Govoriti o nadi znači govoriti o mestu što ga u životu Božjeg naroda ima budućnost, budućnost sreće koja je namenjena svim ljudima. Božja su obećanja malo-pomalo otkrila Božjem narodu sjaj te budućnosti koja neće biti neka stvarnost ovog sveta, već bolja, tj. nebeska domovina: večni život u kome će čovek bili sličan Bogu.

Za čoveka je nagrada pitanje pravednosti: svaki rad zaslužuje platu. Ali na religioznom području čini mu se, naprotiv, da nesebičnost mora ići dalje da odbaci i svaku pomisao na naknadu. Isus, međutim, nije tražio taj nemogući ideal, premda pri tom ne prestaje tražiti od svog učenika savršenu čistoću namere. Nagrada je osnovni dar religioznog života, a da se shvati njen pravi smisao, važno je opisati njen nastanak u svesti. Taj pojam, kao i mnogi drugi, ima koren u ljudskom iskustvu, ovde u odnosu između gospodara i sluge.; no on beskrajno nadvladava tu vezu, jer temelj mu je Bog. Taj se pojam stvarno izražava rečima koje znače ˝platu˝, ali se ne svodi na ono što mi danas razumemo pod platom zasluženom nekim radom: plata se dobija posle izvršenog ugovora, a nagrada je plod Božijeg pohoda, Boga koji sudom potvrđuje delo svoga sluge. Ako čovek koji vrši svoju službu može računati na platu, onda onaj koji odbija zadatak što mu je predložen biva lišen te plate i najzad gubi pravo da postoji pred Bogom. Zbog toga, biti plaćen za svoja dela znači preći Božji sud, primiti nagradu ili kaznu, već prema tome što se učinilo: to je alternativa koja za čoveka znači izbor između života i smrti. Treba još spomenuti da taj Božji sud nadvladava čovekov sud, jer samo Bog istražuje bubrege i srca, a čovek ne dopire u misteriju Boga, misteriju milosrđa i srditosti, vernosti, pravednosti i ljubavi.

Pod nasiljem se u prvi mah podrazumeva samo surovo razaranje, silovanje, prestup, ali u njemu treba takođe prepoznati i životnu snagu iz koje ono izvire a koja je - ostajući takvom - sklona razoriti i sam život. Grčki i latinski izraz za nasilje, kao i izraz za životnu snagu, potiču od indoevropskog korena koji znači život (bios-biázomai, vivo-vis). Biblija otkriva da nasilničko stanje u kojem se nalazi čovečanstvo: životne snage i sile smrti nalaze se u prividnoj ravnoteži, a njen red - a to spolja izgleda i deluje kao red - često je tek karikatura.

Potpomaganje prirodnih sposobnosti samoizlečenja tela. Naturopat tvrdi da fizički organizam ima urođenu sposobnost samouravnoteženja i samoregulacije, "mudrost tela". da se bolest dešava kao rezultat inhibiranja ove sposobnosti i da "prirodno izlečenje" u saradnji sa edukovanom svesnošću o telesnim potrebama i signalima može da omogući čoveku da postigne i održi stanje optimalnog zdravlja. Naturopati POST smatraju početnim sredstvom eliminisanja fundamentalnih uzroka bolesti. Ovaj proces ponekad se potpomaže HIDROTERAPIJOM. Naturopati obično ne tvrde da su u stanju da izleče hronična stanja, već radije predstavljaju svoju terapiju kao preventivnu i edukativnu. jer podržava dijetetske navike i mentalne stavove koji vode održavanju zdravlja i vitalnosti.

Termin obuhvata grupu izmišljenih stvari, običaja i strategija koji odstupaju od stvarnosti sadašnjeg sveta i tvore pod-žanr fantastične fikcije. Premda pisci naučne fantastike često prisvajaju naučne ideje ili se igraju njima - na primer, Semjuel R. Delani (S. R. Delany) Ajnštajoov presek, ili proširuju zakonitosti spekulativnih scenarija budućnosti o naučnom i tehnološkom razvoju - Aldouz Haksli (A. Huxley) Vrli novi svet, Ursula Legin (U. LeGuin) Leva ruka tame; ili koriste, ozbiljno ili satirično, naučne stavove ili izume da pozajme veni fantaziji - H. Dž. Vels (H. G. Wells) Vremepfov, Kurt Vonegut (K. Vonnegut) Sirena Titana. Nijedna strategija i nijedan tobožnji sadržaj naučne fantastike ne čine karakteristične odlike ovog žanra. Utopijske i negativno utopijske fikcije, koje koriste fiktivne modele ljudskog društva ili pretpostavke o ljudskoj prirodi, kao uzorak za proučavanje (Anthony Burgess, The Wanting Seed, B. F. Skinner, Walden Twa, Aldous Kuxley, Island generalno su svrstani kao naučna fantastika. Takve su i filozofske basne (Olaf Stapledon, Starmaker), teološke priče (C. S. Lewis, "Narnia" knjige) i filozofsko antropološke analogije (lan Watson, The Embedding). Savremena naučna fantastika je sofisticirana literatura koja meša post-realizam i postmodernu u svom korišćenju fiktivne metode "oneobičavanja" da bi kroz roman pružila izglede za budućnost sveta i njegovih potencijala.

