je određena istorijskim, socijalnim, naučnim, itd. načinima interpretacije. OgoIjavanje opažanja, odnosno razumevanje svih ovih činilaca deformacije i, na taj način, omogućavanje da se pokaže unutrašnja suština ili značenje stvari, za filozofa predstavlja posao jednako važan i analogan sa mistikovim tehnikama meditacije ili umetnikovim kreativnim stvaralaštvom. Kao što je rekao fenomenolog Moriš Merlo-Ponti (Merleau-Ponty), "To je jednako mukotrpno kao i dela Prusta, Valerija, Balzaka ili Sezana -jer se traži ista vrsta koncentrisanosti i začuđenosti, isti nivo svesti i ista volja da se dosegne značenje sveta ili istorije u trenutku nastajanja samog tog značenja".Fenomenologija nastoji da nam predoči svet onakav kakav jeste, da ga "razotkrije", i to ne pomoću tradicionalnih metoda u kojima se ide od analize ka sintezi, ili se koristi deduktivno i induktivno zaključivanje, već pomoću angažovanja "pažnje i čuđenja" u činu opažanja ili opisivanja, čime se pruža pri lika za pojavljivanje totalne stvarnosti. I naše predrasude su deo ovog totaliteta. Fenomenolog njih ne odbacuje u potpunosti već ih svesno stavlja po strani i tako oneobičava svet, odvezujući vrpce intencionalnosti kojima smo obično vezani za taj svet i za ograničeno i uslovljeno opažanje toga sveta. Tako se na licu sveta pojavljuje "čudo" i mi samo tako možemo da ga opažamo u svoj njegovoj neobičnosti i novosti. Centralni pojam fenomenologije jeste "intencionalnost". Dobro je poznata psihološka činjenica da proces našeg opažanja i mišljenja o svetu normalno uključuje i naše namere (intencije) prema njemu, kao i to da mi ove namere projektujemo u svet. Fenomenologija uzima u obzir intencionalnost percepcije i od svojih pristalica zahteva potpunu svesnost o dešavanju intencionalnosti u našem opažanju i mišljenju, ali ona tu intencionalnost ne proglašava za falsifikatora stvarnosti već je priznaje kao sastojak, odnosno deo totalne stvarnosti koja bi sa potpunim izbacivanjem intencionalnosti bila jednako falsifikovana kao i kada bi ova bila uzeta za samu stvarnost. Dok, s jedne strane, nesvesna intencionalnost može da nam zamagli stvarnost, s druge strane, svesna intencionalnost postaje nerazdvojna od filozofskog projekta razotkrivanja sveta. I mada neki oblici intencionalne projekcije na svet mogu ovaj da deformišu, Huserlijanska fenomenologija predlaže da u filozofski disciplinovanom opažanju postoji korespondencija između nameravanog (intendiranog) čina opažanja i aktualne stvarnosti, odnosno da postoji reciprocitet između nečega što se u ostalim filozofijama smatra za dva nepomirljiva sveta subjektivnosti i objektivnosti. Ova korespondencija se dobro drži kada je reč o značenju i o opažanju značenja. Značenje nije ni potpuno subjektivno, kao nešto što ljudski duh dodaje pojavi, a nije ni potpuno objektivno, kao nešto što bi se moglo sadržati u pojavi ali što ljudski duh ne može da zna sa sigurnošću. Sama ljudska svest je projekt sveta i neprestano je usmerena ka svetu, ona je intimno upletena u složenu mrežu činjenica i relacija koje čine svet i zahvaljujući ovoj usmerenosti i upletenosti u stanju je da shvati značenja. U fenomenološkom posmatranju, piše