Mistički ogranak judaizma, koji se sam grana na dve tradicije, spekulativno-metafizičku i magijsko praktičku. Grupa tekstova, koja se naziva kabala, sadrži dva glavna spisa. Sefer (ili Knjiga postanja), napisan oko trećeg veka nove ere, i Žohar (ili Knjiga slave), napisana u XIII veku, i većeg broja manjih tekstova i komentara. Tradicija stoji u bliskoj vezi sa GNOSTICIZMOM, a neke od njenih osnovnih ideja potiču iz ranog judaizma. U oba aspekta kabalistike centralno mesto zauzima dijagram, poznat pod naslovom "drvo života", koji se sastoji od deset krugova zvanih sefiroti, koji predstavljaju emanacije božje glave ili osnovu Bića, poznate kao en-sof, od kojih svaka odgovara po jednom atributu božanstva, koji potencijalno može biti atribut čoveka. Dijagram se može različito tumačiti i kao šema postanja i kao mapa za vođenje duše na putu njenog izbavljenja iz klopke materije ka oslobođenju i ispunjenju duha. Deset Sefirota povezano je sa dvadeset dve staze koje predstavljaju alternativne puteve ka spajanju sa Bogom. Duhovno putovanje obiluje opasnostima koje kabalisti predstavljaju kao demone ili životinje koje vrebaju na stazama. Magijski aspekt kabalistike, sa svojim pevanjima, amajlijama, vradžbinama i talismanima, razvio se tako što se za ova sredstva zamišljalo da štite putnika ili da kontro lišu sile koje bi inače osujetile njegova nastojanja. Kabalisti su se velikim delom zanimali za mistična značenja brojeva i slova. Veština gematrije sastoji se u pretvaranju slova iz neke reci u brojčane ekvivalente i uspostavljanju korespondencije sa drugim recima koje imaju istu numeričku vrednost. Tako se dolazi do takozvanih "imena snage", to jest tajnih imena koja se koriste u magijskim prizivanjima. Najvažnije od ovih imena jeste Tetragramat (YHVH), koji je ime Jehove. Iako se kabalistika ponekad srozavala na upražnjavanje magije radi postizanja svetovnih ili materijalnih koristi za praktikanta, po svom poreklu i suštini ona je bik i ostala najobuhvatniji, najprefinjeniji i najpoetičniji sistem mistične filozofije.

Palestina neverovatno obiluje kamenom: on je uvek prisutan pod rukom i pred očima Jevreja. S druge strane, onako čvrst, trajan, težak, kamen je u primitivnom mišljenju i u simbolici koja je zajednička svom čovečanstvu znak snage. Ako se te dve činjenice povežu, shvatljivo je zašto se Biblija služi svetom slika što pruža kamen u svojim raznolikim oblicima primenjujući ih na Mesiju. Simboliku večitog Jevreji su, preko kamena, uvideli i preslikali njegov smisao još iz vremena njihovog bitisanja u Egiptu. Sveti kamenovi i žrtvenik Isusov. Spomenik-kamen i večno trajanje Saveza. Kamen u pustinji i Isus Spasitelj. Isus kamen ugaoni. Isus-kamen spoticanja i uništenja. Drago kamenje i novi Jerusalim.

Ortodoksna medicina koristi uglavnom invazivne metode, hirurgiju i tretmane radijacijom u lečenju raka. Međutim, uspešno su primenjivane i neke alternativne neinvazivne terapije, čak i u slučajevima koji su smatrani neizlečivim za ortodoksne metode. Takve terapije često se baziraju na stanovištu da je rak bolest izazvana stresom ili da se može pripisati dijetetskoj neravnoteži ili deficitarnosti. Uspešni nutricionistički pristupi razvijeni su u prvim dekadama ovog veka od strane engleskih lekara Roberta Bela i Forbes Rosa (R. Bell i F. W. Forbes Ross). Bel je zagovarao vegetarijansku dijetu, režim vežbi, duboko disanje i lek sa tiroidnim ekstraktom. Rober Ros je utvrdio da je deficitarnost u kalijumovim solima uzrok raka i postizao izlečenja povećavanjem sadržaja kalijuma u pacijentovoj dijeti. Po njemu, prevlađujući načini proizvodnje i pripreme hrane uništavaju kalijum. Nezavisno od Forbes Rosa, Džoana Brant (J. Brandt) postigla je samoizlečenje velikog raka sledeći dijetu koja se sastojala isključivo od grožđa, koje je bogato kalijumom, gvožđem, organskim šećerom i proteinima. Kasniji nutricionistički pristupi su dijeta sa fermentacijom mlečne kiseline nemačkog doktora Johana Kila (J. Kuni), i terapija sokom od cvekle mađarskog nobelovca Ferencija (A. Ferencz). Oba su pristupa bazirana na gledištu da je rak prouzrokovan smanjenom potrošnjom kiseonika u ćelijama. Pošto stres proizvodi biohemijske efekte, a stresni život je uglavnom praćen lošim dijetetskim navikama, na terapije koje smanjuju stres može se gledati kao na terapije komplementarne nutricionističkim. U SAD, Karl Simonton (C. Simonton) i Vuli-Hart (A. Woolex-Hart) postigli su povlačenje kancera kod pacijenata sa terminalnom dijagnozom, primenjujući takve neortodoksne metode kao što su vežbe meditacije relaksacije i VIZUALIZACIJE, i podvrgavanje duhovnom lečenju i tehnici polaganja ruku. Njihov rad pokazao je da mentalni stav i volja igraju ulogu i u genezi i u izlečenju kancera i da se mnogo može postići ako pacijent postane svestan sopstvene odgovornosti i sposobnosti u pogledu bolesti.

Kapadokija je velika visoravan središnje Male Azije. Čuvena je po svojim specifičnim karakteristikama konfiguracije terena i gajenju stoke. Za vreme Pedesetnice neki Jevreji, a možda i prozeliti iz Kapadokije, nalazili su se u Jerusalimu i prisustvovali onim čuvenim događajima u vreme izlivanja ranog dažda (Dela 2,9). Da li se među brojnim obraćenicima tih dana nalazio i neko i iz Kapadokije nije poznato, ali se iz kasnije poslanice apostola Petra upućene i vernicima u Kapadokiji vidi se da je i u tim krajevima bilo organizovanih crkava (1. Petrova 1,1). U vreme kasnijih progonstava hrišćana taj zabačeni kraj bio je jedno od njihovih velikih utočišta. Mekani materijal je posebno omogućavao kopanje katakombi, što se i danas može delimično videti.

Reč karizma je grčka tuđica; grč. khárizma znači ˝nezasluženi dar˝, samilosni dar i ima isti koren kao i khšcrist, ˝milost˝. U NZ ova reč nema uvek to tehničko značenje. Može označavati sve Božje darove, koji su pokajnički (Rimljanima 11,29), a naročito ona ˝blagodat Božja i dar izli se izobilno na mnoge blagodaću jednoga čoveka Isusa Hrista˝ (5,15). Ali prvi je među njegovim darovima dar Duha Svetoga koji se izlio u naša srca i u njih doneo ljubav (5,5). Kod nas korizmo: uskršnji, četrdesetodnevni post. Karizme u Crkvi. Karizme i crkvena vlast.

Centralni pojam u budističkom i hinduističkom mišljenju. Prvobitno, u kosmičkom smislu, karma je bila elementarna snaga postanja. Kasnije, prenesena u psihološki i religiozni kontekst, karma postaje lanac uzroka i posledica kojim je duša vezana za ovaj svet. U vezi sa idejom o reinkarnaciji, karma je zamišljena kao skladište nagrada i kazni koje duša nosi iz jednog života u drugi kao svoje vlasništvo koje se može popravljati ili pogoršavati u zavisnosti od toga šta osoba čini u svome životu i sa njim. Cilj religioznog života - PROSVETLJENJE - zamišljen je kao oslobađanje od veza s karmom i kao definitivno poništavanje želja i individualnosti.

