Čovek je svugde u Bibliji u poslu. No taj rad zanatlije ili sitnog poljoprivrednika dosta se razlikuje od intenzivnog i organizovanog rada što ga u nama dočaravaju moderne vizije rada, i stoga smo skloni verovati da Pismo neće da zna za rad ili da ga slabo poznaje. Budući da ono ne sadrži načelne sudove o vrednosti i značaju rada, ponekad smo u ubeđenju da u našoj mašti odvojeno uzimamo poneki slučajno odabrani obrazac i da njime potkrepimo vlastite teze. Biblija ne odgovara na sva naša pitanja, ali, uzeta u celini, ona nas uvodi u stvarnost rada, njegove vrednosti, njegove muke, kreacije i njegova otkupljenja. Sufijski učitelj, Georgij Gurdžijev, smatrao je da potencijal za spiritualitu evoluciju, makar što je možda isključivo svojstven samo čoveku, samim tim još ne predstavlja i gotovu stvar, i za njegovo ostvarenje potrebni su neprekidan napor i posvećenost. U svom Institutu za harmoničan razvoj čoveka, u Fontenblou, u Francuskoj, svoje učenike je podvrgavao iscrpljujućem treningu koji se nazivao "rad". Rad je uključivao podvrgavanje Gurdžijevoj volji i komandama, pa čak i trpljenje uvreda, nemilosrdnih saslušavanja i fizičkih kažnjavanja. Ponekad se radilo o pravom fizičkom radu, kao na primer kopanju ili zidanju, pri čemu su učenici bivali gonjeni do krajnje iscrpljenosti. Na grupnim seansama se jedan od aspekata rada sastojao u izvođenju sekvence prinudnih igara ili, kako su nazivane, "pokreta" koji su iziskivali neprirodnu koordinaciju i zamrzavanje kretnji, kao na primer u vežbi "prisebnost". Gurdžijev je učio da većina ljudi kroz život prolazi spavajući i da onu nekolicinu", koji teba da povuku napred ljudsku evoluciju, treba kao prvo probuditi. Mada u kontekstu istočnjačkih religija ovo nije niti nepoznat niti sporan iskaz, Gurdžijevov "rad" ipak ima elemenata ekscentričnosti i proizvoljnosti, kao i elitizma i autoritarnosti, što je sve u neskladu sa njegovom navodnom duhovnjačkom orijentacijom kao i sa sufi tradicijom iz koje, opet navodno, treba da potiče. Štaviše, uz rad su išli i takva poluozbiljna metafizika i cinična mistagogija da se čovek mora zapitati da li je cilj bio ispunjenje ili sprdanje sa aspiracijama posvećenika.

Udruženje radioničara definiše radioniku kao "metod lečenja na daljinu, korišćenjem ekstrasenzornih moći, preko nekog instrumenta ili drugih sredstava. Na taj način uvežbani stručnjak može da otkrije uzrok oboljenja u bilo kom živom sistemu, bilo da je to čovek, životinja, biljka ili zemljište. Tokom terapije, pacijent počinje da koristi energiju, što mu pomaže da održi optimalno zdravstveno stanje. Bazična pretpostavka teorije i prakse radionike jeste da svi živi oblici, pa i čovek, imaju jednu zajedničku osnovu, a to je da su zaronjeni u elektromagnetno polje. Ako se ovo polje dovoljno poremeti, organizam može da oboli". "Radionika" je, znači, nova reč za drevnu medicinsku praksu MEDIJUMSKOG ISCELITELJSTVA5. Od drevnog lečenja radionika se razlikuje po tome što teži da otkrije, šta leži u osnovi procesa takvog lečenja. Metodu je razvio 1910. godine, u San Francisku, lekar Albert Abrams. Ispitujući pacijenta sa izraslinom na usni, Abrams je otkrio da se pritiskom određene tačke abdomena dobija potmuo zvuk. Dalja su istraživanja pokazala da su različita fizička oboljenja povezana sa emitovanjem takvih potmulih zvukova, dobijenih u različitim tačkama abdomena. Abrams je pretpostavio da svako oboljenje emituje elektromagnetnu radijaciju. Izveo je nekoliko veoma originalnih eksperimenata i došao do neobičnih otkrića. Jedno od tih otkrića jeste da, kada se bolesna i zdrava osoba spoje kablovima, i abdomen zdrave osobe počinje da emituje potmuli zvuk. Čak i povezivanje uzoraka njihove krvi dovodi do istog efekta. Dalja razmišljanja išla su u pravcu zaključka da, ako se bolest sastoji u izmeni radijacije koju emituje neki deo tela, onda bi tretman trebalo sprovesti odgovarajućom elektromagnetnom radijacijom. Abrams je konstruisao aparate za stvaranje takve radijacije. On je zaista postizao uspehe u lečenju, ali drugi koji su koristili njegove aparate nisu bili tako uspešni. Sam Abrams uspeh u lečenju nije pripisivao korišćenju aparata. Posle njegove smrti, njegovi sledbenici, kao što je Rut Draun (R. Drown), uveli su izmene u opremi i metodologiji eliminišući veliki deo kriptoelektričnog strujnog kola i lečeći pacijenta na daljinu. Mnogi od pristalica ove metode danas smatraju da je termin "psionika" adekvatniji od termina radionika. Analogija sa radio emitovanjem po njima je pogrešna, jer se dijagnoza i lečenje postižu uz pomoć čovekovih paranormalnih, PSI moći.

