Eksperimentalna procedura u parapsihologiji koju je izmislio Honorton (Charles Honorton)* u ranim 70-im. Ona se sastoji u odstranjivanju čulnih inputa da bi se stvorilo stanje pogodno za provodljivost vančulne percepcije. Ispitanik sedi ili leži u sobi izolovanoj od zvukova, oči su mu pokrivene vatom i polovinama ping-pong loptice, na glavi ima neku pokrivku kroz koju dolazi samo jednolično tiho šištanje "bele buke". Honortonova ideja je da će sa eliminacijom spoljašnjih uticaja koji odvraćaju pažnju ispitanici biti mnogo svesniji svojih unutrašnjih procesa i, moguće, prijemčiviji za "psi-signal". U Ganzfeld eksperimentu "pošiljalac" se nalazi u nekom drugom delu laboratorije i fokusira svoju pažnju na neku sliku (ili predmet), ili pak na neku misao. Ispitanik daje neprekidni raport o svojim mislima i slikama, a parapsiholog kasnije procenjuje snimljene izveštaje ispitanika i traži očite sličnosti sa "ciljanim" materijalom. Ganzfeld eksperimenti su dali rezultate koji sugerišu da su tu uključene TELEPATIJA, VIDOVITOST i PREKOGNICIJA. Honorton je u početku postizao visoku stopu uspeha, ali nisu svi istraživači koji su ponovili njegov eksperiment bili tako uspešni, te kritičari koji su pregledali obimnu eksperimentalnu literaturu nisu uopšte bili ubeđeni da ona daje dovoljno dokaza. Kao i u drugim oblastima PSI istraživanja, izgleda da postoji EFEKAT EKSPERIMENTA2, zbog koga neki istraživači postižu visoke pozitivne rezultate dok drugi dobijaju negativne rezultate, tako da opšta statistička slika ispada ništavna i problematična.

Savremena matematička formulacija logičke nedoumice, koju je još davno izrekao antički filozof Epimenid, inače i sam sa ostrva Krita, a koja glasi: "Svi Krićani su lažovi". Nedoumica nastaje iz činjenice da se iskaz odnosi i na samog Epimenida pa, i pored toga što je iskaz naizgled koherentan, u sebi sadrži nerazrešivu protivrečnost i logički se ne može odrediti da li je istinit ili lažan. Kurt Gedel (Goedel) je 1935. godine pokazao da svaki formalni jezik, uključujući i matematiku, sadrži formulacije koje imaju značenje ali nemaju smisla jer niti one same, niti njihove negacije, ne slede iz osnovnih aksioma tih jezika. Ovo je imalo duboko uznemiravajuće posledice za teorijsku nauku, pošto se u to vreme smatralo da fundamentalan princip nauke treba da bude deduktivno izvođenje naučne istine na osnovu utvrđenih aksioma i formulisanje te istine u preciznom matematičkom jeziku. Gedelova teorema pokazala je da nikakva naučna istina ne može da postoji u strogom smislu i da se svaki opisni iskaz mora smatrati samo približnim i neizvesnim, kao i to da ne postoji nijedan naučni sistem koji bi ikada mogao da bude potpun. (Gedelova teorema se još naziva i "teoremom nepotpunosti"). Otprilike u isto vreme kada je Gedel objavio svoju teoremu, u KVANTNOJ fizici došlo se do rezultata i teorija koje su na sličan način iziskivale napuštanje naučnog pristupa po principu "sve ili ništa"; dok je TEORIJA UŠKI NA ČIZMAMA, koja se kasnije razvila u fizici, predstavljala pristup u kome se posebno vodilo računa o prilagođavanju naučnog posmatranja i opisivanja prema implikacijama Gedelove teoreme. Ove implikacije prevazilaze okvire nauke i odnose se na svaku oblast u kojoj je čovek zamislio nekakav projekt razumevanja celine ili konačne istine ili značenja. One su naročito onespokojavajuće za religiozno mišljenje i za sprovođenje projekata koji se često povezuju sa religioznim životom, kao što su otkrovenje ili prosvetljenje. Takvi pojmovi podrazumevaju napredovanje ka cilju, dok teorema pokazuje da je takav cilj samo iluzija, tako da i sama ideja napretka gubi smisao. Neke ezoterične i mistično-religiozne tradicije su bolje prilagođene ovoj situaciji od standardnih religioznih stavova. ZEN budizam se, na primer, podsmeva totalitarnim i obrazloživim zamislima ljudskog uma i svojim zagonetkama i KOANIMA sistematski stvara konfuziju kod poklonika projekata sa takvim zamislima /233/.