Nešto što pripada filozofiji Renea Dekarta*.

Činjenica da za događaje i situacije postoje prethodni događaji i situacije koji dovode do njih, predstavlja temelj našeg iskustva i osećanja da živimo u koherentnom svetu koji je donekle moguće kontrolisati. Ali kada kažemo da je neki događaj prouzrokovan nekim drugim događajem, ili spletom događaja, uglavnom smatramo da između njih postoji odnos koji se izražava u terminima fizičkih zakona, a moderna fizika je pokazala da to nije uvek nužno. Da li je to zbog toga što takvi zakoni ne postoje, ili zbog toga što ne možemo u potpunosti da ih shvatimo, predstavljalo je vrlo uzbudljivo pitanje, i za filozofski nastrojene fizičare je u ovom veku bio veliki intelektualni problem da odluče da li je univerzum u temelju nekoherentan ili je samo neshvatljiv. U korenu ovog problema nalazio se pojam kauzalnosti i izgledalo je, na primer, da ERP EKSPERIMENT ukazuje na temeljnu nekoherentnost, za koju su Ajnštajn* /Einstein/ i ostali smatrali da je onespokojavajuća i neprihvatljiva. Ideja da bi događaji ili situacije mogli stajati u koherentnom odnosu iako među njima ne bi postojala nikakva materijalna ili fizička veza, potekla je iz moderne KVANTNE FIZIKE i to kao alternativa pojmu fizički determinisane kauzalnosti. Istu je ideju bio predložio i Karl G. Jung u svom eseju o SINHRONICITETU, koji je nazvao "principom bezuzročne povezanosti". Jung je težio da odredi princip koji bi objasnio izvesne psihičke događaje i iskustva, kao i ezoterične metode proricanja, kao što je IČING, koji se ne mogu objasniti fizičkom uzročnošću i lancem uzroka i posledica. Umesto metafore sa lancem, modemi teorijski fizičari više vole da govore o mreži - o složeno povezanoj celini u kojoj svaki događaj ostavlja posledice širom čitavog sistema. Iako u praktične svrhe možemo da izolujemo fizičke uzroke i posledice, na primer u medicini, na bazi tako dobijenih rezultata i dalje ne možemo smatrati da je kauzalnost nužno lančana i fizička. Čak i kada se radi o tako izolovanim lancima, retko kada dolazimo do potpune koherentnosti i predvidljivosti. Zapravo, tako nešto postoji samo kod jednostavnih mehaničkih sistema. U živim sistemima, i uopšte u životu i svetu, postoje takvi kompleksi međudejstva i međuzavisnosti da je pojam lokalnog ili bliskog uzroka sasvim neprikladan. Pre bi se reklo da sve utiče na sve ostalo i da se određeni efekti mogu predviđati jedino na osnovu statističke verovatnoće /161/.

Kraljevstvo je Božje u znaku blaženstva, a Biblija, eto, govori o Božjim kaznama; Božji naum ide za tim da svako stvorenje pomiri s Bogom, a evo pakla koji zauvek odvaja od Boga. Jer kakav je to Bog ako kažnjava ljude. Nesreće, potop, dijaspora, neprijatelji, pakao, rat, smrt, bolest, patnja - sve te kazne otkrivaju čoveku tri stvari: određeno stanje - stanje greha; određenu logiku - onu koja od greha vodi do kazne; lice čoveka - lice Boga koji sudi i spašava. Kazna - znak greha. Kazna - plod greha.

Reč izvedena iz grčke reči koja označava "vođu". Predložio ju je Norbert Viner* (N. Wiener) da bi "izrazio umešnost i osnovu znanja kontrole nad čitavom celinom područja gde je primenjivo mišljenje". Centralno mesto u teoriji kibernetike je koncept informacijskog FIDBEKA, koji omogućava samoregulaciju sistema upravljanjem i međuodnosom procesa ulaza i izlaza. Ovo načelo bilo je ugrađeno u mehaničke sisteme, poput vetrenjača i parnih mašina, mnogo ranije no što je formulirano kao koncept. Vrednost Vinerove formulacije bila je u tome Što ona predviđa vidljivu sličnost između različitih vrsta sistema i ohrabruje razvoj u različitim oblastima kroz transdisdisciplinami pristup. U tome ima zajedničkog sa OPŠTOM TEORIJOM SISTEMA i danas je zapravo široko prihvaćena kao njen ogranak. Iako se pravi razlika između kibernetike zatvorenih i otvorenih sistema, neki smatraju da je kibernetika u užem smislu ograničena kao konceptualno oruđe za proučavanje uređenih holističkih sistema, njihovog samoodržavanja i razvoja. Kibernetićki pristup pokazao se plodnim u različitim oblastima, poput neurologije i poslovnog menadžmenta.

Kalikija je predeo koji se pruža uz severoistočnu obalu Sredozemnog mora. Na istoku se završavala kod brda Amanus u Siriji, dok su joj severne granice masiv brda Taurs, iza kojeg se protežu predeli Kapadokije, na severoistoku i Likaonije i Galatije na severozapadu. Na zapadu se Kilikija graniči sa Pamfilijom. Kilikija se prvi put spominje u vreme Solomuna. Crkve Kilikijske. Na svom drugom misionarsko putovanju Pavle prvo obilazi te crkve (Dela 15,41) pa tek onda nastavlja dalji rad.

Veliko ostrvo severoistočnog Sredozemlja poznato je u biblijskoj istoriji još od najranijih dana. U vreme raseljavanja naroda potomci Kitima, Javanovog sina a Jafetovog unuka, naselili su ovo plodno i privlačno ostrvo. Jevreji su ih zvali Kitim, a oni sebe nazivali Kition (1. Mojsijeva 10,4): 1. Dnevnika 1,7). Grad, prestonicu ostrva, nazvali su po imenu ovog svog pretka, Kition. Nalazio se na središnom delu južne obale ostrva. U vreme prvih mediteranskih civilizacija na Kipru i Peloponezu, sa brda Kipra vačen je bakar. Prema njihovom nazivu za ostrvo i bakru je dato ime Kipros. Rimljani su opet to grčko Kipros izgovarali Kiprum pa je u hemiji tom elementu zbog toga i ostalo ime kuprum. Misionarsko putovanje Pavla i Varnave na ovo ostrvo.

Metod elektrofotografije koji su razvili ruski istraživači Semjon i Valentina Kirlijan (Semyon i Valentina Kirlian)* 1939. i kasnije, koji podrazumeva stavljanje nekog predmeta između dve oscilatorske ploče, od kojih je jedna osetljiva na svetlost i propuštanje struje visoke voltaže. Ovaj metod dao je izvanredne slike koje su pokazivale obojeno energetsko "isparenje" iz organskih predmeta. Kada je ovaj fenomen prvi put publikovan, entuzijasti su izjavili da su Kirlianovi uspeli da fotografišu ljudsku AURU, ali su skeptici požurili da istaknu da se ti efekti mogu pripisati vlažnosti ili sasvim normalnim električnim artefaktima fotografskog procesa. Naknadni pokušaji da se ponovi Kirlianov rad ne rešavaju problem tumačenja ovog fenomena. Iako preovladava skeptički pogled, on ne može da da zadovoljavajuće objašnjenje činjenice da se intenzitet "emanacija" koje se jasno pojavljuju na Kirlianovim fotografijama povezuje sa fizičkim stanjem subjekta. Na primer, fotografije jagodica na prstima umornog čoveka pokazuju naglu i izuzetnu promenu kad on popije jednu votku, a slike jagodica iscelitelja i pacijenta pre, u toku i posle isceliteljskog tretmana - "polaganja ruku" - izgleda da pokazuju da se odvija neki proces razmene energije. Dalje, primećena je podudarnost između tačaka na telu koje očito najintenzivnije "izbacuju" energiju i tačaka i meridijana u kineskoj AKUPUNKTURI6. Pojava ove jednakosti sugeriše to da "Kirlijanov efekat" nije samo artefaktan.