Skup postupaka kojim se utvrđuju i proveravaju naučni zakoni. Ove postupke su u sedamnaestom veku ustanovili Galilej* (Galileo), Bekon* (Bacon) i Dekart* (Decartes). Galilej je postavio temelj moderne nauke tvrdeći da se ona mora zasnivati na eksperimentu i na matematičkim formulacijama zakona prirode. Bekon je, takođe, naglašavao važnost iskustvenog, odnosno eksperimentalnog pristupa, i formulisao je induktivni postupak izvođenja opštih principa iz eksperimenata i razvijanja novih eksperimenata za proveravanje tih principa. Dekanov doprinos sastojao se u zasnivanju zahteva za naučnom istinom na intelektualnom postupku radikalne sumnje, koji na kraju otkriva samoočigledne i neporecive prve principe. Slično Galileju, i Dekart je verovao da matematika predstavlja odgovarajući jezik za egzaktnu nauku i da se u prirodi sve može izmeriti. U osnovi njegovog naučnog metoda leži pretpostavka da se univerzum, kao i sve pojave u okviru njega, mogu da analiziraju, a kada analiza uspe da razloži pojavu na njene sastavne delove, onda razum i logika mogu da utvrde u kakvom međusobnom odnosu stoje ovi delovi i kako funkcionišu kao celina. Ovu pretpostavku delio je i Njutn* (Neuton), koji je ostvario veliku sintezu naučnog znanja, uključujući i formulaciju naučnih zakona u terminima mehanike, što je bio veliki trijumf klasičnog naučnog meto da, koji nije osporavan sve do početka našeg veka. Međutim, sa razvojem KVANTNE i TEORIJE RELATIVNOSTI u našem veku otkrivene su greške u pretpostavkama i principima klasičnog naučnog metoda. Ovo se naročito odnosilo na njegove pretpostavke da je moguće utvrditi apsolutne istine, da je moguće objektivno posmatranje prirode i čitanje iz nje kao iz knjige, pod uslovom da znate jezik, zatim, da je matematika sama po sebi logična, i da se celine mogu razumevati kao skupovi svojih delova i njihovih međusobnih interakcija. Bez obzira na njegova postignuća, u dvadesetom veku se pokazalo da je naučni metod Galileja, Bekona, Dekarta i Njutna, u stvari, počeo da koči progres u naučnom razumevanju. Shvatilo se da naučnici mogu dobiti odgovore samo na pitanja koja postave prirodi i da ti odgovori delom zavise i od načina postavljanja pitanja. Kao što je pokazao Tomas Kun* (Kuhn), celokupna nauka se zasniva na PARADIGMAMA, a normama nauka liči na rešavanje rebusa, pri čemu se "ne teži velikim novinama, bilo pojmovnim bilo pojavnim". Pa ipak, nauka napreduje samo zahvaljujući "velikim novinama", pri čemu krupni metodski principi mogu samo da otežavaju stvar. Skoro da je opšteprihvaćeno mišljenje da se poslednjih decenija u nauci dešava smena paradigmi i da se u okviru toga preispituju i osnovni principi naučnog metoda. Karl Poper* /Popper/ je modifikovao i sam klasični pojam metoda, tvrdeći da je posao teorijske nauke davanje predviđanja koja se mogu eksperimentalno proveriti, ali uz napomenu da se nijedan eksperimentalni dokaz nikada ne može smatrati konačnim ili apsolutnim. Predlaganjem principa OPOVRGLJIVOSTI, on je, takođe, pomogao da se nauka razgraniči od metafizike i misticizma. Drugi teoretičari bili su još radikalniji. Čarls Tort*. Na primer, govori o STATE SPECIFIC SCIENCES i predlaže reviziju principa naučnog metoda, kojom bi trebalo da se obuhvate i istraživanja fenomena za koje se smatra da su PARANORMALNI /44, 254/.

Vera se u oba Saveza bazira na Božjoj objavi, a nosioci su te objave proroci (u opštem smislu). Ljudi, međutim moraju objavu spoznati u tančine i u njenim praktičnim posledicama. odatle važnost službe nauka u Božjem narodu; ono prenosi znanje o Božjim stvarima u obliku pouke. To je nauka koje ponajpre propovedanje koje objavljuje spas Božji kako se on javlja u istoriji; zatim ono pruža dublje razumevanje tog spasa i pokazuje kako se od Boga stvoreno stanje saveza konkretno primenjuje u uslovima života Božjeg naroda. Nauk je deo Biblije, Petoknjižje, Zakon, Tora, a nekada sinonim za celu jevrejsku Bibliju, Stari zavet. JHVH - vrhovni učitelj. Isus učitelj. Apostolsko učenje.

Integrisana proučavanja nauka koje se bave planetom Zemljom rezultirala su nedavno u pokušajima da se stvori jedna uska specijalizacija i da to postane poseban predmet nauke. Nauke uključene u ovu grupu jesu geografija, geologija, geofizika, okeanografija, meteorologija, astronomija, biologija i paleontologija. Prelaz na takav interdisciplinarni pristup koincidirao je sa širenjem ekološke svesti i ova su dva trenda očigledno povezana.

