Teorija EVOLUCIJE1 koju je predložio francuski zoolog Pjer Antoan de Man, vitez od Lamarka* /Lamarck/. Lamark je smatrao da evolucija živih organizama nastaje kao rezultat zbira napora mnogih generacija da se izbore da prežive u svojoj sredini i da iskoriste mogućnosti koje im se pružaju u njoj. Klasičan primer je žirafa koja je razvila dugačak vrat da bi dohvatila više lišće sa drveća. Njena želja i svrha odredile su njenu osobenu karakteristiku koja se prenosi nasleđem. DARVINIZAM je zastupao drugačiju teoriju, po kojoj se u toku niza generacija vrši prirodna selekcija među slučajnim varijacijama kod vrsta, i u modifikovanom obliku postao je opšte-prihvaćeno naučno gledište. Međutim, sam Darvin je manje ubeđeni darvinista od mnogih svojih sledbenika i pred kraj života je pisao svojoj rođaci Frensis Galton /Galton/ da je iz godine u godinu sve više priteran da se vrati teoriji stečenih osobina. Lamarkizam je za mnoge privlačan zbog svoje sugestije da ljudska volja i napor imaju značaja u evolutivnim procesima, za razliku od darvinizma koji za vrhovne određuje slučajnost i verovatnoću. Činjenica da se Josif Staljin strasno priklonio lamarkizmu (koga je u formi lisenkizma učinio zvaničnom komunističkom doktrinom) doprinela je lošoj reputaciji lamarkizma u dvadesetom veku. Osim toga, prihvaćenu teoriju je, izgleda, diskreditovala i sama zvanična nauka, budući da centralni princip molekularne biologije glasi da se genetska informacija prenosi jedino od hromozomske nukleinske kiseline prema belančevini a ne i obrnuto, pa, prema ovom principu, nije moguće prenošenje stečenih informacija između generacija. Međutim, Lamarkizam nije potpuno odbačen. Darvinizam je delom prevagnuo i zahvaljujući svojoj mogućnosti da, za razliku od lamarkizma, odredi takav mehanizam evolucije koji se mogao naučno proveriti. No naučna dokazanost darvinističke hipoteze nije ni u kom slučaju potpuna (vidi DARVINIZAM), i sve više se gomilaju dokazi da je nasleđivanje stečenih osobina moguće.Teškoći u dokazivanju bilo koje teorije evolucije leži u sporosti promena koja onemogućava eksperimentalnu proveru. bar kad je reč o krupnijim sisarima. No vrste koje se brzo razmnožavaju /kao što su voćne mušice, crvi, miševi i pacovi/ mogu da se koriste za proveru toga da li se stečene osobine prenose sa generacije na generaciju. Eksperimenti sa crvima, Džejmsa Mek Konela (McConnell), sa univerziteta u Tenesiju, i eksperiment sa miševima, Džordža Ungara (Ungar), sa teksaškog univerziteta, pokazuju da se stečene osobine možda mogu prenositi. Takođe je i jedan eksperiment sa voćnim mušicama Komada Vadingtona (Wadington) sa edinburškog univerziteta, pružio izvesne dokaze da se abnormalne fizičke osobine, koje su proizvedene u uslovima stresnog okruženja, javljaju i kod potomstva koje se razvijalo u normalnim, nestresnim uslovima. Iako ovi eksperimenti nisu povratili primat lamarkizmu, oni su, ipak, uverili neke naučnike da bi ova hipoteza mogla imati izvestan značaj. Činjenica da mnoge životinjske vrste imaju osobine koje odgovaraju upravo njihovoj specifičnoj okolini i potrebama, kao što su zadebljanja na kolenima kod kamila i trbusima kod nojeva, te da se ove osobine ne mogu lako objasniti kao rezultat slučajne mutacije i prirodne selekcije, takođe ukazuje da lamarkizam možda ipak objašnjava jedan od uzročnih faktora u procesu evolucione promene /136,169,167/.

Živo se hrani živim i svaki skup organizama koji se hrane jedni drugima predstavlja lanac ishrane. Sve lance ishrane održavaju biljke koje kroz proces fotosinteze stvaraju glikozu iz sunčeve energije. Biljojedi se hrane biljkama, a sami obezbeđuju hranu mesojedima. Uginuli mesojedi hrane lešinare i larve insekata da bi ih konačno bakterije razložile do neorganskih materija, čime se vraćaju u zemlju, postaju hrana za biljke i tako se krug ishrane nastavlja. Određeni lanci ishrane su veoma osetljivi jer u njima postoji životna međuzavisnost. Ako jedna komponenta lanca, oboli ili se redukuje, i druge komponente u lancu takođe se oštećuju. Neke čovekove aktivnosti. na primer intenzivno korišćenje hemijskih đubriva, drastično su poremetile mnoge prirodne lance ishrane dovodeći do izumiranja nekih biljnih i životinjskih vrsta.

