Sadok je (prema 2. Samuilovoj 15, 24-29 i d.) bio sveštenik cara Davida. U raspravama oko nasledstva prestola, Sadok je potpomogao Solomona (Š´´lomö), pa je on i pomazao svog štićenika za kralja, te je sveštenički suparnik Avijatar uklonjen sa položaja. Izveštaji o razlogu sukoba između dvojice sveštenika i o poreklu Sadokovom su veoma oskudni u SZ. Razne su pretpostavke o Sadokovoj prošlosti: da je bio stranac, Jevuist, svešteničkog roda, Koji je Davidu pomogao pri osvajanju budućeg Jerusalima, pa čak i da je bio kralj, upoređujući tako njegovu istoriju sa tajanstvenom legendom o Malki-sedeku. Sve te rasprave su vođene uprkos tome što je Sadok naveden na osmom mestu u spisku sinova Aronovih. Izveštaji o Sadokovim potomcima, velikim sveštenicima, veoma su nesigurni, ali je verovatno da su u vreme postojanja Salomunovog Hrama samo oni vršili dužnost velikog sveštenika, i isto tako da su ˝sinovi Sadoka˝ bili sveštenici i u vreme Drugog Hrama, sve do ustanka Hašmonejaca. Sveštenici iz vremena vladavine dinastije Hašmonejaca, više nisu vezivali svoje poreklo za dom Sadoka, pa je otuda i razumljivo što se u nekim spisima naglašava posebna uloga sveštenika ˝sinova Sadokovih˝. Taj izraz nema nikakve veze sa strankom koju mi danas nazivamo sadukejima.

Jedna od mnogih stranaka u jevrejskoj državi, nastala u II veku pre nove ere. Sadukeji su pripadali višim bogatijim klasama, najviše ih je bilo iz redova visokog sveštenstva, kraljevskih dvorjana. Politički i verski veoma konzervativni, istovremeno otvoreni prema helenističkom uticaju; bili su u stalnom sukobu sa farisejima, a po svemu i sa esenima i drugim strankama. Dok su fariseji uz pisani Nauk priznavali i usmeni Nauk, običajno pravo i pomoću posebne egzegeze izvlačili zaključke za pravna pitanja, sadukeji su priznavali samo pisani Nauk, deo SZ koji se pripisuje prorocima nisu priznavali. Odbijali su verovanje u vaskrs, u zagrobni život i anđele. Njihov uticaj na narod je bio mali, u Sanhedrinu, vrhovnom zakonodavnom organu zemlje, imali su jedno vreme prevlast, ali su ih fariseji nadjačali, zatim ponovo vladali, a posle prestanka postojanja jevrejske države potpuno su nestali.

Kći Irodijadina, koja je kao nagradu za svoj ples tražila i dobila od cara Iroda glavu Jovana Krstitelja: ˝hoću da mi daš sad na krugu glavu Jovana Krstitelja˝ (Marko 6,25).

U hinduizmu i budizmu označava ekstatičko stanje svesti bez želja i sa ukinutim egom, koje je cilj religioznih disciplina kao što su razne vrste JOGA.

Samoaktualizacija je ključni pojam HUMANISTIČKE PSIHOLOGIJE Abrahama Maslova, koji označava otkrivanje autentične sopstvenosti i autentičnog življenja. Radi se u doslovnom smislu o otkriću jer je, po Maslovu, suštinski, autentični život prekriven vanpsihičkim determinantama kao što su kultura, porodica, konformizam prihvaćenih uloga, sredina. Da bi omogućio sopstveni razvoj, čovek treba da neutrališe uticaj ovih determinanti, da nauči da sluša i deluje po nalogu "unutrašnjeg glasa", koji je kod većine ljudi slab signal, često prekriven ili iskrivljen sredinskom bukom. Uprkos teškoćama, mnogi ljudi postižu samoaktualizaciju, jer je to jedna od čovekovih "meta-potreba", različita, ali podjednako moćna kao i bazične instinktualne i biološke potrebe. Ovo postignuće često podstiču VRHUNSKI DOŽIVLJAJI koji predstavljaju prolazni momenat samoaktualizacije. Maslov je uočio neke odlike ljudi koji postižu samoaktualizaciju. Oni su, po pravilu, energetski uključeni u različite spoljašnje probleme. U situaciji izbora između regresivne varijante ili straha, i progresivne varijante ili razvoja, oni bez oklevanja biraju razvoj, bez obzira na teškoće. Jasni su u svom mišljenju i osećanjima i lako se ispoljavaju. Kreativni su, otvoreni za nova iskustva, spontani, sposobni za igru, humor i opuštanje. Sposobni su za posvećeni rad u oblasti koju izaberu i za istrajavanje u ostvarivanju projekata koje postave uprkos teškoćama. Cilj humanističkih terapija jeste da se podrži proces samoaktualizacije. To nisu terapije u smislu lečenja psihičkih oboljenja i devijacija, mada polaze od postavke da je samoaktualizacija fundamentalna ljudska potreba, pa njeno osujećenje može dovesti do takvih poremećaja /206/.

˝U jadu samoće lutao sam stepom, zvezda za zvezdom je zalazila, a ja sam godinama ležao noću na pustom polju. Ni sunce, ni mesec, nijedna zvezda nije se pojavila u mračnom klancu˝ (Gilgameš, deveta ploča). A po Bibliji čovek je stvoren po liku na Boga, Oca, Sina i Duha Svetoga, Boga koji je preobilna plodnost ljubavi; kao takav čovek mora živeti u zajednici sa Bogom i s ljudima, i tako donositi plodove. Samoća je stoga, po sebi, zlo koje dolazi od greha; može, međutim, postati izvorom zajedništva i plodnosti ako se pridruži otkupiteljskoj samoći Isusa. Predati se samoći jeste poziv na sveobuhvatnost pouzdanja u Boga.

