Brojni naučnici devetnaestog i dvadesetog veka zastupali su razne varijante panspermije, kao teorije o postanku života na Zemlji. Herman fon Helmholc* (Helmholtz) i lord Kelvin su u devetnaestom veku nezavisno tvrdih da je seme života na Zemlji došlo negde iz kosmosa kao "putnik" na kometama ili meteorima. Švedski fizičar Sven Arenius* (Arrhenius) je 1908. godine proširio ovu teoriju i skovao termin "panspermija", kojim je hteo reći da univerzum obiluje organskim materijalima. Halden - Oparinova teorija "hemijske supe" (vidi ŽIVOT, NJEGOV POSTANAK), po kojoj je život na Zemlji nastao spontano, učinila je hipotezu o panspermiji za neko vreme nepopularnom, budući da se ionako radilo o vrlo smelom i kritici podložnom mišljenju da bi organski materijal mogao preživeti radijaciju i toplotu kojoj bi bio izložen pri prolasku kroz Zemljinu atmosferu. Međutim, sa proširivanjem znanja o složenosti hernije života i o statističkoj neverovatnosti njegovog nastajanja, teorija spontanog nastanka je i sama dovedena u pitanje,a neki naučnici, među kojima se ističu Fred Hojl* (Hoyl) i Frensis Krik* (Crick), predložili su teoriju "usmerene panspermije" prema kojoj je seme života na našu planetu uputila neka vanzemaljska inteligentna civilizacija /5, 59, 137/.

Poistovećivanje božanstva sa prirodom i njegovo obožavanje u okviru nje. Kao religiozno usmerenje prema fizičkom svetu, kojim se odbacuje ideja o onostranom božanstvu, panteizam se može smatrati razrađenijim oblikom primitivnog animizma u kome su se obožavale određene planine, reke, itd. No ako se "priroda" shvati šire, kao da obuhvata i zakone koji upravljaju fizičkim svetom, onda se može dokazivati da su moderna nauka i kosmologija učinile suvišnom ideju o onostranom i natprirodnom BOGU, ali i da su pružile podršku ideji o postojanju nekakvog sadržanog i prirodnog Boga.

Obrazac ili model. Termin je dobio jedno posebno novo značenje od kada ga je 1962. godine upotrebio Tomas Kun* /Kuhn/ da bi označio skup pretpostavki - izvedenih na osnovu određenog postignuća ili otkrića - o pravcu u kome će dalje ići naučni rad, o vrsti otkrića koja se mogu očekivati i o tome koje su oblasti istraživanja relevantne. Paradigme su neophodne za olakšavanje svake vrste naučnog rada, ali nijedna paradigma nikada ne može da "objasni sve činjenice sa kojima je suočena". Paradigmatično zasnovana nauka tako, prema Kunu, postaje "uporan i strastan pokušaj da se priroda sat e ta u pojmovne pregrade kakve daje profesionalno obrazovanje" i "sputava temeljne novine, budući da su one nužno subverzivne prema njenim osnovnim opredeljenjima". Mada paradigme drže naučni duh u čvrstom stisku one se, na kraju krajeva, ipak sruše pod težinom nagomilanih anomalija i budu zamenjene obuhvatnijom formulacijom, koja pak opet postaje prevlađujuća nova paradigma. Tako se, prema Kunovoj analizi, dešavaju naučne revolucije. Na osnovu analogije sa revolucijama i u drugim oblastima mišljenja i života, danas se termin "paradigma" široko upotrebljava za označavanje bilo koje konsistentne teorije ili korpusa znanja, kao i osnovnih pretpostavki na kojima to znanje počiva /178/.

Grčka crkvena knjiga koja sadrži reči utehe. Ova reč se pojavljuje u Jovanovim spisima. Paraklet ne označava narav nekoga, već njegovu funkciju: onaj koji je ˝prizvan da stane uz nekoga˝ i dobija osnovnu ulogu pomoćnika, zastupnika, tešitelja. Tu ulogu ima i Isus koji je na nebu branioc naš kod Oca, gde zagovara grešnike i Duh Sveti koji je vernicima, ovde na zemlji onaj koji objavljuje i brani Isusa, ostvarujući njegovu prisutnost.

Događaji koji zbunjuju i zaprepašćuju naučnike. Prefiks "para" znači "s druge strane" ili "pored", ali se termin paranormalan obično ne koristi opisno već pežorativno, uz prećutno podrazumevanje da su fenomeni tako kategorizovani samo priviđenja, ili pak beznačajni. Fenomeni na koje se danas tako gleda, bar od strane ortodoksne nauke, jesu svi PSI fenomeni, neki neortodoksni medicinski i isceliteljski fenomeni, i sijaset prijavljenih čudnovatih događaja, viđenje NLO, neobjašnjiva pojavljivanja i nestajanja ljudi i predmeta, viđenje neklasifikovanih životinja, neuobičajena arheološka otkrića, i neočekivane i neobjašnjive meteorološke pojave. Fenomeni koji su smatrani paranormalnim u prošlosti sada su prihvaćeni od većine naučnika: magnetizam, meteoriti (kamenje ne može da pada sa neba jer nema kamenja na nebu, izjavio je veliki francuski naučnik La Plas (La Place), sa neoborivom logikom tog vremena), HIPNOZA4, PSIHOSOMATSKE6 bolesti i efekti, i neka ponašanja životinja kao što je vidljivi predosećaj vulkana, i nepogrešiva "seoba" nekih ptica i riba. Neki fenomeni su paranormalni u smislu da je njihovo događanje retko i da je van normalnih iskustava većine ljudi. Međutim, drugi fenomeni kao TELEPATIJA i SINHRONIZAM1, se tako često dešavaju i verovanje u njih je veoma rasprostranjeno tako da se njihova "normalnost" retko dovodi u sumnju. Pogodnije bi bilo da se oni zovu para-konceptualni ili transregresivni (prelazni) fenomeni, što bi podrazumevalo da oni ne prelaze normalnost već poznate zakone nauke.

Parćani su narod koji se prvi put spominje u dosad poznatim dokumentima u vreme Darija I. Šesnaesta Satrapija nazivala se po njima. Živeli su južno od Kaspijskog jezera, ali nisu dopirali do same njegove obale. Posle propasti Medo-Persijanskog carstva Parćane pokorava Aleksandar. Parćani zatim potpadaju pod Seleukide. Pod vođstvom Arsacesa I Parćani zatim podižu uspešan ustanak protiv Seleukida i osnivaju snažnu državu i dinastiju Arsacida. Jedan od njegovih naslednika, Mitridat I u toku svoje vladavine od 174. od 138. pre nove ere, uspeva da proširi Partiju do razmera prave imperije. Jedno vreme ona se prostirala od Inda do Eufrata. U to vreme prestonica im je bila grad Ktesifon severno od Seleukije, na drugoj obali Tigra. Četrnaest potomaka ove dinastije na svim sačuvanim likovima imaju karakteristične tumoraste izrasline sa jedne a često i sa obe strane čela. Poznati su i po tome što su se neki od njih sistematskim povećanjem malih doza otrova, imunizirali protiv eventualnog trovanja. Taj običaj je po njima nazvan mitridatizam. Parćani koji se pominju u Pedesetnici mogu biti i Parćani koji su prihvatili jevrejsku religiju, ali je verovatnije da su to bili Jevreji koji su posle odlaska u ropstvo nastavili da žive u tom kraju. U zemlji otaca dolazili su redovno samo na praznike (Dela 2,9).

U Isusovo vreme u jevrejskoj su se Pashi sastajali u Jerusalimu Mojsijevi vernici zbog žrtvovanja jagnjeta; ona predstavlja spomen na izlazak koji je spasao Jevreje iz egipatskog ropstva. Danas hrišćanska Pasha sjedinjuje svugde na svetu učenike Isusove u zajedništvu sa Gospodom, istinskim Božjim jagnjetom; ona ih pridružuje njegovoj smrti i vaskrsu kojima su oni izbavljeni od greha i smrti.

Metafora pastira što vodi svoje stado duboko je ukorenjena u iskustvu ˝aramejskih lutalica˝ kakvi su bili praoci Izrailja usred .one pastirske civilizacije; ona čudesno izražava dva, prividno suprotna i često odvojena aspekta vlasti vršene nad ljudima. Pastir je istovremeno vođa i drug. To je jak čovek, kadar braniti svoje stado od divljih zveri; on je takođe obazriv prema svojim ovcama, zna za njihovo stanje, prilagođuje se njihovom položaju, nosi ih na rukama, milujući ovu ili onu ˝kao kćer˝. Njegov je autoritet neosporan, temelji se na odanosti i ljubavi. S druge strane, na starom Istoku (Vavilonija, Asirija) kraljevi se rado smatraju pastirima kojima je božanstvo poverilo službu okupljanja i brige za stado. Na takvoj pozadini Biblija potanko opisuje odnose koji povezuju Izrailj s Bogom, preko Isusa i njegovih učenika.

U grupi Dedekaneza ili Južnih Sporada nalazi se malo ostrvo u nizu istih malih, ali jedno od najčuvenijih na svetu. Danas mu je naziv Patmos. To je mesto gde je Jovan imao viziju i tu je pisao Otkrivenje. Jovan je boravio na Patmosu najmanje godinu dana i koristio je jednu pećinu za svoj isposnički život. Pećina se nalazi na istočnoj padini brda iznad mesta zvanog Skala. U manastiru, izgrađenom 1088.G. nove ere, uz pećinu nalazi se i jedno tele tek tada postavljeno, za koje se zatim tvrdilo da je Jovanovo.

˝Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama ... jer kad sam slab onda sam silan˝ (2. Korinćanima 12,10). Boli, porazi i nesreće: oni u Pismu izvode silan koncert jauka i jadikovki. Tu je jadanje tako često da je iz toga izčilio književni rod - tužbalice. Sud o patnji odgovara toj pobunjenoj osetljivosti; patnja je zlo koga ne bi trebalo biti. Čovek koga je žena rodila kratkog je veka i pun nevolja, ali s njome nema mirenja. Smatra se da mudrost i zdravlje idu zajedno, da je zdravlje Božje dobročinstvo. Isus je Čovek boli i pobednik patnje.

Grananje muške dominacije poslednjih godina intenzivno se ispituje i napada. Imajući za posledicu pojačanu javnu osetljivost na njen obim i neke promene njene moći. Široko je priznato da je muška dominacija u religiji, društvenim i ekonomskim institucijama, filozofskom i psihološkom mišljenju, stvorila neravnotežu koja nije samo nepravedna već isto tako potencijalno destruktivna. Ljudska društva i kubure širom sveta bik su patrijarhalne najmanje 3000 godina, a načela po kojima se u njima vladalo i ideje kojima su bik prožete tretirala su neadekvatno ženski način bivanja i mišljenja. Takmičenje, učvršćivanje moći, težnja za statusom, poštovanja autoriteta, vršenje prava zajedno sa moći, hijerarhijski sistem društvene organizacije i kontrole karakteristike su patrijarhalnog ponašanja, koje su odredile vođenje i ciljeve institucionaliziranih religija, zakona, biznisa, tehnologije, pa čak i medicine i to neretko sa poraznim učincima. FEMINIZAM i ženski pokret privukao je poslednjih godina pažnju na ove učinke. Na mnogim područjima danas, čini se, patrijarhalizam uzmiče, a raste svest o protivteži ženskih vrednosti i ciljeva.