Terapeutska tehnika manipulacije na način koji ima mnogo zajedničkog sa OSTEOPATIJOM. Razvio ju je 1890. Danijel Dejvid Palmer (D. D. Palmer), lekar iz Ajove. Palmer je bio pod uticajem tvorca osteopatije Endrju Stila (A. Still), ali nije delio Stilovo verovanje u ulogu cirkulatornog sistema. On je tvrdio da je bolest prouzrokovana pritiscima na nervni sistem koji su nastupili zbog dislociranih ili iskrivljenih kostiju i pršljenova; ovi pritisci, kaže on, remete funkcionisanje unutrašnjih organa. Palmer je započeo svoju karijeru kao kiropraktičar, senzacionalnim izlečenjem svoga domara koji je ogluveo zbog ušinuća leđa. Kada je Palmer locirao pomereni pršljen i vratio ga u pravilni položaj, pacijent je brzo povratio sluh. Fundamentalni princip moderne kiroprakse je da patologija potiče od poremećene fiziologije koja vodi poreklo od poremećenog funkcionisanja nervnog sistema. Ove se nenormalnosti mogu kontrolisati manipulacijom kičme, koja je produžetak centralnog nervnog sistema i, u krajnjoj liniji, mozga. Osnovna razlika između kiropraktike i osteopatije je da ova prva radi na određenom pršljenu ponekad vrlo oštro, dok osteopatija preferira pokrete rotacije i podizanja. Većina terapeuta upoznata je sa tehnikama obe terapije i koristi šta god da im se učini prikladnim. Mada kiropraktičari tvrde da mogu da olakšaju široki spektar loših stanja, oni su uglavnom specijalisti za probleme leđa. Profesionalna društva u Evropi i SAD utvrdila su standarde prakse i kriterijume za profesionalnu kvalifikaciju u kiropraksi i u mnogim mestima danas tehnike kiroprakse cene se kao vredan dodatak konvencionalnoj terapiji /68, 74, 289/.

Atmosferske zagađenje uzrokovano isticanjem industrijskih kemikalija, uglavnom iz fabrika i električnih centrala koje sagorevaju fosilna goriva i izbacuju sumporni i azotni oksid u vazduh, a koji pretvaraju kišu u razblaženi rastvor sumporne i azotne kiseline. Kisele kiše korodiraju zgrade i čine neprocenjive štete jezerima i šumama. Šezdesetih godina švedski naučnici identifikovali su kisele kiše kao razlog drastičnog umanjenja riblje populacije u slatkovodnim jezerima, a Švedska uvela zakon kojim se ograničava industrijsko zagađivanje. Sredinom sedamdesetih godina problem je postao još uočljiviji propašću područja šuma u Nemačkoj i Srednjoj Evropi. Od tada, izbacivanje hemikalija je umanjeno tokom nekoliko godina, a pojavile su se i sumnje da li je to glavni uzrok uništenju šuma (visoka koncentracija ozona i suša u Evropi 1976. godine drugi su mogući uzroci). Kisele kiše su veliki međunarodni problem. Često zemlje koje zagađuju pate manje drastično od zagađenja nego njeni susedi* jer obim štete nije direktno povezan sa,izbacivanjem hemikalija. Izbacivanje azotnog oksida iz vozila takođe se mora uzeti u obzir. Grupa zemalja nedavno je osnovala "Klub 30 posto" ("30 per cent Club"), s namerom da umanje industrijsko izbacivanje sumpora za 30 procenata. Umanjenje se može postići filtriranjem, međutim, sam filter smrvljeni krečnjak, koristi se u velikim količinama, a vađenje krečnjaka može izazvati druge ekološke probleme.

Hebrejski kitiim je naziv za neprijatelja kumranskog Zajedništva i jevrejskog naroda.

Jezekilj pred viđenje slave Božje (Jezekilj 1,28) a Savle videvši vaskrslog Isusa (Dela 9,4) padaju na zemlju. U svetlosti i veličini Božjoj ima nešto satiruće za stvora, one ga potapaju natrag u njegovo ništavilo. Klanjanje je izraz, spontan i svestan, složenog odaziva čoveka koga je zahvatila Božja blizina; čovek biva tada sveobuhvatno svestan svoje beznačajnosti i svoga greha, smeteno ćuti, klanja se drhteći i zahvaljujući, svim je svojim bićem smeran. Gestovi klanjanja. ˝Gospodu, Bogu svojemu, klanjaj se!˝. Klanjati se u duhu i istini.

Neseksualna reprodukcija organskog bića. Reč je izvedena od grčke reci koja znači "gomila". Klon se može opisati kao skup identičnih ćelija izvedenih iz jedne roditeljske ćelije. 1970. godine F. C. Steward* objavio je opis eksperimenta u kojem je, uzevši jednu ćeliju šargarepe, iz nje stvorio potpuno novu biljku. Klon čoveka - identičan pojedinac reproduciran iz DNA2 jedne ćelije - postao je glavni predmet naučne mašte, podjednako u tobožnje istinitom žurnalističkom kontekstu kao i u izmišljenim pripovetkama. Biotehnolozi su stvorili klonove krave i ovce, premda ostaje krajnje sumnjivo da li bilo koja prihvatljiva svrha može biti ponuđena za tako nešto. Neki predviđaju skoru mogućnost stvaranja ljudskog klona.

Pismo i knjiga idu zajedno, ali se ne poklapaju potpuno; knjiga je suštinski sled spisa, ona pismu daje jedinstvo sadržaja. Stoga ona nosi obično naslov, mada taj naslov - što je u Bibliji obično - ne stoji uvek na početku spisa. Ako se knjiga odlikuje naslovom i sadržajem, znači da je ona neka sinteza, ne puki materijalni niz crta i stubaca, već organski sastav koji sled događaja sabira u neprekidno pripovedanje; ona okuplja u jedinstvenoj zbirci srodne spise, spevove, pevanja, izreke, ispovesti duha, gorku ispoved pojedinca, proročanstva. Knjiga - spomen i sveto svedočanstvo. Nebeske knjige. Zemaljske knjige. Zapečaćena i odgonetnuta knjiga. Knjiga tajni. Knjiga mudrosti. Svete knjige. Knjige mrtvih.

U ZEN budizmu zagonetka ili paradoks, kojim se želi pokazati neadekvatnost konceptualnog i logičkog pristupa znanju i stvarnosti. Dobro poznati primeri su "Kakav je zvuk pljeska jedne ruke?" i "Kakvo je bilo vaše lice pre vašeg rođenja?". Učenik zena dobija koane ne samo kao ilustracije činjenice da lingvističke formulacije mogu da budu sintaksički ispravne ali istovremeno besmislene, nego i kao zagonetke koje zahtevaju intenzivnu koncentraciju i nalaženje konačnog rešenja. Učenik mora osetiti zbunjenost kao mentalnu mučninu i mora ostati u muci sve do pojave prosvetljenja, to jest, skoka na drugi nivo svesti. Postoji zanimljiva paralela, na koju je ukazao Fritjof Kapra*/Capra/, sa situacijom u kojoj se često nalaze moderni teorijski fizičari suočeni sa prirodom koja sama sadrži paradokse za čije rešenje je potreban radikalan zaokret u naučnom načinu mišljenja.

