Čovek je suočen sa svetom koji ga uništava, s bićima koja mu zadaju strah ili kojima želi zagospodariti: zbog toga želi steći snagu koja će povećati njegove sile i preko nje zagospodariti božanstvom bele ili crne magije, a time i svoje sudbine. Metode su danas, doduše, drugačije, ali težnja želja da se ovlada nepoznatim ostaju ukorenjene u čovekovom srcu i navode ga na takve postupke. Hipnozu, sve ostale nauke, Mojsije je poneo iz Egipta, jer je imao prilike da ih tamo i nauči. Čak je i dužnost svakog faraona bila da nauči hipozu. Sami Jevreji su |ili u dodiru ne samo sa egipatskim nego i haldejskim vračima, gataocima, mudracima i čarobnjacima. Jedan tipičan slučaj ispričan je naširoko: vračara iz En Dora priziva Samuilov duh koji najavljuje Saulovu tragičnu smrt (1. Samuilova 28,3-25). U NZ napast magije je velika, i Isus joj se na neki način hteo podvrći. ˝Gospodu Bogu svojemu poklanjaj se i njemu jedinome služi˝ (Mateja 4,1-11).

Značenje imena nije jasno, Magog je bio drugi Jefetov sin a Nojev unuk (1. Mojsijeva 10,2: Dnevnika 1,5). O mestu boravka Magogovih potomaka najmanje se zna. Izgleda da se oni nisu uopšte vraćali u Malu Aziju u krajeve o kojim postoji bar neka evidencija nama do sada poznata, nego su ostali u predelima u koje su otišli. Da se od njega razvio veliki narod, jasno nam svedoče proročanstva Biblije.

U hinduističkoj religiji i filozofiji označava zamenjivanje pojavnih oblika stvari za njihovu unutrašnju suštinu. Termin se često pogrešno tumači kao da podrazumeva da je sam pojavni svet samo iluzija i da je bez supstance. Njegovo stvarno značenje je, međutim, u tome da naše čulno iskustvo o svetu, kao i pojmovne formulacije zasnovane na tom iskustvu, mogu da blokiraju naše shvatanje njegove temeljne i suštinske prirode, njegove bramanske prirode koja leži u osnovi i povezuje vidljive pojave.

Makedonija je kraj za koji se govorilo da se nalazi severno od Grčke jer je bio nastanjen priličnom mešavinom naroda. Iako su Makedonci srodnici grka, ipak to nije bio čist grčki kraj. O istoriji Makedonije pre dolaska na vlast Aleksandra, pa i pre njegovog oca, ne zna se mnogo. Aleksandrov otac Filip (359-336) pokorio je mnoga severna plemena i helenizirao ih. Makedonija postaje čuvena, iako za kratko, tek kada je iz nje na osvajanje ondašnjeg sveta pošao čuveni osvajač Filipov sin, Aleksandar Veliki. Aleksandar je rođen u Makedoniji, u prestonici njegovog oca, Peli, negde krajem jula 356. godine pre nove ere. Legende pokušavaju da povežu njegovo rođenje sa spaljivanjem hrama u Efesu, ali se još ništa pouzdano ne može reći o tome. Bio je sin ohole epirske princeze Olimpije. Kada mu je otac ubijen 336. godine pre nove ere, Aleksandar kao dvadesetogodišnjak preuzima carstvo. Plahovite i žestoke naravi, brz i snažan, ubrzo nameće i takav tempo i taktiku, i polazi u ogromna osvajanja neverovatno velikom brzinom. U proročanstvima proroka Danila ta njegova brzina osvajanja prikazana je pomoću četvorostrukog simbola brzine - krila na leđima risa (Danilo 7,6). Pri osvajanju Persije prikazan je ratobornim jarcem koji toliko brzo juri sa zapada na ni zemlju ne dodiruje (Danilo 8,5-8). Kratka vladavina njegove žestine prikazana je lomljenjem najsnažnijeg roga koji predstavlja samog Aleksandra (Danilo 8,21.22). Pošto je od svojih učitelja Leonide a naročito Aristotela primio snažno osećanje pripadnosti grčkom narodu i predstavu nadmoći njihove kulture, Aleksandar ju je svuda uspešno i nadmoćno širio i nametao. Pošto je zauzeo ogromna prostranstva i po njima svuda širio grčki uticaj, nije čudo da se oni i vekovima kasnije osećao celom tada kulturnom svetu, što se oseća i u opisima duha vremena koji daje Biblija. Međutim, takvo stanje, a posebno prihvatanje jednog zajedničkog jezika na tom ogromnom prostranstvu, odgovaralo je kasnijim potrebama brzog širenja jevanđelja, pa je taj Aleksandrov stav i običaj ipak od blagoslova kasnijim generacijama. Ogromna rastojanja od preko 15.000 kilometara, ovaj brzi osvajač je prošao za nepunih 12 godina od 334. do 323. pre nove ere. Umro je, po nekima, 11. maja a po drugima 13. juna 323. godine pre nove ere kada je imao nepune 33 godine (isto toliko godina koliko je imao Isus kada je razapet). Borbe za presto, posle njegove smrti, učinile su da je njegovo carstvo naglo slabilo, a značaj Makedonije brzo opao i gubio se. U bici kod Pidne, nedaleko od današnjeg grada Katerini u Grčkoj, Makedonija konačno pada pod rimsku vlast 168. godine pre nove ere. Zbog velikog poštovanja prema grčkoj kulturi, Rimljani ništa ne razaraju, nego se čak uklapaju u njene tekovine i dostignuća. Za vreme vladavine Rimljana podignut je bio kroz Makedoniju čuveni put Via Egnjacija koji je vodio od današnjeg Drača preko Bitolja, Coluna, Filibe sve do nekadašnjeg Vizanta, današnjeg Carigrada. Delom ovog puta, na svojim misionarskim putovanjima, putovao je velikan vere i širenja vesti jevanđelja, apostol Pavle. Delovi ostataka ovoga puta mogu se videti zapadno od današnje Kavale i u ruševinama grada Filibe.

Jedan orijentalni sistem dijetetske NATUROPATIJE, baziran na principu da je hrana deljiva na namirnice koje imaju YIN ili YANG3 karakteristike, i da se zdravlje održava pravilnim balansiranjem ovih komplementarnih razlika. Za cerealije se kaže da sadrže najbolju prirodnu ravnotežu jina i janga, i zato čine osnovu makrobiotske dijete. Organski gajena hrana koristi se kad god je to moguće, a izbegava se procesovana hrana, kao šećer, so i rafinirani ugljeni hidrati. Životinjska hrana i mlečni proizvodi mogu biti uključeni u makrobiotsku dijetu, mada u malim i kontrolisanim proporcijama. Izbegavanje preterivanja je fundamentalno, posebno što se tiče tečnosti. Ponekad se desetodnevna dijeta na braon pirinču preporučuje onima koji prave prelaz sa obične na makrobiotsku dijetu, u cilju čišćenja tela od akumuliranih toksina.