Merlo-Ponti, "mešaju se perspektive, opažanja jedno drugo potvrđuju, iskrsava značenje". Ovo iskrsavajuće značenje niti treba niti može da bude potvrđeno ili provereno pozivanjem na bilo kakav princip ili doktrinu. Ono postoji u totalitetu činjenica i njihovih stapajućih relacija, i samo se u tom totalitetu i može dokučiti. Značenje samo sebe razotkriva kada svest obuhvati ovaj totalitet. Kao što je pokazao Tomas Kun* (Kuhn), zahvaljujući svojim prevlađujućim PARADIGMAMA i principima verifikacije, nauka je uvek naterana da odbija novitet i abnormalnost, mada progres u nauci često zavisi upravo od obraćanja pažnje na abnormalno i novo. Pojedini teoretičari i istraživači danas zasnivaju svoj rad na fenomenološkim principima i metodima, naročito u "graničnim naukama" kao što su parapsihologija i sociologija. Zahvaljujući tome što ne sudi unapred šta se može dogoditi ili šta je značajno, što je ne samo tolerantna prema novitetu nego ga i iščekuje da se pojavi u toku posmatranja pojave, što prihvata - isto kao i KVANTNA fizika - da je svest sastojak stvarnosti i što propisuje način pažnje prema svetu, koji je u isto vreme i odvojen i upleten u razotkrivanju njegovog značenja, fenomenologija uverljivo daje bolju osnovu za naučni rad i mišljenje nego što je daju paradigmatični prilazi kao što su MEHANICIZAM i POZITIVIZAM, u kojima je intencionalnost prisutna ali se ne uvažava /141, 215, 362/.

Kao kontrolna strategija u mehaničkim ili fizičkim sistemima, fidbek označava uticaj izlaza sistema na njegov ulaz, kroz povratni proces koji sadrži energiju ili informaciju. Da bi ostvario svoju posebnu funkciju, sistemu su potrebni odgovarajući ulazni impulsi. Ako dođe do remećenja, spolja ili iznutra, kroz funkcionalne fluktuacije, da bi se poremećaj nadomestio ulaz treba da se prilagodi pomoću fidbeka, povratnih informacija koje dobija iz završnog stanja sistema. Razlikuju se pozitivni i negativni fidbek. Pozitivni fidbek pojačava a negativni slabi ulaznu moć sistema. Efikasni fidbek smanjuje ENTROPIJU2 sistema, (vidi takođe KIBERNETIKA, BIOFIDBEK).

Filozofiju jezika začeo je Ludvig Vitgenštajn* /Vittgenstein/ u svom delu Filozofska istraživanja. Vitgenštajnov metod sastojao se u pokazivanju nepreciznosti, dvosmislenosti i protivrečnosti u našem korišćenju jezika, što je sve simptom urođene pogrešivosti ljudskog uma. Svoj metod je zamislio kao "terapiju", kao način olakšavanja filozofske zbunjenosti, i to ne pomoću razrešavanja filozofskih problema već pomoću njihovog rastvaranja. Filozofija jezika bila je naslednik LOGIČKOG POZITIVIZMA, ali nije delila njegovu POZITIVISTIČKU opredeljenost; ili njegovo pokoravanje zakonima formalne logike. Ona je u širem i tradicionalnijem smislu bila filozofska, i to po shvatanju da je stavljanje ogledala ispred jezika ujedno i stavljanje ogledala ispred čoveka kome se sa razvejavanjem, u jeziku implicitnih, iluzija i opipljivih, ali nebitnih značenja, omogućava autentičnije življenje /361/.

Nuklearna reakcija pri kojoj, usled bombardovanja neutronima, dolazi do cepanja atomskog jezgra i do oslobađanja energije i radioaktivnosti. Na principu dobijanja energije iz fisije rade atomske centrale i atomska bomba.