Javlja se kao posledica nespojivosti činjenice ili teorije sa utvrđenim sistemom verovanja. Termin je skovao psiholog L Festinger*. Suprotan termin, "kognitivna konsonanca", označava konzistentnost i koherentnost znanja. i ideja koje se sadrže u sistemu verovanja. Festinger je pokazao da ljudi, kada se pojavi kognitivna disonanca, teže da ovu umanje i to uglavnom tako što odriču istinitost ili stvarnost ideja i činjenica koje se ne mogu koherentno asimilovati u utvrđeni sistem verovanja. Ovakav sistem verovanja u sebi sadrži ortodoksna nauka, pa se u prilog Festingerovoj teoriji može navesti i analiza. Tomasa Kuna* /Kuha/ o tome kako naučnici odbacuju anomalije i novosti koje nisu konzistentne sa preovlađujućom PARADIGMOM /89/.

Svetlosno zračenje pri kome svi pobuđeni atomi zajedno vibriraju i proizvode talase u istoj fazi. Proizvođenje koherentne svetlosti i njeno pojačavanje pomoću ogledala čine osnovu laserske tehnologije. Koherentna svetlost daje zrak energije čiji intenzitet može da se fokusira i precizno kontroliše. Može se koristiti i kao razorno oružje ali i kao skalpel u mikrohirurgiji.

Artur Kestler* (Koestler) je to zvao "igrama sudbine" puns of destiny. Svako je iskusio neobične i krajnje neverovatne spletove događaja (najčešće sasvim trivijalne, ali ponekad i sudbonosne), koji izgledaju slučajni, ali se opažaju kao da imaju određeno značenje, bez obzira na važnost koja se tome pridaje. Kao objašnjenje PARANORMALNIH FENOMENA često se poteže "puka slučajnost", čime se hoće reći da su ovakvi vragolasti događaji sasvim prirodna stvar koja je u skladu sa teorijom VEROVATNOĆE, te da njihovo značenje ne leži u njima nego se na njih projektuje od strane duha. Međutim, u nekim kulturama, kao i od strane nekih filozofa, postoji mnogo ozbiljniji pristup slučaju i koincidenciji, kao i svemu što uz to ide (vidi SINHRONICITET, I ČING) /168/

Pogled na kompjutere kao puke "krckalice brojeva", to jest ništa drugo doli brza matematička računala,- potcenjuje ne samo njihovu mnogostranost već i moć matematike kao simboličkog jezika. Kao što su pokazala istraživanja VEŠTAČKE INTELIGENCIJE, semantička značenja mogu se dati simbolima kojima upravlja kompjuter, a širok obim ljudskih spoznajnih i ratiocinative funkcija može se simulirati. Postoje dve kategorije kompjutera, analogni i digitalni. Polje primene analognih kompjutera ograničeno je. Za određene karakteristike fizičkog problema kojeg obrađuje, mora se analogno podesiti njegov elektronski sklop. Digitalni kompjuteri su neuporedivo mnogostraniji. Zovu se digitalni zato jer su njihove operacije zasnovane na binarnoj matematici (pogledaj INFORMATIČKA TEORIJA), koja koristi nizove od osam brojeva, sastavljene od nula i jedinica koje se stvaraju na velikoj brzini pulsiranjem prouzrokovanim naizmeničnim stvaranjem uključenog i isključenog stanja prekidačkog mehanizma. Rani električni kompjuteri koji su koristili elektronske cevi imah su prekidački mehanizam koji je radio pri brzini od stotinu uključivanja i isključivanja u sekundi. Razvitkom prvog tranzistora, a potom mikročipa, ova brzina je umnogostručena, istovremeno je veličina kompjutera smanjena. Kao što mozak sadrži milijarde neurona, a svaki od njih hiljade veza koje se granaju ka drugim neuronima oblikujući staze kojima se šalju informacije, tako i u kompjuteru postoje milioni prekidača, svaki sa brojnim vezama sa ostalim prekidačima i stoga gotovo beskonačan broj mogućih staza za prenos informacija. Programi mogu biti pohranjeni u samom kompjuteru, što mu daje sposobnost sličnu pamćenju mozga. U nekim slučajevima, programiranje se može sastojati u jednostavnom naznačavanju cilja kompjuterskih operacija i puštanju da izaberu i traže pohranjene programe (ili sub-rutine) podesne za postizanje cilja. Sposobnost učenja na osnovu iskustva, izbor između raspoloživog puta i sub-rutina koje su se nekad pokazale delotvornim, jedna je od stvari koja čini da kompjuteri neobjašnjivo "misle" - i to je po nekim zlokobnim upozorenjima, nalik ljudskom mišljenju.

Sve dok su lekari ortodoksne medicine gledali na alternativne terapeute kao na nadrilekare, a na njih opet ovi oklevetani alternativa kao na samozadovoljne zatucanike, kompromis između ova dva pristupa bio je nemoguć. U poslednje vreme takvo prilagođavanje je počelo da se događa, i jedan od znakova toga je, u mnogim kontekstima, zamena termina "alternativna medicina" terminom "komplementarna medicina". Termin je pomirilački i bar implicira priznavanje alternative kada je koriste ortodoksni lekari i kada je koriste nekada prokaženi "nadrilekari" ako priznaju primat ortodoksnih pristupa. Ali, još i važnije, termin izaziva raspoloženje u ljudima da priznaju da nijedna škola lekara nema monopol nad uspešnim tehnikama lečenja i upućuje ih da potraže komplementarnu medicinu najefikasniju za njihovo stanje - ta potraga sama po sebi može da bude početak izlečenja.

U rečnik KVANTNE TEORIJE ovaj termin je uveo danski fizičar Nils Bor* /Bohr/ da bi objasnio DUALITET TALAS-ČESTICA. Činjenica da u različitim eksperimentalnim situacijama svetlost može da pokazuje ili talasne ili svetlosne karakteristike, navela je Bora na ideju da ove, na prvi pogled uzajamno isključive karakteristike, ne bi trebalo opisivati u terminima nekakvog nepomirljivog dualizma, već pre kao da je reč o komplementarnim svojstvima fundamentalne stvarnosti. Nije u pitanju relacija ili-ili nego i-i. Svetlost je i talasna i čestična, i oba opisa su bitna za potpuno razumevanje pojave. Paralelu sa svojini pojmom komplementarnosti Bor je video u drevnoj kineskoj ideji o dinamičkoj interakciji polarno suprotstavljenih principa JIN I JANG3, i verovao je da ovaj pojam ima značaja ne samo u fizici nego i u životu i filozofiji. Uopšte u nauci, princip komplementarnosti skreće pažnju na činjenicu da je eksperimentator ili posmatrač nužno umešan u određivanju ishoda svoga eksperimenta ili posmatranja. Različite strategije eksperimenta daju različite i, možda, paradoksalne zaključke, ali znanje neće napredovati ako se favorizuju samo određeni zaključci već samo ako se svi zaključci obuhvate pod kišobran komplementarnosti, makar i po cenu da paradoks ostaje nerazrešen /35/.