Iz rodnog Tarsa Savle je bio poslan na školovanje kod ˝nogu Gamaleilovih˝ u Jerusalim. Tu se odlučio za bezpoštednu borbu protiv hrišćanstva i kreće i u Damask da ih i tamo progoni. Na prilazima Damasku Pavle se susreće sa Isusom. Tu se i krštava. Da bi mogao otpočeti potpuno novi život na koji je bio pozvan, Pavle provodi 3 godine molitve i razmišljanja u Arapskoj pustinji. Odbačen u Damasku i Jerusalimu Pavle se zatim vraća u rodni Tars, gde se upoznaje sa Varnavom. Varnava je pozvao Pavla iz Tarsa u Antiohiju Sirijsku gde zajedno rade godinu dana. Zatim biva rukopoložen i pozvan u apostolsku službu. Posle rukopoloženja, Pavle je imao onu čuvenu viziju u kojoj je bio odnesen do trećeg neba. Od tada on i počinje računanje svoje apostolske službe koja će trajati oko 23 godine. Poznate su njegove poslanice Solunjanima, Korinćanima, Galatima, Rimljanima... Pavle je nekoliko puta hapšen i zatočen u tamnicama i na kraju pogubljen u Rimu, negde u vreme kada je i Petar bio pogubljen.

Pečat je isto što i potpis; on garantuje verodostojnost neke isprave; ponekad joj daje obeležje tajne, kao u slučaju onoga zapečaćenog svitka koji niko ne može čitati osim onoga koji ima pravo prelomiti pečat. Božji je pečat simbol njegovog gospodarenja nad svim stvorenjima i istorijom; on može zapečatiti zvezde, i eto ti mrkle noći; zapečaćuje knjigu svojih namera i niko joj ne može otkriti tajne osim Jagnjeta koje ih ostvaruje (Otkrivenje 5,1-8,1).

Protivnici Zajedništava, prenosno: zagovornici podele jevrejskog naroda.

Prvobitno značenje pepela vrlo je sporno, iako je njegova upotreba raširena u većini starih religija; on se često spominje zajedno s prahom (Sedamdesetorica prevode više puta ˝prašinu˝ s ˝pepeo˝) i zamenjuje u isto vreme greh i lakomost čovekovu. Posuti se sa pepelom ima značenje i izraz tuge unesrećenog čoveka ili se tim činom, dakle, vrši neka vrsta javnog ispovedanja mimikom; jezikom te stvari bez života, čovek priznaje da je grešan i krhak, time preduhitrava Božji sud i postiže Božje milosrđe.

Ova se iskustva mogu pojaviti tokom PRIMALNE TERAPIJE. Psiholog Stanislav Grof (S. Grof) razlikuje četiri nivoa perinatalnog iskustva, koji koreliraju sa fazama razvoja embriona a imaju biološke i spiritualne komponente. Na prvom nivou, koji odgovara blastosferičnoj fazi razvoja embriona i prvobitnom jedinstvu sa majkom, pojavljuje se doživljaj kosmičkog jedinstva i "okeanskog" tipa ekstaze. Na drugom nivou, koji odgovara iskustvu tokom kontrakcija materice pre rođenja, pojavljuju se osećanja upadanja u klopku, ugnjetavanja, beznađa i agonije. Na trećem nivou, koji odgovara fazi izbacivanja kroz porođajni kanal, pojavljuje se spiritualni doživljaj suočavanja sa smrću, divljeg zanosa i, ponekad, intenzivne seksualnosti. Na četvrtom nivou, koji biološki znači odvajanje od majke i stvaranje novog tipa odnosa, dominantna su osećanja oslobođenosti, spasenja, ponovnog rođenja, ljubavi, opraštanja i proširene svesti. U knjizi Područje čovekovog nesvesnog, Grof tvrdi da su korelacija između bioloških i spiritualnih iskustava "vitalni elementi dinamike nesvesnog" i da predstavljaju "značajno raskršće između individualne i TRANSPERSONALNE PSIHOLOGIJE".

Posebna vrsta egzegetičke književnosti koja je nađena među svicima Kumrana. Nazvana je tako prema imenici rezeg, koja se često pojavljuje u tim rukopisima, odmah posle navoda koji služi za tumačenje. Veoma je teško da se prevede, jer istovremeno znači: objašnjenje neke nejasne stvari, nerazumljivog štiva, tumačenje smisla, ali i - komentarisanje. Među rukopisima Zajedništva ima nekoliko veoma važnih pešera, koji, tumačeći navode iz neke knjige SZ, govore o događajima koji su piscu svitka savremeni: Tumačenje Habakuka, Tumačenje Nahuma i sl.

Prvopozvani učenik Isusov. Posle rada u Palestini Petar je jedno vreme radio u Antiohiji Sirijskoj. Verovatno je iza toga posetio severne predele današnje Male Azije. Iz Pavlovih poslanica jasno se vidi da je radio i u Korintu. Kada je Pavle bio drugi put uhapšen i doveden u Rim i Petar je negde u isto vreme bio doveden u duhovni Vavilon kako ga on u svojoj poslanici naziva. Svoju prvu i drugu poslanicu vernicima crnomorskog dela Male Azije Petar upućuje iz Rima kratko vreme pre svoga mučeništva u ovom gradu.

Termin je Lajbnicova* (Leibniz) kovanica koju je kasnije preuzeo Oldouz Haksli* (Huxley) da bi opisao "najviše zajedničke činioce" religija i spiritualnih i ezoteričnih filozofija. To je religija oslobođena doktrine, neprolazna kvintesencijalna mudrost ili znanje za koje se garantuje religioznim iskustvom. Prema Hakslijevim recima, to je "metafizika koja priznaje božansku stvarnost kao supstancijalnu za svet stvari, života i umova; psihologija koja u duši nalazi nešto slično, ili čak identično, sa božanskom stvarnosti; etika koja za krajnju ljudsku svrhu postavlja saznanje o imanentnoj i transcendentnoj osnovi svega bića". Philosophia perennis nastaje iz iskustva, pa konceptualne formulacije ne mogu adekvatno da prikažu kako ovo iskustvo izgleda i šta znači. Verbalne formulacije o ovom iskustvu teže da budu paradoksalne ili sentencijalne (na primer, sanskritska formula tat tvam asi (to si ti), ili Kabirov aforizam (Sagledaj Jedno u svim stvarima; drugo te vodi na stranputicu). Ovo je iskustvo u osnovi o jednoti, o ljudskoj svesti kao integralnoj i poklapajućoj sa univerzalnom svesti. To je ono što Baki* (Bucke) naziva iskustvom o KOSMIČKOJ SVESTI. U svetlosti ovog iskustva, obično iskustvo i obična svest izgledaju kao neka vrsta sna, a većina maskarade znanja i učenosti pokazuje se kao očigledna iluzija. Metafore o snu i buđenju često su prisutne u philosophia perennis. Ljudske mogućnosti neograničene su, mada većinom ostaju neostvarene, čak neuočene. Ali kada se uoče, kada iskustvo jednote pokrene dušu, padaju u zasenak iluzije i svi zastranjujući oblici mišljenja i bića, a ljudsko biće otkriva "prisustvo kraljevstva nebeskog", i samo postaje bogoliko, razumevajući evolucioni proces i učestvujući u njemu. Philosophia penennis se uvek iznova otkrivala u svim epohama i kulturama i ponekad je izranjala u neobičnim kontekstima, na primer, u ALHEMIJI i u HERMETIČKOJ filozofiji. U naše vreme ona je uticala i bila praktično primenjena u TRANSPERSONALNOJ PSIHOLOGIJI4 i čak je iskrsla i u radovima teorijskih fizičara kao što su David Bom* (Bohm) i Fritjof Kapra* (Capra). Ona, uglavnom, nije filozofija kojom se bave filozofi ili filozofske škole mada su, kao što je dokazivao Jakob Nidleman* (Needlemann), i takvi filozofi kao Dekart* (Decartes), Kant* i, u novije vreme, Vitgenštajn* (Wittgenstein) izražavali neke njene aspekte ili su tražili i podsticali "buđenje kao preduslov za njeno dokučivanje i življenje u skladu s njom.

Pijanstvo izlaže ruglu; a Biblija je u nesreći uvek videla aspekt sramote onih koji su pijani. Pijanac i čovek koga je zadesila nesreća, gube obraz, vlast nad sobom i sve ono što štiti od tuđih pogleda. Moralna obojenost - pijanstvo koje izaziva zaborav -može se pratiti sve do najdubljih realnosti. Majka arapskoga kralja Lemuela vidi u žestokim pićima sredstvo zaborava. ˝Tako dakle da ne spavamo kao i ostali, nego da pazimo da i budemo trijezni˝ (1. Solunjanima 5,6). Pijanstvo onemogućuje pristup u Kraljevstvo. Pijanstvo pomućuje misli, pripada povodljivim i bezprimernim ljudima.

U Vavilonu ili Egiptu veština pisanja je povlastica posebne kaste pisara, i smatra se izumom bogova Nebo i Tut. Biti upućen u tajnu pisma znači biti u blizini tajanstvenih predela gde se rešava sudbina sveta. Neki će se arapski kraljevi dičiti da im je ta veština bila dostupna. Lepo je znati pisati, ali je teško stalno biti u svetu misli. ˝Što pisah pisah˝ (Jovan 19,22) - odgovara Pilat pred velikim sveštenicima koji su došli da se žale zbog natpisa pričvršćenog na Isusovom krstu. Sveta pisma - zapis o Božjoj reči kao stalan i služben izraz Božjeg delovanja, njegovih zahteva i obećanja, jednako je svet kao i Reč sama˝ Izrailjeva Pisma jesu ˝Sveta pisma˝. ˝Ovo su reči koje sam vam govorio još dok sam bio s vama, da sve treba da se svrši što je za mene napisano˝ (Luka 24,44). Pisma za hrišćanina nisu više neka knjiga koju on odgonetava stranicu po stranicu, ona su dokraja otvorena knjiga, sa stranicama koje se obuhvataju jednim jedinim pogledom i koje govore svoju tajnu, Isusa, Alfu i Omegu, početak i svršetak svega Pisma.

Supstanca bez ikakvog dejstva daje se pacijentu kao da je pravi lek. Primećeno je da pacijent često odgovara na takav tretman. Ovaj odgovor poznat je kao "placebo efekat" i pripisuje se činjenici da je oboljenje bilo imaginarno. Ako se gleda drugačije, placebo efekat se može smatrati kao dokaz da svest može da igra aktivnu ulogu u procesu isceljenja. Ako se krene sa činjenicom da placebo može da utiče samo na um i dođe do zaključka da su sva stanja koja on ublažava samo u umu i stoga nerealna, to automatski znači priznavanje beskompromisne materijalističke predrasude da medicinski dokazi ne podržavaju placebo, iako su i hronična oboljenja odgovarala na placebo.

Pobeda pretpostavlja borbu i propast poraza. Zapravo se drama čovečanstva u Bibliji otvara porazom: ono je pobeđeno od zla, greha i smrti. Ali već se od tog poraza ocrtava obećanje pobede nad zlom. Istorija spasa jeste istorija hoda prema konačnoj pobedi.