Objava Boga stvoritelja i spasioca izaziva u čoveku bujicu radosti. Kako da posmatra stvorenje a da ne otkriva: ˝Veseliću se u Gospodu˝ (Psalam 104,34) i ne priželjkuje ˝nek se veseli Gospod za djela svoja˝ (104,31)! Pred Bogom , koji je na delu u istoriji, radost obuzima svakoga ko nije bezuman (92,5 i d.) i ta se radost želi saopštiti: ˝Hodite, zapjevajmo Gospodu, pokliknimo Bogu˝ (95,1); ˝Nek se vesele nebesa, i zemlja se raduje... Pred licem Gospodnjim; jer ide˝ (96,11-13). A dolazi zato da pozove svoje verne sluge neka uđu u njegovu radost, da im otvori pristup k njoj (Mateja 25,21). Bog unosi radosti ljudskog života u svoja osećanja, a neveru kažnjava oduzimanjem tih radosti. Skromna radost što je čovek uživa sa ženom koju ljubi, u plodu svoga rada, u hrani i u nešto odmora, odoleva i kritici samoga Propovednika; on hvali tu radost koja omogućuje čoveku da zaboravi životne nevolje (Propovednik 9,9 i d.).

Grčka reč paráradeisos sastavljena je prema persijskom pardes što znači: vrt. Sedamdesetorica upotrebljavaju tu reč malo u užem, malo u religioznom značenju. U religijama Srednjeg istoka prikazivanje života bogova pozajmljuje svoje slike iz života moćnika ovoga sveta: bogovi žive naslađujući se u palatama koje okružuju vrtovi u kojima teče ˝voda života˝, u kojima pored drugih čudesnih stabala raste i ˝drvo života˝ čijim se plodom besmrtnici hrane. Njihovi hramovi ovde na zemlji, okruženi svetim vrtovima, imitacija su tog prototipa. Te su se slike, očišćene od svoga mnogoboštva, udomaćile i u Bibliji: u skladu s antropomorfističkim konvencijama. Taj isti svet slika unet je i u odvijanje svete istorije, da se dočara stanje u kome je Bog stvorio čoveka, sudbina koju mu je namenio ovde na zemlji. Bog je za njega zasadio vrt u Edenu. Njegov život u tom raju uključuje rad, mada ima obeležje idealne sreće koja mnogima svojim crtama podseća na klasične opise zlatnoga doba: prijateljstvo s Bogom, slobodno uživanje plodova vrta, gazdovanje nad životinjama, skladno jedinstvo bračnog para, moralna nedužnost okarakterisana nepostojanjem srama, odsutnost smrti koja će u ovaj svet ući usled greha. Međutim, čovekovo iskušenje takođe zauzima bitno mesto u tom iskonskom raju: Bog je u njemu smestio drvo spoznaje a Satana dolazi tu da napastvuje Evu. Pored toga , edenska sreća svojom kontradikcijom isiče bedu našeg sadašnjeg stanja, koje uključuje sasvim suprotna iskustva: to je stanje plod ljudskog greha i vezuje se uz temu izgubljenog raja. U biblijskim tekstovima opis eshatološkog raja ostaje trezan i postepeno se pročišćuje; no apokrifi ga znatno proširuju, svedočeći o konkretnom razvitku u jevrejskim verovanjima. Pre povratka u svetu zemlju, u poslednja vremena, taj služi kao prolazno boravište u koje Bog prima pravednike da čekaju dan Suda, vaskrsa i života budućega veka. To boravište što ga je Isus obećao razbojniku (Luka 23,43), samo što je već preobraženo prisutnošću onoga koji je život: ˝Danas ćeš biti sa mnom u raju˝. Koliko je do stanja blaženstva obećanog za kraj svete istorije, u to satnje prvi ulazi Isus pri kraju svoje smrti, kako bi otvorio tamo pristup otkupljenim grešnicima. Kao boravište Boga, raj je smešten izvan ovog sveta. Ali biblijski govor postavlja Božje prebivalište i u nebo. Zbog toga se raj ponekad poistovećuje s ˝trećim nebom˝, onim u kojem Bog stanuje. In paradisum deducant te angeli.. (˝u raj poveli te anđeli...˝ Pogrebna liturgija). Raj je odsad otvoren onima koji umiru u Gospodu.