Termin je skovao Edvard de Bono da bi opisao pristup rešavanju problema tako Sto se, na izgled logičke, prepreke prevazilaze preformulacijom problema na nov način. Kao i u umetnosti, i u sferi naučnog mišljenja logika i razum u stvaranju nečega novog igraju malu ulogu i moga čak da smetaju jer su to funkcije za stvaranje i korišćenje obrazaca, koje se isključivo primenjuju na nešto već poznato i, prema tome, pomoću njih se ne može razumeti nešto nepoznato. Da bi ono što je novo i nepoznato moglo da se manifestuje, moraju se poremetiti poznati obrasci, moraju se dezorijentisati uobičajeni načini opažanja i moraju se isprovocirati novi uvidi i pristupi. Naučnici su često potvrđivali da su do pojmovnih prodora, koji su prevazilazili njihove misaone moći, dolazili iznenada i alogično, kao kada je, na primer, hemičar Kekule* strukturu prstena benzina ugledao u snu u obliku zmije sa repom u ustima. Tehnike lateralnog mišljenja su naročito zamišljene da provociraju i stimulišu ovakve uvide i da, pomoću uvođenja slučajnog izbora reci i pojmova u mentalni proces rešavanja problema, omoguće pojavljivanje nečega novog. /36/

Biblijska upotreba reči laž obuhvata dva različita značenja, već prema tome radi li se o odnosima čoveka prema bližnjemu ili o njegovim odnosima prema Bogu.

Navodne prave staze koje se prostiru po zemljištu. Po jednima, radi se o preostalim delovima praistorijske mreže komunikacija, dok se po drugima radi o manje prozaičnoj stvari. O njihovom postojanju prvi se oglasio 1924. godine Alfred Votkins* (Vatkins), penzionisani biznismen koji je živeo u Velsu i krstario njegovim predelima. Govorio je da mu je ovo otkriće došlo kao nekakva vizija, juna meseca 1920. godine, dok je uživajući u pogledu sa jednog brda jasno ugledao linije koje su povezivale drevne spomenike, uspravljeno kamenje, crkve i staze. Verovao je da se radilo o otkrovenju autentičnog, davnog izgleda ovog predela. Kasnija istraživanja karata su ga ubedila da je ono što je on nazvao lej linijama (od anglosaksonske reći ley ili lea, što znači, livada) predstavljalo stvarnu vezu između ljudskih spomenika i prirodnih objekata koji su ležali u pravcu tih linija suviše često da bi to moglo biti slučajno. Svom otkriću sam Votkins nije pridavao nikakvo mistično značenje. Ali je rašljar Gaj Andervud* (Underwood), pred kraj 1940-tih godina, objavio da je otkrio podzemnu magnetnu silu koja se prostirala pravolinijski i na nekim mestima se podudarala sa lej linijama koje su se koncentrisale na svetim mestima, kao što je Stounhendž. On je pretpostavio da je postojala izvesna veza između lej linija i praistorijske religije. Novije obnovljeno zanimanje za lej Unije nastalo je uglavnom zahvaljujući Andervudovoj* knjizi, Šara prošlosti (The Pattern ofthe Past) i knjizi Džona Mičela* (Michell), Pogled nad Atlantidom (A View over Atlantis), gde se skreće pažnja na činjenicu da Kinezi imaju tradicionalnu nauku koja se bavi linearnim zemljinim silama i njihovim tajanstvenim efektima.

Bilo koja supstanca koja može hemijski da utiče na somatske procese. Čovek je uvek koristio takve supstance, kako u medicinske svrhe tako i radi psiholoških efekata kao što su PROMENE SVESTI4. Danas su psihosocijalni problemi, prouzrokovani adikcijom na drogu i bolestima zavisnosti, postali deo široke javne brige. Primarni akcenat stavlja se na zloupotrebu psiho-aktivnih droga kao što su heroin, kokain i kanabis, ali je povećana i svesnost o štetnim efektima društveno prihvaćenih droga kao što su alkohol i nikotin. Moderna medicinska farmakologija postigla je značajne rezultate u sintetizovanju lekova usmerenih da utiču na specifične organe tela i njihove funkcije, ali ne uvek sa potpunim razumevanjem njihovih nus-efekata, koji mogu da izazovu JATROGENE poremećaje, tako ozbiljne kao i stanja za koja su pravljena da ih ublaže. I kako je medicinska farmakologija dala podstrek industriji lekova, sa ogromnim finansijskim prometom, problem zloupotrebe lekova imao je šire implikacije nego što se uopšte shvata. Vidi takođe PSIHODELIČNO ISKUSTVO.