Geja je u staroj Grčkoj bila boginja zemlje. U svojoj knjizi Geja: novi pogled na život na Zemlji, britanski hemičar Džejms Lavlok (J. Lovelock) pružio je dokaze za hipotezu da planeta Zemlja ima odlike živog sistema ili organizma. Ova hipoteza predstavlja doprinos OPŠTOJ TEORIJI SISTEMA1. Ona je značajno doprinela širenju ekološke svesti. Lavlok navodi mnoge primere procesa planetarne ravnoteže kao dokaz za svoju hipotezu. To su procesi koji obezbeđuju stabilnost i stalnost neophodnih uslova života. Na primer, koncentracija kiseonika u atmosferi stabilizovana je na 21 posto, površinska temperatura planeta između 15° i 35", ozonski omotač u gornjoj atmosferi i sadržaj amonijaka u donjoj su na nivou neophodnom za opstanak života. Svako značajno odstupanje od ovih normi ugrozilo bi ili uništilo život na zemlji, a za život, da bi se razvijao, ove norme moraju ostati stalne vekovima. Procesa ravnoteže uključenih u održanje planete ima mnogo i to vrlo različitih. Zahtevi kojima služe su toliko precizni i nefleksibilni da samo koncept "zemlje kao organizma" može objasniti ove fenomene, osim ukoliko se ne prizove božanske da nadgleda svoj projekt. U skladu sa ovim pogledom, Zemlja je agregat samomodificirajućih subsistema koji zajednički čine ukupan planetarni sistem, dok su individualno određeni njegovim potrebama. Sama Zemlja je živući entitet obdaren elastičnošću, prilagodljivošću i sposobnošću samoodržavanja svega živućeg. Ove osobine nisu beskrajne i neiscrpne te je moguće, kao kod svih živih bića, da neki od pod-sistema rđavo funkcioniše na takav način da sruši svoju celovitost ili čak ugrozi nastavak egzistencije celine. Sporno je da neki ljudski poduhvati, poput uništenja ekvatorijalnih tropskih šuma, stvaraju takve poremećaje.

Nauka o nasleđivanju. Njen osnivač bio je Gregor Mendel*. Eksperimentišući sa običnim graškom, Mendel je razvio ukrštene sojeve sa specifičnim karakteristikama i posmatrao je šta se sa tim karakteristikama dešava tokom nekoliko generacija. Pronašao je da se one nasleđuju prema preciznim pravilima i pretpostavio da u reproduktivnoj ćeliji moraju postojati posebne "jedinice naslednosti", koje prenose pojedinačne karakteristike. On je svoje nalaze objavio 1865. godine, ali su naučnici tek početkom prve decenije ovoga veka počeli da shvataju da zakoni nasleđivanja, koje je formulisao Mendel, važe za sva živa bića, uključujući i ljude. Tada je ViIjem Bejtson* (Bateson) skovao termine "gen", za Mendelovu "jedinicu naslednosti", i "genetika", za novu nauku.Genetika je nudila rešenje fundamentalnog problema darvinističke teorije EVOLUCIJE - kako dolazi do uspostavljanja korisnih varijacija kod vrsta. Ona je objasnila mehanizam evolucije i nalazi se u centru pažnje istraživanja u biologiji tokom celog ovog veka. Sledeći prodor u nauci o nasleđivanju napravio je biolog Tomas Hant Morgan* sa svojim otkrićem da su geni zajedno grupisani i da formiraju hromozome. Međutim, pitanja: šta su geni, kako funkcionišu i kako je u njima kodirana informacija o nasleđu, bik su bez odgovora sve dok 1940-ih godina brojni naučnici nisu krenuli u ispitivanje strukture DNK molekula, što je 1953. godine dovelo do takozvanog dešifrovanja genetskog koda, koje su izvršili Moriš Vilkins* (Wilkins), Frensis Krik* (Crick) i Džejms Votson* (Watson). Ovaj rad je rasvetlio biohemijske procese koji su uključeni u prenosu informacija o nasleđu, ali je ostalo nerazjašnjeno tačno koje informacije se mogu prenositi na takav način. Iz ovoga se izrodila škola biološkog determinizma, koja je smatrala da se svi aspekti ljudskog karaktera i ponašanja (i individualnog i društvenog) genetski kodiraju i prenose - što daje dosta sumornu sliku.Vidi još SOCIOBIOLOGIJA /17, 273, 340/.