Vilhelm Rajh (W. Reich), u početku Frojdov sledbenik, razvio je dvadesetih i tridesetih godina ideje i praktični rad, koji su u to vreme bili odbacivani, ali su počev od šezdesetih godina postali sve uticajniji. Iz Rajhovog pionirskog rada izrasle su metode kao što su BIO-ENERGETIKA, PRIMALNA TERAPIJA4 i ROLFING TEHNIKA. U osnovi ovog rada leži ideja da se funkcionalna i organska oboljenja mogu pripisati blokiranju prirodnih procesa primanja i davanja biološke energije. Cilj rajhijanskih terapija jeste uklanjanje ovih blokada manipulativnim tehnikama ili oslobađanjem potisnutih emocija. Po Rajhu, u zdravom organizmu energija teče bez zastoja. Psihološka trauma ili neuroza ostaju zatvorene u telu i ometaju protok energije. Energetski proces svojstven zdravom stanju može se videti u potpunom orgazmu koji prolazi kroz četiri faze, fazu tenzije, pojačanja naboja, pražnjenja i relaksacije. Rajh je našao da mnogim ljudima nedostaje orgastička sposobnost, čak i ako su seksualno aktivni. Po Rajhu, orgastička impotencija pojavljuje se kada je telo "oklopljeno", to jest kada se muskulatura navikne na napetost koja ograničava protok energije. Rajh je koristio termin "oklopljeni karakter" da označi rigidnost koja nije posledica traume ili psihoze već ego-svesti, to jest konsolidovanja ličnosti ili karaktera kao omotača fasade ili strategije da se sopstveno bivanje prikaže kao značajna pojava u svetu. Ovaj zaštitni sloj karaktera inhibira spontanost i prirodno ispoljavanje osećanja. Tako "oklopljen" čovek ne živi život intenzivno, što se na kraju može ispoljiti u fizičkim simptomima blokiranja energije, to jest u simptomima. Spontani pojedinac, "genitalna ličnost" (po Frojdu. prim. prev.), nema ovu vrstu inhibirajuće ego-svesnosti, pa je manje verovatno da će da podlegne bolesti. U svom radu, Rajh je značajno mesto dao konceptu energije. Stoga je pokušavao da utvrdi prirodu energije. Veliki deo svoga rada, naročito u kasnijim godinama, Rajh je posvetio eksperimentisanju i razvijanju teorija o onome što je nazvao "orgonskom" energijom. Po njemu, ova energija teče kroz atmosferu i kroz biološke organizme. U osnovi, to je životna energija. Rajh je konstruisao orgonsku kutiju, izum koji, po njemu, služi za akumuliranje i koncentrisanje atmosferskog orgona. Smatrao je da se orgonska kutija može koristiti u različite terapeutske svrhe i da čak može dovesti do povlačenja kancera. Rajhov pozniji rad kritikuje se kao pogrešno koncipiran. Međutim, i pored preteranih tvrdnji, pravac i priroda njegovih istraživanja nisu bili toliko besmisleni i apsurdni koliko su to isticali njegovi kritičari. Postojanje i proticanje energije sa odlikama koje je Rajh pripisao orgonu pretpostavljeno je još u staroj kineskoj i u hindu filozofiji, kao CI3 ili PRANA3 energija. U zapadnoj tradiciji, Paracelzus je u XVI veku pisao o životnoj energiji koju je nazvao "munia". Posle njega, teorije slične Rajhovoj postavili su Galvani, Mesmer, fon Rajhenbah, Kilner, Bur (vidi ŽIVOTNA POLJA2), Pol Kramerer, Semjon Kirlijan (vidi KIRLIJANOVA FOTOGRAFIJA) i mnogi drugi naučnici i filozofi. U novije vreme, brojna istraživanja su dala pozitivne rezultate u pogledu terapeutskih svojstava povećane koncentracije negativnih jona u atmosferi. Neki neorajhovci pokušali su da terapeutsko delovanje orgonske kutije pripišu akumuliranim negativnim jonima. Uspešnost Rajhove terapije i iz nje izvedenih oblika terapije ne može se poreći, bez obzira na to da li se prihvataju ili odbacuju konceptualne osnove Rajhovog rada.