Verovanje u tehnologiju kao panaceju za sve bolesti, čak i za one koje sama stvara, bilo je široko, rasprostranjeno šezdesetih godina, no od tada se stalno smanjuje. Moderna industrijska tehnologija kritikuje se da je manipulativna i da eksploatiše ljudske i materijalne resurse, iscrpljuje kapital i energiju, usmerena ka rastu i profitu, ekološki i po okolinu neodgovorna, politički predana kapitalističkom etosu, te nesposobna u sprečavanju katastrofalnih nesreća koje proističu iz kompleksnosti i sofisticiranosti njezinih mehanizama. Paralelno sa ovim kritikama predlaže se razvoj alternativnih tehnologija koje ne bi imale takve uticaje i efekte. Zajedničko ovim predlozima je koncept podesnosti.Nerazvijene zemlje koje su prihvatile napredne tehnologije - pate od brojnih socijalnih i ekonomskih bolesti. Kapital koji je potrebno steći za pokretanje i održavanje tehnologije iscrpljuje njihove vlastite rezerve i obavezuje ih da traže velika strana ulaganja, te tako prihvataju zavisnost; socijalni nemiri postaju dominantni, razara se tradicionalni način života i rada, raste nezaposlenost i širi se jaz između bogate manjine i osiromašene većine. Takve posledice ističu nepodesnost uvođenja napredne tehnologije u stvarne prilike zemalja koje tome teže.Podesne tehnologije uzimaju u obzir i takve okolnosti. U nerazvijenim zemljama one teže da se baziraju na radu pre nego na kapitalu, da imaju manje energetske potrebe, koriste lokalne sirovine, da budu spojive sa lokalnom kulturom, decentralizovane, izbegnu visoku specijalizovanost, budu dugoročno radije no kratkoročno funkcionalne i da se uspostave kao stalne i uravnotežene ekonomije radije nego rastuće, i ka profitu orijentisane. Podesna tehnologija može biti inovacija u društvu, kao umanjena varijanta napredne tehnologije, rukovođena u svojoj organizaciji i operativnim metodama napred iznetim primedbama; ili kao primena naučnih i tehničkih znanja u domaćoj industriji u svrhu povećanja efikasnosti i produktivnosti.Problemi nastali preuzimanjem i razvojem visoke tehnologije istaknuti su u i ali nisu ograničeni samo na njih. Kriterijum podesnosti takođe je relevantan za korišćenje i razvoj tehnologije u industrijski naprednim zemljama. Iako su neki novi poduhvati pokazali svoju životnost, korenita pramena političkih stavova i ciljeva koja bi prethodila efektivnom usvajanju kriterijuma nije do danas vidljiva.

Označava žeđ za sve većim posedovanjem, uz bezobzirnost prema drugima, pa čak i na njihovu štetu. Pohlepa se široko poklapa s požudom, s iskrivljenom željom, ali kao da naglašava neka njena obeležja: to je žestoka i gotovo ludačka požuda, naročito suprotna ljubavi prema bližnjemu, naročito prema siromašnima; ona prvenstveno teži prema materijalnim dobrima, na bogatstva, na novac. Kao grčki filozofi, Biblija opisuje zla kojima se rađa pohlepa, ali ona prodire do njene religiozne srži; pri tom se, da je osudi, smešta na visoki nivo koji je nedostupan poganstvu: osim što pohlepa nanosi ranu bližnjemu, ona vređa Boga saveznika i predstavlja pravo idolopoklonstvo.

Termin se odnosi na nekoliko tehnika psiho-spiritualne "afektivne edukacije" kao što su BIOENERGETIKA, GEŠTALT TERAPIJA, HUMANISTIČKA PSIHOLOGIJA, TRANSAKCIONA ANALIZA. Ove se tehnike ne bave psihološkim prilagođivanjem "pacijenta" već podsticanjem ličnog razvoja i ostvarenjem potencijala "klijenata" koji su funkcionalno zdravi i normalni pojedinci. Konsolidovanje ovih tehnika kao pokreta datira od sedamdesetih godina, kada je započelo osnivanje "centara za razvoj", kao što je Ejzalin institut u Kaliforniji, gde su se praktikovale različite terapije u "radionicama" i na seminarima. Ovaj pokret predstavlja novu orijentaciju u psihoterapiji, premeštanjem naglaska sa lečenja na ostvarenje, zadovoljenje i SAMOAKTUALIZACIJU. Pokret je proširio opseg i koncepciju terapije i postavio nove kriterijume psihičkog zdravlja. Većina centara za razvoj nije dugo potrajala, što su neki protumačili kao samo-optužnicu pokreta. Međutim, zatvaranja ovih centara većinom su posledica odbijanja njihovih osnivača da se institucionalizuju, što bi odista bilo suprotno njihovim osnovnim ciljevima. Ozbiljnija kritika ovog pokreta bila bi zamerka da su njegove tehnike dostupne samo manjini. Ova činjenica, međutim, ne obezvređuje značaj samih terapija koje se i dalje široko praktikuju.

Pored reči, ruka je jedno od najizražajnijih sredstava čovekovog govora; sama po sebi simbolizuje moć, čak i duha Božjega. Položiti ruke na nekoga znači više nego dići ruke uvis, pa makar i u pokretu blagosiljanja, to znači stvarno dotaći drugoga i podeliti s njime nešto od samoga sebe.

Jevreji držahu da ulje prodire duboko u telo (Staroegipatski običaj), ono mu daje snagu i zdravlje, radost i lepotu. Razumljivo stoga da su se na religioznom planu pomazivanja uljem smatrala znakovima veselja i poštovanja; ona su se jednako tako koristila kao običaji ozdravljivanja ili posvećivanja.

U mnogim modernim jezicima, pa i u našem, pojam pomirenja se brka s pojmom kazne, pa i ne bila ova kazna, kazna koja poučava. Naprotiv, u svojoj starini - a takvo značenje glagola ehrjage nalazimo u Vulgati i u liturgiji - reći ˝pomiriti˝ zapravo je isto što i reći ˝očistiti˝, bolje rečeno: učiniti da neki predmet, mesto ili osoba budu ugodni bogovima, dok su im ranije bili mrski. Svako, dakle, pomirenje pretpostavlja greh, a učinak mu je razaranje tog greha. Taj se greh ne zamišlja kao neko materijalno ruglo koje bi čovek mogao ukloniti, već je on isto što i sama čovekova pobuna protiv Boga: stoga pomirenje poništava greh sjedinjujući opet čoveka s Bogom.

Biblijska poniznost u prvom redu je skromnost koja je suprotna taštini. Ako nije nerazumno pretenciozan, skroman čovek ne pouzdaje se sam u sebe. Poniznost, suprotnost oholosti, mnogo je dublja; ona je stav grešnog čoveka pred Svemogućim i triput Svetim; ponizan čovek priznaje da je primio od Boga sve što ima; da je sluga nekoristan, sam po sebi je ništa, čak i grešnik. Onaj ko je ponizan, otvara se milost Božja prema njemu. Božja reč vodi čoveka k slavi putem ponizne pobožnosti. Božja reč postaje kao deo tela da bi čoveka povela na vrhunac poniznosti koji se sastoji u tome da se Bogu služi u ljudima, u poniženju iz ljubavi prema slavi Božjoj spasavajući ljude.

Da bi se oslobodili osećaja manje vrednosti, Grci su se često takmičili u mudrosti, sasvim ljudskoj; Biblija utemeljuje čovekov ponos na činjenici da je čovek Božji stvor i Božje dete: osim ako nije rob greha, čovek se ne mora sramotiti ni pred Bogom ni pred ljudima. Istinski ponos nema ništa zajedničko s ohološću, koja je njegovo izobličenje; on se savršeno može slagati s poniznošću. Tako je Devica Marija dok peva svoj Veliča potpuno svesna svoje vrednosti, vrednosti kojoj je stvoritelj samo Bog, i ona je prikazuje svim naraštajima (Luka 1,46-50).

Biti poslušan nipošto ne znači podnositi prisilu i slepo se pokoravati: poslušnost je slobodno prianjanje uz Božju nameru što je još skriven u misteriju, ali ga Reč predlaže na verovanje; on čoveku omogućuje da od svog života učini služenje Bogu i da uđe u njegovo veselje. Hrišćanin uvek sluša samo zato da služi Bogu, zato je i sposoban, ako treba, prkositi nekoj nepravednoj naredbi i radije se pokoriti Bogu nego ljudima (Dela 4,19).

Ovaj fenomen nekad je bio poznat kao "putujuća vidovitost", ali u modernim parapsihološkim istraživanjima termin "posmatranje sa velike udaljenosti" ili "udaljena perceptualna sposobnost" koristi se više. Ove termine skovali su fizičari Puthof (Harold Puthof)* i Targ (Russell Targ)*, koji su vodili eksperimente na Stanfordskom institutu za istraživanja u Kaliforniji. testirajući ljude da li imaju para norma Ine sposobnosti da dobiju informacije o udaljenim događajima ili mestima. U toku tri godine. Puthof i Targ su vodili jedan eksperimentalni projekat koristeći mnoge različite ispitanike, ukIjučiv i skeptike. Od ispitanika tražilo se da sede u jednoj sobi sa jednim članom eksperimentalnog tima dok se drugi član tima odvezao na neko mesto u San Francisko zalivu. Pošto bi tom članu dao pola sata da stigne do tog određenog mesta, ispitanik bi počeo da pokušava da koristi svoje PSI sposobnosti da vidi scenu, i opisivao bi svoje utiske članu tima koji je bio sa njim u sobi. Puthofovo i Targovo najčudnovatije otkriće bilo je to da je većina ljudi, kad im se dalo uputstvo kako da koriste svoje "udaljene perceptualne sposobnosti" i kako da razlikuju paračulni od čulne "buke", brzo razvila sposobnost da opiše karakteristike udaljenog ciljanog mesta. Drugi istraživači pokušali su da ponove njihove eksperimente, mada ne uvek sa tako impresivnim rezultatima. Međutim, ima izveštaja o rezultatima koji impliciraju da su Puthof i Targ istraživali istinski fenomen. Na primer, Tart (Charles Tart)* vodio je eksperimente sa posmatranjem na velikoj udaljenosti i dobio rezultate za koje kaže da "podržavaju Puthofov i Targov rad", a dva naučnika na čikaškom univerzitetu Bajsah (J. P. Bisaha) i Dan (B. J. Dunne) dobili su pozitivne rezultate u testovima o interkontinentalnom posmatranju na velikoj udaljenosti i napisali su: "Značajni rezultati daju dalju podršku hipotezi da je vančulni kanal komunikacije i/ili percepcije, korišćen u posmatranju na velikoj udaljenosti, veoma rasprostranjen i relativno rasprostranjena sposobnost".

Post se sastoji u lišavanju svake hrane i pića, ponekad i polnog opštenja, jedan ili više dana od jednog sunčevog zalaska do drugog. Najadekvatniji post je tridesetšestočasovni post u vreme mladog i punog meseca. Današnji zapadnjaci, pa i hrišćani, ne cene mnogo takav post koji se sastoji u lišavanju svake hrane i svakog pića kroz jedan ili više dana, od jednog sunčevog zalaska do drugog. Oni cene umerenost u piću i jelu, ali post im se čini opasnim za zdravlje i ne uviđaju baš previše njegovu duhovnu korisnost. Taj je stav prava suprotnost onom stavu što ga istoričari religija susreću gotovo svugde: postu pripada važno mesto u religioznim običajima, radi pročišćenja, žalosti, prošnje. U islamu, na primer, post je glavno sredstvo za priznanje Božje transcendentnosti. Kako je čovek telo i duša, zamišljati neku čisto spiritualnu religiju ne bi vodilo ničemu: da bi delovala, duši su potrebni dela i stavovi tela. Post je uvek propraćen molitvom i služi kao izraz poniznosti pred Bogom. Ljudi poste iz raznih razloga. Najčešći je da izgube na težini, da poboljšaju opšte zdravstveno stanje ili proklamuju asketizam radi postizanja povišene spiritualnosti ili izazivanja religioznih iskustava. Post može da posluži različitim svrhama, ali postoje problemi koje ljudi na postu ne uzimaju uvek u obzir. Očigledno je da se težina može izgubiti postom, ali se ona obično brzo vraća ukoliko post ne inicira permanentnu izmenu dijetetskih navika. Za opšte zdravlje, povoljan je post od jednog ili dva dana svake nedelje, ili jednom u dve nedelje. Takav post pročišćava unutrašnje organe i čini da energija koju normalno koristi digestivni sistem postane dostupna za unutrašnji regenerativni proces. "Duhovni" post je pun opasnosti i fizioloških zamki. Na primer. zadah iz usta nije izbacivanje telesnih otrova, već rezultat metaboličke promene zbog konzumiranja nagomilanog sala, koja čini da jetra proizvodi više acetona. Osećaji "uzdizanja" koje ljudi iskuse kada su na postu i kojima oni mogu pripisati spiritualni značaj, pripisuju se. u stvari tome što se mozak prebacuje sa spolja dobijene glukoze kao izvora kiseonika koji mu je potreban na interno proizvedena ketonska tela. U prolongiranom postu gubitak mišićnog tkiva može biti nepovratan, smanjivanje natrijuma i kalijuma može da prouzrokuje pogoršavanje stanja bubrega, pa čak i trajno oštećenje mozga. Potencijalni polaznici posta treba da pročitaju Kafkinu priču "Gladni umetnik".