Teorijski paradoks koga je zamislio Džejms Klerk Maksvel* (Maxwell) ne bi li osporio drugi zakon TERMODINAMIKE. Dve komore ispunjene gasom konstantne temperature i pritiska, razdvojene su zasunom koga kontroliše demon tako što u jednom pravcu propušta samo brze molekule, a u drugom samo spore. Ovakav režim saobraćaja dovodi na kraju do narušavanja ravnoteže i do stvaranja razlike u temperaturi između komora. Toplota iz jedne komore bi se mogla pretvoriti u energiju, a kada bi se ova izračila i opet uspostavilo stanje više ENTROPIJE, proces bi mogao da se ponavlja u beskonačnost. Mogućnost pobede procesa entropije i postizanje neprestanog kretanja u nekom izolovanom sistemu nije zanimala samo inženjere nego i teologe, koji su u ponašanju demona videli analogiju sa božijom intervencijom u spašavanju svoga dela od sudbine TOPLOTNE SMRTI. Nažalost, kada su KVANTNA i teorija RELATIVNOSTI bile primenjene na ovaj dokaz, u njemu su otkrivene greške, tako da je drugi zakon termodinamike ostao neporažen /263/.

Mana je hrana koju je Bog dao Izrailju na putovanju kroz pustinju; važan je njen simboličan smisao; tumačenje njenog naziva ˝Šta je to?˝, naglašava njenu tajanstvenost: Bog, naime, želi iskušati narod i kad mu omogućuje opstanak. Taj čudesni dar potakao je pisce i njihove komentare, o kojima govore izveštaji u Petoknjižju, Psalmima i u Pričama Solomunovim; tako je mana bila i priprema za istinski hleb s neba.

Kompleksna istorijska, ekonomska, socijalna i politička teorija koju je razvio Karl Marks* /Mars/. U analizi istorije, marksizam kombinuje filozofski DETERMINIZAM sa teorijom evolucije koja principe DARVINIZMA proširuje na proces društvene promene. Marks je smatrao da egzistenciju čoveka ne određuje njegova svest već, obrnuto, da njegovu svest određuje njegova društvena egzistencija. Primarna odrednica društvene egzistencije bila je "način proizvodnje u materijalnom životu". Kapitalistički način proizvodnje je istorijski proizveo klasnu strukturu u kojoj je vlasništvo nad sredstvima proizvodnje koncentrisano u manjinskoj klasi, buržoaziji, čime je većinska klasa, proletarijat, bik iz nužde prinuđena da svoje materijalne potrebe obezbeđuje prodajom svoga rada. Ova je struktura dovela do sukobljenosti i borbe klasa i tako postavila dinamiku evolutivne promene. Marks je smatrao da proletarijat neće u nedogled trpeti stanje "otuđenja", to jest, ne manja kontrole nad procesom i proizvodima svoga rada. Oni će putem revolucije težiti da se oslobode eksploatacije koju im nameće kapitalizam, čime će doći do neizbežnih promena u strukturi društvene egzistencije, koja će, sa svoje strane, dovesti do promene ljudske svesti. Konkretno, sredstva za proizvodnju za materijalne potrebe društva postaće zajednička svojina i njihova će se raspodela vršiti po principu ravnopravnosti. Biće uklonjeni bauci eksploatacije i otuđenja, i nakon prelaznog perioda "diktature proletarijata", prirodno će se uspostaviti besklasno, bezdržavno, komunističko društvo. Svoju autoritativnost i uticaj, marksizam je umnogome zasnivao na pretenziji da bude naučan i na kooptiranju teorije evolucije u prilog doktrine o istorijskoj nužnosti. Njegove doktrine nisu u devetnaestom veku bile ubedljive samo zbog prevlađujućih društvenih uslova i nemira u zapadnim industrijskim zemljama, čime se manifestovala sva relevantnost ovih doktrina, nego i zbog svog saglasja sa prevlađujućim POZITIVISTIČKIM, DETERMINISTIČKIM, MEHANISTIČKIM i MATERIJALISTIČKIM načinima mišljenja u nauci i filozofiji. No ako je provera neke naučne teorije njena moć predviđanja, onda se mora smatrati da je istorija opovrgla doktrinarni marksizam (koji treba razlikovati od Marksove dalekovide analize kapitalističke društvene i ekonomske dinamike). Ne samo da industrijska radnička klasa u zapadnim zemljama nije ispunila svoju revolucionarnu ulogu, nego je čak asimilovana u modifikovanoj i ne izrazito eksploatatorskoj kapitalističkoj društvenoj strukturi; a tamo gde su se odigrale komunističke revolucije i propovedali marksistički principi, nastala društva bila su daleko od UTOPIJSKOG ideala kakav je bio zamislio Marks. Doktrina o diktaturi proleterijata koristila se za opravdanje represivnog autoritarizma i prikrivenog elitizma. Iako bi neuspesi u predviđanju mogli da ugroze marksističko pretendovanje na naučni autoritet, određene marksističke političke, ekonomske i socijalne analize i pojmovi (npr., teorija "otuđenja"), pokazala su se tačnim i značajnim, nezavisno od intelektualne nadgradnje iz koje potiču, i to i u estetici i teoriji književnosti isto kao i u sociologiji, politici i ekonomiji. Šta više, moderne marksističke studije su ispod materijalističke i determinističke nadgradnje pronašle "ekološkog Marksa" koji izražava ORGANICISTIČKO gledanje na život prirode i čoveka /247/.

U narodskom rečniku označava primarnu zaokupljenost sticanjem materijalnih dobara i uživanje u fizičkim zadovoljstvima i, prema tome, odbijanje i nezainteresovanost za sve što je duhovno, estetičko ili etičko. U filozofiji označava verovanje da stvarno postoje samo stvari koje imaju materijalna svojstva određenog mesta i rasprostrtosti u prostoru i vremenu i koje su pristupačne ljudskom opažanju. Iako postoji jasna veza između ova dva značenja termina, diskreditovanje filozofskog materijalizma od strane moderne fizike nije ostavilo vidljivog traga na popularnosti i društvenoj prihvatljivosti materijalizma u narodskom značenju toga termina.

Kao ona koja daje život, majka zauzima sasvim naročito mesto u običnom životu ljudi, a tako i u istoriji spasenja. Ljudska mati - ona koja daje život mora biti ljubljena, ali ljubav prema njoj mora biti preobražena, ponekad i do žrtve, prema primeru kakav je Isus dao. Mati u istoriji spasenja - obeležja majke bivaju metaforički pretvorena kad treba izraziti Božji stav, ili neku stvarnost mesijanskog reda ili čak plodnost Crkve. Mesijina majka - već SZ nagoveštava da je ona majka, Žena čije će potomstvo uništiti glavu zmiji (1. Mojsijeva 3,15). Kasnije, u izveštajima u kojima vidimo kako Bog pobeđuje neplodnost pretvarajući je u plodnost, žene koje razaraju, nego se čak uklapaju u njene tekovine i dostignuća. Za vreme vladavine Rimljana podignut je bio kroz Makedoniju čuveni put Via Egnjacija koji je vodio od današnjeg Drača preko Bitolja, Coluna, Filibe sve do nekadašnjeg Vizanta, današnjeg Carigrada. Delom ovog puta, na svojim misionarskim putovanjima, putovao je velikan vere i širenja vesti jevanđelja, apostol Pavle. Delovi ostataka ovoga puta mogu se videti zapadno od današnje Kavale i u ruševinama grada Filibe.