Podela ljudi na narode, jezike, zasebne celine jeste prirodna pojava i na njoj sledi istorija spasenja; ali po grehu to cepanje postaje izvor mnogih sukoba. Zato reči koje izražavaju cepanje često poprimaju pejorativno značenje raskidanja jedinstva, dijaspore, kao kazne za ljudsku oholost. U pravoslavnom sveštenstvu znači cepanje pravoslavne crkve u Rusiji. Otpadnici od pravoslavne (državne ) vere u Rusiji, koji su se 1666. otcepili i osnovali bezbroj raznih sekta, sektaši; starovernici, malokanci...

Rašljarenje se ponekad zove "mađijanje vode", ali njegov domet je veći i pokriva lociranje mnogih drugih podzemnih objekata i supstanci; implikaciju da je ono neka vrsta natprirodne sposobnosti poriču sami rašljari, koji su uglavnom "ovozemaljski ljudi" i koji ne smatraju da je njihov dar čudniji nego bilo koji drugi izuzetni prirodni dar koji ljudi poseduju. "Radiestezija" je drugo alternativno ime, ali ne bi se svi rašljari složili da je njihova sposobnost "osetljivost na radijaciju" koju emituje supstanca, ili objekat koji traže rašljama. Teorija kaže da aparat za rašljarenje - obično račvasti štapić ili klatno koje se sastoji od parčeta drveta ili kamena koje visi na uzici - povećava blage mišićne pokrete koje rašljar nesvesno pravi kao odgovor na signal koji emituje zakopana supstanca ili objekat. Utvrđeno je da ljudsko telo sadrži tragove svih elemenata i da će ako rašljar, na primer, traži zlato, radijacija od zlata koje se nalazi na toj lokaciji gde on rašljari prouzrokovati to da tragovi zlata, prirodno prisutni u njegovom telu, vibriraju rezonantno, i ove vibracije će biti pojačane tako da će pomeriti štapić ili klatno. Ovo može da bude jedno objašnjenje ovog fenomena, a istina je da neki rašljari smatraju da je korisno nositi uzorak onoga što žele da otkriju; ali teorija radijacije ne objašnjava, na primer, rašljarenje mreže podzemnih tunela a posebno ne uspeva da objasni zagonetan ali dobro proveren fenomen rašljarenja nad mapom, kada rašljar nije fizički prisutan na lokaciji. Na ovom nivou rašljarenje prelazi u VIDOVITOST, i izgleda da je neka vrsta medijumske sposobnosti, odvojene od fizičke, ovde uključena.

Rat nije samo ljudska činjenica koja izaziva moralne nedoumice. Njegova prisutnost u biblijskom svetu omogućuje objavi da, polazeći od opšteg iskustva, izrazi jedan bitni aspekt drame kojom je čovečanstvo zahvaćeno i u kojoj se odlučuje njegov spas: duhovna borba između Boga i Satane. Istina je da je Božijoj nameri svrha mir; ali i sam taj mir predstavlja pobedu stečenu uz cenu borbe.

Termin se odnosi na samoodržavajuća i samoobnavljajuća svojstva EKOSISTEMA. Implicirano je da je ova ravnoteža kompleksna i podložna remećenju ljudskom intervencijom, bilo namernom ili slučajnom.

Vidi pod TEORIJA KATASTROFA.

Ne samo da Biblija zna razočaranje, već ga rado i uzvikuje. Grci su takođe duboko osetljivi za brodolome života. Oni često spominju tu sudbinu, ali čine to nekako kradom i pre svega misle kako da je dostojanstveno podnesu. Biblija ne zna za tu suzdržljivost; ona kao da uživa u iznošenju Jovovih jauka i Propovednikovih sarkazama. Razlika je to u temperamentu i kulturi, između grčke mere i jevrejske strastvenosti. Razlika prvenstveno u religioznom stavu: jer Izrailj iz svoje vere crpi izoštren osećaj za vrednost stvorenja ali i za njegovu nepostojanost, on bolno prima promašaj, on nikad nije razočaran i poseduje apsolutnu sigurnost u konačnu pobedu.