Po svojoj prirodi, fizički sistemi poseduju svojstva samolečenja i samoispravljanja. Tradicionalno, medicina se prvenstveno interesovala za proučavanje procesa koji leže u osnovi ovih svojstava i za otkrivanje načina na koje se podstiče njihovo delovanje. Sa razvojem medicinske tehnologije, većina lekara napustila je ovu tradicionalnu usmerenost verujući da je medicinska nauka razvila moćnija i efikasnija sredstva tečenja. Ovakav je stav ne samo zanemario prirodna svojstva organizma za samolečenjem, već je i medicinskim stručnjacima pružio status kojim se obezvređuje uloga pacijenta u sopstvenom lečenju. Alternativna medicina teži da podstakne svojstva samolečenja u oba smisla ovog termina.

U OPŠTOJ TEORIJI SISTEMA, sistemi koji čine uređene celine pokazuju sposobnost samoorganizacije. Što je sistem složeniji, to je ovo svojstvo autonomnije i manje strogo određeno. Svi sistemi imaju određenu usmerenost ka cilju, tendenciju da postignu i da se održavaju u stabilnom stanju. No što su sistem ili organizam složeniji, to su više otvoreni za ulaz materijala ili informacija iz okoline. Da bi sebe organizovao i da bi održao svoju strukturalnu koherentnost i integritet, sistem treba da bude što fleksibilniji, prilagodljivi)! i, što je paradoksalno, treba da bude što nestabilniji. Kod viših i složenijih sistema, samo-organizacija je, prema tome, proces koji uvek sadrži mogućnost samoprevazilaženja, to jest, samoreorganizacije u još viši red složenosti. Vidi još pod OSIPAJUĆA STRUKTURA /152,181/.

San jeste nešto nužno i tajanstveno u ljudskom životu te ima dve strane; on je odmor koji preporađa čoveka, i uronjen je u tamu noći. Izvor je života i slika smrti; zato se odlikuje raznim prenesenim značenjima. Noć je Božja kći, ali i vreme more, uzbuna i zloćudnih sila. San mogu pohoditi noćne nemani; san može otkriti srce krivca. Zanimljive su metafore u Pesmi nad pesmama, metafore sna i buđenja. San neverne verenice ne sme biti iznenadno prekinut: ˝Ne budite ljubavi moje, ne budite je, dok joj ne bude volja˝ (Pesma 2,7)! Ili: ˝Ja spavam a srce je moje budno˝ (5,2). Svi proroci pričaju svoje snove i vizije, pitanje je kako to da ni jedan san nije svojim učenicima Isus ispričao tj. u Bibliji ne postoji ni jedan Isusov san?

Biblija ovim imenom označava biće koje je samo po sebi nevidljivo, ali čije se delovanje ili uticaj ogleda u delatnosti drugih bića (zli ili nečisti duhovi) ili pak u napasti. S druge strane, za razliku od kasnog, jevrejstva i većine književnosti staroga Istoka, Biblija u ovom pogledu pokazuje krajnju trezvenost: ograničava se na to da nas upozori na postojanje tog lika i na njegove spletke, a tako i na sredstva kojim ćemo se od njih zaštititi.

Ta reč u nekim jezicima pokriva više značenja. Nije tu reč o prisnom znanju što ga čovek ima o samom sebi ni o osećaju što ga imamo o nekim vrednostima, već o intuitivnoj sposobnosti kojom prosuđujemo čin što je izvršen ili se ima izvršiti. Više nego teorijsko znanje o dobru i zlu, to je praktični sud kojim se tvrdi da ovo jeste (ili da je bilo) za mene dobro, odnosno zlo. Moje mi srce ništa ne prebacuje.

Bog hoće privesti ljude ka životu zajedništva sa sobom. Tema Saveza jeste izraz upravo te ideje, koja je temelj nauke o spasenju. U Starom zavetu ova tema vlada svekolikom religioznom mišlju, ali vidimo da se s vremenom produbljuje. U Novom zavetu doseže svoju celovitost, zato što joj sadržaj postaje celokupna misterija Isusa. Drugim rečima, drugi odnos koji su prema drevnim predstavama, imali Jevreji sa Bogom - JHVH; taj odnos opisan je u SZ SAVEZOM između Boga i jevrejskog naroda. Tim ugovorom o Savezu se, s jedne strane, obavezao da će štititi svoj narod, da će ga smatrati izabranim narodom (u drevna vremena su gotovo svi narodi Istoka smatrali da su izabrani od svog boga, uostalom i u novija vremena se čuje da bog čuva ili ovaj ili onaj narod, a ti se narodi nalaze u ratu jedan protiv drugoga!), a Jevreji su se obavezali da će mu služiti verno, da će čuvati i održavati njegove zakone i propise objavljene u Nauku, a date narodu preko Mojsija. Zato je saveznička vernost - milost, Božanska odlika, a nevernost ravna izdajstvu i spada u najteže grehove. U knjizi proroka Jeremije (31,31) se najavljuje da će posle spasenja i oslobođenja Bog sklopiti Novi savez sa jevrejskim narodom. Pojam Novog saveza pojavljuje se i u spisima Zajedništva, a o tome je u objašnjenjima dosta rečeno. Hrišćansko učenje smatra da je Stari savez između Boga i sinova Izrailja prevaziđen, oslobađa ga nekih strogih formula (obrezivanje, propisi o jelu i o suboti i sl.) i tako ga pretvara u širi i obuhvatniji Savez svih naroda i Boga. Izrazi Stari i Novi zavet, odnosno Stari i Novi savez, kao naslovi biblijskih knjiga ne postoje u originalima. Do tih pojmova je došlo tako što je u Septuagini imenica savez prevođena na grčki kao diat?ke - savez, oporuka, zaveštanje, zavet. Prilikom prevođenja Biblije na latinski jezik, izraz savez za hrišćane nije imao više tu važnost kao što ju je imao ranije za Jevreje, pa su grčku imenicu preveli sa testamentum, a ta latinska imenica više nije imala drugog smisla osim: zavet, zaveštanje, oporuka. Znatno kasnije, biblijske knjige su se nazvale Stari i Novi zavet (testament).