Socijalno političke bolesti izazvane PATRIJARHATOM postale su vrlo vidljive u modernom svetu, pa su neki istoričari i antropolozi sugerisali da je patrijarhatu prethodio matrijarhat. Švajcarski antropolog J. J. Bahofen* (J. J. Bachofen) razvio je u XIX veku ideju, premda u kontekstu teorije evolucije, koja smatra prelaz ka patrijarhatu napretkom. Premda su ublažena matrijarhalna društva pronađena među savremenim primitivnim ljudima, nije primećeno nijedno društvo sa potpunom dominacijom žena, pa je krajnje sumnjivo njegovo teorijsko postojanje. Postoje kulturni dokazi da su u drevnom svetu ženske vrednosti i utkaj žena bili jači i više uravnoteženi sa muškim. Orestia grčkog dramaturga Eshila tumačena je kao dramatizacija prelaska u patrijarhalnu dominaciju, a studija Roberta Grejvsa (R. Graves) Bela boginja pokazuje da su drevne religije zapadnog sveta bile manje okrenute muškarcima nego kasnije Judeo hrišćanska i Muhamedanska vera.

Ova reč označava posrednika; pretpostavka je da je medi ju m "posrednik koji povezuje ljudski i duhovni svet, to jest materijalni i nematerijalni svet. Pošto su napustili ovu pretpostavku, današnji para psiholozi više vole termin "SAJKIK" (lice nadareno duhovnim silama) ili "SENSITIVE".Napravljena je razlika između "fizičkih" i "mentalnih" medijuma. U srednjem periodu duhovnih istraživanja (otprilike prve tri decenije ovog veka) primarno je ispitivanje fizičkih paranormalnih fenomena koje proizvode medijumi. Zabavno je zamišljati otmenu i dostojanstvenu gospodu kako sede u zatamnjenoj sobi za seanse, kako igraju šuge oko korpe za otpatke, slušaju kako nezemaljske ruke iskucavaju poruku na pisaćoj mašini, ili brčkaju po kofi s parafinom da naprave "duhovne rukavice", brane se od ljubaznosti neke materijalizovane dlakave majmunolike spodobe koja voli svakoga da liže, ili učestvuju s pola srca u pesmici koju vodi glas nekog duha. Ovakve i brojne druge apsurdnosti mogu se naći u izveštajima o seansama koje su književni i naučni prosvetitelji držali sa slavnim fizičkim medijumima na početku dvadesetog veka. Mnogi današnji parapsiholozi opisuju celu stvar kao epizodu u kojoj je grupa izuzetno talentovanih šarlatana i mađioničara uspe vala dosledno da namagarči skupine naivnih i lakovernih ljudi od nauke; ili pak, tvrde da je postojalo saučesništvo između medijuma i naučnika i pisaca. Nesumnjivo, bilo je mnogo podvala od strane medijuma, ali jedno temeljno proučavanje izveštaja ostaviće svakog čitaoca sa malo sumnje da su bar neki efekti koje su proizvodili mediju mi istinski PSI fenomeni. Jedna žena-medijum mogla je pri punoj dnevnoj svetlosti da natera svako klatno od izvesnog broja okačenih da vise u staklenoj, zapečaćenoj kutiji, udaljenoj od nje - da se pokrene u svakom zahtevanom pravcu. Drugi medijum mogao je da proizvede sličan PSIHOKINETIČKI efekat; da spoji dva električna spoja i zatvori strujno kolo iako su spojevi bili zaštićeni od fizičkog posredovanja kavezom, jednom staklenom kutijom i osetljivim balonom od sapunice koji bi prsnuo da je kontakt napravljen na uobičajeni način. Takav dokaz ne može se lako odbaciti kao prevara ili priviđanje. Ne može se odbaciti ni činjenica koju je automatski beležio termograf, u toku nekoliko "sedenja" sa različitim medijumima, da je temperatura u sobi za seanse pala za čitavih 20° F i da su veći padovi temperature koincidirali sa žešćim fizičkim manifestacijama seanse. Kad se prevara, zabluda i apsurdnost srednjeg perioda duhovnog istraživanja odbace, ostaje čvrsta činjenica o paranormalnom, za koju postoje dobri dokazi i koja se ne može tek tako poreći. Ovo važi i za fenomene koje su stvarali veliki "mentalni" medijumi, kao što je gospođa Piper iz Bostona (Massachusetts), koja je stroge istraživače kao što su Hodžson (Ralph Hodgson) i Džems (William James)* ubedila da su njene paranormalne sposobnosti prave i predstavljaju prima facie dokaz o životu posle smrti. Ako se hipoteza o životu posle smrti odbaci, paranormalnost medijumskih fenomena neosporna je i jedno objašnjenje u terminima "super ESP" sposobnosti morali bi dati čak i oni koji bi, uz gunđanje, potvrdili da je ta varijanta manje odbojna od ove dve apsurdnosti.

Ako se ideja da je fizičko telo obavljeno jednim "eteričnim" ili energetskim telom pripisuje lakovernim, onda je tvrdnja da operacije na ovom ne fizičkom entitetu mogu ublažiti hronično stanje fizičkog tela je još manje verovatna. Kod nekih medijumskih operacija pacijent leži potpuno obučen na kauču, a njegovo fizičko telo se uopšte ne dotiče. Proslavljeni engleski iscelitelj Čapnaen (George Chapmen) operiše u stanju transa, pokrećući svoje ruke oko jedan inč iznad tek, i tvrdi da su isceljenja koja se tako postižu - a čiju efektivnost potvrđuju stotine zahvalnih pacijenata - "duhovni rad" istaknutog kirurga Lenga (Villiama Langa) koji je umro 1937. Izveštaji o radu medijumskih hirurga sa Filipina i iz Brazila su senzacionalniji, jer ove operacije uključuju krvavo zasecanje u fizičko telo bez hirurških instrumenata, odstranjivanje bolesnog tkiva ili tumora, a sve to praćeno trenutačnim isceljenjem rane. Posmatrač Votson (Lyall Watson)* posvedočio je istinitost ovog fenomena, a jedan duhovni istraživač, Plejfer (Guy Playfair)*, koji je u početku bio sumnjičav u pogledu izveštaja o takvim isceljenjima, ubedio se u njihovu efektivnost tako što se sam podvrgao jednoj takvoj operaciji. Uprkos takvim svedočenjima, izveštaji o medijumskoj hirurgiji ostaju da se mnogo teže nego drugi PSI fenomeni uklope u bilo koji konceptualni okvir, sem u SPIRITIZAM.