Ponovo korišćenje istrošenog ili degradiranog materijala istaknuta je osobina efikasnog funkcionisanja EKOSISTEMA. No ljudske aktivnosti, posebno u gusto naseljenim područjima, stalno proizvode veliku količinu smrvljenog, već korišćenog materijala, koji završava kao otpad. Većina tog otpada potiče iz neobnovljivih planetarnih izvora. Shvatanje da su ti izvori konačni, te da je njihovo rasipničko iskorišćavanje podjednako neodgovorno i nepotrebno, dovelo je poslednjih godina do razvoja metoda popravljanja i recikliranja posebno papira, stakla, železa i aluminijuma. Recikliranje može, i niko ne sumnja u to, da bude raširenije i efikasnije. U budućnosti se može očekivati da će BIOTEHNOLOGIJA dati nove metode recikliranja organskog otpada.

Pri objašnjavanju pojava, nauka i filozofija uvek teže da odrede temeljne principe i da pomoću analize svaku složenost svode na jednostavnost. Ne može se poricati vrednost i relevantnost ovakvog postupka, ali se mora praviti razlika između redukcije, kao metoda, i redukcionizma, kao oblika doktrinarne isključivosti. Ovakav redukcionizam tvrdi da pojave nisu ništa drugo do ono na šta ih svodi analiza. Kako se reduktivni metod pokazao kao moćno oruđe naučnog mišljenja i kako su praktični trijumfi nauke u modernom svetu očigledni i bez premca, doktrinarni redukcionizam ima tendenciju da postane utvrđeni standard, pogotovu u oblastima kvazinaučnog mišljenja. Tako imamo tvrdnju BIHEJVIORISTA da je ljudsko ponašanje samo složen obrazac uslovIjenih reakcija; tvrdnju DARVINISTA da je EVOLUCIJA samo proces prirodne selekcije na osnovu slučajnih mutacija; materijalističko-MONISTIČKO gledište da su svi mentalni događaji samo elektro-hemijski događaji u mozgu; LOGIČKO POZITIVISTIČKO gledište da je filozofija jedino analiza i da su metafizički iskazi, budući da se ne mogu analizirati, besmisleni. Intelektualni redukcionisti su često ratoborni i vatreni u branjenju i promovisanju svojih određenih svođenja na nešto drugo, i skloni su izrugivanju svojih protivnika, za čije argumente govore da su nenaučni i slabi. Problem antiredukcioniste jeste da, pri okolnostima u kojima sistem verovanja redukcioniste uključuje kriterijume provere koji automatski isključuju anomalije, odredi ono nešto više i to pomoću svojstava koja su jednako uverljiva i pokaziva kao i svojstva kojima redukcionista određuje ono ništa drugo do. Redukcionizmu je suprotno svako gledište koje za pojave smatra da su nešto više od zbira svojih delova ili da nisu objašnjive u terminima pojedinačnih uzroka već u terminima složene interakcije množine uzroka. Takvo gledište danas predstavlja HOLIZAM, pri čemu moderno mišljenje u mnogim oblastima ima izraženu tendenciju ka holističkom pristupu, nasuprot redukcionističkom /170/.

Božja reč je činjenica pred kojom čovek ne može ostati skrštenih ruku: glasnik te reči obavlja službu vrlo teške odgovornosti; slušalac reči biva opomenut da zauzme stav, a to odlučuje njegovom sudbinom. Dela apostolska i apostolske poslanice prikazuju nam Božju reč kao onu koja ovde na zemlji nastavlja delo spasenja što ga je Isus započeo. Strašna je perspektiva s kojom se svaki čovek mora suočiti, otvoreno ako je stavljen pred jevanđeljem Isusa, tajanstveno ako božanska Reč dopre do njega samo u nesavršenim oblicima. Reč govori svakome čoveku, od svakoga čoveka očekuje odgovor. A večna sudbina tog čoveka zavisi od njegovog odgovora.Biblijski svet ne gleda u ljudskoj reči samo prazan zvuk, puko sredstvo ljudskog obraćanja: reč je izraz osobe, deo je njenog dinamizma, u njoj ima neka delotvornost. Odatle njena važnost u životu: već prema tome kakva je, reč za onoga koji je izgovara sadrži čast ili sumnju. Ona je prosuđivanje vrednosti čoveka kao probni kamen koji omogućuje da se ta vrednost iskuša. Shvatljivo je što učitelji mudrosti potiču na valjanu ispravnu reč i osuđuju propuste. Za razliku od grešnika i ludaka, mudraci moraju znati upravljati svojim rečima. Reč izgovorena u pravo vreme i prikladan odgovor, to je blago i radost jer postoji ˝vreme kad se muči, i vrijeme kad se govori˝ (Propovednik 3,7). Treba dakle suzdržavati svoje reči, svoj govor meriti i što kraće govoriti i biti spor na govoru. Onda je ljudska reč kao duboka voda, kao potok nabujali, kao izvor života, jer, reč govori iz dubine srca, tako da dobar čovek iznosi blago iz riznice svoga srca. Zla upotreba reči. Dobra upotreba reči.