Životni stil, otpadništvo i prioritet BIT-NIKA u pedesetim godinama, te hipija u šezdesetim godinama, prihvatili su neki pisci, posebno Teodor Rozak* (T. Roszak) ( The Making of a Counter Culture) kao pokazatelj pojavljivanja jedne alternative i izazov institucionalnoj i prihvaćenoj kulturi zapadnog sveta. Institucionalna kultura u Rožakovim analizama je naučno racionalna, utilitarna, sekularna. Ona je u podređenom odnosu spram specijalizacije i stručnosti, vrednosti kapitalizma, bogatstva i potrošnje. Tradicionalno suprotstavljanje ovoj kulturi dolazilo je sa političke levice u terminima proleterskog radikalizma - odbrana ljudskih prava, neprivilegovani, siromašni, rasne manjine, otpor ratu, eksploatacija i klasne privilegije. Kontrakuhura je bila bliska ovoj tradiciji, no ona je transpolitična i radikalnija, suprotstavljena IDEOLOGIJI1 bik) koje političke boje. Kontrakultura ne traži političke promene parče po parče, već promenu "ukupnog kulturnog konteksta Unutar kojega dnevna politika zauzima mesto", ne društvenu demokratizaciju ili više egalitarnih prava, privilegija I bogatstva, već fundamentalnu promenu svesti, prioriteta i vrednosti. Kontrakulturne manifestacije u šezdesetim i sedamdesetim godinama često su bife bizarne, frivolne, ponekad, u očima institucionalne kulture, moramo uvredljive. Hindu misticizam i način odevanja, pevanje mantri i zvonjenje zvonima, mladi su prihvatili kao simbole protesta. Protest nije bio nasilan i ozbiljan već radostan i umirujući uz cveće deljeno posmatračima, muziku i ples, ponekad sa izrugivanjem poput protesta skupa veštica i čarobnjaka koji su pokušavali isterati đavola i navesti Pentagon na lebdenje. Na protestima je bilo i slobodnog seksualnog ponašanja, eksperimentalnog življenja u komuni, kao i isprobavanja halucinogenih narkotika. Razvijen je i neformalni ˝hipi˝ jezik, a zajedrio s njim, u umetnosti, anti-intelektualna i antiradonalna estetika koja je cenila samo spontanost, i burna ushićenost. Sve je to bilo celovito, ali istovremeno i nekoherentno za obaranje vrednosti i prioriteta institucionalne kulture, pa je teško moglo biti uzeto ozbiljno kao pretnja ili izazov. U osnovi, ipak je to bila pretnja i izazov. Potraga 29 sakralnim životom, za unošenjem duhovnog značenja u svakodnevicu, negovanje ženskih vrednostl i načina bivanja, delovanja i saznanja - intuicije, osećanja, odgovornosti, uzajamnog pomaganja; prezir i odricanje od potrošačkog društva, njegovog militarizma, upravljačkog mentaliteta planera i eksperata - bili su psihički izvori i osnova kontrakulture. Oni nisu razoreni ili diskreditiram prolaskom "raskalašnih Šezdesetih" i sedamdesetih godina. Tehnokratski totalitarizam se od tada učvrstio. Čini se da će osamdesete godine psihosocijalno i kulturološki odrediti materijalizam, konformizam, grubi i samopoštujući "realizam" te poklanjanje autoritetu. No možda kontrakultura postane "AKVARIJANSKA ZAVERA1" (AQUARIAN CONSPIRACY), manje dekorativna, fantastična i šokantna, a više svesna medijskog iskorišćavanja i trivilizacije. Možda postane sistem neslaganja radikalnih, neortodoksnih pojedinaca, grupa i agencija koje manje upadljivo rade na alternativnom i preobražavajućem razvoju samih sebe, društva i kulture.

Ime grada znači ˝bogati˝. Grad Korint, kako se nazivao u vreme Rimljana, nekada je nosio ime Efira. Pretpostavlja se da je Pavle mogao stići u Korint, negde u jesen 50. godine nove ere. Odatle i potiču Pavlove prve poslanice iz Korinta. Posle njega u Korint dolazi Petar i Tit.

Kanadski psiholog, Ričard M. Baki* (Bucke), skovao je ovaj termin da bi označio transpersonalna iskustva i tako nastalu svest. Dolazeći uglavnom iznenada i bez najave, ovo iskustvo je emotivne prirode i donosi radost i pouzdanost i osećanje pripadnosti i učestvovanja u izobilnoj živoj stvarnosti kosmičkih dimenzija. Kao intelektualno, ovo je iskustvo prosvetljenosti i otkrovenja, vizionarski uvid u "značenje i ponesenost (drift) univerzuma", uviđanje "da je večan i život koji se nalazi u čoveku, jer je sav život večan; da je i ljudska duša besmrtna, isto kao i božija; da je univerzum tako sazdan i uređen da sve stvari međusobno, bez ikakvog praznog hoda, sadejstvuju na dobrobit i celine i svake od njih ponaosob; da je ljubav temeljni princip sveta; i da je, gledano na dužu stazu, sreći svake individue potpuno izvesna". Postizanje, odnosno ulaženje u kosmičku svest, prema Baku, dovodi do iniciranja rada svih velikih duhovnih učitelja i pesnika, kao što su Dante, Vordsvort i Vajtmen.

Božja prisutnost u Izrailju ogleda se na razne načine. kovčeg je jedan od vidljivih znakova te prisutnosti, iz dva razloga: - u kovčegu od 125 h 75 h 75 cm ostavljeno je deset reči što ih je prst Božji upisao u kamen (5. Mojsijeva 1,1-5); - taj je kovčeg pokriven zlatnom pločom, ˝miomirisom˝, a na njoj su stajali heruvimi; on je Božje prestolje ili podnožje. Kovčeg sklonjen pod Šator, je kao neko pokretno svetilište koje prati Izrailj od početka, od polaska sa Sinaja do izgradnje Hrama, gde će mu biti stalno boravište. Tada u prvi plan stupa Hram a kovčeg gubi značaj, o njemu se u tekstovima više ne govori; nestaje bez sumnje kad i Hram u vreme izgnanstva. Po kovčegu Bog Saveza pokazuje da je prisutan usred svog naroda; da ga vodi i štiti, da mu objavljuje svoju reč i da čuje njegove molitve.

Proučavanje neklasifikovanih životinja i hominida. Izveštaji o viđenju takvih bića kao što su džinovske morske i jezerske zmije, reptili tipa dinosaurusa, a posebno džinovski kosmati hominidi kao Jeti sa Himalaja, Saskvoč i Bigfut u Severnoj Americi, brojni su i stalno dolaze. Kao i u drugim oblastima paranormalnog, naučna studija se sreće sa problemima ograničenog pristupa podacima, oslanjanja na anegdotske dokaze, s problemom varalica i podvaladžija i povezivanjem ove materije sa sujeverjem i senzacionalizmom. Postoji internacionalno Društvo za kriptozoologiju koje ima rigorozan naučni pristup ovoj oblasti, i njegov predsednik Bernard Heuvelmans je autor najvažnije knjige o ovoj temi, ON THE TRACK OF UNKNOWN ANIMALS (NA TRAGU NEPOZNATIH ŽIVOTINJA).

Određena minimalna količina radioaktivnog materijala, potrebna za otpočinjanje nuklearne lančane reakcije. Termin se ponekad koristi i metaforički u kontekstima gde neki priraštaj (na primer, disonantnih elemenata u populaciji ili u korpusu informacija) dostiže tačku u kojoj iznenada dolazi do eksplozivne reakcije ili revolucionarne promene.