Termin je kovanica parapsihologa Čarlsa Tarta. Tvrdeći da standardna nauka predstavlja nauku samo jednog stanja svesti, Tart predlaže razvijanje "nauka koje odgovaraju specifičnim stanjima svesti". Protiveći se BIHEJVIORISTIČKOM uverenju da su mentalna stanja nebitna za proučavanje čoveka, Tart zastupa stav da su subjektivna iskustva, a naročito IZMENJENA STANJA SVESTI, stvarna i smislena i da njihovo odbacivanje kao pukih magnovenja i halucinacija znači postavljanje proizvoljnih i nepotrebnih ograničenja našeg znanja. "Posmatranja unutrašnjih procesa", piše on, "verovatno su mnogo teže izvodiva nego posmatranja spoljašnjih fizičkih procesa, s obzirom na njima svojstvenu veću složenost. Suština nauke jeste, međutim, u tome da opažamo sve što je dato za opažanje, bez obzira na teškoće". On smatra da je mentalna stanja moguće proučavati i upoređivati, a zajedničke karakteristike bi mogli da kartografišu eksperimentatori vični FENOMENOLOŠKOJ metodi. Ako bi takvi eksperimentatori mogli da iskuse neko izmenjeno stanje svesti i da izveštavaju o tome šta doživljavaju, i ako bi se takvi izveštaji kasnije analizirali i uporedili, dobile bi se mnoge mape izmenjenih stanja svesti koje bi, zahvaljujući zajedničkim i ponavljanim elementima, predstavljale objektivne i naučno prihvatljive opise stvarnosti. Da bi pomogao eksperimentatorima u izveštavanju o određenim stanjima svesti, Tart je pripremio skale nivoa svesti i u toku eksperimenata je od subjekata tražio da u određenim intervalima imenuju nivoe do kojih su dolazili. Ovim postupkom otkrio je obrazac korespondencije između nivoa svesti i pojavljivanja pojedinih fenomena i iskustava. Tartov rad je privukao pažnju drugih parapsihologa i čini se verovatnim da će ovaj pristup ubuduće imati sve više pristalica među PSI5 istraživačima, i da će potisnuti statistički metod i upotrebu normalnih subjekata u normalnom stanju svesti, čime će istraživačima omogućiti tačno kartografisanje eksperimentalnih, saznajnih, konativnih (voljnih, prim. prev.) i fizioloških korelata u odnosu na rangiranje i raznovrsnost stanja svesti /317/.

Geometriju, nauku o prostornim strukturama i odnosima, stari Grci stavljali su na prvo mesto među naukama, smatrajući da ona pruža temelj za filozofiju, logiku i umetnost, i da se u njoj iskazuje božanski um, koji je tvorac opšteg poretka. Euklidovi Elementi geometrije, iz 300. godine pre nove ere, postavili su geometrijske zakone trodimenzionalnih prostora i predstavljaju uzor deduktivnog zaključivanja na osnovu aksioma, koje je ostalo glavni metod u KLASIČNOJ FIZICI. Sve do početka devetnaestog veka nije se uopšte dovodilo u pitanje da li je euklidska geometrija jedina geometrija i da li su njeni zakoni samo konstrukcije ili su nerazdvojna svojstva samog fizičkog sveta. No tada su brojni matematičari, na prvom mestu Georg Riman* /Riemann/, pokazali da euklidski postulati, a naročito peti postulat, koji tvrdi da se paralelne linije nikada ne seku, jednostavno nisu tačni ako se primene na krive prostore. Razvoj ne-euklidske geometrije ostao je samo jedan ogranak ezoteričke matematike sve dok TEORIJA RELATIVNOSTI nije pokazala da je prostor zaista kriv i da se celina univerzuma može opisati jedino u neeuklidskim terminima. Dokazana činjenica da postulati euklidske geometrije nisu apsolutne istine već samo intelektualne konstrukcije koje se mogu primeniti samo relativno i u određenim, ograničenim uslovima, iziskivala je temeljno preispitivanje osnovnih principa i metoda fizike kao nauke /130/.

Strategija davanja otpora vojnoj okupaciji zemlje ili političkom ugnjetavanju od strane manjine. Cilj ove strategije jeste da se dobije podrška i spoljni politici pritisak usmeren na okupatorsku ili ugnjetavačku silu. Uporedo sa politikom građanske neposlušnosti, ovu su strategiju prvi uspešno koristili Mahatma Gandi i njegovi sledbenici protiv britanske okupacije Indije, što je 1947. godine dovelo do okončavanja ove okupacije. Češkoslovački otpor sovjetskoj invaziji 1968. godine koristio je istu taktiku, ali je ostao neuspešan uprkos velikom publicitetu. Ovoj je strategiji zamereno da pojačava violentni odgovor tlačitelja, ali kako je cilj strategije upravo privlačenje pažnje na takav odgovor, postavljena zamerka je vise etičko cepidlačenje nego ubedljivi argument.

Nebo može označavati istovremeno pojam astronoma i astronauta i boraviće u kojem Bog okuplja svoje izabranike; to nipošto nije neka gruba zbrka koja bi se imala pripisati detinjastom jeziku Biblije, već odraz sveopšteg i nužnog ljudskog iskustva: Bog se prikazuje čoveku kroz sveopšte svoj stvorenje, uključivši i njegove vidljive strukture. Biblija tu objavu daje u obliku koji je ponekad složen, ali čist od mnogih zbrka. Ona savršeno razlikuje fizičko nebo, koje je iste suštine kao i zemlja - i Božje nebo, ˝nebo koje nije zemlja˝. Ali upravo ono prvo omogućuje čoveku da misli na ovo drugo. ˝Rosite, nebesa,.ozgo, i oblaci neka kaplju pravdom, neka se otvori zemlja i neka rodi spasenjem i zajedno neka uzraste pravda; ja Gospod stvorih to˝ (Isaija 45,8, liturgijski otpev). Nebo i zemlja. Nebo koje nije zemlja. Nebo - Božje prebivalište. U Isusu nebo je prisutno na zemlji. Nebo kao nada.

Termin je skovao fizičar Ervin Šredinger* (Schroedinger) da bi označio urođenu osobinu živih organizama da se izgrađuju u sve složenije i funkcionalno koordinirane strukture, i to nasuprot fizičkom zakonu ENTROPIJE, koji se, kako ističe Šredinger, odnosi samo na zatvorene fizičke i mehaničke sisteme /258/.