Industrijska revolucija XIX veka stvorila je društvene strukture i institucije, podržane osnovnim principima i vrednosnim sistemom, koje su krajem XX veka postale zastarele i neodgovarajuće. Teoretičari koji su na osnovu ovih činjenica uočili da smo savremenici prelaska u postindustrijsko društvo, skloni su različitim pogledima na načela po kojima će se odvijati promena i koja će upravljati novim poretkom. Sociolog Danijel Bel* (D. Bell), koji je i skovao termin, predviđa promene od proizvodnje dobara do ekonomije usluga, dominaciju tehnologije u mnogim aspektima života, kulturi i donošenju odluka, te porast premoći profesionalaca intelektualne tehnokratije. Ostali autori predvideli su da će zastarelost društvenih struktura i etike industrijalizma pružiti priliku za pojavu manje materijalne i manje ka ekonomiji rasta orijentisane usmerenosti, a više duhovne, ekološke i globalne svesti, te radne i kulturne usmerenosti. Vidljivi su trendovi koji idu u prilog obe alternative postindustrijskog scenarija. Ostaje za FUTUROLOGIJU sporno pitanje koji će trend prevladati.

Sećanje na jednu katastrofalnu poplavu koja se dogodila u prošlosti sačuvano je u uvećano u sumersko-vavilonskim epovima iz raznih razdoblja. U svetlu jednobožačke vere biblijska se priča zasniva na ovim događajima i unela u nju moralnu i religioznu pouku. Ono što se pripisivalo hiru zavidnih bogova, sad se ukazuje kao pravedno delo jedinoga Boga; ideja propasti zamenjuje mesto ideji selekcije radi spasa, koji predstavlja jedino moguće rešenje: iznad neodgovornih sila izdiže se Božji sud koji pogađa grešnika a pravednika čini semenom novoga čovečanstva. Tako Nojeva pustolovina prestaje biti slučajna epizoda; ona obuhvata i simbolizuje svu istoriju Izrailja koja se temelji na događajima i običajima naprednijih civilizacija pre njih.

Pouzdanje je uslov vernosti, vernost učvršćuje pouzdanje. Ljubav naime - a dugovečna je vernost dokaz ljubavi - daje potpunu puninu životu. Samo će oni koji ostanu u ljubavi imati punu sigurnost na dan suda i Isusovog dolaska, jer savršena ljubav odgoni strah. Oni već sada znaju da Bog čuje i uslišava njihovu molitvu i da će se njihova sadašnja tuga promenuti u radost, radost koju im niko ne može oteti, jer to je radost sina Božjega.

Filozofska doktrina koju je razvio Ogist Kont* (Conte). On je smatrao da je naučno znanje jedino istinsko znanje i težio je da NAUČNI METOD proširi na proučavanje i opisivanje svih pojava, uključujući i ljudsko društvo i psihologiju. Po analogiji sa teorijom evolucije, Kont je smatrao da je ljudska misao napredovala od teološke faze, preko metafizičke, do naučne, i da je ova poslednja faza učinila prethodne dve zastarelim. Nauka je zamišljena da se bavi samo onim što se može opažati i kvantifikovati, a pozitivizam je smatrao da je besmislena svaka propozicija koja se ne može iskustveno ili matematički prikazati. Radilo se, dakle, o jednom obliku REDUKCIONIZMA. Pozitivistički stav odgovara onom tipu duha koji teži i veruje u mogućnost izvesnosti znanja, a istovremeno je ne tolerantan prema svemu što je abnormalno i misteriozno. Razumljivo da se ovakav duhovni stav mogao lakše braniti u devetnaestom veku nego danas, kada ne samo da se nauka odvojila od empiricizma i postala više "mistična", nego se uveliko istanjila i vera da nauka može sve da objasni i uradi. Međutim, prigušeni utkaj pozitivizma je ostao naročito u akademskoj filozofiji, gde je imao širok uticaj LOGIČKI POZITIVIZAM /9/.

Korpus teorija o značenju i istini, koje su razvili američki filozofi Čarls Pers* (Peirce), Vilijam Džejms* (James) i Džon Djui* (Dewey). Pers je pravio razliku između pojmova koji se odnose na čula i emocije i onih koji se odnose na intelekt, i smatrao je da se značenje ovih drugih poklapa sa zbirom njihovih efekata u našim radnjama i iskustvima. Vilijam Džejms je otišao dalje, zastupajući stav da pojmovi direktno utiču na naša čula, emocije i iskustva, i da njihova istinitost leži u zadovoljštini ili moćnosti koje idu uz efekte tih pojmova. Slično tome, i Djui je smatrao da znanje ne bi trebalo da se svodi samo na kontemplaciju, već treba da bude i instrument za akciju. Dobar primer primenjenog pragmatizma dao je Vilijam Džejms koji je, nakon bezuspešnih intelektualnih pokušaja da razreši problem slobodne volje, ćelu stvar prelomio sledećim recima: "moj prvi čin slobodne volje biće vera u slobodnu volju". Pragmatična istina je bilo šta što se slaže sa našom stvarnošću ili iskustvom, ili što nam ide u prilog /10, 150/.

U hinduističkoj filozofiji označava kosmičku životnu energiju, slično taoističkoj ČI energiji, koja oživotvoruje fizička tela. Ponekada se pravi razlika između fizičke i psihičke prane, pri čemu se prva povezuje sa smrtnim telom a druga sa "finim telom", za koje se veru je da preživljava smrt fizičkog tela. Gopi Krišna je u teoriji BIOPLAZME Grišenka i Inišina video paralelu sa pranom. Tako on kaže: "Prana je u svojoj kosmičkoj formi visoko difuzna, inteligentna energija koja se svuda rasprostire. No ona u pojedincima poprima specifičnu formu bioplazme, ili individualne prane, sačinjene od izuzetno fine organske esencije izvučene iz elemenata i komponenti koje čine telo. ... Bioplazma, sadržana u kosmičkom okeanu prane, prodire u svaku pojedinačnu ćeliju nekog organizma... Nervni sistem, sa svojim bezbrojnim, izuzetno finim vlaknima, plovi kao zmija u ovom bazenu bioenergije koji je sam okružen bezgraničnim okeanom univerzalnog života".

Protežući se oko 10 stepeni sa obe strane ekvatora, pojas gustih šuma pruža se oko zemlje. Na najviše njih padaju obilne kiše, te su zbog toga poznate kao tropske prašume. Ove šume su dragoceno planetarno bogatstvo, baš kao i BANKA GENA koja čuva najmanje 40 pošto biljnih i životinjskih vrsta, l predstavlja globalni klimatski regulator. Zbog komercijalnog iskorišćavanja njihovog drveta one se danas stalno uništavaju, a iza njih ostaju goleti slabog kvaliteta. Ukoliko se nastavi ili ne oslabi takvo iskorišćavanje, čovečanstvo neće izgubiti samo genetički izvor potencijalno neprocenjive vrednosti, već će trpeti posledice katastrofalnih klimatskih poremećaja.

Reč pravednost podseća najpre na područje pravnoga reda: sudija uspostavlja pravednost osiguravajući poštovanje običaja ili zakona. Morali kodeks je mnogo širi: pravednost daje svakome što pripada, makar to i ne bilo utvrđeno zakonom ili običajem; u prirodnom se pravu obaveza pravednosti u krajnjem potezu svodi na jednakost što se ostvaruje razmenom ili raspodelom. U religioznom smislu, a to znači kad su poredi čovekovi odnosi S Bogom, rečnik pravednosti u našim jezicima sveden je na ograničene primene. Uobičajeno je, doduše, prizivati Boga kao pravednog sudiju, a konačno suočenje između čoveka i Boga nazvati sudom. Ali ta religiozna upotreba reči koje označavaju pravednost čini se neobično uskom ako se uporedi s jezikom Biblije. Premda je ta reč bliska mnogim drugim izrazima (ispravnost, svetost, čestitost, savršenstvo itd.), ona je u središtu jasno određenih naziva koji se prevode sa: pravednik, pravednost, opravdati, opravdanje.

Pravo uključuje dva pola - kolektivni i individualni. Ono je u isti mah red koji pokazuje u ljudskim odnosima unutar neke zajednice, i svakom pojedincu garantuje priznavanje određenih mogućnosti. Svaka zajednica ima svoje posebno pravo, karakteristično po načinu kako ta zajednica utvrđuje i garantuje lična prava svojih članova. A izrailjska zajednica ne samo da ima svoje pravo već se njime i ponosi: smatra ga jednim od najdragocenijih darova što ih je od Boga primila.

Postojenje predaje činjenica je zajednička ljudskim društvima. Njihov duhovni kontinuitet se zasniva na tome što se u njima ustaljenim načinom s kolena na koleno prenose ideje, običaji, itd. A što se posebno religije tiče, s naročitom se brigom prenose verovanja, običaji, rituali, molitve duhovne pesme itd. Osim toga, u društvima što okružuju svet Biblije religiozna je pouka ugrađena u sveukupnost ljudskih predaja koje čine civilizaciju. Međutim, moderni govor upotrebljava reč predaja u dva različita značenja. Ona označava sad neki sadržaj koji se prenosi iz razdoblja u razdoblje (npr. stari Egipat), sad opet određeni način prenošenja, kome je bitnost vrlo velika stalnost, pri čemu pismo ima tek ima drugorazrednu ulogu, a ponekad i nikakvu (upravo se u tom smislu za sumersku civilizaciju može reći da je tradicionalna, a još više za čisto usmene civilizacije; takav je primer i naša narodna književnost). S obzirom na tu opštu činjenicu, predaja je svojstvena biblijskoj objavi pokazuje u isti mah sličnosti i naročite osobenosti.