Upražnjavanje duhovne discipline kojom se menja nečije stanje svesti, bilo u cilju opuštanja i umanjenja stresa, bilo u cilju izazivanja mističnog ili vizionarskog iskustva. Nezavisno od religioznih primesa, meditacija se može definisati jednostavno kao "reakcija opuštanja". Herbert Benson*, sa Harvardske medicinske škole, specijalista za smetnje izazvane stresom, uporedio je "reakciju opuštanja" sa reakcijom "beži ili se bori". Ova druga predstavlja koordinisan odgovor na izazov ili pretnju, koji uključuje povećanje krvnog pritiska i potrošnje kiseonika, ubrzanje pulsa i disanja i povećan dotok krvi u mišiće. Kod reakcije opuštanja dolazi do smanjenja svih ovih funkcija, a Benson je našao da redovno izazivanje reakcije opuštanja ima i takve povoljne efekte kao što su opšte sniženje krvnog pritiska i smanjenja, ili čak eliminisanja zavisnosti od droga, alkohola ili nikotina. On je zapazio da više od 50 procenata stanovništva Sjedinjenih država umire od posledica stresa, budući da u modernim uslovima života i biznisa dolazi do neprekidnog izazivanja reakcije "beži ili se bori", iako bekstvo ili borba predstavljaju adekvatno ponašanje samo u malom broju slučajeva. Tako dolazi do nagomilavanja napetosti i hemijskih nusproizvoda, kao što je kortizon, a za obnavljanje ravnoteže u svom fizičkom sistemu, prema njegovom savetu, ljudi bi trebalo da redovno upražnjavaju reakciju opuštanja. Jedna je stvar, međutim, baviti se meditacijom radi borbe sa stresnim uslovima življenja, a sasvim druga stvar je kada se to čini radi vizionarskih, iluminativnih, ekstatičkih ili mističkih iskustava. Sve religije zagovaraju meditaciju ili molitvu kao sredstvo za postizanje sjedinjenja, bilo sa božanstvom, bilo sa totalitetom svega postojećeg, i propisuju odgovarajuće tehnike u tu svrhu. Sve tehnike uključuju treniranje pažnje. Postoje dva osnovna načina za to, pomoću koncentracije i pomoću "prisebnosti". Tehnike koncentracije su, na primer, usmeravanje pažnje na neki predmet kao što su sveca, kamičak ili grančica, ili koncentracija na KOAN ili recitovanje manire (ponavljanje neke reci ili glasa), ili brojanje udisaja, pri čemu treba odagnati sve druge misli iz svesti. "Prisebnost" predstavlja kultivisanje svesnosti o onom šta nam se dešava iz časa u čas, i može da poprimi formu nezainteresovanog posmatranja nečijeg tela, osećanja ili mentalnih stanja, odnosno prostog registrovanja unutrašnjeg dešavanja. U svom priručniku Kako treba meditirati (How to Meditate), Lorens LŠen* (LeShan) razlikuje četiri osnovna puta: put intelekta, put emocija, put tela i put akcije. Osoba koja sledi put intelekta meditiraće dugo i duboko o temama kao što su razni načini opažanja i odnosa prema svetu, ili o filozofskim i intelektualnim pitanjima koja ga primoravaju da zagazi sve dublje u protivrečnosti stvarnosti. Onaj ko sledi put emocija predstavlja tip mistika sklonog posvećivanju, a njegove meditacije usmeravaju se na ljubav, ushićenje, obožavanje. Onaj ko sledi put tela upražnjavaće, na primer, hata JOGU, TAIČI, istočnjačke borilačke veštine, derviške igre, i kroz bilo koju od ovih disciplina moći će da nauči koncentraciju i veštinu obavljanja samo po jedne stvari u određeno vreme. Put akcije je slična disciplina i uključuje obavljanje običnih poslova kao što su ikebana, tkanje tepiha, streljaštvo lukom i strelom, ili čak i najobičniji svakodnevni poslovi, pod uslovom da se obavljaju sa potpunom usredsređenošću.

Izvesni mentalni i fizički poremećaji često su praćeni specifičnim vrstama vitaminske deficijencije, i mogu se ublažiti davanjem odgovarajućih vitamina u megadozama. Šizofreničari, alkoholičari, manikodepresivci i zavisnici od droge često pozitivno reaguju na megavitaminsku terapiju, posebno kada se ona daje u kontrolisanoj situaciji i usklađuje sa opštim terapeutskim programom.

Osnovna kategorija filozofske i naučne teorije po kojoj se u materijalnom univerzumu sve funkcije odigravaju po analogiji sa funkcionisanjem mašine i, prema tome, odriče se stvarnost bilo čemu što ne može biti konstruisano na takav način. Ona pretpostavlja da se svaka pojava svodi na svoje sastavne delove i da je svrha nauke da odredi te delove i da utvrdi opše zakone po kojima funkcionišu. Ona nadalje pretpostavlja da svaki efekt ima prethodni uzrok koji je moguće precizno odrediti u i terminima tih opštih zakona. Mehanicistički pogled na svet prvi put je izložio Dekart* (Descartes), u sedamnaestom veku, a zatim je Njutn* (Newton) ostvario sintezu između naučnog znanja i principa, čime je mehanicistički model uspostavljen kao sami temelj nauke. Nema sumnje da je većina velikih dostignuća moderne nauke i tehnologije ostvarena na osnovu istraživanja i hipoteza koje je određivao mehanicistički model, kao i da ovaj model u mnogim oblastima i dalje služi kao moćno oruđe i dovodi do važnih otkrića (npr. DNK). No, moderna KVANTNA fizika pokazala je da mehanistički "zakoni prirode" nisu opšti zakoni i, pogotovo, da se ne odnose na veoma male (subatomske) ili veoma velike (astrofizičke) pojave. Ovo demonstriranje u pomalo onostranoj oblasti fizičke nauke imalo je dalekosežne posledice, što sve zajedno ukazuje da se za filozofske pretpostavke o mehanizmu već poduže osećalo da su neadekvatne i, u mnogim vidovima, štetne. Sve više se širi uviđanje da ove pretpostavke leže u osnovi problematično korisnih praksa moderne medicine i medicinske tehnologije, i FROJDIJANSKE BIHEJVIORISTIČKE psihologije i svih uticajnih škola modernog ekonomskog mišljenja, kao i to da su baš ove prakse odgovorne za ozbiljnu ekološku krizu u kojoj se svet sada nalazi. U isto vreme, sve veći uticaj dobijaju principi HOUZMA i ORGANICIZMA, koji su u temeljnoj suprotnosti sa mehanizmom /45, 214, 273/.