Sposobnost da se digne u vazduh i lebdi okolo tamo-amo kao Petar Pan, bez ikakvih mehaničkih ili pozorišnih pomagala. Takođe sposobnost da se materijalni objekti, kao na primer stolovi, nateraju na ponašanje suprotno sili gravitacije. Ova sposobnost se obično vezuje za svete ljude. Religiozni zanosi svetog Džozefa iz Copertina prouzrokovali su da on levitira ispred brojnih svedoka. Primeri indijskih svetaca koji takođe lete brojni su. Najslavnija manifestacija levitacije po izveštajima je letenje medijuma D. D. Homa* koji je zapanjio skupinu gostiju izletanjem napolje kroz jedan prozor, a zatim uletanjem unutra kroz drugi prozor, tri sprata više, iznad ulice Victoria. Ovaj fenomen se može pripisati halucinaciji i grupnoj hipnozi, ali s druge strane on je očito sličan POLTERGEIST efektima koji nisu baš objašnjivi. Lebdenje fizičkih objekata u PSIHOKINEZI može se pouzdanije potvrditi nego voljno ili ekstatično lebdenje tela; na primer, levitiranje stola ispred TV kamera u Torontu prouzrokovano delovanjem "grupe koja sedi".

Pripadnici plemena Levi, sinovi Levija.

˝Kako je u vodi lice prema licu, tako je srce čovječije prema čovjeku˝ (Solomun 27,19): ogledalo vode odražava paradoks ljudskog lica; ono što je u ličnosti čoveka istovremeno je ono što vidi i što se vidi; stati licem u lice u susretu ljudima znamen je i podsticaj za unutrašnje prepoznavanje srdaca. Jer, lice je ogledalo srca. Na njemu se čita ne samo bol, umor ili plač već i radost, veselost srca. Srce, naime, menja lik čoveku, bilo na dobro bilo na zlo. No ogledalo lica može i varati. I dok je čovek sklon suditi prema spoljašnosti, Bog i oni koji su dosegli Boga gledaju samo srce i prema srcima sude ljudske čini.

Idući tragom proroka i mudraca, Isus je, samo neuporedivo snažnije, razotkrio korenje i posledice licemerstva, ukazujući posebno na one koji su bili tadašnja inteligencija - književnike, fariseje i učitelje zakona. Licemeri su, očigledno, oni čije ponašanje nije odraz misli srca; ali Isus za njih kaže da su slepi (Mateja 23,25 u poređenju sa 23,16). Postoji veza koja opravdava prelaz od jednog značenja na drugo: u nameri da prevari druge, licemer vara sam sebe i postaje slep za vlastito stanje, nesposoban da vidi svetlost.

Kao različito od LATERALNOG MIŠLJENJA, linearno mišljenje je logičko i postupno i, mada je za mnoge praktične svrhe i prikladno i neophodno, ima unutrašnja ograničenja zbog kojih ovo mišljenje, ako postane predominantno, direktno koči kreativno, imaginativno i inovativno mišljenje.

˝Bog je ljubav˝ - ˝Ljubite jedni druge˝. Pre nego što dosegne taj vrhunac, čovek, da bi prigrlio misteriju božanske ljubavi, mora pročistiti svoje ljudske pojmove o ljubavi. Reč ˝ljubav˝ znači zapravo mnoštvo različitih stvari, telesnih i duhovnih, strastvenih ili promišljenih, ozbiljnih ili površnih, poučnih ili razornih. Pesma nad pesmama, kao i mnogi drugi spisi, svedoče o ovakvim osećanjima. Često je u takvim osećanjima umešan i greh, ali se iza obično trezvenih i neupadljivih reči susreće i čestitost, dubina i iskrenost. Može li se Bog, koji je tako velik, tako čist, spustiti dole da ljubi sićušnog i grešnog čoveka? A ako Bog pristaje da ljubi čoveka, kako da čovek ljubavlju odgovori na tu ljubav? Kakav je odnos između Božje ljubavi i ljubavi ljudi? Religije se svaka na svoj način trude da odgovore na ta pitanja, zapadajući obično u jednu do dve suprotne krajnosti: zadržati razmak između Boga i čoveka, pa Božju ljubav zarobiti u neku nepristupačni sferu - ili pak, da bi se Bog približio čoveku, objaviti Božju ljubav u čisto ljudsku ljubav. Na naj čovekov religiozni nemir Biblija odgovara jasno: Bog je s ljudima pokrenuo dijalog ljubavi; u ime te ljubavi on ih obavezuje i uči ljube jedni druge. Isusova poslednja molitva: ˝I pokazah im ime tvoje, i pokazaću: da ljubav kojom si mene ljubio u njima bude, i ja u njima˝ (Jovan 17,26). Uporedite gl. 33 ˝Parabole Isusa iz Nazareta˝.