Od svih PSI funkcija, prekognicija - sposobnost predviđanja budućih događaja - izgleda sa gledišta zdravog razuma "najuvrnutija". Međutim, fizičari imaju manje problema sa njom nego sa TELEPATIJOM ili VIDOVITOŠĆU. Prekognicija je sasvim u skladu sa RELATIVITETOM2 i KVANTNOM TEORIJOM2, jer kaže da značajni događaji izazivaju poremećaj u vremenu i prostoru, i kao kamen bačen u baru, šalju talase u svim pravcima unazad i unapred u vremenu, tako da se tragovi memorije mogu kreirati u mozgu neke osobe pomoću talasa - "preteča" nekog budućeg događaja. Pre velike nesreće u Aberfanu, u Velsu 1966. - kada je ubijeno 116 dece. jer je brdo ugljenog otpada skliznule i progutalo jednu seosku školu - mnoštvo ljudi po celoj Britaniji imalo je snove o tom događaju, i naknadna istraživanja pokazala su da su predskazanja u snu dolazila nekoliko nedelja pre događaja, ali su postala češća u danima neposredno pre nesreće; obrazac koji se slaže sa idejom talasa-preteče čija se moć smanjuje što se on više udaljava od centra ka spoljašnjosti. Na konferenciji parapsihologa, fizičar Fajnberg (Gerald Feinberg)* pročitao je rad pod naslovom "Prekognicija -sećanje na buduće stvari" i u naknadnoj diskusiji bio upitan kako su se prema njegovoj teoriji mogle desiti izvanredno brojne prekognicije događaja u Aberfanu. Fajnberg je odgovorio da je ako je neko pročitao novinski izveštaj posle te nesreće, to moglo "da izazove trag u njegovom mozgu, koji je u pamćenju otišao unazad, pre nego se to desilo; tako da je on imao utisak da je naslutio događaj pre nego što se on zapravo desio". Jedan od razloga zašto takva širenja informacija unazad u vremenu ne izgleda tako "uvrnuta" fizičarima jeste činjenica da je jedan njihov član Fejnman (Richard Feymman), dobio Nobelovu nagradu, jer je demonstrirao kako subatomske čestice moraju, za kratko vreme, da se kreću unazad u vremenu. Ako ostavimo fizičare po strani, može se razložno prosuđivati da, kada govorimo o sadašnjem vremenu, ne govorimo o tački u vremenu već o trajanju svesnosti, i da u različitim stanjima svesti ovo trajanje može biti produženo ili sažeto. Ljudi sa priznatim medijumskim| sposobnostima su jasno ispoljili ovaj osećaj produžene svesnosti. Von (Ala Vaughan)*, medijum, koji je predvidi ubistvo Roberta Kenedija, pisao je: "Kad postanem jako aktiviran, dovoljno da izgubim osećaj ego-identiteta. tada konvencionalno vreme gubi svoje značenje, jer me zgrabe ekstradimenzionalne avanture u budućnosti". Podudarna svedočenja pesnika, mistika i ekstrasensa (medijuma). podržana otkrićima modernih istraživača mozga, ne ostavljaju nikakvu sumnju da postoje druge kategorije vremenskog iskustva sem linearnog, uzastopnog načina. Kao što reče Ornštajn (Robert Ornstein)*: Za nas, jedan događaj smatra se "paranormalnim" ako se on ne uklapa u koordinate običnog linearnog vremena. Ali, ako je linearno vreme samo jedna mogućnost, ovi neobični događaji, neobične komunikacije, mogu se stvarno desiti, iako se oni ne mogu uneti u koordinate linearnosti.

Preljubu osuđuju, u apsolutnoj meri, i Dekalog a za njim i proroci, dok se vernost što se od oboje supružnika zahteva ženidba u potpunosti odgovara ženidbom u Isusa. Međutim, dalekosežna vernost koja se od žene traži u Starom zavetu može simbolizovati onu vernost što je Bog očekuje od svoga naroda; zato će proroci nevernost prema nauci u Starom zavetu osuđivati kao duhovnu preljubu. U principu treba razlikovati duhovnu od fizičke preljube i kao u slučaju Isusa kada njegovo milosrđe spašava bludnicu iako osuđuje njen greh (Jovan 8,1-11), otkriva sve dimenzije bračne vernosti; ona obavezuje i muža i ženu jednako; oženiti se posle razvoda znači biti preljubnik; a želeti približiti se s nekim drugim osim sa svojim supružnikom znači biti preljubnik u srcu. Da bi se izbegao taj greh koji nas isključuje iz Božjeg carstva (1. Korinćanima 6,9) Pavle podseća kako u ljubavi treba tražiti izvor vernosti (Rimljanima 13,9). Tako se neće okaljati svetost ženidbe.

Statistike rasta svetskog stanovništva su zapanjujuće i dovele su neke futurologe do predviđanja "demografske propasti" ljudske vrste u XXI veku, usled gladi, sve manjeg prostora i prirodnih bogatstava, što dovodi do rata, epidemija u gusto naseljenim prostorima i opšteg društvenog sloma.Svetsko stanovništvo se utrostručilo od 1,2 milijarde na 3,6 milijarde između 1870. i 1970. Procenjuje se da će ono dostići broj između 7 i 8 milijardi 2000. godine, a između 9 i 10 milijardi 2020. godine. Trenutno dve trećine svetskog stanovništva živi u već prenaseljenim i nerazvijenim područjima, a brzina njegovog udvostručenja je između 25 i 35 godina, pri čemu je ova brzina u razvijenim zemljama usporena na 50 do 100 godina. Kobna proročanstva su, čini se, dobro utemeljena. Humanitarna pomoć izgleda nije odgovor, pošto samo privremeno olakšava lokalne uslove dok dugoročno pogoršava prilike koje je nameravala da poboljša. Nije to ni, kako se ozbiljno - i zlokobno - naziva ˝ljudski inžinjering", to jest pokušaj smanjenja rasta stanovništva u zemljama Trećeg sveta primenom ˝programa za planiranje porodice" koji su tehnološki smišljeni. Jedini potvrđeni način koji smanjuje rast stanovništva je rezultat društvenih promena koje daju postojećem stanovništvu relativno blagostanje i stabilnost. Svet može fizički podneti čak dvostruko veći broj stanovništva od sadašnjeg, no želi li se postići stanje ravnoteže, to mora biti kroz primenu globalne politike oblikovane ne samo da pravično deli sredstva i proizvode, već takođe da se lati problema socijalne i ekonomske nejednakosti, sve to među nacijama i unutar nacija koje su glavni razlog ubrzanog rasta stanovništva

U Jevanđelju je Isusovo preobraženje smešteno u odlučan trenutak kad su učenici prepoznali u Isusu Mesiju i kad im on objavljuje da će se sada završiti njegovo delo; njegova će slava biti vaskrs, a to uključuje i prolaz kroz patnju i smrt (Mateja 17,1-9). Krštenjem vernici postaju deo misterije vaskrsa, kojem je preobraženje pralik; oni su zbog toga već ovde na zemlji pozvani da sve više budu preobražavani delovanjem Gospodnjeg Duha (2. Korinćanima 3,18).

Od svega onoga što nam mudrost stvara da bismo osigurali sreću kroz čitav život, najveća je stvar sticanje prijateljstva. Isto saznanje koje nam daje sigurnost da ništa nije večno čega se bojimo, ili da čak ne traje dugo, dovodi nas u stanje da vidimo da u našim ograničenim životnim uslovima ništa ne daje takvu bezbednost kakvu nam daje prijateljstvo (up. ljubav).

To je psihoterapeutska metoda koja razrešenje neuroze traži kroz proces bolne katarze. Artur Janov (A. Janov), osnivač ove metode, smatrao je da terapija ne može biti uspešna ako ne otkriva "prvobitne bolove" tj. bolna iskustva kako iz detinjstva tako i iz fetalne i embrionalne faze života. Primalni bolovi uzrok su neuroza i neurotičnih ponašanja, kao što su zavisnost od duvana, alkohola i droga. Ova se neurotična stanja mogu odagnati samo kroz ponovno doživljavanje prvobitnih bolova, kojima se daje odušak kroz akt vrištanja. Primalna terapija je mučno iskustvo, koje početno zahteva tri nedelje intenzivnog rada, uz odricanje od svih neurotičnih navika, i kasnije redovni rad u grupama za primalnu terapiju tokom nekoliko meseci. Vidi takođe PERINATALNA ISKUSTVA, ISKUSTVO PONOVNOG ROĐENJA.

Dok reč prosvećuje, primer vuče za sobom. Kao dobar savetnik, Bog daje čoveku primere koje treba da sledi i uzore koje treba poštovati.

Navodno predbiološko stanje na planeti Zemlji.

U običnom govoru priznavanje-ispovedanje izaziva ponajčešće pomisao samo na sakrament lišavanja greha i samo mesto ispovedanja. Ono u stvari znači u prvom redu prihvatanje Božje veličine i Božjih spasilačkih namera, javno i službeno ispovedanje vere u Boga i njegovo delovanje; a grešnikovo ispovedanje tek je utoliko pravo ukoliko znači upoznavanje Božje svetosti.

Pitanje odnosa tela i duha, i šta je od to dvoje primarno, zaokupljalo je filozofe svih epoha i kultura. U okviru dve škole mišljenja, MONISTIČKE i DUALISTIČKE, postoji duboka razlika između filozofa materijalističkog i spiritualističkog, odnosno, IDEALISTIČKOG opredeljenja. U modernoj naučnoj kulturi postoji prevaga materijalističko-monističkog gledišta po kome postoji jedino ono što je materijalno i fizičko, u smislu da sve pojave, uključujući i um, podležu zakonima fizike i biologije. Ovo je gledište do svoje krajnosti razvijeno u BIHEJVIORISTIČKOJ psihologiji u kojoj se potpuno negira postojanje duha. Ono takođe prevladava i u standardnoj neurofiziologiji, u kojoj većina istraživanja polazi od pretpostavke, poznate kao "hipoteza neurofiziološke determinacije", po kojoj su duh i mozak jedna te ista stvar a svakom mentalnom stanju ili događaju odgovara određeno stanje mozga. Tamo gde je imalo uticaja dualističko gledište, na primer u standardnoj medicini, radilo se, uglavnom, o KARTEZIJANSKOM gledištu po kome su telo i duh potpuno različiti entiteti, pri čemu je telo, kao deo materijalnog sveta, u potpunosti podređeno mehaničkim principima i silama. Sa razvojem modernih elektronskih instrumenata za praćenje moždanih funkcija, postalo je eksperimentalno proverljivo i osnovno pitanje problema telo-duh, to jest, da li su duh i mozak jedna te ista stvar. Nove eksperimentalne tehnike primenjene su i u standardnoj neurofiziologiji i u PSI5 istraživanjima. Mada su istraživanja u ovoj drugoj oblasti težila potvrdi teorije identiteta tela i duha, ona još uvek dokazuju samo korelaciju, ali ne i uzročnu vezu, između dešavanja u duhu i u mozgu. Ovo ostavlja otvorenu mogućnost da su telo i duh ipak nezavisni, mada usaglašeni i uzajamno delujući sistemi. Ovo gledište ima dva istaknuta zagovornika, neurologa Džona Eklisa* (Eccles) i filozofa Karla Popera* (Popper), koji u zajedničkoj knjizi sa karakterističnim naslovom Sopstvenost i njen mozak (The Self and its Brain), zastupaju nešto što su nazvali "dualističkim interakcionizmom". Eklis je formulisao pojam "samo-svesnog duha" kao nezavisnog entiteta koji stupa u interakciju sa "partnerskim mozgom" (liaison brain), i razvio je složenu teoriju o tome kako duh neprekidno pretražuje mozak da bi iz raznih obrazaca kortikalne aktivnosti izabrao komponente koje će integrisati sa svesnim iskustvom u skladu sa svojim trenutnim interesima i svrhama. Dokazi koje su pružila PSI istraživanja, u kojima se često koriste neurofiziološke eksperimentalne tehnike, većinom podržavaju dualističku poziciju. Rezultati mnogih eksperimenata sa TELEPATIJOM, u kojima su beležene tanane fiziološke reakcije na daljinske mentalne stimulanse, nisu u skladu sa standardnim gledištima o moždanim moćima. Sa ovim su u neskladu i dokazi o VIDOVITOSTI i PREDOSEĆANJU jer, prema standardnim gledištima, ne postoji način da bi mozak, kao fizički sistem, mogao da prevazilazi prostorno-vremenska ograničenja opažanja, koja su vezana za takve sisteme. Jednako je teško pomoću moždanih funkcija objasniti dokaz da se mentalno posedovane namere i želje mogu ostvarivati bez posredovanja fizičko-motoričkih mehanizama, mada dokazi PSIHO-KINEZE ukazuju da se nešto tako upravo dešava. Iako ih većina naučnika ne smatra definitivnim, dokazi za PSIHOSOMATSKU interakciju (vidi, takođe, BIOFIDBEK) teško se mogu odbaciti, pri čemu navode na zaključak da se duhovni efekti ne mogu uvek objasniti u terminima fizičke aktivnosti mozga. Mada je preuranjeno kazati da je problem telo-duh rešen, danas je izvesno da su ga eksperimentalna i teorijska nauka rasvetlile i da se čini verovatnim rešenje u terminima interakcionizma ili postojanja fizičko-mentalne neprekidnosti /30, 43/.