Mnogi biolozi koji rade u oblasti koja koristi termin "genetički inžinjering" vrlo su osetljivi na optužbe da se "igraju Boga" kada ispituju i razvijaju mogućnosti REKOMBINANTNE DNA TEHNOLOGIJE. Sinteza genetskog materijala modeliranog da obavlja specifične funkcije moglo bi biti postignuće koje vaskrsava sablast "ludog naučnika" iz priča o opasnostima korišćenja moćnih tehnologija. Sposobnost nauke da manipuliše procesima života na najfundamentalnijem nivou, otvara ozbiljna etička pitanja. S druge strane, genetski inžinjering na svojoj strani ima značajna dostignuća i trenutno se upustio u istraživanja koja obećavaju nova, nedvosmisleno korisnija. Za medicinu je postignuta sinteza insulina iz ljudskog hormona rasta, te interferona, supstance sa mogućom primenom u imunologiji i terapiji raka; sadašnja istraživanja nadaju se razvoju tehnika sposobnih da identifikuju i isprave defekte gena odgovornih za nasledne bolesti, poput anemije srpastih ćelija. Postignute su takođe koristi za poljoprivredu i industriju, a još su u izgledu one koje obećavaju pozitivna rešenja za probleme koji su se dugo činili nerešivim /82, 266/.

Tako je fizičar Džon A. Viler* (Wheeler) nazvao teoriju koju je sa svojim kolegama izveo iz Ajnštajnove opšte teorije RELATIVNOSTI. Ova se teorija bavi dinamikom krivog prostora i smatra da ajnštajnovski pojam četvorodimenzionalnog prostor-vremena ima ograničen domen. Viler govori o multidimenzionalnom "super prostoru". Tačke pristupa drugim dimenzijama u ovom prostoru on opisuje kao "crvotočne rupe" u krivoj površini prostor-vremena, pri čemu dinamika ovih crvotočnih rupa ima sličnosti sa kosmološkom dinamikom CRNIH RUPA. Teorija predlaže da bi super prostor mogao da posluži kao prečica između udaljenih lokacija iz četvorodimenzionalnog prostor-vremena, te da brojnost crvotočnih rupa na njegovoj površini može značiti da je prostor-vreme "višestruko povezano". Posledica teorije je da se "treba odreći gledišta po kome se svaki događaj u prirodi, prošli, sadašnji i budući, nalazi na mestu koje mu je predodređeno u velikom ka talogu, koji se naziva "prostor-vreme". Prostor-vreme ne postoji, vreme ne postoji, ne postoji ni pre ni posle". Vilerova teorija smatra se prodorom u ortodoksnoj nauci, koji je učinio objašnjivim mnoge stvari koje su dugo vremena do tada bile odbacivane kao neshvatljive i kao, najverovatnije samo prividne, PARANORMALNE POJAVE. /325, 349/.