Filozofska škola koju je 1920-ih začeo "Bečki krug" i koja je potom duboko uticala na akademsku filozofiju širom Evrope i Sjedinjenih država. Njena je glavna doktrina bio princip proverljivosti, po kome propozicija mora biti proverljiva ili pomoću čulnog iskustva ili pomoću filozofske analize koja se zasniva na zakonima logike. Kao besmislene, ona je odbacivala kako pitanja i propozicije METAFIZIKE, tako i sve iskaze sa tobožnjim religioznim ili etičkim prizvukom. Ovim se filozofija svela na prilično specijalizovanu akademsku disciplinu koja je s mukom tražila pitanja koja bi imala dovoljno smislenosti da se o njima raspravlja. Ludvig Vitgenštajn* /Wittgenstein/, jedan od osnivača Bečkog kruga, neke logičke pozitiviste iz ovog ćorsokaka preveo je u FILOZOFIJU JEZIKA /9/.

Oblik egzistencijalne psihologije sličan Binsvangerovoj teoriji DAZAJN ANALIZE, ali više usmeren na terapiju. Njen osnivač, Viktor Frankl (V. Frankl), iz iskustva u koncentracionim logorima shvatio je da mentalno i fizičko zdravlje čoveka zavisi od osećanja svrhe i značenja. Umesto Frojdove težnje za zadovoljstvom i Adlerove težnje za moči, Frankl smatra težnju za značenjem osnovnim ljudskim pokretačem, i osujećenje ove težnje osnovnim uzrokom neuroza. Frankl smatra da savremeni čovek živi u "egzistencijalnom vakuumu" u kome mu nedostaje osećanje svrhe i usmerenosti, sposobnost za donošenje odluka i uverenost u značenje i svrhu postojanja. Kao posledica je to što čovek doživljava dosadu, anksioznost, gubitak energije i nagona i, u hroničnim slučajevima, fizički ili mentalni slom. Cilj logoterapije jeste da kroz analizu ublaži ovo stanje, ali ne preko razrešenja nesvesnih konflikata već otkrivanjem potencijalnih životnih ciljeva i značenja koji se, po Franklu, moraju odnositi na nešto izvan sopstvenosti. Prožeti život svrhom i značenjem cilj je i religije, te stoga jedan autor logoterapiju shvata kao vrstu "pastoralne psihologije".

Ovaj tip snova obično se pojavljuje u hipnagognom stanju, stanju između dubokog sna i buđenja, i od drugih snova se razlikuje po tome što je manje iracionalan i više povezan sa normalnim iskustvom. Snevač je često svestan da sanja, pa čak u izvesnoj meri može i da kontroliše razvoj sna. Obično je takav san veoma živ i njegov svet suštinski liči na svet budnog stanja. Ponekad mu prethodi lažno buđenje, što pojačava brkanje sveta sna i stvarnosti. Kada je Čuang Ću, kineski filozof iz trećeg veka, sanjao da je leptir i zapitao se nakon buđenja: "Ko sam ja, leptir koji sanja da sam ja Čuang Ću ili Čuang Ću koji sanja da je leptir?" - on je izrazio osećanja realističnosti i dvosmislenosti koja obično prate lucidni san. Ovi se snovi ne mogu objasniti pojmovima konvencionalnih psiholoških teorija. Oni nisu prerušeni izraz nesvesnih mentalnih procesa, njihov sadržaj nije bizaran ili simbolički i nisu kompenzatorski ili usmereni na zadovoljenje želja. Možda su zanimljiviji za filozofe nego za psihologe, jer ukazuju na dvosmislenost i nedovoljnu utemeljenost našeg prihvatanja stvarnosti. Ovi su snovi takođe zanimljivi za parapsihologiju, jer nalikuju VANTELESNIM ISKUSTVIMA. Ljudi koji tvrde da su sposobni za voljno ASTRALNO PUTOVANJE5 opisali su neke metode indukcije koji kao polazište uzimaju lucidne snove.

Ludost je u Bibliji suprotnost mudrosti, i definiše se - jednako kao i mudrost, s obzirom na način života i na spoznaju Boga. Ludak je budala i nesmotrenjak; ludak je bezbožnik koji ne priznaje Zakon i Isusa.