Jedna rečenica u Jevanđelju stavlja samoga Boga za uzor savršenstva koji treba slediti: ˝Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski˝ (Mateja 5,48). Božja svetost i savršenstvo. Zahtevi savršenstva. Ostvarivanje savršenstva. Savršenstvo zakona. Savršenstvo u poniznosti. Savršenstvo u ljubavi. Savršenstvo i napredak.

Verovanje da je NAUČNI METOD dovoljan za utvrđivanje valjanog znanja i istine. U svom dogmatskom obliku, kao besmislene, scientizam odbacuje sve iskaze o čoveku, prirodi ili društvu, koji ne zadovoljavaju kriterijume EMPIRIJSKE provere po naučnom metodu.

Filozofija, kvazi religiozni pokret, kao i sistem psihodinamičkih tehnika koje je ustanovio i razvio L. Ron Habard* /Hubbard/. Kao pokret, scientologija je bila na lošem glasu, optužena za finansijsku eksploataciju lakovernih sledbenika i za njihovo odvajanje od društvenih i porodičnih veza i odgovornosti. Habard je, uglavnom, predstavljan kao šarlatan i kao čovek sa lažnim akademskim titulama, koji je svoju karijeru započeo kao pisac naučne fantastike. Neosporno je da scientologija predlaže izvesne krajnje ekscentrične ideje, naročito u vezi genetike i istorije univerzuma, koje imaju više veze sa naučnom fantastikom nego sa pravom naukom. Ali njena filozofija i psihodinamika nisu ni blizu toliko ekscentrične i podmukle koliko ih takvima smatraju kritičari. Filozofija ima dosta zajedničkog sa budizmom i istočnjačkom filozofijom, a ima afiniteta i prema GNOSTICIZMU. Ono što Habard naziva MEPV univerzumom (MEPV od materija, energija, prostor, vreme) smatra Se nekom vrstom zatvora u kome je zatočena suštinska sopstvenost pojedinca bez znanja o svojoj besmrtnoj prirodi. Većina ljudi se miri sa svojim zatočenjem i MEPV univerzum smatra za stvarnost u koju je uronjena njihova svest u celini. Scientološke tehnike su zamišljene da ljudima omoguće oslobađanje od stega i proširenje njihove svesti izvan MEPV. Ono što ljude drži u stegama jeste, prema Habardu, "reaktivni um". Svako ima rana iskustva o svetu, koja određuju njegova reagovanja na buduća iskustva i situacije tako da se ljudski um, kada je suočen sa nečim novim, prebacuje na režim nesvesne reakcije, "stvrdne se" i upada u klopku MEPV-a. Habard je ove reakcije povezao sa "vezanim" /"tape loop"/ odgovorima, a njihove determinante nazvao je "engramima". (U psihijatriji se nazivaju traumama.) Scientološke psihodinamičke tehnike treba da identifikuju i iskorene ove engrame i tako oslobode pojedinca njegovog tajnog saveza sa MEPV univerzumom. Do odvajanja od standardne psihoterapije dolazi usled mišljenja da se iskorenjivanje ne postiže pukim uviđanjem, to jest osvešćivanjem u vezi nesvesnih determinanti, već isključivo upražnjavanjem imaginacije i volje i to u činu svesnog dupliranja psihičkih determinanti koje su položene u engramima. U terapijama koje reaktiviraju traume postoje psihološki rizici, i deo lošeg glasa koji prati scientologiju zasniva se na činjenici da su neki ljudi, podvrgnuti njenim tehnikama, zapadali u psihičko rastrojstvo sa kojim njihovi terapeuti nisu izlazili na kraj. Objektivna ocena sci antologije mota uvažiti neprivlačno« njenog kultnog aspekta i neprirodnost nekih njenih marginalnih ideja i tehnika, ali mora priznati i da je, budući razvijena još 1950-ih godina, u mnogim pogledima bolji prethodnik dve decenije mlađih HUMANISTIČKE4 i TRANSPERSONALNE PSIHOLOGIJE4, kao i psihodinamičkih tehnika kao što su GEŠTALT TERAPIJA4, PSIHOGENEZA, PSIHODRAMA i PRIMALNA TERAPIJA.

Biblija govori o Božjem sećanju na čoveka i o čovekovom sećanju na Boga. Svako uzajamno sećanje uključuje i prošle događaje u kojima je neko bio u vezi s nekim drugim; a ono izaziva obnavljanje te veze, podsećajući na te događaje. Upravo je tako s Bogom i njegovim narodom. Biblijsko se sećanje odnosi na susrete koji su se odigrali u prošlosti i u kojima je uspostavljen Savez. Podsećajući na te iskonske događaje, sećanje jača Savez; dovodi do toga da se ljudsko ˝danas˝ proživljava intenzitetom prisutnosti koja proističe iz Saveza. Samo verno sećanje na prošlost može osigurati dobro usmeravanje prema budućnosti.

Diskriminativan stav prema drugima, koji odbacuje svako razmatranje unutrašnjih vrednosti, osobina i moći prosuđivanja, a pripisuje uloge jedino na osnovu pola. Primarno se ovaj stav manifestuje kod muškaraca, usmeren prema ženama, a bazira se na pretpostavci o superiornosti koja je, uopšteno govoreći, nesvesna ili se ne priznaje. FEMINISTIČKE kritike seksizma bile su toliko uspešne da danas svega nekolicina muškaraca ima smelosti da se javno razmeće takvim stavom, premda se takvo razmetanje nastavlja u porodičnim okolnostima, kao i u mnogim institucijama i profesijama.