Prema zakonima KLASIČNE FIZIKE, veze između događaja moraju da budu lokalne, to jest, između događaja mora postojati uzročna veza. Dešavanje nelokalizovanih događaja nije mogućno. Pa ipak, KVANTNA TEORIJA pokazala je da se takvi događaji odigravaju (vidi pod ERP EKSPERIMENT i BELOVA TEOREMA). U kvantnoj stvarnosti moguće je da dva entiteta, kao što su elektroni, mogu da manifestuju uzajamne reakcije čak i kada među njima ne postoji uzročna veza ili, preciznije rečeno, ne postoji veza koja je odrediva u terminima transfera energije. Predložena su dva alternativna, mada blisko povezana, moguća objašnjenja ove situacije. Prema jednom, prenos informacije može se obavljati nadsvetlosnom brzinom, u kom slučaju "prenosnik" informacije ne može biti bilo koja poznata stvar, čak ni elektromagnetni talasi, budući da je opšteprihvaćeno da je brzina širenja elektromagnetnih talasa podsvetlosna. Drugo objašnjenje zamišlja fizičke sisteme, od atoma do univerzuma, kao celovitosti koje su nedeljive na posebne i nezavisne delove i u kojima bilo koji događaj, na bilo kom mestu, ostvaruje efekte na svim drugim mestima. Drugim recima, u tim celovitostima događaji su povezani na takav način da sama ideja uzročnosti gubi svaki smisao. Vidi još SINHRONICITET1 /34, 44/.

Božji narod pripisuje plodnosti krila dvostruku vrednost: ona je odziv pozivu što ga je Gospod uputio na početku, i ona omogućuje Avramovom naraštaju da postane bezbrojno, prema obećanju. Neplodnost ide protiv tog Božjeg nauma; ona je zlo protiv kojega se Izrailj neprestano bori, a čiji smisao malo-pomalo otkriva Izrailju. Neplodnost je zlo, kao i patnja ili smrt; čini se, naime, da se ona suprotstavlja zapovesti Gospoda koji hoće plodnost i život. Sramota je dopustiti da propadne ime. Odatle Avramovo jadikovanje: ˝Šta ćeš mi dati kad živim bez dece, a na kom će ostati moja kuća to je Elijezer ovaj Damaštanin?˝(1. Mojsijeva 15,12), a njegova žena Sara oseća da je prezire plodna sluškinja (16,4). Rahilja vapi svome mužu: ˝Daj mi dece ili ću umreti˝ (30,1), a Jakov joj ljutito odgovara: ˝Zar sam ja a ne Bog koji ti ne da poroda˝ (30,2). Samo Bog može otvoriti neplodnu utrobu (29,31; 30,22). U NZ Isus poziva da ga slede oni ˝koji su sami sebe uškopili carstva radi nebeskoga˝ (Mateja 19,12). Ono što se podnosilo kao prokletstvo, ili u najmanju ruku trpelo kao zlo čije će dobar rod sazreti na nebu, postaje sada u Pavlovim očima karizma (1. Korinćanima 7,7); dok je u 1. Mojsijevoj 2,18): ˝nije dobro da je čovek sam.˝, Pavle se uz nešto više opreznosti obraća: ˝da je čoveku dobro da bude tako˝ (1. Korinćanima 7,26). tj. neoženjen, sam bez dece. Postigavši taj stepen, dobrovoljna se neplodnost može izjednačiti sa devičanstvom.

˝Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone˝ (Mateja 5,44). Ta zapovest odjekuje kao jedna od najvećih novina među Isusovim zahtevima. On je i sam imao neprijatelja, koji nisu hteli ˝da ja budem car nad njima˝ (Luka 19,27). Oni su ga poslali u smrt; a on im je na krstu oprostio (23,34). A hrišćanin koji oprašta ne obmanjuje sama sebe sveta radi u kojem živi, kao što se ni Isus nije obmanjivao gledajući na fariseje i nevernike. Ali on doslovno ispunjava savet Pisma: stavljati ugljevlje na glavu svoga neprijatelja (Rimljanima 12,20). to nije osveta; taj će se oganj pretvoriti u žarku ljubav, ako neprijatelj na to pristane; čovek koji ljubi neprijatelja, pokušava da ga pretvori u prijatelja, i u tu se svrhu mudro služi sredstvima. A u toj susretljivosti pretekao ga je Bog sam: kad smo mu još bili neprijatelji, on nas je sa sobom pomirio smrću svog Sina (5,10).

Ljudska se porodica neprestano sudara s kolektivnim nevoljama, svaki je put zarobljena njihovom iznenadnošću, njihovom veličinom, njihovim slepim determinizmom. Odjek tih patnji nalazimo u Bibliji: rat, glad, potop, oluje, vatra, bolest, smrt. Čoveku kojemu nije dovoljno prirodno obrazloženje, apokalipse otkrivaju tajanstvenu dimenziju tih pojava, i tako čoveku otkrivaju njega samoga.