Ispod zemljine površine temperatura raste prosečno za oko 1 stepen za svakih trideset metara, a još više u vulkanski aktivnim područjima. Trenutno je nekih 200 instalacija širom sveta koje iskorišćavaju ovaj energetski izvor, proizvodeći električnu energiju, a još je više onih koji izvlače vrelu vodu iz podzemnih izvora. Na Filipinima, više od 20 posto potreba zemlje za električnom energijom podmiruje se proizvodnjom iz geotermalnih izvora. Meksiko i Indonezija takođe izvode značajan postotak svojih energetskih zahteva iz ovih izvora. U SAD velike instalacije U sevemoj Kalifomifi imale su 1985. godine snagu od 1300 megavata (oko 700 miliona kilovatčasova). Očekuje se da će u budućnosti geotermalna energija imati značajan doprinos u zadovoljavanju energetskih potreba na odgovarajućim lokacijama.

Reč geštalt znači "oblik" ili "struktura". Osnovni princip geštalt psihologije jeste da čovek oblikuje svoja iskustva u strukture i da se oseća nelagodno kad se suoči sa nečim što se ne uklapa u šemu ili nema konačnu dovršenu strukturu. Geštalt psihoterapija koristi tumačenje snova kao osnovno sredstvo. Snovi se shvataju kao "nedovršeni posao nesvesnog". Cilj geštalt tehnika jeste da se čoveku omogući postizanje celovitosti i oslobađanje blokiranih energija korišćenjem materijala snova kao vodiča za terapiju akcije. Dok je Frojd snove smatrao "kraljevskim putem do nesvesnog", Fric Perls (F. Perls), začetnik geštalt terapije, shvatao ih je kao "kraljevski put do integracije". Iako su njegove metode izvedene od Frojda, a preko Vilhelma Rajha, njegove ideje o tome šta konstituiše terapiju potpuno su različite. Po Frojdu, snovi su sredstvo kanalisanja potencijalno rušilačkih snaga. U njegovoj terapiji pacijent treba da postane svestan toga šta njegovi snovi znače. Ovo je u skladu sa njegovim osnovnim verovanjem da super-ego, kao racionalna, cerebralna i moralna instanca ličnosti, treba da dominira nad manje vrednim i infantilnijim instancama i da je upravo ta distinkcija preduslov psihičkog zdravlja. Perls nije pridao takav značaj funkcijama razumevanja i kontrole od strane super-ega. Po njemu, "nedovršeni posao" ličnosti pokazan u snu treba da se dovrši, odigra i iživi da bi terapija bila potpuna. U osnovi Perlsovog rada leži koncepcija o jedinstvu duha i tela, dok je u osnovi Frojdovog učenja dualistički stav. U psihijatrjskoj praksi terapeut za pacijenta predstavlja ogoljeni glas. terapeut sedi iza pacijenta, van njegovog vidnog polja, i prihvata autoritativnu ulogu. Geštalt terapija se, sa druge strane, odvija "oči u oči" i ne insistira na analizi i interpretaciji već na onome što Perls naziva "radom na snu". Po njemu, u ortodoksnoj psihijatriji se previše verbalizuje, što blokira stvarni doživljaj koji bi jedino mogao da podstakne proces integracije. "Rad na snu" sastoji se u tome da se subjekt, kao u pozorišnoj režiji, usmeri da odigra delove svojih snova i tako preispita njihov značaj. Perls je formulisao teoriju ličnosti koja leži u osnovi njegovog terapeutskog metoda. Po ovoj teoriji postoji 5 slojeva ličnosti kroz koje pojedinac mora da prođe da bi počeo da živi autentično. Slojevi ličnosti su sledeći: 1. Sloj klišea, u kome se čovek prema životu i drugima odnosi kroz formule i klišee bez značenja. 2. Sloj igranja uloga, u kome igramo različite uloge (roditelja, supružnika, ljubavnika, šefa, doktora, itd.), ali bez istinskog kontakta sa drugima. 3. Neurotični sloj ili sloj ćorsokaka, u kome nam klišei i igranje uloga ne pomažu više da nas odvoje od stvarnosti. U ovom sloju svesni smo sebe samih, svojih stvarnih osećanja i problema, ali nas oni preopterećuju. 4. Implozivni (sloj unutrašnje eksplozije) ili sloj smrti, u kome se blokirana osećanja i psihička energija sakupljaju i usložnjavaju. 5. Eksplozivni ili sloj života, koji se postiže oslobađanjem blokiranih energija i dovodi do osećanja oslobođenosti, ispunjenja i mogućnosti da se živi autentično. Ova se eksplozija može pojaviti u obliku tuge, besa, orgazma ili radosti. Kroz "rad na snu" terapeut pokušava da uz pomoć materijala iz snova pomogne čoveku da prođe kroz ove slojeve i dostigne nivo na kome započinje autentična egzistencija. Značajan doprinos Perlsove psihoterapije bilo je razvijanje tehnika pomoću kojih iskustva iz snova postaju deo procesa ličnog razvoja. Po Jungu, snovi su "puni budućih paranormalnih situacija i ideja". Razrađujući Rajhove uvide, Perls je pokušao da pokaže kako takvi zameci mogu da potpomognu individualni razvoj.