Antisocijalna ponašanja, nekontrolisani izlivi gneva, depresija, anksioznost, osećanja izdvojenosti iz stvarnosti, uverenost u povezanost sa neuobičajenim realnostima - neki su od simptoma na osnovu kojih psihijatri postavljaju dijagnozu mentalnog oboljenja. Ipak, nije potpuno jasno šta znači mentalna bolest. Tomas Sas smatra da je pojam mentalnog oboljenja samo jedan mit (vidi ANTIPSIHIJATRIJA). To je ekstremni argument, ali je tendencija da se mentalno oboljenje smatra analognim telesnom oboljenju zasigurno stvorila dijagnostičke probleme i negativno uticala na normativne pristupe i terapiju. Mentalna bolest se ne može utvrditi sa istom preciznošću kao telesno oboljenje. Distinkcija između tri široke kategorije, kategorije neuroze, psihoze i šizofrenije, ne može se jasno napraviti. Lečenje mentalnog oboljenja polazi od pretpostavke da se radi o nekoj organskoj disfunkciji čiji se uzrok može lokalizovati u mozgu ili pripisati hormonalnoj neravnoteži ili genetskoj abnormalnosti, pa se stoga primenjuju lekovi, elektrošokovi, pa čak i hirurški zahvati. Takav stav u lečenju predstavlja krajnje neodgovornu praktičnu primenu jedne u osnovi pogrešne analogije. Ipak, to je bila uobičajena praksa pri institutima za mentalno zdravlje. U stvari, sama praksa institucionalizovanja osoba označenih kao mentalno obolele ometa uspeh terapije. Terapija treba da podstiče potencijal pacijenta za samoizlečenje, a to se ne može postići u depersonalizovanoj sredini psihijatrijske bolnice. Terapija treba da polazi od pretpostavke da iako neki mentalni poremećaji mogu imati genetsku komponentu (na primer manično-depresivni sindrom se ponavlja u nekim porodicama), epizode mentalnog oboljenja nisu simptom genetske abnormalnosti ili moždane disfunkcije. Pre se radi o kritičnim fazama u povratku pacijenta u stanje mentalne ravnoteže i zdravlja. Terapeut treba da preuzme ulogu družbenika, savetnika i vodiča na tom putovanju.

Grana filozofije koja istražuje pitanja koja ne podležu iskustvenom istraživanju, a koja mogu da se jave u toku proučavanja fizičkog sveta, ali se na njih ne može odgovoriti u terminima toga sveta ili nauke koja se isključivo bavi tim svetom. Budući da se u svetu iskustva ne mogu proveriti, neki filozofi, naročito LOGIČKI POZITIVISTI, za metafizičke propozicije smatraju da su, prema tome, besmislene i bez značenja. U težnji da filozofiju rastereti njene metafizičke dimenzije, logički pozitivizam je filozofiju sveo na akademsku disciplinu koja se bavi pomalo tajanstvenim i sasvim usko određenim pitanjima. Metafizika postavlja opšta pitanja o prirodi, univerzumu, umu, saznanju, pojavi i stvarnosti, smislu, značenju. Metafizička pitanja mogu da budu besmislena za neke filozofe, ali ona za većinu ljudi predstavljaju osnovnu oblast filozofije. Šta zaista postoji? Da li je univerzum u osnovi jedna stvar ili je mnoštvo stvari? Da li je univerzum mehanistički? Da li sve posledice imaju određene uzroke? Da li je promena samo pojava ili je nešto stvarno? Da li u prirodi i ljudskom životu postoje slučajni događaji. Da li ljudi imaju slobodu volje? Da li život ima svrhu? Da li postoji Bog? Da li etičke vrednosti imaju ikakvu osnovu u prirodi stvari ili su samo proizvoljni ljudski postulati7 To su neka od osnovnih metafizičkih pitanja. Ironijom sudbine, u vreme dok su filozofi, pokušavajući da budu što više naučni, odbacivali ova pitanja, sami naučnici, kao što su Ajnštajn* (Einstein), Bor* (Bohr), Hajzenberg* (Heisenberg) i Pauli*, doživeli su da ih njihova istraživanja povedu izvan fizike, ka metafizici, i nisu zazirali od metafizičkih iskaza i spekulacija. Može se reći da je sa razvojem KVANTNE TEORIJE fizika postala više metafizička od same filozofije.

Ovim imenom se zove vrsta dela nastala još u vreme prvih sukoba mišljenja između fariseja i sadukeja. Naziv je izveden iz glagola dara{ - iskati, istraživati, tražiti, tumačiti. Midraš je bio naročiti način izlaganja, tumačenja i objašnjenja tekstova SZ, koji se odlikovao istraživanjem duha i dubljeg značenja štiva, često primerom, kazivanjem bajki ili pripovedaka. Midraš je tumačio uvek u nameri da pouči, a te pouke su sabrane u nekoliko knjiga, kao što su Midraš Raba, Midraš Tanhuma. Nazvani su tako po pretpostavljenim urednicima pojedinog midraškog zbornika.

Verovanje da nakon određenog perioda vremena (u hrišćanskoj doktrini reč je o milenijumu - 1000 god.) dolazi do promene na bolje, kako u ličnom tako i u društveno-političkom životu, i da usvajanje i propisivanje određenih kodeksa ponašanja u sadašnjosti predstavlja pripremu za ovu očekivanu promenu. Mada su milenaristički kultovi i pokreti mahom religiozni i mesijanski i očekuju da do promene dođe božanskom intervencijom, ova ideja ima očiglednu privlačnost u bilo kom društvu sa teškim i besperspektivnim životnim uslovima, tako da ona ponekad poprima politička obeležja, kao u slučaju MARKSISTIČKE ideje o konačnom "odumiranju države".

Prvenstveno izražava nagonsku privrženost nekog bića prema drugome. Prema Semitima, sedište tog osećaja nalazi se u majčinom krilu ili u stomaku. Milosrđe samo po sebi čini vezu sjedinjavanja dva bića i uključuje i vernost. Ono nije puki odjek nagonske dobrote, koja se može prevariti u svom predmetu i njegovoj naravi, već je svesna, ˝htena˝ dobrota; ona je pre svega odaziv na unutrašnju obavezu, vernost samom sebi. Kad čoveku prodre do svesti da je nesrećan ili grešan, onda mu se, više ili manje jasno, prikazuje lice beskrajnog milosrđa. Savršenstvo što ga Isus prema Mateji 5,48, traži od svojih učenika sastoji se -kako iznosi Luka 6,36 - u dužnosti da budu milostivi ˝Budite dakle milostivi kao i otac vaš što je milostiv˝. Milosrđe hoću. Lice Božjeg milosrđa.

Milost je Božji dar koji sadrži sve druge darove, ona je dar što znači iz darežljivosti darovaoca i obavija tom darežljivošću bića koji ga prima. Bog daje iz milosti, a onaj koji prima nalazi pred njim milost i milje. Božja je milost tajna otkupljenja. Božja milost na Božjim izabranicima. Milost Božja objavila se u Isusu. Nezasluženost milosti. Plodnost milosti.