Nesvesno je oblast psihe koja pod normalnim okolnostima nije dostupna svesti, ali često utiče na čovekovo ponašanje i mentalne aktivnosti. U svojoj istorijskoj studiji "Nesvesno pre Frojda", Lanselot Lou Vajt (L. L. Whyte) prikazao je kako se pojam nesvesnog razvijao tokom dva veka i kako su interpretacije ovog pojma određivali temperamentalni, doktrinarni i ideološki faktori. Gete je pisao: "Čovek ne može dugo da istraje u svesnom stanju, on mora da se vrati u nesvesno jer tamo leže njegovi koreni." Vajt je tumačio fenomen nesvesnog na sledeći način:"Otkriće nesvesnog je prepoznavanje u dubinama psihe kako Geteovog reda tako i Frojdovog nereda. U protekla dva veka, (negde od 1750. do 1950. godine) mnogi su racionalisti smatrali da je nesvesno iracionalna snaga koja preti da poremeti socijalni i intelektualni red koga je racionalna svest, kako su verovali, stvarala generacijama. Po drugima, koji su, videli dalje i dublje, nesvesno nije samo područje haosa, konflikta i destruktivnih strasti, već i izvor svih oblika reda koje stvara ljudska imaginacija."Ovakvo shvatanje nesvesnog kao kreativne i uređujuće funkcije duha centralno je u Jungovoj psihologiji, u okviru koje je razvijen i pojam "kolektivnog nesvesnog", kao transpersonalnog izvora iskustva, znanja i imaginativnosti.Iako Frojd nije otkrio nesvesno, kako se popularno misli, on je sigurno najbrižljiviji i najintuitivniji dijagnostičar patologije nesvesnog. Njemu dugujemo razumevanje mehanizma potiskivanja i brojnih načina na koje se misli i osećanja koje je svest odbacila pojavljuju iz nesvesnog kao determinante ponašanja, stavova i mentalnih konstrukata, sa poraznim posledicama za pojedinca, odnose i društvo. Od Frojda smo takođe naučili da sa izvesnim stepenom skepticizma posmatramo ljudsku racionalnost i njene konstrukte, sliku o sebi koju ljudi stvaraju i projektuju i motive i verovanja koja ispoljavaju, jer znamo da je racionalnost često tanka kora leda koja pokriva duboki bazen nesvesnog.Još uvek ne razumemo dovoljno sadržaje i mogućnosti nesvesnog. Izazov naučnom razumevanju ljudskog duha predstavljaju posebno parapsihologija i PSI5 fenomeni, iako su savremena istraživanja HIPOTEZE FUNKCIONALNE PODELE MOZGA osvetlila donekle ove zanimljive probleme.

U psihoanalizi ovim se terminom označavaju mentalna stanja, abnormalna u tom stepenu da konstituišu mentalno oboljenje. Različite škole u psihologiji pripisuju različite uzroke neurozama i predlažu različite terapije. Najčešće neuroze su anksiozna, kompulzivna i histerična stanja. Anksioznost postaje neurotično reagovanje kada je njen intenzitet neproporcionalan pretpostavljenom uzroku. Opsesivna ili kompulzivna ponašanja postaju neurotična kada čovek ne može da ih kontroliše niti da im se odupre, čak i kada oseća odbojnost prema njima. Histerija se ispoljava kao neka telesna disfunkcija ili manifestacija simptoma koji nemaju neki očigledan fizički uzrok.

Za razliku od idolopoklonstva, koje je osnova paganskih naroda i traži obećanje k veri u Boga, za razliku od toga nevera se tiče Božjeg naroda. Za ljude vere bila je uvek bojažljivost postojanje nevernika u njihovoj sredini. Nevera se ne sastoji u poricanju Boga ili odbacivanju Isusovog božanstva, već, u nepriznavanju znakova i svedoka Božje Reči, ona je uskraćivanje poslušnosti toj Reči. Prema etimologiji jevrejske reči ˝verovati˝, ne verovati znači ne reći Bogu ˝amin˝; ne verovati znači odbacivati vezu što Bog hoće s čovekom uspostaviti i održati. Granična crta između vere i nevere ne prolazi toliko među različitim ljudima, koliko srcem svakoga čoveka.

Pojam nežnosti: majčina utroba, znači nežnost: nežnost žena prema plodu svoga tela, nežnost svih ljudi prema njihovoj deci i rođacima, i ponajviše nežnost Boga prema svim stvorovima ili u molitvi Rimskog misla: ˝A mi grešnici što svoju nadu polažemo u tvoju neiscrpnu nežnost...˝

Najveća reka Afrike i jedna od najvećih na svetu nastaje od dve nešto manje reke, od Belog i Plavog Nila. Beli Nil izvire u centralnom delu Afrike u blizini samog Ekvatora iz jezera Viktorije. U tim tropskim predelima u sezoni kiša oborine padaju svakodnevno i prilično ujednačeno pa je priliv vode preko ove pritoke ujednačen i prilično stalan. Reka Beli Nil je dugačka oko 2500 km. U blizini Kartuma Beli Nil se sastaje sa Etiopskom rekom Plavi Nil i gradi čuvenu reku Nil. Pravi Nil i pravi Egipat, kako ga mi poznajemo u istoriji, nastaje od ovog dela od kojeg počinje miran tok Nila i u kojem je on plovan celom dužinom. Od Asuana Nil se u stvari probija kroz pustinjsku klisuru široku od dva do najviše 25 km. Zidovi te klisure su visoki kojih stotinak metara a iza njih je suva, neplodna i bezživotna pustinja. Pošto kiše ne padaju godinama i decenijama život je moguć samo u toj dolini reke. Nil je, od Asuana do Kaira dugačak preko 2100 km. Taj deo je uglavnom nazivan Gornji Egipat. Negde u predelu Kaira Nil počinje da se račva u mnoštvo malih rukavaca. Nekada je u Delti imao sedam glavnih rukavaca, ali se danas to svelo samo na dva glavna Rozetu i Damijetu. Taj deo velike delte Nila nazivao se uglavnom Donji Egipat. Dugačak je od Kaira do Sredozemnog mora oko 160 km. To je najbogatiji i najnaseljeniji kraj Egipta. Interesantno je da se Nil pod tim imenom ne spominje nigde u Bibliji. Jednostavno se naziva reka. Dolina Nila je bila prvobitno stanište najvećeg dela Hamovaca, pa se dolina Nila i Egipata u njoj ponekad nazivaju i zemlja Hamova (Psalam 105,23-27).