Fizika je nauka koja se bavi opisivanjem prirode fizičkog univerzuma (od mikro-kosmosa do makro-kosmosa) i utvrđivanjem zakona po kojima se vladaju pojave u okviru njega. Opisi i korpus znanja o fizičkim zakonima, do kojih se u nauci došlo od šesnaestog veka pa do početka ovoga veka, poznati su kao "klasična fizika". Pouzdanost i apsolutnost ovih opisa i zakona u našem veku bili su podriveni od strane TEORIJE RELATIVNOSTI i KVANTNE TEORIJE. Mada se većina velikih otkrića i razvoja tehnologije moderne naučne ere treba pripisati primeni NAUČNOG METODA i zakona klasične fizike, poslednjih decenija stasala je nova fizika koja pokazuje da su opisi i zakoni klasične fizike ili pogrešni ili samo aproksimativni i primenjivi u ograničenom domenu.Atomističko shvatanje materije bilo je fundamentalno za klasičnu fiziku. Verovalo se da je sva materijalna supstanca sastavljena od osnovnih "gradivnih elemenata" i da se, prema tome, sve može razbiti na sastavne delove i tako utvrditi njegova fundamentalna priroda. Priroda i univerzum zamišljeni su kao da se sastoje od stvari i sila. Fizički zakoni bili su zakon sile i kretanja i opisivali su kako delovi fizičkih sistema rade zajedno. Pretpostavke da celine nisu ništa drugo do agregati svojih delova i da je moguće utvrditi apsolutne zakone koji vladaju u okviru i između tih fizičkih sistema, dovele su do prihvatanja MEHANICISTIČKOG modela fizičke stvarnosti. U ovom modelu su se podrazumevali pojmovi apsolutnog DETERMINIZMA i KAUZALITETA. Tačnost modela i njegovih polaznih pretpostavki činila se potvrđenom na osnovu velike sinteze naučnog znanja i rasvetljavanja mehaničkih zakona koje je u sedamnaestom veku ostvario Isak Njutn* (Newton). Klasična njutnijanska fizika i mehanika superiorno su vladale naukom narednih dvesta godina. U ma kojoj disciplini bili primenjeni, zakoni su se dobro držali i omogućili su neviđen napredak u nauci i tehnologiji.Bilo je, međutim, i problematičnih oblasti. Posmatranja u oblastima elektromagnetizma i termodinamike nije bilo uvek lako pomiriti sa njutnijanskim zakonima i mehanicističkim modelom, ali su istraživači u ovim oblastima uglavnom bili u stanju da prošire zakone i modifikuju model i tako uklope svoja posmatranja. Zakoni TERMODINAMIKE XIX v. predstavljaju primer ovakvog prilagođavanja. Iako je mehanicistička pristrasnost u njihovim formulacijama navodila na zaključak koji je bio nepomirljiv sa teorijom EVOLUCIJE - to jest, da ENTROPIJA fizičkih sistema, posmatrano u celini, neprestano raste - opšta praktična primenljivost i eksperimentalna proverljivost zakona učinili su da se ovakvi problemi ostavljaju po strani kao nebitni. Međutim, još su veće teškoće ležale u klasičnom atomističkom modelu materije i u ideji da su prostor i vreme apsolutni. TEORIJA RELATIVNOSTI srušila je ideju o apsolutnom prostoru i vremenu, a nove eksperimentalne tehnike za istraživanje sub atomskih pojava srušile su ideju o postojanju bilo kakvih fundamentalnih "gradivnih elemenata" materije. KVANTNA TEORIJA je, nadalje, podrila zdanje klasične fizike time što je pokazala da, navodno apsolutni, zakoni mehanike ne važe za subatomske pojave i da se klati čak i sam kamen temeljac kauzalnosti i determinizma. Ona je takođe pokazala da nije mogućan čak ni sam projekt klasične fizike - projekt objektivnog posmatranja i opisivanja prirode i univerzuma.Za nauku koja je dovela do motora sa unutrašnjim sagorevanjem i do razumevanja strukture DNA - da pomenemo samo ta dva trijumfa - nije moguće kazati da je bila pogrešna. Ono što je međutim, bilo pogrešno u klasičnoj fizici jeste njeno pretendovanje na nepogrešivost i apsolutnost, kao i njena fundamentalna mehanicistička pristrasnost. Današnja nova fizika ne nastupa sa takvim pretenzijama i duboko je svesna stranputica na koje vodi paradigmatska pristrasnost /105/.