Zastrašujući virus side i reaktivna osuda seksualne permisivnosti sedamdesetih godina zamračili su činjenicu da je poslednjih decenija došlo do revolucije u shvatanju i stavovima prema ljudskoj seksualnosti. Još pre više od dve decenije široko su prihvaćene ideje da seksualna aktivnost može poboljšati kvalitet života, da predstavlja oblik kako fizičkog tako i duhovnog ispunjenja, da je rekreacioni kao i stvaralački čin i da uključuje doživljaj samootkrivanja i razvoja isto kao i samozadovoljenja ili osujećenja. Ipak, većina ljudi tog doba bila je inhibirana duboko ukorenjenim puritanskim stavovima koji su ljudsku seksualnost povezivali sa čovekovom "nižom" prirodom (kao što je Frojdov id zasnovan na principu zadovoljstva). Ovakvi su stavovi ometali ispoljavanje ljudske seksualnosti različitim ograničenjima i uputima o tome šta je dobro a šta ne, što je sve stvaralo osećanja krivice a ne radosti i uživanja. Ovakvu uslovljenost ponašanja i osećanja nije izmenila nekakva izrođena popustljivost već rađanje jedne nove orijentacije i novog razumevanja u psihologiji, medicinskoj praksi i u društvu. FEMINISTIČKA7 kritika muške dominacije proširila se sa političke i ekonomske oblasti na seksualnost (vidi Kejt Milit - K. Millett - o Frojdu, Henri Mileni i Lorencu), što je dovelo do boljeg razumevanja ženske seksualnosti. Rajhovi dokazi da je organizmički potencijal značajan i za psihičko i za fizičko zdravlje i dokazi o nastajanju patologije kada se telo "oklopi" i blokira protok seksualne energije, doveli su do razvoja nekoliko različitih terapija u okviru POKRETA ZA LJUDSKE POTENCIJALE i doprineli emancipaciji od cenzurišućeg puritanizma. Slično tome, HUMANISTIČKA PSIHOLOGIJA, usmerena na ljudski razvoj i ispunjenje pre nego na bolesne psihičke procese, podstakla je razvijanje pozitivnih stavova prema seksualnim iskustvima i odnosima. Takav je razvoj uticao na medicinsku praksu i stručni rad u bračnim savetovalištima. Može se reći da se danas ljudi bolje odnose prema sopstvenoj seksualnosti, da su manje ograničeni polnim ulogama i da zahvaljujući boljem znanju formiraju punije seksualne odnose nego pre seksualne revolucije sedamdesetih godina. Porno programi, radnje, pornografija i permisivnost današnjeg vremena mogu biti prazni, ali su promene u shvatanjima duboke, rasprostranjene i trajne, pa i mnogi "kontrarevolucionari" i sami uživaju blagodeti ovih promena.

Kao noć ili oblak, senka obeležava dvojako iskustvo, već prema tome da li ističe odsutnost ili pretpostavlja prisutnost svetlosti. Čovek želi punu svetlost i traži senku; Bog je svetlost i oganj ga proždire, ali i hlad senke, i odlučio je da se naseli u mračnom oblaku. Biblija se gradi na toj dvojakosti značenja.

Eksperimenti sa izolovanjem ispitanika u specijalne sobe sa minimalnim dotokom vizuelnih, auditivnih i taktilnih senzacija pokazali su sledeće: Prvo, održavanje ravnoteže senzornih sistema zavisi od redovne senzorne stimulacije. Drugo, lišavanje takve stimulacije svest teži da nadoknadi pojavom halucinacija i fantazija. Parapsiholozi su koristili eksperimente sa senzornom deprivacijom za testiranje hipoteze da se sposobnosti za ekstrasenzornu percepciju i vančulna iskustva povećavaju kada se svede na minimum senzorna stimulacija. Rezultati su u izvesnoj meri potvrdili ovu hipotezu. Kao metod samo-eksploracije i samo-otkrivanja, eksperimenti sa senzornom deprivacijom postali su zanimljivi sedamdesetih godina, u velikoj meri pod uticajem eksperimenata koje je izveo Džon Lili (J. C. Lilly) na samome sebi.

Prevod SZ na grčki jezik, tzv. prevod Sedamdesetorice. Naziv je nastao na osnovu legende zapisane u Aristejevom pismu iz I veka pre nove ere. Prema tom pismu prevod su načinila sedamdeset i dva prevodioca za potrebe i po zahtevu Ptolomeja II Filadelfa, koji je u III veku pre nove ere vladao Egiptom. Septaginta je po svemu veoma dugo (od III: do II veka pre nove ere) stvaran prevod za potrebe jevrejske zajednice u Aleksandriji. Zbog dužine nastanka prevoda, a i zbog brojnih prevodilaca, načela prevođenja, a samim tim predlošci izvornika iz kojih je prevođeno, nisu isti. Septaginta je veoma značajna knjiga za istraživanje izvornog biblijskog teksta. U [tome prevodu je očuvano nekoliko knjiga SZ koje su kasnije izbačene iz jevrejskog kanona Biblije (knjiga Makabejaca, Judita, Tobija i dr.).

Otkrića zahvaljujući srećnom sticaju okolnosti. Ovo najbolje ilustruju neproverene anegdote o Arhimedu u kadi i Njutnu pod jabukom. Čini se da srećne slučajnosti igraju značajnu ulogu u mnogim kreativnim postignućima, kako u umetnosti tako i u nauci. Često se stiče neodoljiv utisak da "tu ima nečega", da postoji neka vrsta okultnog saučesništva između uma i spoljašnjih događaja. Druga strana medalje je neočekivana maleroznost, utisak da se radi o podjednako neverovatnoj lošoj sreći, gomilanje peha za pehom. Nema sumnje da u ovome igraju ulogu mentalna očekivanja i umišljanja, ali se i čini da isključivo psihološka objašnjenja nisu adekvatna. Vidi još i pod KOINCIDENCIJA /168/.