Među prvim gradovima posle potopa pominje se grad Niniveja. Nevrod, pvi silnik, počeo je sa praksom dizanja utvrđenja; a Asur, Simov potomak, podigao je četiri grada u predelu u kojem će njegovi potomci hiljadu godina kasnije osnovati jedno od najsnažnijih carstva svoga vremena (1. Mojsijeva 10,11). Mnoštvo tablica pronađenih u Asurbanipalovoj privatnoj biblioteci, na prvom spratu njegove palate, pisanih klinastim pismom i jezikom vrlo sličnim vavilonskim, govore o mnogim događajima koji se pominju i u Bibliji i što je u stvari uzeto kao činjenica još mnogo pre stvaranja Biblije (Gilgameš: sumesko - vavilonski ep). Posle razorenja Ninevije, od ujedinjenih snaga Medije i Vavilona 612. godine pre nove ere, svaki trag sećanja na ovaj grad bio je skoro izbrisan. Lukijan i .Herodot, kad su 200 godina kasnije posetili mesto na kojem se nekad nalazila Ninevije našli su kod stanovnika tog kraja na neverovatno neznanje i zaborav. O gradovima toga kraja od pre samo dva veka niko nije znao dok su o drugim gradovima sačuvana sećanja čak i hiljadu godina kasnije. Dva izrazita veštačka brežuljka samim svojim izgledom obećavaju bogate arheološke nalaze. Sveverni brežuljak, Kujundžik, više je istraživan. Tu su pronađeni hramovi bogova Ištar i Nabu, kao i palate Asurbanipala i čuvena biblioteka i Senaherimova palata. Đorđu Smitu (1840-1876) je uspeo da pronađe na ruševinama Ninivije kod Kujundžika, u celosti sva klinasta pisma u kojima sa nalazila u celosti Utnapištimova priča o potopu. Južno veštačko brdo Nabi Junus je problem za sebe. Tradicija tvrdi da je tu Jonin grob pa to onemogućava bilo kakvo istraživanje!?

U budizmu označava konačno stanje blaženstva, cilj religioznog života, oslobođenje od točka života, smrti i ponovnog rađanja, definitivno poništenje želje, egosvesti i vezanosti za fizički svet, utapanje duše u božansku stvarnost.

Neidentifikovani leteći objekti za koje se ponekad sumnja da su svemirske letilice. Izveštaji o viđenju NLO-a, a ponekad i susreta sa njihovom posadom, brojni su i rasprostranjeni. Oni imaju tendenciju da dolaze u talasima od kasnih 40-tih godina: činjenica koja se može pripisati kolektivnoj histeriji ili redovnoj povremenoj aktivnosti vanzemaljaca. Naučnici naviknuti da rade sa podacima koji mogu biti nepouzdani, ali nisu sasvim "uvrnuti" i nesaglasni jedan drugome, bili su skloni da odbace ceo ovaj fenomen kao glupost, na bazi činjenice da je jedina stvar za koju oni znaju da može da proizvede "uvrnutost" i nesaglasnost - ljudski um. Mnogi izveštaji o NLO-u obešenjački su i čista glupost i teško ih je složiti sa idejom da su NLO svemirske letilice iz drugog sveta, koje imaju svoju misiju na našoj planeti. Ali da se sve to odbaci kao zabluda ili beskrupulozna podvala ili oportunizam, suviše je labav i komotan stav. Karl Jung*, prvi čovek sa intelektualnom slavom koji je pisao o ovom predmetu (u "Letećim tanjirima" 1958), došao je do zaključka da NLO nisu totalno psihološki fenomeni već mora da su to stvarni materijalni predmeti, verovatno iz svemira, koji su tu već duže vreme i kojima je čovek sklon da da veliki značaj koji govori više o njegovim nesvesnim potrebama i zebnjama nego o njihovoj pravoj prirodi. Kasnija obilna literatura o NLO svakako potvrđuje drugi deo njegovog zaključka. U veoma čitanim knjigama Denikena (Erich von Daniken)*, artefakta drevnih kultura, mitovi i natpisi i tehnološki sofisticirani drevni načini građenja po ćelom svetu, uzimaju se kao dokaz vanzemaljskih poseta NLO u stara vremena. Ljudi sa naučnim pogledom na stvari imaju tendenciju da interpretiraju NLO aktivnosti kao istraživanje i osmatranje zemlje od strane vanzemaljaca, mada je ova teorija postala manje dopadljiva sa našim vlastitim razvitkom načina osmatranja sa velike udaljenosti, uz pomoć prostog automatizovanog vozila. I pri svem tom, čemu služi to osmatranje? Je li ono .priprema za neku invaziju bića koja su prinuđena da napuste neki umirući svet? Ili je to priprema za neku korisniju intervenciju, pokušaj da se spase čovečanstvo od najgorih posledica sopstvene ludosti, ili pak pokušaj da se digne ljudska svest teranjem da ona prihvati osećaj kosmičkog? Ovo su neke od teorija i one su kao i druge potvrđivane sa ubeđenjem, ako ne i ubedljivo, u literaturi o NLO.