Rupet Šeldrejk* (Sheldrake) je 1981. godine izneo stanovište da u prirodi postoji formativni, ili uzročni, princip koji utiče na žive organizme i njihovo ponašanje, pri čemu je on sam nematerijalan i ne-energetski U onome što se danas podrazumeva pod naukom o životu preovlađuje mehanicističko gledište o uzročnosti. Ovo važi kako za neodarvinističku teoriju EVOLUCIJE1, koja evoluciju objašnjava u terminima slučajnih mutacija i procesa prirodne selekcije, tako i za standardnu embriologiju, koja rast i regeneraciju bioloških struktura objašnjava u terminima genetskih programa koje nose DNK molekuli. No ova mehanicistička tumačenja nailaze na probleme: u evoluciji -problemi objašnjenja evolucionih "skokova", pojavljivanja novih vrsta i činjenice da se slične karakteristike razvijaju nezavisno kod različitih vrsta; i u biologiji - problem različitih funkcionalnih specijalizacija ćelija koje konstituiše isti DNK. Još je veći problem u vezi ponašanja, kako instinktivnog - kao što je paukova sposobnost da plete mrežu, tako i naučnog - kao Sto su snalaženje u lavirintu i druge sposobnosti laboratorijskih pacova. Mehanicistički principi uzročnosti ne daju ubedljiva rešenja ovih problema i Šeldrejkov argument je baš u tome da njegova hipoteza o formativnom uzrokovanju ne samo da rešava ove probleme nego daje i prihvatljivija objašnjenja procesa evolucije, biogeneze, isceljenja, učenja i memorije i još nudi mogući prilaz za razumevanje niza pojava koje sadašnja nauka ignoriše i svrstava u paranormalne ili natprirodne. Šeldrejkova hipoteza uvodi TEORIJU POLJA u biologiju. I dok se u fizici već duže vreme ozbiljno uvažava, budući da su efekti elektromagnetnog polja očigledni i merljivi, u standardnoj biologiji teorija polja se i dalje ne prihvata, jer je u njoj još uvek dominantno opredeljenje da stvari treba objašnjavati u terminima hemijskih procesa. Prema Šeldrejkovom stanovištu pak, obličje geneza bioloških struktura nije dato u DNK hemijskom kodu nego je položeno u "morfogenetskom polju", koje određuje i formira oblik. Takva polja ne mogu se empirijski opaziti zato što nemaju energetsku komponentu; ali ona, sinhrono sa energetskim uzrokovanjem, u toku razvoja ili regenerisanja bioloških sistema rade na kreiranju forme i prostornog uređenja. Ovaj ne-energetski uticaj Šeldrejk naziva "morfičkom rezonancom" i smatra nadalje da se ova rezonanca kumulativno pojačava tako da ranije forme struktura ili sistema utiču na usvajanje forme pri novom generisanju. Što se tiče ponašanja, hipoteza smatra da morfička rezonanca pojačava naučeno ponašanje kod vrsta. Nadalje, budući da su ne-energetski, efekti polja ne slabe dok putuju kroz prostor pa je moguće, a i primećeno je, da se povećanje sposobnosti učenja i uvežbavanja novih veština manifestuje kod međusobno vrlo udaljenih grupa pripadnika neke vrste, iako između grupa ne postoji nikakav način za fizičku komunikaciju ili utkaj. Šeldrejk navodi rezultate eksperimenata sa pacovima, iz 1920-ih i 1930-ih godina, koji su vršeni nezavisno u Edinburgu, Harvardu i Melburnu, a koji su trebali da provere Lamarkističko stanovište o naslednosti naučenog ponašanja i stečenih karakteristika. Rezultati sva tri ispitivanja pokazali su da je brzina učenja kod pacova značajno rasla od generacije do generacije, ali ova poboljšanja nisu bila u skladu sa la-markističkom teorijom, jer nisu stajala ni u kakvom odnosu sa rodoslovom ili sa obukom životinja. Šeldrejk smatra da ovi rezultati ne samo da ne protivreče njegovoj teoriji nego i da upravo potvrđuju njena predviđanja. Vidi još pod MORFOGENEZA/294/.