Korpus tekstova koje je tokom 1960-ih i 1970-ih godina proizvela Džejn Roberts*, medijum iz Sjedinjenih država, a koje joj je navodno diktirao bestelesni entitet po imenu Set. Veći deo materijala konsistentan je sa poznatim filozofskim, religioznim ili ezoteričnim učenjima, ali su jezik i imaginacija izražavanja svezi i vitalni a materijal se čita kao sasvim originalno štivo. Filozofski, metafizički, teološki, kosmološki, psihološki i istorijski uvidi redaju se jedan za drugim: a da bi se u svim ovim oblastima izbacivale sveže ideje svakako je bila potrebna velika pamet. Da li je ova pamet dolazila iz podsvesti same Džejn Roberts ili se radilo, kako kažu psiholozi, o sekundarnoj, ili disociranoj ličnosti, stvar je nagađanja, mada je sam "Set" izričito odbijao ovakva i slična psihološka objašnjenja i sebe je opisivao kao "ličnost esencijalne energije koja više nije materijalizovana u fizičkom obliku". Kako zagonetka oko porekla, tako i intelektualni sadržaj, oboje čine Set materijal fascinantnim štivom za čitanje.

Jevrejsko ime za sikal je ˝ šekel ˝. Prvobitno je to bila mera za masu dragocenog metala dok nije, u vreme pojave kovanog novca sikal postao i monetarni apoen. Sikal je sadržavao 2 beke i 20 gera. Što se mase tiče kao i sve druge monetarne jedinice tako i sikal nije bio svuda iste mase. Varirao je od 10 do 16 grama. Na temelju arheoloških nalaza za sada je najverovatnije da je sikal najvećim delom jevrejske istorije imao masu od 11,4125 grama. Novac koji se jedino smeo uneti u Hram bio je srebrni sikal i 1/2 srebrnog sikla. Kursna lista bi otprilike ovako izgledala: Jedan novozavetni sikal mogao se dobiti za četiri grčke drahme ili jednu tetradrahmu koja se zvala statir. Sikal se takođe mogao dobiti i za četiri rimska denariusa. Srebrnici za koje je Juda prodao Isusa najverovatnije su ti srebrnici koje je Hram jedino primao (Mateja 26,15: 27,9; Zaharija 11,12).

Biblija govori i sanja o sili istovremeno dok najavljuje konačnu propast nasilnika i uspeće malenih. Taj se paradoks razvija dotle da se propoveda krst, gde se ono što izgleda ˝Božja slabost˝ proglašava jačim od čoveka (1. Korinćanima 1,25). Čovek nema u samom sebi snage koja bi mu donela spas: ˝Neće pomoći caru velika sila ... nije u konju uzdanje da će pomoći˝ (Psalam 33,16 i d.). To priznavanje nemoći svakako je opšta odlika svake molitve. Smrtnici su bespomoćni pred svetom koji je jači od njih, pokušavaju da na svoju stranu privuku moć bogova. Ali Biblija se dobro čuva toga da na taj način čoveku pruži prave recepte kojima će nadoknaditi svoju prirodnu nemoć. Bog je taj koji nas uzima u svoju službu; on čoveka jača zato da bi izvršavao njegovu volju i ostvario njegovu pomisao (Psalam 41,10; 2. Korinćanima 13,8). ˝Ali ovo blago imamo u zemljanijem sudovima, da premnoštvo sile bude od Boga a ne od nas˝ (2. Korinćanima 4,7).

Odnos između dve različite vrste organizama, iz koga obe imaju korist. Na primer, kada mikroorganizmi u sistemu za varenje životinje pomažu proces varenja time što razlazu hranu, radi se o odnosu simbioze između mikroorganizama i domaćina. Postoje mnogi takvi odnosi između biljaka i insekata, koji pomažu razmnožavanje ili ishranu. Razumevanje oblika simbioze u prirodi od suštinskog je značaja za EKOLOGIJU, budući da je do mnogih ekoloških katastrofa došlo zahvaljujući nepoznavanju ovih povezanosti tako što je, mahom nesvesno, bivala uništena po jedna od strana u simbiozi. Da su ljudi na vreme naučili da razumeju i očuvaju simbiotičke veze, verovatno bi došli i do zaključka da utakmica i agresija nisu jedini "zakoni prirode" po kojima bi trebalo da oblikuju svoje ponašanje /127/.

Reč ˝sin˝ u hebrajskom ne izražava smo rodbinske odnose u direktnoj vezi. Ona znači i pripadnost nekoj grupi: ˝sinovi Izrailjevi˝, ˝sinovi vavilonski˝, ˝sinovi Siona˝, ˝proročki sinovi˝, ˝sinovi čovečji˝, ˝sinovi mira˝. Izraz ˝Božji sin˝ ponekad znači anđele od kojih se sastoji rajski dvor. Verovatno je ovakva upotreba te reči daleki odraz kanaanske mitologije, u kojoj je taj izraz shvaćen bukvalno. Kako Bog nema žene, ta reč u Bibliji ima tek oslabljeno značenje: ona jednostavno ističe da su anđeli deo Božjeg života u nebu. Kod sinoptika se naziv Sin Božji rado pridružuje nazivu Hrist i javlja se u prvom redu kao mesijanski naslov. Zato je on izložen nesporazumima, koje će Isus morati ukloniti. Već na samom početku prizor iskušenja otkriva suprotnost između dva tumačenja. Za Satanu, biti sin Božji znači osigurati sebi nečuvenu moć i neranjivu zaštitu; za Isusa to znači hraniti se i biti podržavan samo voljom Božjom. On odbacuje svaku pomisao na zemaljski mesijanizam i time već dokazuje neraskidivu vezu koja ga sjedinjuje s Ocem. A kad mu najzad Kajafa svečano postavlja bitno pitanje: ˝Jesi li ti Hristos, sin blagoslovenoga ... jesam; i vidjećete sina čovječijega gdje sjedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskijem˝ (Marko 14,61-62). Iako mu je sve oteto te je naizgled i napušten od Boga, Isus se ipak ne odriče svojih zahteva; on će sve do smrti ostati siguran u svoga Oca. U Jevanđeljima Isus obično sam sebe naziva Sinom Čovečjem; to je zagonetan izraz koji je upućivao na najtranscendentalniji vid njegove fizionomije. Ovaj naziv ˝Sin Čovečji˝ nalazi se u Jevanđelima sedamdeset puta. Činjenica je da se taj izraz javlja isključivo u Isusovim rečima ukazuje na to da su ga shvatali kao jedan od njegovih tipičnih izraza. Možda je on taj izraz izabrao zbog njegovog mnogostrukog značenja: on može imati i obično značenje (˝ja sam čovek˝), ali je sadržavao i jasnu aluziju na jevrejsku apokaliptiku.