Jevreji su ovaj grad nazivali No. Ime je izvedeno od egipatskog naziva za ovaj grad, središte obožavanja boga Amona. ˝Nivat˝ na egipatskom znači ˝grad˝ ali se uvek ili izgovaralo ili podrazumevalo ˝Amonov˝.

Događaj pashalne noći je u središtu simbolizma noći u Pismu. U njemu je prisutno i osnovno ljudsko iskustvo zajedničko većini religija: noć ima dvojako značenje stvarnosti, strašna je poput smrti a nužna kao vreme rađanja svetova. Kad nestane dnevne svetlosti, onda dolaze opasne zveri, ljudi koji mrze svetlost - preljubnici, kradljivci i ubice. Ako je noć strašna zato što u njoj umire dan, ona i sama mora izmiče pred danom koji dolazi. Taj osnovni simbolizam smrtne tame i nade dana ipak dobija puno značenje samo ako je ukorenjen u jedinstvenom iskustvu; noć je vreme u koje se na izuzetan način odigrala istorija spasenja.

Naučno učenje o duhu i SVESTI, prošireno tako da obuhvati i navodne načine saznavanja za koje standardna nauka uglavnom ne priznaje da spadaju u njen program ili da nadopunjuju njen metod i, prema tome, odbacuje ih kao nepouzdane. Proučavanja u oblastima psihičkih istraživanja i para psihologije, religioznih i mističnih iskustava, neuobičajenih stanja svesti, kreativnosti i načina neracionalnog saznavanja, sva spadaju u neetički projekt koji treba na FENOMENOLOŠKI način da prouči duh i njegovo delovanje, bez ograničenja koja nameću dogme i ustaljeni pojmovi ili očekivanja u vezi prirode i granice duha.

Njegov lik, kakvo god bilo njegovo daleko poreklo, predstavlja, na raznim nivoima Biblije, tip pravednika koje je pošteđen od kazne i nagrađen spasom. Usred zla koja upropašćuje svet, on se pojavljuje kao početak novog čovečanstva i tako postaje pralik Mesije. U ovo novo doba, u ovom novom milenijumu, će se pojaviti novi Izabranik iz Rusije, koji će svim narodima predstaviti novu nauku, koja će jediniti čitavo čovečanstvo, doneti nova znanja i poimanja stvarnih duhovnosti i novih vidova energije. ˝Ni mrak neće zamračiti od tebe, i noć je svijetla kao dan: mrak je kao vidjelo˝ (Psalam 139,12). ˝I vrata njegova neće se zatvoriti danju, jer ondje noći neće biti (Otkrivenje 21,25). ˝I noći tamo neće biti, i neće potrebovati vidjela od žiška, ni vidjela sunčanoga, jer će ih obasjavati Gospod Bog; i carovaće va vjek vijeka˝ (22,5).

U evolucionističkoj filozofiji Pjer Tilar de Šardena* (Chardin), označava sloj svesti koji obavija planetu. Zemlju treba zamisliti kao sastavljenu od serije koncentričnih slojeva - metalne barisfere, stenovite litosfere, tečne hidrosfere i atmosfere, žive membrane flore i faune koja čini biosferu i, najzad, noosfere, radi koje, prema Tilaru, sve ostale sfere uopšte i postoje. Geogeneza je dovela do biogeneze koja je, sa svoje strane, dovela do "noogeneze" koja je sada u toku i čiji je cilj TAČKA OMEGA. Svest se pojavila i razvijala u čoveku čime je, prema Tilaru, "zemlja dobila novu košuljicu ili, još bolje, našla je svoju dušu".

Termin se široko upotrebljavao tokom 1970-ih, u vezi sa optimističkim očekivanjem da bi astrološki prelaz iz doba ribe u doba vodolije doveo do radikalnih evolutivnih promena u ljudskoj svesti i društvu. Kako tadašnje promene, sve u svemu, nisu ostale na nivou početnog zamaha i kako je. čini se, zapravo nastupilo doba nepomirljivo i neprimereno za takav optimizam, implicitni MILENIALIZAM u pojmu Novog doba danas počinje sve više da brine, umesto da bodri. Nepokolebljiv je ostao samo najuži krug propovednika, dok je većina svoj optimizam svela na veru u postepenost.

Početkom sedamdesetih godina predviđalo se da će do 2000-e godine polovinu elektriciteta na svetu proizvoditi nuklearna energija. Danas se čini da će ta proporcija biti daleko manja, iako neke evropske zemlje (Francuska, Belgija, Švedska i posebno Finska) već sada polovinu elektriciteta dobijaju iz nuklearnih elektrana. Razvijanje programa korišćenja nuklearnih elektrana u mnogim zemljama je usporeno ili stavljeno pod moratorijum iz nekoliko razloga. Prvo, ovi su se programi pokazali skupljim nego što se očekivalo. Drugo, potrebe/ za energijom su manje nego što se u početku predviđalo, u velikoj meri i zato što su industrijski i kućni potrošači naučili da uspešnije čuvaju energiju. I treće, svesnost o sredinskim rizicima, naročito nakon katastrofe u Černobilu 1986. godine, umanjila je entuzijazam za nuklearnu panaceju, kako u javnom mnjenju tako i u vladama mnogih zemalja. Iako je problem KRIZE ENERGIJE preuveličan, pitanje je da li će alternativni izvori energije uspeti da u budućnosti zadovolje svetske potrebe za energijom. Seru toga, kako su zalihe fosilnih goriva umanjene i kako predstavljaju glavni uzrok atmosferskog zagađenja (vidi KISELE KIŠE i EFEKAT STAKLENE BAŠTE), verovatno je da će se moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana povući, što je već učinjeno u nekim zemljama (Britanija i Kina, na primer, izlažu ekspanzione programe). Razlozi za i protiv su kompleksni, ali jedna stvar koja izgleda izvesna jeste da će se nuklearna energija i dalje koristiti, čak i ako bi se pokazalo da tehnologije alternativnih energija mogu značajnije da doprinesu zadovoljenju potreba za energijom nego što se predviđalo. Tačno je da su zalihe zemlje u FISIONIM2 gorivima, uranijumu i terijumu, ograničene. Ipak, očekuje se da će sadašnja istraživanja razvijanja FUZIONIH2 reaktora, na pogon sa morskom vodom, dovesti do korišćenja takvih fraktora u XXI veku. Predviđa se da će najpovoljnije rešenje problema energije biti da se stvore ekonomije sa mešovitom energijom, ekonomije koje bi maksimalno koristile lokalne obnovljive izvore energije, a što je moguće manje nuklearnu energiju.