Psihološki pojmovi i teorije koje je razvio Sigmund Frojd predstavljaju nesumnjivo najuticajniji sistem mišljenja razvijen krajem prošlog veka. Iako se Frojdovoj psihologiji mogu postaviti zamerke zbog subjektivnosti, pesimističkih shvatanja čoveka, REDUKCIONIZMA i DETERMINIZMA, ne može se poreći njen neprekinuti uticaj na naš način shvatanja sebe, drugih i sveta. Mnogi Frojdovi prvobitni saradnici, kao Jung, Adler, Rajh i Rank, odvojili su se od Frojdovih shvatanja zbog njegove svojevrsne pristrasnosti i beskompromisnosti. Ipak, Frojdove su ideje ostale referentne tačke u odnosu na koje su oni razvijali svoje teorijske pojmove i psihoanalitičke metode. Pre Frojda smatralo se da su uzroci mentalnih oboljenja i nervnih poremećaja organske prirode i da su podložni medicinskom tretmanu. Jedan od njegovih učitelja, francuski neurolog Žan Marten Šarko (J. M. Charcot), doveo je u sumnju ovu pretpostavku uspevši da izleči nekoliko slučajeva histerije metodom HIPNOZE, što ukazuje na to da i uzroke i izlečenje treba tražiti u psihi ili u onom njenom delu koji se ispoljava tokom hipnotičkog delovanja. Mada Frojd nije tvorac pojma nesvesnog, on je razvio koncepcijski originalne i praktično efikasne ideje o prirodi i dinamizmima nesvesnog. Svoj praktični rad Frojd je započeo korišćenjem hipnoze kao sredstva za istraživanje nesvesnog da bi potom napustio ovu metodu u korist psihoanalitičke metode koju je sam razvio. U psihoanalitičkoj metodi pacijent se ohrabruje da govori o svojim simptomima, o svom detinjstvu i drugim sećanjima, o svojim SNOVIMA (koji su, po Frojdu, "kraljevski put do nesvesnog"). Koristeći posebne tehnike, kao što je tehnika "slobodnih asocijacija", Frojd je iz snova dobijao pokazatelje psihičkih stanja i problema kojih pacijenti nisu bili svesni. Skoro redovno pokazalo bi se da je poreklo problema seksualne prirode u nekoj traumi iz detinjstva - kao što su viđenje roditelja u seksualnom aktu, osećanje deteta da je uzurpirano majčinom ljubavlju, ili roditeljsko prebacivanje zbog nekog navodno lošeg ponašanja. Ideja o postojanju dečje seksualnosti bila je šokantna i neprihvatljiva za mnoge Frojdove savremenike. Međutim, tokom svog kliničkog rada Frojd je sakupio brojne dokaze koji su postavku o dečjoj seksualnosti učinili neoborivom. Izvesno je da diskutabilna teza o univerzalnosti pojave koju je Frojd kod dečaka nazvao Edipalnim kompleksom (tj. nesvesne želje da se ubije otac i spava sa majkom), a kod devojčica "zavišću za penisom". Ostala je, međutim, izvesna činjenica da se seksualnost ispoljava još u detinjstvu i da se neke neuroze u odraslom dobu razvijaju zato što je dečja seksualnost bivala kažnjavana ili potiskivana. U Frojdovoj teoriji psiha je hijerarhijski strukturirana. Elementima ove strukture ne vladaju zakoni harmonije i reciprociteta, već impulsi i konflikti. Glavni vinovnik ovog intrapsihičkog haosa jeste id, neodgovorna komponenta ličnosti koja postavlja infantilne zahteve i traži zadovoljstvo. Instanca u kojoj vlada "princip realnosti" (za razliku od "principa zadovoljstva koji vlada u idu), razum, duševno