˝Opominjite se riječi koju vam ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako mene izgnaše, i vas će izgnati: ako moju riječ održaše, i vašu će održati˝ (Jovan 15,20). Progonstvo Božjih prijatelja samo je jedan od aspekata vekovnog rata kojim se Satana i sile zla suprotstavljaju Bogu i njegovim slugama, rata koji će prestati tek kad zmija bude smrvljena.

Prokletstvo i proklinjanje pokreću dubinske sile koje nadilaze čoveka; snagom izgovorene reči, koja kao da automatski razvija svoja pogubna dela, proklinjanje budi strahovitu snagu zla i greha, neumoljivu logiku koja od zla vodi k nesreći. Zbog toga, prokletstvo uključuje u sebi dva usko povezana pojma, uzrok ili uslov pa preko njih učinak koji iz toga sledi: ˝Kad si to i to učinio (ako to i to učiniš), stići ćete takva i takva nesreća˝. Onaj koji proklinje ne može olako proklinjati a da na samog sebe ne nagna prokletstvo koje priziva. Da bi neko proklinjao, mora imati neko pravo na dubinu njegovog bića, pravo zakonske ili očinske vlasti ili pak pravo što ga daje-beda ili nepravedno ugnjetavanje, Božje pravo. Prva reč proklinjanja izlazi iz usta Isusovih samo kod poslednjeg nastupa: ˝Idite od mene, prokleti!˝ (Mateja 25,41). I upozorava nas da neće promeniti svoje ponašanje u poslednjem času: ˝I ko čuje moje reči i ne veruje, ja mu neću suditi...Riječ koju ja govorih ona će mu suditi u pošljednji dan˝ (Jovan 12,47-48).

Propovedati znači u naše vreme isto što i nagoveštavati događaj spasenja kao i poučavati. Uprkos različitosti vremena, mesta i slušalaca, propovedanje Jovana Krstitelja, zatim Isusovo, Petrovo, Pavlovo ili Jovanovo propovedanje - uvek ona imaju istu šemu i isti smer: pozvati na to da se sledi njihova nauka i nagovestiti određeni događaj. Propovedanje je misterija po sadržaju porke; pmp je to i oblikom u kojem se ta poruka nagoveštava; misterija propovedane Reči, misterija propovednika koji nagoveštava tu Reč. Ponos propovednikov proizilazi iz toga što je postavljen za apostola. On ima puni autoritet, te kao i prvi apostoli govori sa sigurnošću. On mora propovedati Reč u zgodno i nezgodno vreme. ˝Toga rai i mi zahvaljujemo Bogu bez prestanka što vi primivši od nas riječ čuvenja Božijega primiste ne kao riječ čovječiju, nego (kao što zaista jest) riječ Božiju, koja i čini u vama koji vjerujete˝ (1. Solunjanima ,13).

Dobijanje informacije o budućnosti ili o nečemu što se ne zna i to, uglavnom, uz pomoć nekog mehaničkog sredstva (kristalne kugle, špila karata, novčića) ili nekog postupka "čitanja (čitanje dlana, I ČING, ASTROLOGIJA, tumačenje snova). Proricanje se razlikuje od PREDSKAZANJA upravo zbog ovih posredničkih sredstava, i po tome što se do informacije dolazi s namerom a ne neočekivano. Mada su postupci gatara često puko šarlatanstvo, informacije koje se dobijaju od njih su isto tako često zapanjujuće tačne. Ova činjenica može da znači postojanje paranormalne psihičke sposobnosti ljudskih bića, zatim, neadekvatnost "zdravorazumskih" shvatanja o vremenu, kao i delovanje "principa bezuzročne povezanosti" u univerzumu (vidi pod SINHRONICITET). Međutim, nijedno od ova tri "objašnjenja" proricanja ne objašnjava adekvatno sve njegove forme, a pošto su te forme međusobno protivrečne, čini se da treba uzeti u obzir sva tri objašnjenja ako se želi doći do obuhvatnog gledišta o ovom fenomenu.

Na početku NZ proročka pouka je u čistoti u propovedanju Jovana Krstitelja. Luka ovako govori o njegovim naukama: ˝I mnoge će sinove Izrailjeve obratiti ka Gospodu Bogu njihovome˝ (Luka 1,16). Njegova je poruka zgusnuta u jednoj rečenici: ˝Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko˝ (Mateja 3,2). Jovan krsti vodom svetom, a Isus Duhom svetim. Svugde na starom Istoku ima ljudi koji se bave magijom, koji se smatraju pogodnim da od božanstva prime neku poruku. Ponekad ih pitaju za savet pre nekog događaja. Kako je profetizam jedna predaja, u izrailjskoj zajednici mu pripada sasvim određeno mesto: on je njen sastavni deo, ali ga ona ne apsorbira; vidimo da prorok, pored sveštenika ima svoju ulogu kod carevog krunisanja. Car, sveštenik i prorok dugo su vremena glavna poluga izrailjskog društva: dosta su različiti, da bi ponekad bili suparnici, ali obično su nužno potrebni jedan drugome. Proroku pripada mesto u zajednici, ali tek ga poziv čini prorokom. To jasno vidimo kada su pozvani po imenu Mojsije, Samuilo, Amos, Isaija, Jeremija, Jezekilj. Poziv uvek vodi ka nekom događaju ili događajima, kome su oruđe usta proroka koji će govoriti Božju reč. Oni koji govore u vlastito ime a da nisu poslani (Jeremija 27,15) te slede vlastiti duh, to su lažni proroci. Pravi su proroci svesni da ih neko Drugi prisiljava, pa im se dešava da se moraju ispravljati ako su govorili iz ličnih pobuda. Proroci povezuju Boga živoga s njegovim bićem u jedinstvenosti sadašnjeg trenutka. Ali upravo iz tog razloga njihova je poruka okrenuta prema budućnosti: vide je gde dolazi s dva lica - kao kazna i kao spas. Novi zavet je svestan da ispunjava obećanja Staroga zaveta. Čini se da knjiga Isaijina, koja već znači vrhunac proroštva, a najviše Pesma o Sluzi glavna je karika između jednoga i drugoga Saveza. Čudesni znaci prate pojavu Isusa kao proroka; taj osnov označava Proroka u najvišem smislu reči. Isus svoje reči prima od Oca, ali on je -reći će Jovan - I riječ postade tijelo (Jovan 1,14). I koji je prorok ikad predstavio sebe lično kao vrelo istine i života? Proroci su govorili: ˝Reč je Božja˝. Isus kaže: ˝Zaista, zaista vam kažem...˝ - ˝A proroštvo ako će i prestati˝ tumači Pavle (1. Korinćanima 13,8). Ali to će se dogoditi na kraju vremena. Starozavetnom kao i novozavetnom proroku nije jedini zadatak predskazivati budućnost on uzdiže, opominje i teši (1. Korinćanima 14,3) i ti su zadaci tesno povezni sa propovedanjem. Polemika je da li je poslednji prorok po Bibliji Jovan Krstitelj ili Isus iz Nazareta.

Pored tri prostorne dimenzije koje normalno opažamo, TEORIJA RELATIVNOSTI predlaže postojanje četvrte dimenzije koja čini neprekidnost u kojoj su sjedinjeni prostor i vreme.

U budističkoj i hinduističkoj religiji označava egotranscendentno stanje svesti, koje je krajnji cilj religioznog življenja i discipline. ZEN budizam i razne škole JOGE nude razne metode za postizanje prosvetljenja tako da, u zavisnosti od svoga temperamenta, pojedinci mogu da izaberu onaj koji im najbolje odgovara. Kao iskustven doživljaj, prosvetljenje predstavlja postizanje sjedinjavanja sa božanstvom, za šta se uglavnom smatra da ima i objektivnu i subjektivnu realnost. Obavezan predznak prosvetljenja jeste iskustvo oslobađanja od pojmovnih i fizičkih spona sa materijalnim svetom, koje ograničavaju svest na ego-dimenziju. Stupnjevi u napredovanju ka prosvetljenju uglavnom se poklapaju sa stupnjevima zapadnjačkog MISTICIZMA, a samo prosvetljenje može se porediti sa KOSMIČKOM SVEŠĆU. Osnovna razlika između istočnjačkih t zapadnjačkih religija jeste što se kod prvih u centru pažnje nalazi iskustvo i što se u njima razvijaju razni načini po stizanja ovog iskustva od strane bilo koga a ne samo od strane izuzetno nadarenih ili od strane, navodno, "izabranog" sveštenstva.

Mnogobošci koji su u drevna vremena prelazili u jevrejsku veru, koja nije misionarska i više odbija nego što traži vernike među drugim narodima. Prozeliti su u SZ nazivaju pridošlicama. O pridošlicama tj. došljacima iz drugih zemalja i naroda, koji su obitavali sa Jevrejima, ima mnogo izveštaja u SZ, ali ti izveštaji su neujednačeni i iz njih možemo da zaključimo samo o veoma tolerantnom stavu Jevreja prema došljacima (obrazloženje u SZ: ˝i ti si bio stranac u zemlji misirskoj˝!)