Jevrejsko ime za minu je ˝mineh˝. Kao i talanat ni mina nije bila nikada kovani novac. U početku je bila samo mera za težinu a kasnije određena vrednost monete. Mina Bliskog istoka je bila šezdeseti deo talanta a sadržavala je 50 sikala, dok su mine drugih naroda odstupale od ovoga. Vavilonska je imala 60 sikala. I po težini mina je bila različita od naroda do naroda. Jevrejska je uglavnom imala oko 570 grama. Egipatska 437-439. Feničanska 469 a vavilonska 491-505. Po nekima je mina mogla biti teška i do 818 grama, ali poslednja reč u sistemu mera starog sveta još nije rečena niti će moći biti rečena. Novozavetna mina je kod nas prevedena kao ˝kesa˝ (Luka 19,13-25). Ni u ovom slučaju to nije u pitanju određeni kovni novac nego količina tog novca koji se nosio u kesi ili slično. Novozavetna mina je sadržavala 100 drahmi. Pri iskopavanjima u Palestini pronađena je mera na kojoj je pisalo 8 mina. Ovaj teg je bio težak 4565 grama. Na temelju ovog nalaza mina je bila teška 570,625 grama. Starozavetna mina sadržavala je 50 sikala, 100 beka, i 1000 gera.

Kao i svi istočni narodi, Jevreji su se mnogo sužili miomorisima: Biblija ih spominje najmanje tridesetak. Namirisati se znači okazati životnu radost, tj. zakititi se dodatnom lepotom, a namirisati gostu glavu znači izraziti radost prema njemu, a zanemariti taj gest znači biti neuljudan prema njemu. U tuzi se, naprotiv uklanjaju takva obeležja radosti. Dak će svi Isusovi učenici, kad budu postili, i dalje uzimati mirise, da se ne bi razmetali svojom pokornošću (Mateja 6,17) i da tugovanjem ne bi pomutili pravu radost prema Isusu. Svi ovi obredi imaju duboke korene u predanjima i načinima približavanja Bogu koji su uzeti iz Egipta.

Čovek iz najveće dubine svog bića čezne za mirom. Ali često mu nije poznata narav tog dobra koje potkrepljuje svim svojim željama, i putevi kojima ga nastoje doseći nisu uvek Božji putevi. Zato mora od svete istorije naučiti kako se traži istinski mir i čuti kako Bog objavljuje dar tog mira u nama. Ako je mir plod i znak pravednosti, kako to da bezbožnici uživaju mir (Psalam 73,3). Odgovor na to teško pitanje biće dat sledom svete istorije: mir se u početku zamišlja kao zemaljska sreća, a zatim se, zbog nebeskog porekla, sve više javlja kao kuhovno dobro. Hristov mir - nadanje proroka i mudraca postaje stvarnost u Isusu, jer je u njemu i po njemu greh pobeđen; no dok greh ne umre u svakom čoveku, dok Gospod ne dođe u Poslednji dan, dotle mir ostaje dobro koje treba tek doći; ostaje, dakle, na snazi osn proročka poruka: ˝A plod pravde u miru sije se onima koji mir čine˝ (Jakov 3,18). To je poruka NZ od Luke preko Pavla do Jovana. ˝Beata pacis visio˝ (Otkrivenje 21,2). Tek će u vreme poslednjeg dolaska, kad čitav svemir bide priznao Boga, biti uspostavljen konačan i univerzalan mir.

Reči "mističnost" i "misticizam" često se upotrebljavaju u pogrdnom smislu kao da "spiritualno dokučivanje istina koje prevazilaze moć razumevanja" (definicija iz Oksfordskog rečnika engleskog jezika) i njihovo izražavanje u jeziku predstavlja hvatanje zjala i dopuštanje nepravilne jezičke upotrebe. Po tom gledištu (koje je podupirala i FROJDIJANSKA PSIHOLOGIJA4), misticizam znači zloćudno odbacivanje racionalnosti i regresiju u infantilna stanja svesti ili u stanja koja se često manifestuju kod psihotičnih osoba. S druge strane, misticizam se smatra i za ključno iskustvo svih religija i spiritualnih filozofija, a njegovo izražavanje u svetim i literarnim tekstovima smatrano je vrhuncem ljudske kreativnosti. Evelin Anderhi* /Underhil/, u svom klasičnom delu o ovom predmetu, misticizam definiše kao "izraz urođene sklonosti ljudskog duha ka potpunoj harmoniji sa transcendentnim poretkom, bez obzira na teološku formulu kojom se ovaj poredak izražava". Ova "tendencija ljudskog duha" u mističarskoj literaturi često se izražava metaforom o putovanju ili potrazi. Anderhilova određuje pet izrazitih stupnjeva mističnog putovanja ili iskustva: 1. "Buđenje sopstvenosti". Ovo može da bude iznenadno iskustvo preobražaja, svesnost ili intuicija o transcendentnoj stvarnosti i o aspektu sopstvenosti koji pripada toj stvarnosti ili može u njoj da učestvuje. 2. "Pročišćenje sopstvenosti". Ovaj drugi stupanj karakterišu asketizam, odricanje, umiranje za svet i ponovno rađanje, inkarniranje nove sopstvenosti koja se oslobodila navika i vezanosti stare sopstvenosti. 3. "Prosvetljenje sopstvenosti". Treći stupanj čini "veliki zaokret nazad ka sunčevoj svetlosti, što dolazi kao nagrada za mukotrpno spuštanje ka dušegupki samosaznanja". Njega karakterišu izrazi radosti, blaženstva, ekstaze, transa, "opijenosti bogom", egzaltirani Urizam, rapsodično slavljenje prisustva božanske stvarnosti, ili transcendentnog apsoluta, u fizičkom svetu. 4. "Mračna noć duše". Ekstatično iskustvo prosvetljenosti naglo prestaje i kao da je negirano dubokim osećanjem otuđenosti i potištenosti, ojađenosti, napuštenosti od Boga, nepovratne bačenosti u turobnu pustoš. Ovo je, međutim, drugi i neizbežan stupanj pročišćavanja na "mističnom putu". Radi se o konačnom proterivanju ego-svesti. 5. "Objedinjujući život". Opuštenost i mir u sjedinjenosti sa - Bogom i apsolutom, potpuna otupelost sopstvenosti i čak i čula, osećaj postojanja čiste svesti, razrešenje osećaja uzaludnosti postojanja u osećaj stanja čistog postojanja - to su karakteristike uživanja plodova putovanja mistika. Na ovom stupnju može da otpočne još jedno putovanje - nazad u objektivni, socijalni svet, u kome mistik postaje veliki učitelj, svetac, iscelitelj, pesnik. Samo tendenciozna ili neznalačka parodija može misticizam da predstavi kao infantilan i regresivan, bez obzira na sve eventualne sličnosti između mahnitosti i depresivnosti šizofreničara i mistika, ili između blaženosti embriona i mistikovog "objedinjujućeg života". I samo neko osiromašeno gledište na ljudsku prirodu, odnose i društvo, može da ne vidi relevantnost iskustava i uvida koje pruža misticizam, i to ne samo religioznu i estetsku relevantnost nego i sasvim praktičnu, pogotovo u svetu u kome prevlađuju specijalistički načini mišljenja i delanja.