Sve do 1930-tih godina, eksperimentalna i teorijska fizika bile su pre svega zaokupljene određivanjem strukture atoma i zakonima ponašanja njihovih sopstvenih elektrona. KVANTNA TEORIJA napravila je veliki progres u razumevanju ove strukture i zakona, ali je ostalo da se vidi da li su ova otkrića jednako važila i za unutrašnji svet atomskog jezgra. Oko 100.00X3 puta manje od samog atoma, ali sadržavajući gotovo celokupnu njegovu masu, jezgro je bilo tvrd orah za ispitivanje, i to ne samo zbog malenosti i gustine, nego i zbog snage unutrašnje nuklearne sile koja je spajala njegove komponente. Ispitivanje njegove strukture postalo je moguće tek sa razvojem akceleratora koji su omogućavali bombardovanje jezgra prodornim česticama čija se brzina približavala brzini svetlosti. Ako su neki fizičari ikada i pomišljali da bi jezgro moglo da predstavlja poslednji "gradivni blok" materije, uskoro se pokazalo da nisu bili u pravu. Ispostavilo se da je i ono, takođe, jedan složen i dinamičan entitet sa mnoštvom još manjih ČESTICA koje u njemu jure brzinama bliskim brzini svetlosti. Eto razumevanja subnuklearnih događaja moglo se doći jedino kombinacijom TEORIJE RELATIVNOSTI i kvantne teorije, budući da je takozvana fizika visokih energija upravo demonstrirala aktualno nastajanje materije iz energije, a prema predviđanju Ajnštajnove teorije. Karl Andersonovo* otkriće pozitrona, 1923. godine, i Čedvikovo* (Chedwick) otkriće neutrona najavila su eru u kojoj je u naredne četiri decenije identifikovano preko 200 različitih čestica. Fizičari su govorili o "zverinjaku čestica" i često bivali prosto ošamućeni raznovrsnošću i složenošću subnuklearnog sveta, ali su relativistička kvantna teorija i matematička analiza postepeno ipak u tom svetu otkrile simetrije i zakonitosti, a neki fizičari danas predviđaju da će se rešavanjem još nekoliko tekućih problema doći do potpunog objašnjenja i da će fundamentalna fizika konačno ostvariti svoj projekt i postati završena nauka. Nuklearna fizika nam je donela nuklearnu energiju i nuklearnu bombu. Sa kosmološkog gledišta, ona nam je donela novo razumevanje univerzuma i njegovog nastanka iz takozvanog VELIKOG PRASKA. Nema sumnje da se radilo o velikim postignućima, bez obzira što se njihova korisnost za čovečanstvo može dovesti u pitanje. Ona sada ima ambicije da celokupnu fizičku stvarnost obuhvati takozvanom Velikom jedinstvenom teorijom sve četiri fundamentalne sile prirode. Za sada, navodno, ima problema jedino još sa gravitacijom. Ali nije zgoreg podsetiti se da su, pre otprilike jednog veka, kada je Maksvelu* (Maxwell) pošlo za rukom veliko sjedinjavanje elektriciteta i magnetizma, fizičari isto tako govorili da je preostalo još samo stavljanje tačke na slovo "i" /105, 135/.

Porodična jedinica koja se sastoji od dve generacije (žena, muž i deca), za razliku od proširene porodice koja obuhvata tri ili četiri generacije, sa većim opsegom porodičnih veza i interakcija. Nuklearnoj porodici pripisuju se mnoge socijalne bolesti, kao što su delinkvencija, visoka stopa razvoda, nepoštovanje starijih i slično. Zemlje "trećeg sveta" u izvesnoj meri predstavljaju izuzetak, jer u njima dominiraju strukture proširene porodice.

Proizvodnjom elektriciteta u nuklearnim elektranama stvara se nuklearni otpad koji je radioaktivan i stoga opasan po sredinu. Događali su se incidenti u kojima su zemlja i voda u blizini nuklearnih elektrana bivale kontaminirane nuklearnim otpadom, usled slučajnog isticanja ovih materija. Rešavanje ovog problema stoga je veoma emotivno nabijeno. Činjenicu da neke nuklearne otpadne materije ostaju radioaktivne milionima godina koristio je antinuklearni lobi. Naučnici, međutim, smatraju da je proporcija takvih dugovečnih elemenata veoma mala, da se ovi elementi nakon hiljadu godina mešaju sa drugim otpadom, pa prestaju da budu tako opasni, kao i da se ove otpadne materije mogu uspešno skladištiti. Danas se nuklearni otpad skladišti u tečnom obliku, ali su razvijene tehnologije za pretvaranje tečnog otpada u čvrstu supstancu nazvanu "synrock", koja će biti manje sklona isticanju.