Posle smrti Majersa (Frederick W. H. Myers)*, jednog od osnivača spiritualističkih istraživanja, 1901. godine tri medijuma su počela automatsko ispisivanje tekstova, što je zapravo predstavljalo ingenioznu demonstraciju koju je zamislio umrli Majers da bi dokazao svoje postojanje i nakon smrti. Gospođe Verrall, Holland i Villet koje su živele u Kembridžu (Engleska), u Indiji i u Njujorku, nisu se poznavale međusobno niti su imale bilo kakav kontakt, međutim, one su, u periodu od petnaest godina, automatski ispisivale tekstove koji su predstavljali intrigirajuću korespondenciju. Normalno, "pisanje duha" se može na izgled objasniti kao da proizlazi iz "nesvesnog" pojedinog medijuma, ili da je pokupljeno iz umova drugih živih osoba, pre nego komunikacija sa svetom duhova. Ali šta ako je poruka komunicira na fragmentarno, neki delovi preko jednog med i ju ma, drugi kroz drugog, a ključ koji dovodi u vezu ovu inače besmislenu prepisku je dat trećem medijumu? Ovo je šema koju je, tvrdi se, smislio Majers posthumno, a ingenioznost njene koncepcije i erudicija manifestovana u kontekstu izgledaju tako da liče na njega. Drugi umrli medijumi-istraživači kasnije su očito učestvovali u ovoj šemi, i Društvo za spiritistička istraživanja u Londonu skupilo je puno materijala koji manifestuje ovu ukrštenu korespondenciju oko koje istraživači lupaju glavu decenijama a da nemaju drugo objašnjenje do da je to jak prima facie dokaz o životu posle smrti.

Isus je raspet na krstu. Postavši zalog otkupljenja, krst je, uz našu smrt, patnju i krv, postao i jedan od bitnih znakova našeg spasa. On više nije ruglo, već potreba i zalog slave, ponajpre za Isusa, a zatim za sve hrišćane. Istočnjački zapisi govore o tome da je Isus živeo 126 godina i da mu je grob u Kašmiru, a da je na krstu bio razapet njegov brat blizanac Toma. Misterija krsta. Teologija krsta. Krst obeležje hrišćanina

U prevodu s grčkog znači ˝umočiti, oprati˝. Simbolizam vode kao znaka čišćenja i života i suviše je čest u istoriji religija a da bi moglo iznenaditi njeno javljanje u paganskim misterijama. Ali ličnosti s hrišćanskim sakramentom često su spoljnje i ne dopiru do dubokih stvarnosti. Analogije treba tražili ponajpre u SZ, u jevrejskim verovanjima i u Jovanovom krštavanju. Jovanovo se krštavanje može uporediti s krštavanjem prozelita. Krštenje Duhom i ognjem. Isusovo krštenje.

Sposobnost da se govori nepoznatim jezikom. U biblijskoj priči "dar jezika" je došao apostolima od boga i imao je za cilj da se dobre vesti nadaleko rašire. Ali kada neka osoba pod hipnozom ili u transu počne da govori jezikom koji inače ne zna. postoji sklonost da se ovaj fenomen uzme kao dokaz spopadanja ili kanalisanja inteligencije od nekog umrlog entiteta. Ima nekoliko zabeleženih slučajeva, a jedan čak uključuje komunikaciju na staro-egipatskom jeziku. Duhovni istraživač Stivenson (lan Stevenson)* prijavio je skorašnji slučaj. Ispitanik je bila žena jednog filadelfijskog doktora koji je povremeno koristio hipnozu na svojim pacijentima. Jednoga dana on je hipnotisao svoju ženu i ona je u transu imala alarmantni osećaj kako je udarena u glavu i udavljena. Tada je ona rekla: "Ja sam muškarac" i dala je ime "Jensen Jacobi". Ona je govorila prostim engleskim jezikom i nekim jezikom koji je bio nepoznat njenom mužu, ali za koji je kasnije saznao da je švedski. Sve u svemu, održano je osam seansi u kojima je "Jensen" komunicirao. U kasnijim seansama bili su prisutni Šveđani i oni su dobijali odgovore na pitanja koja su postavljali na švedskom. Stivenson je pažljivo prostudirao trake sa seansi i otkrio da je iako su odgovori koje je žena u transu davala bili kratki, u neto nekih 60 reci u te odgovore, a da one nisu prethodno bile korišćene od onih koji su postavljali pitanja. Štaviše, mada su "Jensenu" nedostajale reci za mnoge poznate predmete iz dvadesetog veka, on je bio u stanju da da tačne stare švedske nazive za muzejske predmete iz XVII veka.

Čoveku je za života potrebna odgovarajuća sredina i krov nad glavom; porodični krug i kuća, a to oboje znači jedna te ista hebrejska reč: bajit (bet u složenicama, npr. Bet-el = kuća Božja). No Bog se ne zadovoljava time da čoveku pokloni prirodnu porodicu i materijalno boravište, on ga hoće uvesti u vlastitu kuću, ne kao slugu, već kao sina; zato je Bog posle boravišta u Izrailju u Hramu, poslao svog jednorođenog Sina da mu sagradi duhovno prebivalište od živog kamenja, prebivalište otvoreno svim ljudima. Kuća sinova ljudskih. Simbolična kuća Božja. Duhovna kuća Oca i njegovih sinova.

Mada ova reč sugeriše postojanje natprirodnog entiteta, parapsiholozi ne smatraju da se fenomen poltergeista može pripisati "bučnim duhovima". Oni više vole da govore o "povratnoj spontanoj PSIHOKINEZ1" (RSPK). Postoje izveštaji o poltergeist efektima kroz vekove i sa svih strana sveta, a sličnost anegdotskih izveštaja jasno ukazuje na činjenicu da je taj fenomen stvaran, da se ponavlja i da je sklon da se razvija i okončava prema nekom obrascu. Frank Pod more, jedan od osnivača spiritualnih istraživanja u XIX veku. prvi je primetio činjenicu da je obično neki adolescent u blizini kad "poltergeisti" aktivno rade. On nije izvukao moderni zaključak da je spontana psihokineza (RSPK) nesvesni izraz potisnute hostilnosti, frustracije ili seksualnosti, već je sugerisao da su nevaljala deca glumila taj fenomen da povuku za nos i ismeju svet odraslih, a i da mu se osvete. Poltergeist fenomeni su često veoma moćni i veoma bizarni da bi se lako mogli odbaciti kao podvala. Na primer, u slučaju koji se desio 1968. u kancelariji jednog advokata u bavarskom gradu Rosenheimu. "poltergeist" je pokazao izvanrednu tehničku veštinu. Električne sijalice su eksplodirale, neonska svetla se gasila iako nisu bila isključena, automatski osigurači su eksplodirali bez razloga, četiri telefona su zvonila simultano, razgovori su bili naglo prekidani, a telefonski računi te firme rasli su astronomski, jer je automat na pošti registrovao brojne pozive. Kada je para-psiholog Hans Bender ispitao taj slučaj, ispostavilo se da su ti fenomeni bili efekti spontane psihokineze (RSPK), povezani sa jednom službenicom od 19 godina. Jedan fizičar sa Max Planck instituta u Minhenu, koji je učestvovao u istraživanju, pisao je o tim fenomenima: "Došli smo do zaključka da se oni ne mogu objasniti uz pomoć današnje teoretske fizike... Ja ne mogu da ponudim nijedan model koji bi bio podesan za ove fenomene. Da oni zaista postoje može se utvrditi sa krajnjom sigurnošću". Poltergeist fenomeni daju dobre i veoma autentične dokaze da um može da bude u interakciji sa materijom na veoma moćan i dramatičan način, ali pošto su oni uvek nesvesni i nevoljni efekti i, izgleda, povezani sa neuravnoteženim i prolaznim mentalnim stanjima, teško ih je naučno istraživati.