U pastirskoj civilizaciji kakva je bila civilizacija Jevreja u pustinji mleko, dar prirode, a ne ljudskih ruku, životno je važna hrana. Mati što hrani dete mlekom jedno je od najtoplijih znamenja za bezgraničnu nežnost i odanost. Vernik rođen na novi život mora i dalje tražiti mleko Reči da bi rastao i postigao spasenje; on, naime uvek ostaje detetom u rastu i uvek će mu trebati mleko reči Božje. ˝Mi pijemo Reč, hranu istine˝ (Klement Aleksandrijski).

Kao što se hronologija života Avrama i njegovih potomaka ne može izračunati drugačije nego sistemom računanja od izlaska iz Egipta, uzimajuću obećanje o 400 godina došljaštva izrečeno u Avramovoj 85. godini kao osnovu, tako se ni Mojsijev život ne može drugačije hronološki staviti na pravo mesto osim primenom istog sistema računanja. Ako je izlazak bio 1445. godine pre nove ere, što je najverovatnije, a Mojsije u trenutku izlaska imao 80 godina (Dela 7,23.30) tada je Mojsije rođen 1525. godine pre nove ere, kao četvrto koleno onih koji su živeli u Egiptu.U vreme Mojsijevog rođenja, na vlasti je bila čuvena 18. dinastija, a na prestolu je sedeo Tutmozis (Tutmes) I (1525-1508). Njegova kćer, kraljica Hatšepsut, pronašla ga je posle tromesečnog skrivanja u Nilu (Dela 7,20) a na dvor je otišao u svojoj 12. godini 1513. Ostao je na dvoru sve do svoje 40. godine. Za sve vreme njegovog življenja na dvoru, bilo mu je dostupno obrazovanje i sve tajne nauke koje su se učile u starom Egiptu. Za Jevreje je Mojsije jedini prorok (5. Mojsije 34,10): po njemu je Bog izbavio svoj narod, sklopio s njime zavet. On je uz Isusa jedini kome NZ daje naziv posrednika. Zakon nam je darovan preko Mojsija, a milost i istina preko Isusa.

Za Jevreje dve najvažnije molitve: Čuj, Izrailju i Ašrej. Čuj, Izrailju (Šema Jisrael!) 4. Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod. 5. Zato ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje. 6. I neka ove riječi koje ti ja zapovijedam danas budu u srcu tvom. 7. I često ih spominji sinovima svojim, i govori o njima kad sjediš u kući svojoj i kad ideš putem, kad liježeš i kad ustaješ. 8. I veži ih sebi na ruku za znak, i neka ti budu kao počeonik među očima. 9. I napiši ih na dovratnicima od kuće svoje i na vratima svojim (5. Mojsijeva 6,4-9). 13. Zato ako dobro uzaslušate zapovijesti, koje vam ja zapovijedam danas, ljubeći Gospoda Boga svojega i služeći mu svijem srcem svojim i svoj dušom svojom, 14. Tada ću davati dažd zemlji vašoj na vrijeme, i rani i pozni, i sabiraćeš žito svoje i vino svoje i ulje svoje; 15. I za stoku ću tvoju dati travu u polju trojem; i ješćeš i bićeš sit. 16. Čuvajte se da se ne prevari srce vaše da se odmetnete i služite tuđim bogovima i poklanjate im se; 17. Da se ne bi razgnjevio Gospod na vas i zatvorio nebo da ne bude dažda, i zemlja da ne da roda svojega, te biste brzo izinuli u dobroj zemlji koju vam Gospod daje. 18. Nego složite ove riječi moje u srce svoje i u dušu svoju, i vežite ih sebi na ruku, i neka vam budu kao počeonik među očima vašim. 19. I učite ih sinove svoje govoreći o njima kad sjediš u kući svojoj i kad ideš putem, i kad liježeš i kad ustaješ. 20. I napiši ih na dovratnicima doma svojega i na vratima svojim, 21. Da bi se umnožili dani vaši i dani sinova vaših po zemlji, za koju se zakleo Gospod ocima vašim da će im je dati, kao dani nebu nad zemljom (5. Mojsijeva 11,13-21). 37. Još reče Gospod Mojsiju govoreći: 38. Reci sinovima Izrailjevijem i kaži im, neka udaraju rese po skutovima od haljina svojih od koljena do koljena, i nad rese neka meću vrvcu plavu. 39. I imaćete rese zato da se gledajući ih opominjete svijeh zapovijesti Gospodnjih i tvorite ih, i da se ne zanosite za srcem svojim i za očima svojima, za kojima činite preljube; 40. Nego da pamtite i tvorite sve zapovijesti moje, i budete sveti Bogu svojemu. 41. Jer ja sam Gospod Bog vaš, koji sam vas izveo iz zemlje Misirske, da vam budem Bog. Ja sam Gospod Bog vaš (4. Mojsijeva 15,37-41).

Teorija po kojoj u univerzumu postoji samo jedna supstanca ili vrsta stvari. Monistička je svaka filozofija koja smatra da su sve pojave u osnovi ili materijalne ili spiritualne ili mentalne. Suprotne monizmu su filozofske doktrine DUALIZMA, po kojoj postoje dve različite i nesvodive vrste stvari (najčešće duh i materija), i pluralizma, po kojoj postoji mnoštvo. Religiozne filozofije, po kojima sve pojave potiču ili su prožete božanskim principom, ili su sa njim značajno povezane, teže da budu monistička, mada se religiozna misao priklanjala i dualističkom gledištu, zastupajući suprotnost i nepomirljivost između duha i materije (vidi GNOSTICIZAM), dobra i zla, Boga i đavola. Spor između monista i dualista uglavnom se odvijao na apstraktnom nivou, ali su se u kontekstu PROBLEMA TELO-DUH umešali i neki empirijski dokazi koji su teško pomirljivi sa sveopštim monizmom.