zdravlje i procenjivanje, jeste ego. Treća instanca je super-ego, viši nivo nesvesnog, sedište ideala, principa i savesti. Ego teži da zadovolji principe super-ega, ali su njegovi napori neprekidno ometani zahtevima koji dolaze iz ida, što čini ravnotežu nestabilnom. Neravnoteža dovodi do mentalnog sloma, pa stručna psiho-terapeutska pomoć postaje neophodna. Ovakva mehanička metafora može se kritikovati kao grubo uprošćavanje, ali ona ukazuje na bazičnu pristrasnost Frojdovog sistema. Sistem se, međutim, može kritikovati a da se ne umanji doprinos autora. Ovaj se sistem zasniva na MEHANICISTIČKOM1 modelu u kome se metaforične pojmovne formulacije prihvataju kao fizička realnost. Naime, ni id, ni "libido", energija koju id nosi, nisu fizička realnost. Niti je tačno shvatanje, kako bi striktno prihvatanje mehanicističkog modela zahtevalo, da se poreklo svake psihičke neravnoteže u odraslom dobu može naći u nekoj traumi iz detinjstva. Ova vrsta pristrasnosti diskvalifikovala je, sa jedne strane, Frojdove ideje u pogledu univerzalnosti i naučne objektivnosti, ali mu je, sa druge strane, omogućila dobijanje značajnih uvida koje ne bi postigao objektivnim istraživanjem. Bez takve Frojdove pristrasnosti danas ne bismo tako dobro shvatili ljudsku seksualnost. Niti bismo shvatili psihološku strategiju potiskivanja tj. cenzurisanja i pohranjivanja u nesvesnom suviše bolnih ili socijalno neprihvatljivih iskustava i ponašanja. Oblast tumačenja snova t a kode bi bila siromašnija. Treba još istaći da ono što se kod naučnika shvata kao pristrasnost, kod umetnika se pripisuje vizionarstvu. Stoga bismo možda mogli reći da Frojdov doprinos kulturi leži više u vizionarskim idejama, nego u naučnom dostignuću. Neki Frojdovi prikazi istorija slučajeva zaista imaju čari novele. Stoga nije čudno što ga je Tomas Man nazvao "pesnikom nesvesnog". Sam Frojd ne bi cenio takav kompliment. Frojd je bio dobar poznavalac književnosti, na nekoliko jezika. Ipak, on je i stvaralaštvo tumačio sa psihoanalitičkog aspekta, otkrivajući u stvaralačkom procesu "sublimaciju" nerešenih psihičkih konflikata. Njegov stav prema religiji bio je podjednako redukcionistički. Po njemu, religija je "jedna od neuroza čovečanstva". Značajno je istaći da, po Frojdu, super-ego ne predstavlja duhovnu ili kreativnu instancu ličnosti, niti neku "višu sopstvenost" u bilo kom pozitivnom smislu te reci, već pre cenzurišuću i ograničavajuću roditeljsku figuru. Svoje psihološke ideje Frojd je razvio u okviru jedne socio-političke filozofije. Frojd, tako, zaključuje da čovek može potisnuti svoje fundamentalne potrebe za samozadovoljenjem i zadovoljstvom kako bi obezbedio uživanje u blagodatima civilizacije, ali takvo potiskivanje nije dragovoljno, dovodi do frustracija i povremeno se manifestuje kao "tanatos", instinkt smrti i razaranja. To jeste bila jedna pesimistička filozofija, ali to je bila filozofija njegovog doba. I kada je Frojd umro, u predvečerje II svetskog rata, prebegavši godinu da na ranije iz Beča u London, izgledalo je kao da je sama istorija potvrdila njegove ideje.