Biblija je u neku ruku istorija Božjeg naroda koji se otima kumirima. U doba Makabejaca, služiti kumirima znači stapati se uz neki paganski humanizam koji je nespojiv s verom što je Bog očekuje od svojih: treba se odlučiti između kumira i mučeništva. NZ ističe taj isti put. Odvrativši se od kumira prema Bogu, vernici su u stalnoj napasti da opet ne padnu pod uticaj paganstva kojim je prožet svakodnevni život. Pavle označava probleme neznaboštva, povezujući ga sa poštovanjem zlih duhova; žrtvovati kumirima znači žrtvovati đavolima (1. Korinćanima 10,20). Najzad se strašnom optužbom obara sveopšti greh ljudi koji, umesto da spoznaju Boga, zameniše slavu besmrtnoga Boga likovima njegovih stvorova; odatle njihov pad na svim područjima (Rimljanima 1,18-32) Značenje idolopoklonstva.

U bliskoj vezi sa TANTROM, kundalini joga je psihofizička disciplina koja teži postizanju PROSVETLJENJA kroz buđenje i integrisanje sedam energetskih centara koji su u indijskoj okultnoj tradiciji poznati kao ČAKRE. Simbolički predstavljena kao zmija koja sklupčana leži u "korenskoj čakri" na donjem kraju kičme, kundalini energija se tokom upražnjavanja joginske discipline uzdiže ka sve višim ćakiama, da bi na kraju energetski probudila "krunsku čakru" na temenu glave. Prema joginu Gopi Krišni*, kada se kundalini jednom probudi, ona postaje fizički i psihički eruptivna, čak destruktivna sila i njeno buđenje bez potpunog poznavanja i posvećenosti jogiuskim disciplinama, koje omogućavaju njeno obuzdavanje i usmeravanje, može biti izuzetno opasno. Verovatno zahvaljujući naivnom shvatanju da se radi o sredstvu za sublimaciju seksualne energije radi postizanja produhovljenog stanja svesti, kundalini joga je 1970-tih godina imala svoje kultne sledbenike na zapadu. Međutim, zahvaljujući uglavnom radu Gopi Krišne i njegovog "Kundalini reserč instituta", zapadnjačkim filozofima i naučnicima skrenuta je pažnja istovremeno na biofizičke, psihološke i metafizičke aspekte kundalini energije i tantrizma.