Manipulativna tehnika koja se usredsređuje na stopala. Koriste je izvežbani stručnjaci, u dijagnozi i terapiji. Alternativno, poznata je kao terapija zona. Razvio ju je, početkom veka, američki lekar Vilijam Ficdžerald (V. Fitzgerald), da bi je kasnije usavršili drugi autori, naročito Junis Ingam (E. Ingham) tridesetih godina. Ovaj metod ima sličnosti sa AKUPUNKTUROM, mada nije direktno izveden iz akupunkture. U praktičnom radu, Ficdžerald je otkrio da specifične organske i fiziološke funkcije reaguju na pritisak i masažu udaljenih delova tela. Telo je podelio na deset zona, pokušavajući da napravi mapu odnosa između zona. U praksi se, međutim, pokazalo da je zona stopala, gde su nervni ogranci najbliži površini, najpogodnija za rad. Svi organi i delovi tela imaju refleksne tačke na stopalu, pa na njihove disfunkcije ukazuje bol kao reakcija na pritisak u određenim tačkama. Terapija se sastoji u masaži odgovarajućih tačaka. Smatra se da ova terapija može da ublaži različita bolesna stanja, kao što su kamen u žuči, migrena, zatvor, artritis, problemi sa sinusima, srcem i jetrom. Takođe se smatra da ova masaža olakšava zdrav protok krvi i energije kroz telo. Redovna masaža stopala održava zdravlje i koristi se preventivno.

Regresija označava povratak na prethodna psihička stanja. U psihijatriji regresijom se označava i jedan od odbrambenih mehanizama neurotičnih pacijenata. U terapiji, međutim, pacijenti se mogu namerno podvrgnuti procesu regrediranja da bi terapeut otkrio tačke fiksacije i traumatske doživljaje u prošlosti pacijenta. U PRIMALNOJ TERAPIJI regredira se čak do fetalnog perioda života. Moćno sredstvo izazivanja regresije jeste HIPNOZA. Pod dejstvom hipnoze neki su pacijenti regredirali čak do nivoa da se sete svojih prošlih života, mada nije izvesno u kojoj su meri u materijalima dobijenim iz takvih regresija bile uključene i paranormalne (PSF) moči.