Jevrejska bogomolja, jevrejski hram. Kad je Pavle pošao da progoni hrišćane nalog koji mu je bio dat glasio je da ide po sinagogama i sve one koje tamo bude pronašao da veruju ili propovedaju Isusa, da ih dovede svezane u Jerusalim (Dela 2,9). Grad Damask je na temelju ovoga imao više jevrejskih Sinagoga. Iz ovog izveštaja se može jasno zaključiti, da su one bile mesta na kojim su se i prvi hrišćani sastajali. Posle svoga obraćenja Pavle je, nastavio da u tim istim sinagogama dokazuje da je istina ono što je nekada najžešće gonio (Dela 9,20). Zbog Pavlovog snažnog svedočenja u prilog hrišćanstva neki Jevreji su odlučili da ga ućutkaju zauvek. Damask je u to vreme bio pod upravom nabatanskog cara Arete IV. Njegov predstavnik u Damasku je bio na strani Jevreja. Sve kapije grada bile su zato danonoćno čuvane da ne bi Pavle uspeo neopaženo da se izvuče iz grada (Dela 9, 22-25; 2. Korinćanima 11,32). Areta četvrti je dobio upravu nad Damaskom posle Tiberijeve smrti, 37. godine nove ere. Izgleda da je bio veoma dobar prijatelj sa imperatorom Kaligulom. Areta je umro 40. godine nove ere, pa se ovaj događaj mogao odigrati samo u tom periodu, što potpuno odgovara biblijskoj hronologiji. Nemoguće je odrediti tačno mesto na kojem su Pavla spustili u kotaricu.

Oblik ekstremnog revolucionarnog socijalizma, razvijen u Francuskoj krajem XIX veka. Cilj ovog pokreta bio je uništenje kapitalizma, ali ne političkim sredstvima već kroz nasilje i sabotaže. Odbačen je koncept države i zagovarana ideja, bliska anarhističkim idejama, o labavoj federaciji autonomnih jedinica. Pokret je imao sledbenike u Evropi i SAD do Prvog svetskog rata da bi potom sasvim oslabio, osim nakratko, tridesetih godina, u Španiji.

U osnovnom značenju odnosi se na princip da je celina nešto veće i drugačije od zbira svojih delova ili, kada je reč o srašćivanju podsistema u veći sistem, da se totalitetu sraslosti pripisuje ekstra bonus. Iako je termin prvobitno bio specifično biološki, on je dobio i šire značenje, na primer u poslovnom svetu, gde se ekstra bonus javlja na nivou integrisanih korporacija. Strogo govoreći, međutim, sinergije nisu uvek od koristi, jer u nekim slučajevima srašćivanje dovodi do problema koji ometaju totalitet i umanjuju njegovu efikasnost.

Karl Gustaf Jung*, koji je i tvorac termina, definisao je sinhronicitet kao "princip bezuzročne povezanosti". Mnoga njegova lična iskustva navela su ga na zaključak da postoji klasa događaja, dosta čestih, koji su povezani po značenju, ali ne i uzročno. Mi takve događaje, normalno, nazivamo koincidencijama i pripisujemo ih slučaju. No Jung insistira da treba praviti važnu razliku između "značenjskih koincidencija" i "bezznačenjskih, slučajnih grupisanja". Ezoterične i istočnjačke filozofije priznaju ovu razliku, dok se u klasičnoj zapadnoj filozofiji kao jedini oblik povezivanja između događaja priznaje samo KAUZALNOST. Vlastito Jungovo mišljenje bilo je u velikoj meri potaknuto klasičnim delom drevne kineske filozofije, I ČIN-GOM, koje je smatrao za neoborivu potvrdu i ilustraciju valjanosti principa sinhroniciteta. I Čing se koristi za proricanje sudbine tako što osoba koja traži savet bude upućena na određeni deo teksta iz knjige time što izvrši šest, naizgled, proizvoljnih bacanja po tri pare i beleži odnos "pisama" i "glava" za svako bacanje. Ovaj metod, piše Jung, "kao i sve tehnike za intuiciju i proricanje, zasniva se na bezuzročnom, to jest, sinhronističkom principu povezanosti*. Jung je zastupao mišljenje da postoje tri različita nivoa NESVESNOG: personalno nesvesno, kolektivno nesvesno i psihoidni nivo; pri čemu samo poslednja dva nivoa imaju učešće u sinhronističkim događajima. Psiha je na ovim nivoima neograničena i transpersonalna; ona je mikrokosmos koji stupa u odnos i odražava makrokosmos. Jung je iz Lajbnicove* (Leibniz) filozofije preuzeo model univerzuma kao "prestabilirane harmonije", sastavljene od mnoštva međupovezanih monada od kojih svaka sadrži sliku celine. "Svako telo", piše Lajbnic, "reaguje na sve što se dešava u univerzumu, tako da onaj koji bi sve video može u svemu da čita šta se svuda događa i, čak, šta se događalo i šta će se događati. Ovo se upadljivo poklapa sa filozofijom koja leži u osnovi i čing-a, pa je i Jung svoju zamisao psihe i njenog odnosa prema spoljašnjem svetu zasnovao na lajbnicovskom modelu međupovezanih celina, smatrajući da se na psihoidnom nivou i nivou kolektivnog nesvesnog psiha nalazi na vetrometini uticaja iz svih tačaka neprekidnosti, koja predstavlja univerzum u bilo kom datom trenutku. Ljudska jedinka je na svesnom nivou upletena u složene socijalne, ekonomske i lične odnose, kojima ona delimično vlada, ali i koji delimično vladaju nad njom, dok je na dubokom nivou nesvesnog upletena u drugi kompleks odnosa, gde se prevazilaze prostor, vreme i uzročnost, i gde se iz neprekidnosti univerzuma neprestano formiraju značenjski obrasci, ili sinhroniciteti. Jung je pred kraj života dosta vremena posvetio nastojanju da svoju ideju o sinhronicitetu raširi među fizičarima i uspeo je da pridobije bar jednog istaknutog među njima, Volfanga Paulija. Pauli je bio tvorac "principa isključivosti", koji je bio ključni pojam u KVANTNOJ TEORIJI. Filozof nauke, Anri Margano (Margenau). opisao je Paulijev princip kao "matematičku simetriju koja je nametnuta osnovnim jednačinama prirode pri čemu nastaje neka vrsta dinamičkog efekta". Imajući ovo u vidu, lako je razumeti šta je zbližilo Junga i Paulija. Oni su imali zajedničku ideju da simetrija može da izazove očigledan dinamički efekt, a dokaze za to svak je pružao iz navodno sasvim različitih oblasti istraživanja. Jedno od Jungovih najdubljih uverenja bilo je i da su fizičke i psihološke nauke neosnovano razdvojene i da će se kad-tad zbližiti. Najnoviji razvoji u fizici (vidi NELOKALNE KONEKSIJE, IMPLICITNA UREĐENOST) ne samo da su doveli do takvog zbližavanja, već su učinili i da pojam sinhroniciteta danas bude mnogo manje neobičan nego u vreme kada ga je Jung prvi put predložio /161/.