U dvadesetovekovnoj revoluciji u fizici, centralna uloga pripada dvem istaknutim teorijama - TEORIJI RELATIVNOSTI koja se, iako je delo samo jednog čoveka, bavi univerzumom u celini i kvantnoj teoriji, koja je zbirni rad mnogih velikih umova, a bavi se samo događajima u sferi sićušnog, subatomskog sveta. Ove dve teorije decenijama su se preklapale i uzajamno obogaćivale, omogućavajući mnoštvo otkrića i novih tehnologija (od nuklearne energije do televizije), koje su izmenile svet i napravile revoluciju u našem poimanju prirode i postanka univerzuma. Kvantna teorija veoma se skromno pojavila 1900. godine, kada je Maks Plank* (Planck), na osnovu svog istraživanja fenomena zračenja crnog tela, bio primoran na zaključak da se svetlosna energija isporučuje u paketima, odnosno "kvantima". Time je Planku uspelo da uspostavi pravilo koje je omogućavalo izražavanje kvanta energije za svaku frekvenciju u ELEKTROMAGNETNOM SPEKTRU, čime je "Plankova konstanta" postala jedan od kamena međaša nove fizike. Međutim, teorija nije bila prihvaćena od prve, budući da se radikalno suprotstavlja tada prevlađujućoj predstavi o svetlosti koja se kretala u talasima, a ne u posebnim paketima; a koju predstavu je svega tri decenije ranije trijumfalno ustoličio Džejms Klerk Maksvel* (Maxwell) i koja je do tada već bila dokazana eksperimentima i otkrićem radiotalasa. Činilo se da kvantna teorija.svetlosti znači povratak njutnijanskoj, "korpuskularnoj" teoriji, za koju se smatralo da su je Maksvel i ostali bili definitivno pokopali. Nije se činilo 1900. godine da bi se mogao očekivati bilo kakav napredak u pravcu na koji je ukazao Plank. No u talasnoj teoriji postojale su anomalije, a jedna od njih. poznata kao fotoelektrični efekt, zapala je za oko Ajnštajnu* (Einstein), koji je 1905. godine, samo nekoliko meseci pre nego što je objavio "specijalnu teoriju relativnosti", napisao i tekst o fotoelektričnom efektu, gde se pokazuje da se svetlost zaista mora sastojati od paketa energije, koju je on nazvao "fotonima". Ali i pored toga, eksperimentalni dokazi u prilog talasne teorije - naročito proučavanje "šara interferencije" koje su se javljale na ploči na koju je padala svetlost posle prolaska kroz dva uzana otvora - bili su dobro zasnovani i neosporni. Da bi se šara interferencije objasnila u terminima korpuskularne teorije, morala bi se pretpostaviti naizgled nemoguća tvrdnja da jedna te ista čestica prolazi kroz oba otvora. Činilo se da je nastala pat pozicija, u kojoj su neke pojave objašnjive samo talasnom teorijom a neke samo korpuskularnom, pri čemu su ove dve teorije bile međusobno nepomirljive. No, šta je to uopšte čestica? Sama reč ("partikla", prim. prev.) upućuje da se radi o nekom entitetu koji ima merljiva svojstva materijalnih stvari - masu, mesto, impuls. Ovo znači da moraju postojati i nekakvi mehanički zakoni koji opisuju njeno ponašanje. Upravo je kvantna mehanika bila pokušaj utvrđivanja takvih zakona, ali se pokazalo da oni nisu bili isti kao zakoni njutnijanske mehanike, za koje se do tada mislilo da su univerzalni a pokazalo se da ne važe za subatomske događaje. Iako je dilema talas - čestica ostala nerazrešena, ipak je učinjen, doduše po sistemu dva koraka napred jedan nazad, izvestan napredak u razumevanju mehanike sub-atomskog sveta i to tokom uspona i padova mnogih teorija, od kojih je svaka ostavljala novoj fizici u nasleđe svoje matematičke i teorijske doprinose. Razvoj istraživačkih tehnika, kao što je izum Vilsonove komore iz 1911. godine, koji je omogućio posmatranje putanja čestica, takođe su olakšali naučni progres. J. J. Tomson* (Thomson) je 1890-ih godina otkrio elektron, a sledeće decenije je Ernst Raderford* (Rutherford), upotrebivši radioaktivnost za bombardovanje atoma i tako za izbijanje elektrona iz njih, došao do svog modela strukture atoma sa pozitivno naelektrisanim jezgrom i sa brojnim negativno naelektrisanim elektronima koji su jurili oko njega na relativno velikoj udaljenosti, tako da je ceo sistem bio analogan sa planetarnim sistemom i, slično njemu, sastojao se najvećim delom od praznog prostora. Upravo je formulisanje ovakvog modela dovelo do razumevanja da će kvantna mehanika morati da razvija vlastite zakone, budući da opaženo ponašanje elektrona nije bilo u skladu sa zakonima njutnijanske mehanike. Radeći sa ovim modelom, danski fizičar Nils Bor* (Bohr) utvrdio je matematičke zakonitosti koje su objašnjavale i predviđale orbitalno ponašanje elektrona, ne izostavljajući ni veoma neobičnu opaženu pojavu preskakanja elektrona sa jedne na drugu orbitu, uz gubitak ili dobitak energije. Bor je svoj rad nadovezao na rad Maksa Planka i svojim radom je začeo kvantnu teoriju atoma i podstakao vršenje mnogih vrednih eksperimenata, ali niti njegova teorija niti Raderfordov model, na kome se zasnivala, nisu čekali dugo do prvih osporavanja. U radovima Bora i Raderforda postojala je prećutna opredeljenost za korpuskularnu teoriju, međutim, stara dilema ostala je i dalje nerazrešena, i talasna teorija se nije mogla tek tako otpisati. Izlaz iz dileme pronašao je princ Lui de Brolji* (Broglie) i tako osvetlao obraz plemstvu. Uvodeći specijalno-relativistički princip ekvivalentnosti mase i energije, de Brolji je predložio teoriju po kojoj čestice imaju energetski puls kojim emituju talase. Postojanje "talasa materije" do tada nikada nije bilo opaženo, ali se de Brolji uporno držao svoje intuicije i matematički je preračunao talasne dužine do tada poznatih čestica (fotona i elektrona) i dao jednačinu za izračunavanje talasne dužine bilo koje čestice. Kasniji eksperimenti potvrdili su njegova predviđanja i princip dualiteta talas - čestica dobio je fundamentalnu ulogu u daljem razvoju kvantne teorije. Pretpostavka da bi čestice mogle imati talasnu funkciju, kao i da bi talasi mogli da pokazuju čestična svojstva, može delovati kao zadovoljavajuće izmirenje, ali kada se talasne karakteristike čestica i čestične karakteristike talasa podvrgnu dubljoj analizi, pojavljuju se neke neprirodne i nesaglasne implikacije. Uzmimo, na primer, ranije pomenuti eksperiment sa šarom interferencije. Princip po kome čestice mogu da se ponašaju kao talasi objašnjava pojavljivanje interferentne šare kada se radi o snopu ispaljenih elektrona koji udara o prepreku sa dva uzana otvora. Ali šta će se desiti ako se elektroni ispaljuju jedan po jedan? Prema teoriji, tada bi umesto interferentne šare trebalo da se formiraju samo dve mrlje naspram otvora, ali se u stvarnosti opet dešava nastajanje interferentne šare kada se saberu pozicije većeg broja prispelih elektrona, što znači ili da elektroni imaju bilo pamćenje bilo urođenu težnju za simetrijom, ili da svaki elektron prolazi kroz oba otvora. Ova druga alternativa je apsurdna, ali ako pokušate da je proverite tako što ćete ugraditi detektore - šta će se desiti? Elektroni će redom prolaziti svaki kroz jedan ili drugi otvor, ali sada neće praviti interferentnu šaru već će se formirati dve mrlje naspram otvora. Ispada da eksperimentalna postavka (t.j. prisustvo ili odsustvo instaliranih detektora) određuje ponašanje elektrona koji su kao čestice, ako se posmatraju preko detektora, a kao talasi ako se ne posmatraju.Činjenica da sam čin posmatranja ili merenja utiče na posmatrani ili mereni entitet, unosi u kvantnu teoriju izvestan element neodređenosti za koji je, između ostalih, i Ajnštajn smatrao da je duboko onespokojavajući za fiziku. Trebalo se odreći predstave o fizičaru kao izdvojenom i objektivnom posmatraču. "Ono što posmatramo", piše Verner Hajzenberg* (Heisenberg), "nije priroda kakva je po sebi, nego je priroda kakva je izložena našem načinu ispitivanja". Hajzenberg je formulisao "princip neodređenosti" po kome je nemoguće utvrditi zajedno i poziciju i impuls neke čestice. Pokazalo se da slučajnost igra ključnu ulogu u kvantnom svetu i da se događaji ne mogu predviđati sa sigurnošću nego samo sa statističkom verovatnoćom. Za neki elektron, koji je uočen u tački A, može se samo sa velikom verovatnoćom predvideti da će biti uočen u tački B, ali će uvek postojati mogućnost, koja se ponekad i ostvari, da on nepredviđeno iskrsne u tački X.Ali služenje čak i ovakvom terminologijom i dalje podrazumeva da elektron predstavlja neku vrstu entiteta. U kvantnoj teoriji zamišljanje elektrona na ovakav način dopustivo je samo pod pretpostavkom da je jezik samo pojmovna alatka i entiteti na koje se odnosi ne moraju nužno da postoje na način koji se tim jezikom podrazumeva. Mi možemo i dalje da konceptualizujemo atomske procese u mehanicističkoj terminologiji, ali uvek treba imati na umu da je reč o "talasnoj mehanici". S druge strane, ovo ne znači da je materijalna stvarnost time postala dematerijalizovani fantomski svet pukih matematičkih verovatnoća. U kvantnoj fizici uvek postoji neko "ali". Neodređenost vlada, ali za velike agregate događaja statistička verovatnoća daje, praktično, izvesna predviđanja. Može se činiti da je materija iščezla u kvantima energije i matematičkoj "tendenciji" da manifestuje materijalna svojstva, ali energija može da se pretvara u materiju sa supstancijalnim i merljivim svojstvima. Uvek postoje po dva aspekta kvantnih fenomena, ali se to mora shvatiti kao KOMPLEMENTARNOST (Bor je autor termina) a ne kao radikalni determinizam.Zanimljivo je da Hajzenbergov princip neodređenosti ne samo da nije obeshrabrio dalji istraživački rad, nego mu je i dao novu i čvršću osnovu. Sa razvojem novih tehnika za ubrzavanje čestica postala su moguća ispitivanja i samih jezgara atoma, čime se otvorila nova dimenzija misterija i otkrića (vidi pod NUKLEARNA FIZIKA). Ovako kratak članak o kvantnoj teoriji ne može pretendovati na obuhvatnost i na prikaz svih bitnih teorijskih i eksperimentalnih doprinosa ovom predmetu. Što se metafizičkih implikacija tiče, one su nesagledive i nije moguće dati nikakav sažeti zaključak, nego se može samo ukazati na izvesne mogućnosti. Jedan od misterioznijih pojmova kvantne teorije, svakako je pojam "razmene". U svojoj knjizi Neobična priča o kvantu (The Strange Story of Quantum), Benet Hofman* (Hoffmann) o tome ovako razmišlja: "Još je uvek neobična i zadivljujuća pomisao da vi i ja tako ritmično razmenjujemo čestice među sobom i sa zemljom i sa zverima na toj zemlji i sa Suncem i Mesecom i zvezdama, do najudaljenije galaksije". Ako se čini da nas kvantna teorija u jednom svom aspektu lišava našeg sveta, ona nam ga u drugom aspektu vraća još bogatijeg za celovitost, koherentnost i međupovezanost o kojoj su do tada govorili mistici i pesnici.Može biti da je kvantna teorija nerazmrsiva mreža ideja u koju se sama može opasno uplesti, ali - još jednom "ali" - ona podrazumeva da je i sam univerzum nerazmrsiva mreža međupovezanosti i daje osnova za veru da možda nije iluzorno ljudsko upinjanje da dokuče značenje, svrhu i celinu, kao i da uzmu učešće u onome o čemu se radi u univerzumu.Vidi još i TEORIJA UŠKI OD ČIZAMA, ERP EKSPERIMENT, EFEKT EKSPERIMENTA, IMPLICITNA UREĐENOST /44,105,126,135/.

Kvazi - stelarni objekti za koje se smatra da se nalaze u najudaljenijim delovima univerzuma i koji emituju veoma jako zračenje, nepoznatog porekla. Neki astronomi nagađaju da bi mogla biti reč o sudarima galaksija, od kojih se jedna sastoji od materije, a druga od ANTIMATERIJE.