Stara kineska geomantska veština, koja se bavila određivanjem pogodnog položaja i orijentacije gradova, kuća, palata, grobnica, itd, uzimajući u obzir uticaj neprimetnih podzemnih sila i odnos elemenata (fung-šuej znači "vetar i voda"). Prema osnovnom principu TAO filozofije, uspeh i sreća dolaze nakon razumevanja prirodnog poretka i življenja u harmoniji sa njim. Ovaj princip ima centralnu ulogu i u fung-šueju, čiji je osnovni cilj da čoveka postavi u harmoničan odnos sa okolinom. Zemlja je, po fung-šueju, živo biće kroz koje struji životna sila, odnosno, či energija, i to kao nekakav podzemni potok, slično energiji koja protiče kroz akupunkturne meridijane u ljudskom telu. Ove zemaljske struje poznate su kao "zmajeve staze" i porede se sa LEJ LINIJAMA. Fung-šuej stručnjaci bili su poznati kao "ljudi zmajevi" a njihova veština bik je u pronalaženju či struja i manipulisanju sa zemljištem kako bi zarobili i crpli energiju i tako povećali plodnost zemlje i doneli zdravlje, prosperitet i duševni mir stanovništvu

Neurolog Hjuglings Džekson (H. Jackson) postavio je 1864. godine hipotezu da dve hemisfere čovekovog mozga imaju različite funkcije i odlike. Rodžer Speri (R. Sperrv) i Ronald Majers (R. Myers), sa čikaškog univerziteta, otkrili su 1950. godine u eksperimentu sa mačkom da, kada se ošteti nervno tkivo koje povezuje dve hemisfere (corpus callosum), svaka hemisfera počinje da funkcioniše posebno, kao da je ceo mozak. Vizuelne zadatke mačka je uspevala da nauči sa jednim pokrivenim okom, ali kada bi joj se pokrilo drugo oko nije došlo do prepoznavanja tek rešenog problema i mačka je morala da uči iz početka. Presecanje korpusa kalozuma je operacija koja se ponekad izvodi kod hroničnih epileptičara, pod pretpostavkom da je epileptični fokus u jednoj hemisferi, pa ovakva operacija sprečava širenje impulsa na drugu hemisferu, čime se napad kontroliše. Proučavajući pacijente koji su podvrgnuti ovom zahvatu, Rodžer Speri i Majki Gacaniga (M. Gazzaniga) uočili su 1960. godine neke neobične sporedne efekte. Subjekti su, naime, mogli da izvrše verbalni nalog "podigni ruku" samo desnom rukom, koju kontroliše leva hemisfera. Dalje, subjekti su mogli da imenuju kašiku kada im je data u desnu ruku ili viđena samo desnim okom, ali to često nisu mogli da postignu sa levom rukom i levim okom. Na osnovu ovakvih i sličnih nalaza autori su zaključili da dve hemisfere primaju informacije na različite načine i prenose ih preko korpus kalozuma do druge hemisfere, čime se orno gurava da aktivnosti dve strane tela budu koordinirane. Čini se da leva hemisfera kontroliše govor, čitanje i zadatke čije izvođenje zahteva procenjivanje ili interpretacije zasnovane na jeziku ili proračunavanju, dok je desna strana "nema". Kasniji su istraživači utvrdili da je desna hemisfera, iako "nema", daleko od zaostalosti. Neke sposobnosti smeštene u desnoj hemisferi u nekim specijalizovanim funkcijama prevazilaze sposobnosti leve hemisfere. Subjekti, na primer, vešto uređuju obojene kocke prema prikazanom nacrtu, ili crtaju kocku u 3 dimenzije levom rukom, ali ne i desnom. Umetničke sposobnosti izgleda da spadaju u funkcije desne hemisfere. Ruski psiholog A. D. Lunja uočio je da jedan muzičar nakon doživljenog moždanog udara koji mu je oštetio levu hemisferu nije vise mogao da zapisuje note, ali je komponovao bolje nego ranije. Izgleda da je desna hemisfera superiorna u odnosu na levu u shvatanju odnosa i celina. Poznato je razlikovanje između znanja stečenog rezonovanjem i saznanja stečenog intuicijom. Istraživanja o funkcionalnoj podeljenosti mozga pokazala su da ove razlike imaju i neurofiziološku osnovu. Distinkcija između svesnog i NESVESNOG takođe se može objasniti dualitetom hemisfera. Desna hemisfera je sedište nesvesnog, a možda i takvih funkcija kao što su TELEPATIJA i PSIHOKINEZA, funkcija koje savremena nauka smatra paranormalnim. Dve hemisfere deluju komplementarno. Naučna otkrića često dolaze kao plod iznenadnog shvatanja neke pojave, što predstavlja funkciju intuicije desne hemisfere ali potom ideja treba da se formuliše, proveri, da se utvrde njene implikacije, što su sve funkcije leve hemisfere. Ovo funkcionalno sadejstvo dve hemisfere ne postiže se, međutim, lako. Kod većine ljudi izgleda da postoji neravnoteža između hemisfera. U različitim kulturama i društvima različiti su odnosi između dve hemisfere. U našoj kulturi dugo su dominirale funkcije leve hemisfere. Psiholog Robert Ornštajn (R. Ornstein) smatra da zapadna edukacija treba da se menja tako što bi se veći naglasak stavio na negovanje distinktivnih odlika desne hemisfere, što bi, po njemu, poboljšalo i samog čoveka i svet u kome živi. Novo razumevanje različitosti funkcija moždanih hemisfera neosporno je omogućilo da čovek stekne vredne uvide u sopstvene mentalne procese i da uspostavi bolju ravnotežu između ovih funkcija.