Jedan opšti pojam koji se koristi da imenuje niz PARANORMALNIH FENOMENA, i mentalnih i fizičkih, poglavito TELEPATIJU, VIDOVITOST, PREKOGNICIJU I PSIHOKINEZU. Postoji škola mišljenja koja smatra da je psi jedna preostala funkcija kod ljudi, vraćanje na raniji stupanj evolucije, a postoji i druga škola koja tvrdi da je to jedna evolutivna funkcija, koja ide u na pred ka razvijenijem stupnju evolucije. Obe škole mogu da iznesu činjenice koje podržavaju njihov stav. Argument o preostaloj funkciji iz ranijeg doba ima podršku u primećenoj činjenici da ljudi sa psi sposobnostima nisu vidljivo umno razvijeni ljudi u bilo kom opštepriznatom smislu. Oni nisu kao grupa istaknuti po svojoj mudrosti ili moralnosti. Oni su, u stvari, raznovrsni, kao ljudi sa bilo kojim drugim retkim darom, kao na primer darom za umetnost i poeziju; a postoje neki dokazi da izvestan stepen naivnosti ide na ruku psi funkcionisanju i da više aktivnosti moždane kore inhibiraju to funkcionisanje. Takođe ljudi u histeričnim i psihotičnim stanjima češće ispoljavaju psi sposobnosti nego sasvim integrisani i uravnoteženi ljudi, i ako normalno uravnoteženi ljudi pokažu takve sposobnosti to je obično u situacijama neke krize kada, može se obrazlagati, latentni arhaični način komuniciranja privremeno zgrabi "nesvesno" da se suoči sa problemom vitalnog transfera informacije, koji normalno pouzdaniji načini - što ih je razvio homo sapiens u toku evolucije — nisu u tim okolnostima sposobni da izvrše. U prilog alternativnog gledišta da je psi jedna napredna i evolucionarna funkcija, ima dokaza iz raznih izvora koji kazuju da psi sposobnosti manifestuju ljudi koji praktikuju razne discipline samo razvoja, ili čije su ličnosti integrisane u psihoterapiji. U joginskim učenjima, pojavljivanje siddhi-ja (specijalnih moći) ili psi sposobnosti, u toku joga vežbanja, jeste priznata činjenica, i vežbač je upozorava da ne bude zaveden ili začuđen moćima koje je stekao. Pošto je svrha joginskog vežbanja da osposobi pojedinca da dostigne SAMADHI3 (prosvetljenje) i oslobađanje od ciklusa rođenja i smrti, upražnjavanje psi moći radi njih samih, vezivanje za njih i oholost zbog posedovanja tih moći smatraju se nazadnim tendencijama. Debata o tome da li je psi preživela ili evolutivna funkcija, ne rešava se opredeljivanjem za jedno ili drugo gledište. Dokazi pokazuju da ima istine u ezoterijskim učenjima koja tvrde da postoje više i niže psi forme. Nije obavezna psihološka povezanost između psi sposobnosti i spiritualnosti i evolutivnog razvoja, mada samo postojanje nematerijalnih realnosti i interakcija daje podršku gledištu da svet koji opažamo preko naših normalnih čula nije sve, i da su različite iskustvene realnosti dostupne drugačijim stanjima sveti. Sa gledišta OPŠTE TEORIJE SISTEMA1, na prirodne sisteme gleda se kao da su manje-više visoko razvijeni zavisno od mnoštva funkcija ili broja informacija koje mogu da drže u sebi dok održavaju stanje strukturalne organizacije. Pošto je psi produžetak efikasne sposobnosti skupljanja informacija jednog organizma, na psi se može gledati sa ovog stanovišta kao na jednu funkciju visoko razvijenog sistema, ali samo pod uslovom da taj sistem ostane stabilan. Prema Bergsonovoj filter teoriji SVESTI4, čulni sistemi su oblikovani da filtriraju i redu kuju informacijski input da se ne bi pretovario procesni sistem. Osoba koja ide za tim da zaustavi proces filtriranja i propusti više informacija u svest kultivišući psi sposobnosti, treba da je svesna opasnosti preopterećenja. Činjenica da ljudi u psihotičnim i histeričnim stanjima češće manifestuju psi nego uravnoteženi ljudi, može značiti da su takva stanja pogodna za pojavljivanje psi sposobnosti ali, s druge strane, može biti da psi sposobnosti koje su prerano razvijene i neprilagođene opštem psihološkom stanju individue u stvari prouzrokuju psihozu ili histeriju. Jasno je da psi normalno nije neophodan za opstanak i zadovoljenje primarnih potreba, a može ih čak i ugroziti. Onda, odakle toliko interesovanje koje se pokazuje za psi u skorašnje vreme? Dva različita uzroka se mogu sugerisati. Prvo, psi nosi u sebi fascinaciju neobjašnjivog, misterioznost, a za neke ljude možda i omamljujući miris natprirodnog. Drugo, psi predstavlja izazov za nauku. Mada nauka nije objasnila i primila psi, ovi fenomeni su manje disonantni umovima koji su navikli da kontempliraju nad čudima moderne subatomske fizike i kosmologije nego ranijim naučnicima ukopanim u materijalističko-racionalistički način gledanja na svet.

Termin je 1957. godine skovao psiholog Hamfri Osmond (H. Osmond). Prvi put je korišćen u okviru psiholoških istraživanja delovanja psihoaktivnih droga. Kasnije se koristi slobodnije, da označi bizarna mentalna stanja izazvana drogom i njihovo izražavanje u umetničkim delima koje odlikuju iskrivljena figurativnost i jarke disonantne boje. Prethodno korišćeni termini za psiho-aktivne hemijske supstance, "psihomi-metici" i "halucinogeni", implicirali su da ove supstance deluju tako da podražavaju psihozu ili izazivaju halucinacije. Novi termin "psihodelični", istakao je mogućnost da ove supstance kataliziraju neuobičajene mentalne procese i da nesvesni materijal čine dostupnim iskustvu i svesnom. U kasnim šezdesetim i ranim sedamdesetim godinama, kada je upotreba LSD-a i meskalina zabranjena, čak i u psihološkim istraživanjima, psiholozi su izveli niz ekstenzivnih fenomenoloških studija o psihodeličnim iskustvima. Dr Stanislav Grof koristio je LSD u istraživanjima i u kliničkoj praksi. Uočio je da tokom nekoliko psihoterapeutskih seansi sa LSD kiselinom pacijenti prolaze kroz različite faze, kao da se različiti slojevi nesvesnog redom otvaraju i integrišu u ličnost. Prvu kategoriju psihodeličnog iskustva čine apstraktne i estetske vizije, očaravajuća snažna iskustva i bizarna iskrivljavanja senzornih doživljaja. O ovakvoj vrsti doživljaja najčešće izveštavaju ljudi koji su probali LSD jednom ili dva puta, u eksperimentalne svrhe. Međutim, ako je čovek nepripremljen ili su okolnosti nepovoljne, ova snažna vizionarska iskustva mogu biti štetna. Ljudi sa emocionalnim problemima ili psihološki neuravnoteženi, pod dejstvom LSD-a mogu otkriti ono što Grof naziva psihodinamičkim nivoom nesvesnog, koji se pojavljuje u sledećoj fazi tokom seansi. Na ovom nivou, smatra Grof, kao interpretativni okvir mogu koristiti Frojdove koncepcije nesvesnog i psihoseksualnih dinamizama. U izvesnoj meri validnost ovih koncepcija je potvrđena. Oslobađaju se mnoga lična životna iskustva, počev od perioda detinjstva. Ova iskustva teže da se sakupe oko primarne traume tako da, kada se pod dejstvom droge pokrene okidač, nadiranje emocija vezanih za neki problem ili događaj može da bude opasno. Ispod psiho-dinamičkog nivoa Grof nalazi sloj nesvesnog koga psihoanalitička teorija nije otkrila. Ovaj sloj Grof naziva PERINATALNIM ISKUSTVOM i smatra da "svako ko dostigne ove nivoe razvija značajne uvide u spiritualne i religiozne dimenzije u univerzalnoj strukturi sveta". Kada subjekti prođu kroz poslednje dve faze i integrišu materijale iz psihodinamičkog i perinatalnog nivoa, oni, po Grofu, ulaze u fazu TRANSPERSONALNIH iskustava, koja dominira u sledećim seansama. Na ovom nivou ego granice postaju labavi je, svest se proširuje da obuhvati druge ljude i druge aspekte sveta, a u nekim slučajevima prekoračuju se i same granice prostora i vremena. Grof navodi da je imao teškoća da pomiri saznanja o ovim iskustvima sa konvencionalno naučnom filozofijom ili koju je do tada verovao. Robert Masters (R. Masters) i Džin Hjuston (J. Houston), na osnovu ekstenzivnih istraživanja, došli su do sličnih zaključaka kao i Grof. Ovi su autori u po redili mistična iskustva indukovana drogom i iskustva dobijena kroz tradicionalne mukotrpne metode discipline. Ove metode aktiviraju proces pražnjenja svesti od svih empirijskih sadržaja, dok se u iskustvima sa drogom dešava upravo suprotno. "Svest se širi uključujući mnoštvo novih fenomena u subjektovu svest." Na osnovu istraživanja sa 6 subjekata koji su pod dejstvom droge imali mistična iskustva, Masters i Hjuston su zaključili sledeće: "Povoljan efekat psihodeličnog iskustva bio je taj što subjekt prolazi kroz proces doživljavanja suštine na takav način da to osvetljava celokupnu egzistenciju, što ga čini zainteresovanijim i aktivnijim u odnosu na fenomene postojanja nego što je bio do tada. Stoga, umesto da se povlači iz sveta, kako su često činili tradicionalni mistici, njega proces sopstvenog doživljavanja inspiriše za neku vrstu sletanja u stvarnost.

Metod psihoterapije čiji je cilj da objektiviziranjem subjektovih osećanja u jednom dramskom kontekstu učini subjekta svesnim ovih osećanja i sposobnim da resi probleme koji proističu iz osećanja ili njihovog potiskivanja. Ovaj je metod razvio rumunski psihijatar Jakob L. Moreno (J. L. Moreno). Moreno je odbacio psihoanalizu kao sistem "nerealnih transakcija" između pacijenta i sveta. Psihodramsko pozorište koje je razvio Moreno sastoji se od okrugle bine sa različitim nivoima koje Moreno naziva "nivoima aspiracije". Na ovoj bini terapeut/upravnik ohrabruje pacijenta/protagonistu da spontano, verbalno, gestovno ili emotivno izrazi potisnuta osećanja ili aspiracije. Glumac/terapeut može igrati i druge uloge u psihodrami, sa ciljem da fokusira subjektova osećanja i reakcije. Subjekt koji je suviše inhibiran da bi se direktno uključio u psihodrarnu može da posmatra iz publike dok ga na bini predstavlja njegov tzv. "pomoćni ego". Publiku čine porodica, prijatelji i drugi pacijenti. Ovo iskustvo može i njima koristiti. Nakon izvođenja, terapeut analizira psihodrarnu, nekad i uz pomoć video snimka. Po Morenu, psihodrama nije samo terapija, već i način da čovek postigne određeni "nivo egzistencijalnosti i dubine", autentičnosti i ispunjenja u životu i odnosima, što ne može da postigne ortodoksna psihijatrija. Psihodrama ima neke sličnosti sa PSIHOSINTEZOM, TERAPIJOM SUSRETANJA I GEŠTALT TERAPIJOM.

Ovaj sistem samorazvoja stvorio je dr Maksvel Male (M. Maltz), plastični hirurg koji je tokom svog rada uočio značaj koji čovekova slika o sebi ima za njegovu ličnost i ponašanje. Male je smatrao da se u psihologiji mogu primeniti principi kibernetike, nauke o uspešnoj organizaciji i kontroli. U kibernetici, mehanički i organski sistemi shvataju se kao usmereni cilju, sistemi koji su najuspešniji kada sve aspekte njihovog funkcionisanja kontroliše ova orijentacija ka cilju. Analogno, kod čoveka slika o sebi funkcioniše kao jedan cilj i određuje ponašanje i sređivanje informacija. Negativna slika o sebi privlači negativne informacije, a pozitivna slika o sebi pozitivne informacije. Male je razvio praktični program vežbi, koji treba da omogući subjektu da stvori pozitivnu i realističnu sliku o sebi, uz pomoć autosugestije, traženja cilja i izmene ponašanja.

Efekat uma na materiju bez posredovanja motornih mehanizama, to jest telesnih mišića i nerava. Činjenica da um može da deluje direktno na materijalni svet očigledno je demonstrirana od strane neurofiziologa dr Voltera (W. Grey Walter), koji je izneo svoja istraživanja naučnom svetu 1969. Volter je smestio svoje ispitanike ispred TV ekrana na kome će se, kako im je rekao, pojaviti jedna "interesantna scena" kad oni pritisnu određeno dugme. Na frontalni deo njihovog korteksa bile su prikačene elektrode koje su prenosile i pojačavale električne impulse od mozga do televizora. Volter je otkrio da mozak proizvodi mali "talas očekivanja" oko jedne sekunde pre nego što bi ispitanik pritisnuo dugme, i da ovaj talas, pojačan, sam menja scenu na TV ekranu. Neki ispitanici su naučili da menjaju sliku bukvalno po svojoj volji, čak i bez baktanja sa pritiskanjem dugmeta. Volterovi podaci nisu bili ismejani, jer oni nisu dobijeni u poteri za parapsihološkim istraživanjima, već su njegovi eksperimenti jasno demonstrirali da je misao neka vrsta energije i da psihokineza nije teorijski neverovatna. Psihokineza (PK) je bila velika novost pre nekoliko godina zbog podviga izraelskog medijuma Gelera (Uri Geller)* i drugih koji su savijali metalne predmete. Celerov prenaglašeni način demonstriranja svojih moći, kombinovan sa zajedljivošću njegovih kritičara, posebno mađioničara koji su tražili da pokažu kako je on možda varalica, doprineli su tome da se diskredituju PK i Geler u očima mnogih ljudi. Ipak, bilo je puno naučnih eksperimenata sa Gelerom, koji nisu mnogo publikovani, a njihove rezultate bilo je teško objasniti. Berd (Eldon Byrd), mornarički naučnik, izneo je činjenicu da je Geler uspeo da iskrivi komad nitinola. metalne legure koja se normalno ne da iskriviti sem ako je zagrejana iznad 900°F. Hok (Ronald Hawke) iz Lawrence Livermore laboratorije na kalifornijskom univerzitetu rekao je da je Geler uspeo da izmeni ili izbriše magnetske programe pohranjene na karticama koje se koriste da ubacuju informacije u kompjutere. Profesor Hestid (John Hasted) sa Birkbeck koledža u Londonu izvestio je o slučaju dematerijalizacije koji se desio kada je Geler posetio njegovu laboratoriju, a takođe je naveo i jedan eksperiment u kojem je ovaj medijum ubrzao brzinu otkucaja Gajgerovog brojača. Druge dokaze za dešavanje PK daju fenomeni kao što je POLTERGEIST i MEDIJUMSKO ISCELITELJSTVO. U ranom periodu duhovnih istraživanja, prijavljeni su PK efekti na spiritualističkim seansama, kada bi se skupila grupa ljudi obično sa fizičkim MEDIJUMOM, da opšte sa nabeđenim duhovima, čiji je omiljeni način demonstriranja svoje prisutnosti bio taj što su činili da se stolovi i drugi predmeti kreću ili levitiraju. Skorašnji eksperimenti sa "grupom koja sedi", koji su vođeni pod uslovima sličnim seansama, ali sa sofisticiranijim metodama kontrole i registrovanja rezultata, i bez obaveznog rada sa "duhovnom" hipotezom, demonstrirali su da značajni PK efekti mogu da se proizvedu od strane "grupnog uma". Jedna grupa koja je radila u Torontu čak je demonstrirala ovaj fenomen na televiziji.