Verovanje da je duša entitet nezavisan od tela, koji preživljava fizičku smrt i može iznova da se inkarnira u većem broju različitih tela, temeljno je uverenje većine svetskih religija a takođe se sreće i kod velikih antičkih filozofa, Pitagore, Sokrata i Platona. Naročito hinduisti i budisti veruju da je pojedinačni ljudski život samo jedan stupanj u razvoju duše koja veliki broj puta mora da se vraća na zemlju u različitim telima pre nego dostigne savršenstvo. Oni veruju da postupci pojedinca stvaraju silu, poznatu kao KARMA, koja određuje njegovu sudbinu u sledećoj egzistenciji. Ako duša sa sobom u život donese nagomilanu lošu karmu na osnovu rđavih postupaka iz prethodnog života, moraće da provede životni vek u njihovom ispaštanju, kako bi nastavila svoj proces razvoja. Takvo verovanje daje objašnjenje za očigledne nepravde i nejednakosti u zemaljskom životu. Ono objašnjava različitost ličnosti i privilegija, vunderkindstvo i specijalne talente genija. Kao nijedna druga filozofska ili religijska koncepcija, ona uspeva istovremeno da pomiri čoveka sa njegovom sudbinom, ali i da ga podstiče da se menja. Činjenica da pojam reinkarnacije toliko toga objašnjava i da je toliko koristan, ne dokazuje, naravno, i da je ovaj pojam istinit. Hipoteza reinkarnacije nije u naučnom smislu niti opovrgljiva niti dokaziva, mada je istraživač psihe, Dr. Jan Stivenson* (Stevenson), preduzeo opsežno i pažljivo proučavanje dokaza i prikupio preko hiljadu slučajeva za koje je smatrao da "ukazuju na reinkarnaciju". U takvim slučajevima radi se o osobama, uglavnom deci, za koje izgleda da imaju sećanja i utiske iz prethodnog života. Često se radi o sasvim detaljnim i specifičnim navodima koji su potvrđeni naknadnim istraživanjem. Tipičan je bio slučaj Džazbira Džata, dečaka rođenog 1950. godine u selu Rasulpur u Utar Pradešu, u Indiji. Kada je imao tri godine, dečak se razboleo od malih boginja i zamalo umro. Kada se oporavio, bio se čudno izmenio. Rekao je da se zove Sobna Ram i da je sin bramana iz sela Vehedi, koje je na oko 20 kilometara od Rasulpura. Nešto kasnije jedna žena iz Vehedija, inače rođena u Rasulpuru, došla je u posetu svom rodnom selu. Ona u to selo nije dolazila od 1952. godine, kada je Džazbiru bilo svega 18 meseci, ali je on nju prepoznao. Ona je od drugih čula za njegovo neobično ponašanje i tvrdnje i to je ispričala svojoj rodbini kada se vratila u Vehedi. Kada je rodbina pokojnog Sobna Ram Tjagija čula za ovo, uputili su se u Rasulpur da vide Džazbira. Dečak ih je sve oslovio imenima i pokazao da zna sve rodbinske veze i još mnoge činjenice o njihovom životu u Vehediju. Takođe je tačno opisao kako je Sobna Ram umro, odnosno da je pao sa kočija iz svadbene povorke. Kada je dr Stivenson ispitivao ovaj slučaj, posetio je oba sela i razgovarao sa svima. Sačinio je listu od 39 činjenica iz Sobha Raminog života, koje je Džazbir pomenuo pre posete familije iz sela Vehedi. 38 od ovih činjenica je bilo moguće saznati a jedina koju nije bilo moguće saznati, bik je i najinteresantnija. Džazbir je rekao da je Sobha Ramin fatalni pad uzrokovan time što je ovaj bio otrovan i čak je imenovao ubicu. Nije bilo načina da se ovo i dokaže, ali je Stivenson otkrio da je rodbina sumnjala da je Sobha Ram bio ubijen. Štaviše, utvrdio je da se vreme Sobha Ramine smrti poklapalo.sa Džazbirovom bolešću u toku koje i ovaj zamalo nije umro. Ovo je jedan od hiljada prijavljenih slučajeva koji ukazuju na reinkarnaciju. Jedino njihovo alternativno objašnjenje mogla bi da bude neka vrsta "super ESP-a".

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, u molekularnoj biologiji razvijene su tehnike koje koriste enzime s ciljem da se razbije DNA molekul i izoluju njegove specifične genetske komponente. Rekombinantna DNA tehnologija stvorena je kada su se ove tehnike dalje usavršile omogućivši da se izolovani geni ubace u bakterijske ćelije i da se sintetizuju biološki molekuli sa specifičnim odlikama. Početna strepnja da je nauka stekla moć da stvara, voljno ili nevoljno, čudovišne mutante ili virulentne viruse iz naučnih fikcija, bila je bez sumnje preterana.

Ritual se može smatrati, s jedne strane, za religijsku rutinu, za puko pridržavanje formalnosti koje nalažu običaji, ali, s druge strane i za sam vrhunac religije, za čin u kome se ostvaruje susret sa božanstvom. On može da služi održavanju verovanja, navika i običaja koji društvenoj ili kulturnoj grupi daju identitet, ali može da bude i način za prebacivanje do osnovnih kosmičkih ili psiholoških principa koji prevazilaze bilo koje interese grupe i imaju opšti značaj. Naravno, ritualne radnje mogu biti simptom duševne bolesti ako se radi o jednostavnom ponavljanju radnji, odvojenom od bilo kakvog značenja. No upravo rituali koji ilustruju i razrađuju značenje jesu moćno sredstvo za uzdizanje i rad na ljudskim emocijama i mislima. Rituali služe i za mirenje, za uslišavanje molbe ili za iniciranje; mogu biti rituali plodnosti, rituali prelaska u novo životno doba, rituali ponovnog izvođenja poduhvata bogova; mogu da služe za uvođenje i IZMENJENA STANJA SVESTI; mogu da oslobađaju najniže nagone ljudske prirode ili da stimulišu i pomažu njene najuzvišenije težnje; mogu se smatrati za bežanje od stvarnosti ali i kao sredstvo za još dublje prodiranje u nju. Religioznom čoveku ritual pruža dramatičnost u njegovoj veri: to je sredstvo kojim se onom sakralnom omogućava da se odvija u prostoru i vremenu. Vreme je za religioznog čoveka oštro podeljeno na sakralno i profano. Sakralno vreme je pre svega vreme velikih religijskih praznika. Sve religije imaju ovakve praznike, koji nisu samo komemoracije nekih prošlih događaja nego i njihovo ponovno proživljavanje. Postojalo je vreme kada su bogovi živeli na zemlji, i u toku praznika oni ponovo postaju prisutni i živi među ljudima. U sakralno vreme se ulazi pomoću rituala.