Ovaj je termin predložio biohemičar Albert Sent-Đerđi* (Gyorgi) i trebalo bi da ima suprotno značenje od termina ENTROPIJA. Dok je entropija proces sve većeg rastakanja mehaničkih sistema ka neredu, sintropija, koja deluje kod živih sistema, predstavlja urođeni nagon ka sve većoj uređenosti i složenosti. Postoji i analogan psihološki nagon, piše Sent-Đerdi, "ka sintezi, ka rastu, ka celovitosti i samosavršenstvu" /314/.

Siromaštvo o kome Biblija govori nije samo neki ekonomski i društveni položaj, ono može imati takođe unutrašnje raspoloženje, stav duše. Tako nam SZ otkriva duhovna bogatstva siromaštva a NZ prepoznaje u istinskim siromasima povlaštene stanovnike carstva Božjega.

Skiti su bili jafetovci Indo-evropljani, koji su prvobitno živeli u predelima severno od Crnog mora. Herodot navodi da su u sedmom veku pre nove ere provalili iz te postojbine u pravcu Male Azije, Palestine i Egipta. Po njemu, Psamik I se otkupio od njih dok su boravili u Palestini velikim otkupom.

Čovekova je dužnost spoznati i svetkovati slavu Božju. U SZ peva se o slavi Stvoritelja, Cara, Spasioca i Sveca Izrailjeva. U NZ sedište je doksologije Isus. ˝Jer koliko je obećanja Božijeh, u njemu su da, i u njemu amin, Bogu na slavu kroz nas˝ (2. Korinćanima 1,20). U misteriji ljubavi i svetosti dovršava se objava slave Božje.

Slediti Boga znači ići Božjim putevima, onima kojima je Bog vodio svoj narod u vreme izlaska, onima što će ih zacrtati njegov Sin da sve ljude dovede na kraj novog i istinskog Izlaska.

Čovek je tek nesavršena slika, a Mudrost je, naprotiv, čisto ogledalo dela Božjeg, i slika dobrote njegove. Kako ona postoji od iskona, pre nastanka zemlje, iz toga se može zaključiti da je ona bila uzor stvaranja čoveka. Odatle su shvatljivije neke špekulacije aleksandrijskog judaizma, čiji odjek nalazimo kod Filona. Kod njega je slika Božja, Logos, oruđe kojim se Bog poslužio kod stvaranja, prototip, uzorak, prvorođeni sin, prema kome je Bog stvorio čoveka. Isus, slika Božja - se susreće samo u Pavlovim poslanicama, ali je prisutan i u Jevanđelju po Jovanu.

Naziv ˝sluga Božji˝ u Bibliji je počasni naziv. Bog zove ˝slugom mojim˝ onoga koga poziva da mu bude saradnik u njegovoj nameri. Da ispuni tu nameru, on šalje svoga Sina, Slugu Božjega u najvišem smislu; taj je naziv, štaviše, izraz za najveći vid njegovog otkupiteljskog sadržaja: Isus naime, svojom žrtvom okajava uskraćivanje služenja, tj. greh, i sve ljude sjedinjuje u istom služenju Bogu.

Reč služba poprima u Bibliji dva suprotna značenja, već prema tome da li označava čovekovu poniznost pred Bogom ili robovanje čoveka drugom čoveku, Istorija spasenja uči da čovekovo oslobođenje zavisi od čovekove poniznosti Bogu, i da ˝služi Bogu znači carovati˝.

Ime ovoga grada u slobodnijem prevodu bi moglo da znači ˝slatki miris˝. Moguće je da je grad dobio ime po aromatičnoj biljci mirti od koje su se pravili mirisi za obrede i balsamovanje. Boginja Samorna takođe se spominje kao mogući izvor imena grada, ali i koreni njenog imena mogu poticati iz istih navedenih izvora. Pri opisu naseljavanja ovih krajeva Herodot tvrdi da su iz pravca Mesopotamije u ove krajeve prvi došli Eolski, pa zatim Jonski Grci. Grčka plemena Doraca i Ahajaca po njemu su prešla Balkansko poluostrvo i tamo se nastanila.