Testiranje, merenje i procenjivanje inteligencije. Ova je grana bila popularnija pedesetih i šezdesetih godina nego danas. Kritikovana je, prvo zato što se njena pretpostavljena objektivnost može dovesti u sumnju i, drugo, zato što je u njenu metodologiju Ugrađena pristrasnost prema nekim grupama, posebno rasnim. I, što je najvažnije, među psiholozima ne postoji saglasnost po pitanju prirode i odlika ispitivane sposobnosti. Na pitanje šta je inteligencija, jedan od kritičara psihometrike odgovorio je: "Ono šta testovi inteligencije mere".

Predstavlja mešavinu analitičkih i aktivnih tehnika čiji je cilj dovođenje do integracije i razvoja sopstvenosti i usmeravanje psihičkih energija koje se oslobađaju tokom ovog procesa. Tvorac ove tehnike je (talijanski psiholog Roberto Asađoli (R. Assagioli). Na njegova shvatanja u početku je uticala FROJDOVA PSIHOLOGIJA, ali su mu ubrzo zasmetali pristrasnost i ograničenje ove teorije, kako u pogledu konceptualnog modela dinamizama psihe tako i u pogledu usmerenosti terapeutskog metoda ka prilagođavanju umesto prema individualnom razvoju. Asađoli je hteo da duhovne potrebe i aspiracije uvede u područje sistematske psihologije čoveka, discipline koja je istovremeno bila teoretska i praktična. Može se reći da je pokušao da Frojdovu "dubinsku psihologiju", koja naglašava patologiju nesvesnog, dopuni "psihologijom uzdizanja", koja je naglasila kreativne i integrativne moći "nadsvesti" ili "više sopstvenosti". Osnovni cilj psihosinteze jeste da subjekt otkrije, aktivira i uskladi sve odlike i sposobnosti koje konstituišu njenu jedinstvenu sopstvenost. U početku terapije otkrivaju se i deaktiviraju psihičke komponente koje nisu fundamentalne za sopstvenost ili koje inhibiraju njeno ispunjenje. U ovoj fazi mogu da se koriste i psihoanalitičke tehnike. Psihosinteza, međutim, ide dalje od psihoanalize, aktivirajući svesno i volju da bi se oslobođene energije, fizičke i duhovne, usmerile u kreativno izražavanje. Principi psihosinteze mogu se primeniti i za usklađivanje interpersonalnih odnosa i odnosa u socijalnim grupama. U knjizi Psihosinteza (1965) Asa doli je opisao tehnike koje je razvio tokom nekoliko decenija terapeutske prakse i eksperimentisanja.

Činjenica da su fizička i mentalna stanja povezana, da telesne tegobe mogu biti posledica stanja duha, priznata je i u ortodoksnoj medicinskoj teoriji. Malo se, međutim, zna o procesima uključenim u psihosomatske oboljenje i o načinima na koje se patološka stanja duha prevode u patološka stanja tela. U ranijim shvatanjima pojma "psihosomatske oboljenje", bilo je implicirano da simptomi psihogenog porekla nisu hronični i da su lakše izlečivi nego poremećaji čisto organskog porekla. Slabije korišćenje pojma psihosomatske oboljenje danas delom se može pripisati ovom početnom naivnom uverenju. Pored toga, teško je precizno odrediti klasu ovih oboljenja, između ostalog i zato što je danas prihvaćeno stanovište da je interakcija fizičkih i mentalnih faktora uključena u uzročnike svih oboljenja.

Termin koji obično koriste ruski i istočnoevropski naučnici da odrede multidisciplinarnu studiju PSI fenomena. Polje istraživanja obuhvata i parapsihologiju, ali se preferira termin psihotronika, jer on ne sugeriše.da je to granična ili neortodoksna nauka (prefiks "para" znači "pored"), i takođe zato što on ističe orijentaciju istraživača ka dobijanju fizičkih pre nego psiholoških objašnjenja ovih fenomena.

U psihijatriji odnosi se na klasu težih mentalnih oboljenja koje odlikuje rastrojstvo ličnosti, neadekvatan odnos prema stvarnosti, nedostatak svesti o bolesti i, ponekad, pojavljivanje halucinacija. Za organske psihoze (kod alkoholizma, arterioskleroze i senilnosti) obično se smatraju odgovornim izrođene funkcije mozga. Po pitanju uzroka tzv. funkcionalnih psihoza (kao što su paranoja, šizofrenija i manično-depresivna psihoza), u medicini i psihijatriji ne postoji saglasnost. Psihotični pacijenti reaguju na medikamentoznu terapiju, što bi ukazivalo da su poremećaji biohemijske prirode, ali i na psihoterapiju, što bi sugeriralo da su psihogeni. Dešava se da dođe do poboljšanja i bez ikakve terapije ili kao rezultat promena u sredinskim ili ličnim okolnostima, što daje izvesnu podršku shvatanjima ANTI-PSIHIJATRIJE.

Teorija EVOLUCIJE koju su 1977-8. godine nezavisno predložili harvardski paleontolog Stefan Džej Guld* (Gould) i Nils Eldridž* (Eldridge) iz Američkog prirodnjačkog muzeja. Nasuprot DARVINIZMU, po njihovoj teoriji evolucija nije postepen proces nego se odvija u periodičnim "skokovima". Nepostojanje fosilnih ostataka prelaznih životnih oblika, na primer, između reptila i sisara, kao i dokaz o koegzistenciji nekih vrsta koje su se prema darvinističkoj teoriji trebale pojaviti jedna posle druge, predstavljaju dva velika problema za darvinizam. Ove dve činjenice su, međutim, konzistentne sa prekidnim ekvilibrijumom. Ukoliko se dešavaju evolutivni skokovi, onda neće biti prelaznih oblika i ako se, kao što smatra ova teorija, ovi skokovi najpre dešavaju sa manjim delom neke veće populacije, onda se može očekivati i koegzistencija jedinki sa različitog evolutivnog stupnja. Teorija iznosi pretpostavku da bi se ovi evolutivni skokovi dešavali prilikom izlaganja manjeg dela populacije nekom abnormalnom stresu. Stres tada dovodi do prekidnosti ekvilibrijuma u društvu, uspostavljajući unutrašnje perturbacije koje je moguće razrešiti jedino skokom koji će uspostaviti novi ekvilibrijum na višem nivou. Ovo stanovište je u skladu sa OPŠTOM TEORIJOM SISTEMA i sa teorijom OSIPAJUĆIH STRUKTURA /111/.

Religiozni smisao pustinje različito je usmeren, već prema tome da li se misli na neko geografsko mesto ili na neko povlašteno razdoblje istorije spasenja. S onog prvog pogleda, pustinja je zemlja kojoj je Bog uskratio svoj blagoslov. Pustinja, slana zemlja - suprotnost od zemlje gde su ljudi nastanjeni i čini prokletstvo blagoslovu. Ako pustinja i zadržava uvek svoje obeležje pustog mesta, ona pre svega doziva u svest jedno razdoblje svete istorije: rođenje Božjeg naroda. Biblijski se simbolizam pustinje, dakle, ni u kom slučaju ne može mešati sa samovoljnom mistikom samoće ili bega od civilizacije; taj simbolizam ne upućuje na povratak u neku idealnu pustinju; on cilja na prolaz kroz vreme pustinje; savršeni pralik tog prolaza jeste Izrailjev izlazak. Ako je vreme pustinje idealno vreme, zašto da se ono neprekidno ne nastavlja? Baš zato su Rihavovci živeli pod šatorom, kako bi iskazali osuđivanje kanaanske civilizacije (Jeremija 35), a kumranski su monasi raskinuli sa službenim sveštenstvom u Jerusalimu. Ta mistika bega u pustinju ima i svoju veličinu a spas na kraju vremena prikazan je u nekim apokalipsama kao preobražaj pustinje u raj; Mesija će se tada pojaviti u pustinji (Mateja 24,26; Dela 21,28; Otkrivenje 12,6-14). I tako dok su esenske zajednice, kao one u Kumranu, propovedale odvajanje od grada i bežale u pustinju, Jovan Krstitelj ne želi veličati mistiku pustinje. On u njoj objavljuje svoju poruku, ali zato da bi ponovo proživljavao nekadašnje povlašteno vreme; a pošto je voda obnovila srca, on vraća krštene njihovom poslu (Luka 3,10-14). Za vreme svoga javnog života Isus se, bez sumnje, koristio pustinjom kao utočištem pred mnoštvom, utočištem koje je potrebno za molitvu u samoći. Isus je živa voda, hleb s neba, put i vođa, svetlo u noći, zmija što daje život svima koji u nju gledaju da budu spašeni; on je najzad onaj u kome se ostvaruje prisna spoznaja Boga, zajedništvom u njegovom telu i krvi. U nekom se smislu može reći da je Isus naša pustinja: u njemu smo prevazišli iskušenje, u njemu imamo savršeno zajedništvo s Bogom. Odsad je pustinja kao mesto i vremensko razdoblje ispunjenja u Isusu; pralik tu ustupa mesto stvarnosti.

Stari Semiti su bili putnici. U njihovom životu put, drum i staza imaju bitnu ulogu. Sasvim je prirodno da se on istim rečnikom koristi i kad je reč o religioznom i samotnjačkom životu. U razdoblju jevrejstva čovekovo samotnjačko ponašanje zažeto je u nauci o ˝dva puta˝. Postoje dva načina ponašanja, dva puta: dobar i loš. Put vrline, jednak i savršen put, sastoji se u vršenju pravednosti, u vernosti i istini, u traženju mira. Spisi mudrosti objavljuju da je upravo to put života koji osigurava dug, uspešan život i samospoznaju. Loš, krivudavi put jeste onaj što ga slede bezumni, grešnici, zlikovci. On vodi u propast i u smrt. Čovek je sposoban birati između ta dva puta i odgovoran je za svoj izbor. Jevanđelje upozorava da je put što vodi u život uzak i da je malo onih koji na njega kroče; naprotiv, velik je broj onih koji slede širok put što vodi u smrt (Mateja 7,13 i d.).