Sporno je mogu li predviđanja ikada biti naučna, no sasvim je izvesno da se za njih mogu upotrebiti naučne metode, pa kada se tako i učini to nazivamo futurologijom. Termin je skovao nemački istoričar Osip Flehthaim* (O. Flechtheim). Najčešće korišćena naučna procedura je kompjuterski uzorak ili simulacija, u kojoj se kompleksan sistem razlaže u mnoštvo sastavnih činilaca. Kvantitativne procene snage među-dejstva između činilaca pohranjuju se u kompjuter, a on izrađuje prognozu šta će se desiti u datom slučaju u budućnosti, ukoliko se nastavi isto međudejstvo, interaktivni činioci u sadašnjoj globalnoj situaciji su stanovništvo, prirodna bogatstva, hrana, zagađenost, tehnološki razvoj, itd. Kvantitativno povećanje ili smanjenje u svakoj od ovih oblasti uticaće na ostale. Vrednost kompjuterske simulacije je u tome što ona može daleko preciznije označiti ova međudejstva. To ne znači, naravno, da se tako može predvideti budućnost, već se samo može načiniti model budućnosti, zasnovan na varijablama i procenama. Uvođenje nove varijable ili alternativne procene može potpuno da izmeni scenario. Ukoliko futurologija, stoga, i ne može biti precizna prognostička nauka, ona može privući pažnju posledicama koje se mogu očekivati, ukoliko se prevladavajući trendovi nastave, te se smatra .sposobnom da isproba učinke pramena koje mogu biti namerno izazvane da bi se zaobišli takvi rezultati. Ti efekti mogu biti "kontra-intuitivni", to jest potpuno različiti od predviđanja kada je uvedena promena. Upotreba futurologije naginje pesimizmu ili upozorenju. Verovatno su u tom smislu najbolja predviđanja Hadsonovog instituta 2000. godina (Kan i Viner, 1967) i Rimskog kluba Granice rasta (1972). Prvi u seriji projekata izveštaja "The predicament of Mankind", imao je golem uticaj širom sveta, skrećući pažnju na krajnje opasne posledice ekonomskog rasta i potrebu uspostavljanja i očuvanja granica koje će omogućiti svetu da postigne stalno stanje ekonomske i ekološke ravnoteže. Postizanje ovog cilja, zaključuje se, zahteva "kopernikanski obrat u mišljenju", i ostale futurološke studije došle su do zaključka kako su preovlađujući trendovi toliko nerešivi da ih nikakva strategija promene neće preokrenuti dokle god strategija ne potekne iz radikalne promene ljudske svesti, posebno u promeni vrednosti, ciljeva i prioriteta.

Nuklearna reakcija u kojoj se dobija novo atomsko jezgro iz sjedinjavanja dva lakša jezgra. Na ovaj je način moguće dobiti više energije nego prilikom FISIJE, ali pošto fuzija zahteva daleko višu radnu temperaturu ovaj se proces ne koristi za dobijanje nuklearne energije. Hidrogenska bomba, međutim, svoju energiju dobija iz fuzije.