Gnostička religija bik je rival hrišćanstvu tokom prva tri veka Nove ere. Glavna teza gnosticizma jeste da čovek ne postiže spasenje na osnovu vere ili ponašanja, već na osnovu saznanja (gnosis). Oslanjajući se mahom na istočnjačke izvore, gnosticizam se suprotstavljao rimskom hrišćanstvu svojim vizionarskim, individualističkim i, u osnovi, elitističkim instrukcijama za spasenje; svojom kosmologijom koja je Boga činila nepristupačno onostranim i nezainteresovanim za ovozemaljske stvari i koja je između njega i čoveka uspostavila hijerarhiju tiranskih i neprijateljskih demona; svojom filozofijom dualizma, po kojoj večita borba predstavlja osnovni zakon života i prirode; i svojom slikom o čoveku, u kojoj se kombinuju veličanstvenost i beznađe, budući da se pravi oštra razlika između njegove duhovne i fizičke egzistencije, pa čovek postaje "stranac" na zemlji. Univerzum, prema gnostičkom stanovištu, predstavlja zatvor, a zemlja je njegova najdublja tamnica. A kao što je čovek zatvoren u svojoj tamnici, tako je u dubini čovekovog bića zatvorena i izvesna količina božanske supstance, duše ili "iskre" (pneuma), koja teži ka ponovnom sjedinjenju sa onostranim božanstvom ali je u tome sprečavaju arhoni, ili demoni, koji u isto vreme borave i u ljudskoj duši i u univerzumu, i to u obliku žudnje, strasti i vezanosti za svetovne stvari. Duh, ili božanska tvar, leži uspavan u materiji, bez svesti o samom sebi, a jedina vredna svrha u životu jeste njegovo buđenje i oslobađanje kroz saznanje. Ali saznanje koje budi i oslobađa nije racionalno saznanje do koga se dolazi argumentacijom i umovanjem, već je saznanje koje dolazi od tajne doktrine, ili se dostiže mističnom iluminacijom. To je saznavanje i Bića božijeg i Puta kojim duh mora putovati da bi se izbavio iz svetskog zatvora. Ovo praktično saznavanje Puta uključuje neverovatno detaljno poznavanje magijskih i ceremonijalnih priprema za svaku fazu dugačkog putovanja i za borbu protiv demonskih sila. Ova religija gnosis-a bila je nemilosrdno suzbijana od strane oficijelnog hrišćanstva. Spaljivanje velike Aleksandrijske biblioteke bio je pokušaj uništavanja dokaza o postojanju takvih rivala zvaničnoj religiji koja je postajala standard zapadnjačkog sveta. Nedavna otkrića biblioteka svetih knjiga u Nag Ha madiju, u Egiptu, i u blizini Mrtvog mora, u Izraelu, samo su naznačila kolika je bila rasprostranjenost gnostičke i drugih sličnih sekti u toku prvih vekova hrišćanstva. Sa raspadom sekularnog Rimskog carstva došlo je do procvata religija koje su nudile nadu u samoostvarivanje i lično spasenje. Svest se okrenula ka sebi i počela je da traga za strategijama oslobađanja duha a okova sveta. Tako je gnosticizam dočekao svojih pet minuta, ali je na kraju ipak trijumfovalo rimsko duhovno carstvo (i pored toga Sto se ono svetovno raspalo) i uspostavljena je evropska crkvena hegemonija, a gnosticizam je prešao u ilegalu, mada nikada nije bio potpuno ugušen. Njegova poruka i mit bili su isuviše bliski večitim aspektima ljudskog iskustva i aspiracija. Gnosticizam je velikim delom preživeo u KABALI, to jest, u Žoharu, kabalističkom tekstu koji je nastao u XIII veku u Španiji. Ponovo je izbio na površinu u XV veku, kada su iznova otkriveni i prevedeni HERMETIČKI rukopisi. Hermetička tradicija, koja je bila filozofski osnov ALHEMIJE, kombinovala je uticaje gnosticizma i klasične Grčke. "Kraljevska umetnost" alhemičara (pretvaranje neplemenitih metala u zlato) bila je analogna gnostičkoj težnji za oslobađanjem božanskog elementa zarobljenog u materiji, koji zadatak su mogli izvesti samo oni koji su upućeni u tajna znanja. Kada se zvanična nauka udružila sa zvaničnom religijom da bi suzbila alhemiju, gnostička tradicija je opet prešla u ilegalu i preživela u tajnim društvima rozenkrojcera i slobodnih zidara. Preživela je, takođe,. i kroz svoje kulturne uticaje. Od Ničea* (Nietzche) i Kjerkegora* (Kierkegard) do Sartra* (Sartre) i Hajdegera* (Heidegger), u EGZISTENCIJALIZMU često se pojavljuju aspekti gnostičkog mita i poruke. Onostrani Bog, šamotnost, beskućništvo, poletna razočaranost, stranost sveta, očajničko održavanje slobode i autentične egzistencije, prezir prema fizičkom i osećaj mučnine nad besmislenim reprodukovanjem prirode - ovi mitovi su zajednički za obe filozofije. U egzistencijalizmu, međutim, nedostaje doktrina o gnosisu, o spasenju kroz saznavanje. Prema egzistencijalistima, spasenje ne postoji i može se reći da je egzistencijalizam, u stvari, gnosticizam oslobođen od misticizma i nade.