Proces stvaranja ili menjanja oblika živih sistema: Pitanje kako se određuju oblici stvari predstavlja izazov kako za filozofiju tako i za nauku. Platon je govorio da oblici stvari u materijalnom svetu predstavljaju odraze transcendentnih, idealnih oblika, a pošto se ovakva koncepcija uklapala sa koncepcijom o božanskom stvoritelju, ona se i održala sve do početka moderne naučne ere. Ona, međutim, nije davala zadovoljavajuće objašnjenje činjenice da su se u pojavnom svetu oblici menjali i evoluirali. Ova činjenica se bolje objašnjavala aristotelovskim principom, po kome su oblici nešto imanentno a ne transcendentno, to jest, po kome se mogu pripisati nekakvom aktivnom unutrašnjem principu organskih sistema. Problem identifikovanja ovog unutrašnjeg principa pokazao se, međutim, kao dosta težak. MEHANICIZAM1 je zastupao tezu da je u biološkoj morfogenezi oblik "programiran" u DNK molekulu, ali nije mogao da objasni proces kojim se vrši prvobitno određenje tako programiranih oblika (a naravno i sama reč "programiranje" podrazumeva programera ili tvorca), kao ni to, na koji način ćelije sa utisnutom istom genetskom informacijom postaju specijalizovane za različite biološke funkcije, ili kako dolazi do regeneracije oštećenih organskih struktura. Tako se pokazuje da je pripisivanje morfogeneze hemijskim i fizičkim uzrocima neopravdano i da stvara nepremostive teškoće za mehanicističku hipotezu. Alternativnu hipotezu predstavlja VITALIZAM1, po kome postoji nefizički vitalni faktor koji deluje na fizičke sisteme, ali sam nije njihov deo. Ovaj faktor, koji određuje cilj procesa razvoja dopušta dostizanje tog cilja raznim alternativnim putanjama, naziva se ENTELEHIJA i uživa podršku moderne KVANTNE TEORIJE, koja stavlja naglasak na indeterminizam i na ograničenu mogućnost predviđanja samo u okvirima verovatnoće. Međutim, vitalizam u sebi nosi dualističke stanovište i suočava se sa problemom kako nefizički faktor može da deluje na fizički sistem. Ovaj problem prevaziđen je u ORGANICISTIČKOM1 stanovištu u vezi morfogeneze, koje predlaže postojanje fomativnih polja koja su analogna elektromagnetnim poljima. Iako prihvatljiv, ovaj predlog ostaje više deskriptivan nego eksplikativan, budući da ne uspeva da odredi vrstu i prirodu tih polja na način koji bi omogućio naučnu proveru. Nedavna hipoteza Rupert Šeldrejka* /Sheldrake/ o FORMATIVNOM UZROKOVANJU predstavlja, međutim, značajan prodor ka koherentnoj teoriji morfogeneze /294/.

Moždani ritmovi, alternativno moždani talasi, nazvani su tako zbog talasaste strukture dobijene pojačavanjem električne aktivnosti mozga pomoću elektroencefalografskog (EEG) aparata do stepena vizuelnog predstavljanja. EEG beleženje razvijeno je 1930. godine kao sredstvo istraživanja mozga i dijagnostikovanja u psihijatriji i neurologiji. Prema frekvenciji razlikuju se četiri vrste moždanih talasa. Beta talasi imaju najvišu frekvenciju i karakteristični su za normalan ritam u budnom stanju, ritam povezan sa aktivnošću, mišljenjem i rešavanjem problema. Sporiji, alfa ritam pojavljuje se kada su oči zatvorene a svest pasivna i povezan je sa opuštenim, meditativnim stanjem. Još sporiji, teta ritam pokazatelj je pospanosti, dok se delta ritam pojavljuje u dubokom snu. Rana su istraživanja pokazala da postoji gruba korelacija između tipa ličnosti i karakteristika moždanih ritmova. Pod istim uslovima, na primer, neki ljudi produkuju puno alfa talasa, a drugi nimalo. Neki su entuzijasti čak predvideli da će doći do razvoja tipologije karaktera na osnovu analize moždanih ritmova, ali se ovo očekivanje pokazalo neopravdanim, jer je u proizvođenje moždanih talasa uključeno previše faktora, što onemogućava analitičaru da razlikuje "signal" od "buke". Ipak, ideja da bi čovek mogao da postigne veću koherentnost i doslednost u svom EEG zapisu, pod uslovom da dobija povratne informacije o svojim moždanim ritmovima, dovela je šezdesetih godina do razvoja tehnike BIOFIDBEKA6 i primene ove tehnike u terapiji.

Mržnja je suprotnost ljubavi, ali joj je i vrlo blizu. Kako se u odnosu na Boga ljubavi može govoriti o mržnji? Bog ne može mrziti nijedno od svih bića što ih je stvorio, i bila bi uvreda optuživati ga da mrzi svoj narod. Ali Bog ljubavi je i Bog sveti, ljubomorni Bog. Sama njegova ljubav uključuje veliku odvratnost prema grehu. Mržnja sveta prema Isusu. Mrziti zlo, a ne ljude.

Traženje mudrosti zajedničko je svim kulturama staroga Istoka. Zbirke mudrih tekstova ostavio nam je Egipat, tako i Mesopotamija, a stara Grčka nam je ostavila sedam mudraca. Ta mudrost ima praktičan cilj: čovek mora razumno i brzo postupati da bi imao uspeha u životu. Zato je potrebno studioznije razmišljanje o svetu; odatle i potreba da se razradi neki moral, a to nije bez određene upućenosti na religiju. U Grčkoj će intenzivnije biti u domenu razmišljanja, i mudrost će se pretvoriti u filozofiju. Mudrost je, dakle, zajedno s počecima nauke i klicama tehničkog umeća, važan elemenat civilizacije. U biblijskom nadahnuću reč Božja uzima takođe teret mudrosti. Važna je ta činjenica, ali je treba ispravno tumačiti. Nadahnuta mudrost drugačije je naravi nego ljudska mudrost, pa i onda kad u sebe ugrađuje ono što je u ljudskoj mudrosti ponajbolje. Mudrost Božja. Istinska mudrost.

Isus je sam, u izuzetnom smislu, mučenik Božji, i prema tome uzor mučenika. On naime u žrtvi, na koju je svojevoljno pristao, daje najviše svedočanstvo vernosti nauci koju mu je Otac poverio. Prema Jovanu, Isus je ne samo znao unapred za svoju smrt već ju je i slobodno prihvatio kao savršeni izraz smernosti prema Ocu.

Alternativno, transnacionalne kompanije: velike poslovne korporacije koje deluju širom sveta i kontrolišu bogatstva koja u nekim slučajevima premašuju nacionalna bogatstva. Njihov rast do međunarodne moći bio je toliko brz da se nije razvio zakonodavni okvir koji bi kontrolisao njihove aktivnosti. Multinacionalne kompanije bile su u stanju da maksimalizuju svoje profite umanjujući svoje poreske obaveze kroz vlastite međunarodne kanale za promet novčanih sredstava, sto je praktično postalo zakon za sebe, te sposobne da utiču na vlade, zakonodavna tela i medije u vlastitu korist. Od kad su multinacionalne kompanije toliko velike da ih niko ne može smatrati odgovornim za njihove neumerenosti i od kada je maksimalizacija rasta profita i rasta kompanija od samog početka njihova jedina svrha, njihovo ponašanje u svetu stremi da bude eksploatatorsko i neodgovorno. U nerazvijenim zemljama one iskorišćavaju prirodna bogatstva i jeftin rad, prodaju nepodesnu i društveno škodljivu tehnologiju, manipulišu sa stvaranjem lažnih potreba u službi profita starajući se o njima, i izazivaju ekološke katastrofe. Potreba za spoljnom agencijom koja bi upravljala delatnostima tih velikih korporacija je hitna, ali njena upotreba nailazi na strašne probleme, posebno od kada su vlade u celosti stvorene od ljudi iste vrste.