U Izrailju je bilo ropstva. Mnogi su robovi bili poreklom stranci: ratni zarobljenici pretvoreni u robove, prema opštem običaju iz tog vremena, ili robovi kupljeni od trgovaca koji su ih preprodavali. I Jevreji su bili prodavani u ropstvo ili su se sami prodavali. Rob Božji.

Alternativni oblik terapije, "terapija usmerena na klijenta". Razvio ju je Karl Rodžers (C. Rogers) kao metod kojim se omogućava postizanje SAMOAKTUALIZACIJE. Rodžers je naglašavao potrebu da terapeut ima pozitivan stav prema ličnosti klijenta, prema njegovim ciljevima i vrednostima. Terapeut ne treba da procenjuje klijenta niti da dominira, već treba da preuzme ulogu razumevajućeg pomagača. Rodžers je razvio program za podsticanje procesa razvoja, u kome terapeut vodi klijenta kroz 7 sukcesivnih faza samo-svesnosti, samo-prihvatanja i samo-izražavanja, do prihvatanja zrelog stava prema odgovornosti i razvijanja sposobnosti uspešnog komuniciranja sa drugima.

Simbolizam novog rođenja dosta je raširena u religijama čovečanstva. Stoga oni tako rasprostranjeni običaji naroda kojima dete postaje odraslim, a neupućeni upućenim sadrže često obrede kojima ˝novorođenče˝ opet prolazi kroz razdoblje prvog detinjstva. Tako i carsko ustoličenje može izgledati kao neko novo rođenje. Ali u jevrejsko-hrišćanskoj objavi taj simbolizam izražava stvarnost jednoga reda. ˝Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je˝ (Jovan 3,6). Svako se rađanje događa polazeći od klice života koja određuje osobine bića što se rađa. Da bi se nadprirodno opet rodilo, čovek dakle mora u sebe primiti početak života koje dolazi ˝odozgo˝, od Boga. Apostolska ga je nauka poistovetila s rečju Božjom i s Duhom Božjim.

Tvorac ove tehnike duboke muskularne manipulacije je fiziolog Ira Rolf. Nazvana i "strukturalnom integracijom", ova tehnika treba da uspostavi poremećenu gravitacionu ravnotežu u pokretima i položajima tela i da opusti rigidnost u mišićima, nastalu zbog psiholoških trauma i učvršćenu navikom. Ovaj odnos između psihološke traume i fizičkog stanja, odnosno stalni uticaj psiholoških trauma na posturalnu i mišićnu napetost, otkrio je Vilhelm Rajh. Rolfing tehnika i jeste varijanta RAJHOVE TERAPIJE. Tokom deset seansi subjekti se prisećaju zaboravljenih iskustava koja su, kako je utvrđeno, dovela do tenzije u pojedinim delovima tela. Ova terapija ne uključuje psihoanalitički pristup, ali može dovesti do suočavanja subjekta sa nekim psihičkim sadržajima. Restrukturiranjem telesnih položaja tako da se koriste gravitacione snage, umesto da se telo bori sa njima, rolfing tehnika pojačava protok energije. Drugi doprinosi korišćenja ove tehnike jesu ublažavanje psihosomatskih poremećaja i anksioznih stanja, pojačana senzitivnost i receptivnost, pozitivne promene stavova, povišeno samopoštovanje, gubitak telesne težine, pojačana izdržljivost i lakše izvođenje fizičkih zadataka i vežbanja.

Mišica i ruka redovno su organ i znak delovanja, izraza, veze. Simbolizam mišice uključuje često i nijansu moći; simbolizam ruke: spretnost, posedovanje. Mišica i ruka Božja. Mišica i ruka čovekova.