To je jedina ptica koja se prinosila kao žrtva u Hramu. Kao prinos siromaha, koristila se najviše u obredima čišćenja (3. Mojsijeva 1,14). Odatle u Hramu prisutnost prodavaca golubova (Mateja 21,12; Jovan 2,14-16). Golub, kao i kod mnogih pesnika, znači simbol ljubavi. Kod Isusovog krštenja Duh Božji silazi kao golub i spušta se na Isusa (Mateja 3,16).

Gora se u većini religija smatra tačkom u kojoj se nebo spaja sa zemljom; verovatno je to razlog njenih visina i tajni kojom je obavijena. Mnogo je zemalja koje imaju svoje sveto brdo, tamo gde je svet stvoren, gde stanuju bogovi, odakle dolazi spas. Svaki od nas bi trebalo da ima svoje brdo.

Proroci osuđuju greh i otkrivaju njegovu težinu samo zato da bi ukazali i pozvali na pokajanje. Jer, ako je čovek neveran. Bog ostaje uvek veran; čovek odbija Božju ljubav, ali mu Bog ne prestaje pružati tu ljubav: sve dok je čovek kadar povratku, Bog ga požuruje da se vrati. Kao u priči o raspusnom sinu, sve je podređeno tom povratku koji se priželjkuje, s kojim se računa. Greh i jeste u odbijanju ljubavi, a jasno je da će on biti izbrisan, uklonjen, oprošten tek ukoliko čovek pristane da opet l.ubi. Milosrđe prema grešniku. Greh je mračan kao tama:˝ A sud je ovaj što vidjelo dođe na svijet, i ljudima omilje većma tama negoli vidjelo: jer njihova djela bijahu zla˝ (Jovan 3.19).