Svaki čovek iskusi smrt. Biblijska objava i ne pomišlja da se od nje odvraća i beži u varljive snove; na kojoj je god etapi mi posmatrali, ona počinje jasno gledati smrti u oči: smrti dragih bića što posle svog oproštaja bacaju u tugu one što ostaju; smrti s kojom se svako lično mora suočiti, jer: ˝Koji je čovjek živio i nije smrti vidio, i izbavio dušu svoju iz ruku paklenijeh˝ (Psalam 89,48; Luka 2,26; Jovan 8,51)? Kako iskustvo smrti budi u čoveku takve odjeke, nemoguće je svesti je naprosto na prirodnu pojavu kojoj bi objektivno posmatranje iscrpilo sav sadržaj. Smrt ne može biti bez ikakvog smisla. Ona silovito protivreči našoj želji za životom i pritiskuje nas poput kazne; upravo zato mi u njoj nagonski gledamo kaznu za greh. Da bi se rešila zagonetka smrti, treba da bude osvetljena misterija onostranog. ˝ Blago onima koji umiru u Gospodu odsad. Da govori Duh, da počinu od trudova svojijeh; jer djela njihova idu za njima˝ (Otkrivenje 14,13). Smrt pravednika znači ulazak u mir, u večni smiraj, u svetlost kojoj nema kraja. Reljuiem aeternam dona eis, Domine, eg luh perpetua luceageis! (Lat. citati).

I starina i moderna nauka pripisuju veliku važnost snovima, Samo, iz različitih pobuda; starina u snovima vidi sredstvo kojim čovek može stupiti u vezu s natprirodnim svetom, a moderna nauka prikazuje dubinske slojeve ljudske psihe. Ta dva gledanja nisu nespojiva: jer, kad Bog deluje na čoveka, to biva u najvećoj dubini njega samoga.Ne samo snevači već i istraživači snova i teoretičari izgleda da sanjaju ono što im je potrebno. Frojd je na jednom mestu pisao da mora biti da je njegova teorija tačna - "inače bi postojale dve sasvim različite vrste snevanja, jedna objašnjena mojim načinom posmatranja, a druga ranijim shvatanjima." Međutim, ono što je Frojdu izgledalo apsurdno, nedvosmisleno je tačno. Postoji, naime, puno različitih vrsta snevanja. Holandski psiholog van Eden (Frederik van Eeden), koji je proučavao snove više godina pre nego što je 1901. godine objavljena Frojdova knjiga Interpretacija snova, jasno je razlikovao 9 različitih tipova snova. U svojim proučavanjima snova ovaj je autor retko nailazio na otvorene ili prikrivene oblike eroticizma, koje je Frojd nalazio posvuda. Po Frojdu, snovi predstavljaju "kraljevski put do nesvesnog". On je pokazao da su snovi često simboličko predstavljanje i da imaju različite latentne i manifestne nivoe značenja. Frojd je utvrdio principe za analiziranje mehanizama "rada sna", mehanizama pomoću kojih nesvesno preobraća neprihvatljive psihičke sadržaje u prihvatljive oblike, sa ciljem da ih izrazi ili zadovolji. Potreba koja se kroz snove zadovoljava jeste izražavanje potisnutih osećanja seksualnosti, krivice ili lišavanja. Disidenti od Frojdovih ortodoksnih shvatanja, Alfred Adler i Karl Gustav Jung, postavili su drugačije teorije. Po Adleru, snovi često predstavljaju suočavanje sa nesvesnim i pokušaj da se rese problemi svakodnevnog življenja. Po Jiingu, snovi zadovoljavaju potrebu da se "uz pomoć sadržaja snova na suptilan način obnovi psihička ravnoteža". Snovi, po Jungu, prenose poruke iz nesvesnog, uređujući na taj način čovekov život, njegovo psihičko funkcionisanje i pravce delovanja. Jung je razlikovao značajne i obične snove. Kreativne potencijale snova Jung ilustruje primarima iz istorije umetnosti i nauke, primerima ideja, vizija i rešenja problema do kojih su ljudi dolazili u snovima. Snovi su složene pojave, pa ih nijedna teorija ne može potpuno obuhvatiti i objasniti. Nesumnjivi su doprinosi Frojda, Adlera i Junga u objašnjavanju fenomena snova. Njihovi podaci, međutim, uglavnom su izvedeni iz njihovih psihoterapeutskih iskustava, pa se stoga mogu smatrati atipičnim. Ovo je mišljenje psihologa Kalvina Hala (C. Hali). Obradivši deset hiljada snova, prikupljenih od običnih ljudi, Hal je zaključio da se većina ovih snova odnosi na svakodnevne situacije i probleme. "San je lični dokument, pismo samom sebi", pisao je Hal. Snovi nam, smatrao je ovaj autor, pružaju saznanja o nama samima i o drugima, i o našoj koncepciji sopstvene situacije u svetu. Kako su to vizuelne predstave, "slika onoga o čemu duh misli", one su pouzdanije od verbalnih formulacija svesti. Stoga Hal predlaže da se ljudi bave prisećanjem i interpretiranjem svojih snova, kao sredstvom samo-saznavanja i rešavanja problema. U knjizi Značenje snova (1953) postavio je neke korisne radne principe za ljude koji se poduhvate takvog posla. Osnovni problem za sve koji su hteli da proučavaju snove bio je neuhvatljivost podataka. Malo se ljudi seća detaljno svojih snova. I kada se seća ju, pitanje je da li je nešto dodalo i obrađeno u periodu nakon sna i da li je san tipičan. Sve dok nisu razvijene tehnike elektrofiziološkog zapisivanja, psiholozi nisu mogli da sistematski proučavaju mentalnu aktivnost tokom sna. Kardinalno otkriće napravili su Natnijel Klajtman (N. Kleitman) i saradnik Eugen Aserinski, na čikaškom univerzitetu 1953. godine. Oni su uočili da se tokom kratkog perioda snevanja očne jabučice brzo pokreću ispod zatvorenih očnih kapaka, i da elektroencefalografski (EEG) zapis pokazuje poseban tip moždanih talasa tokom ovog perioda brzih pokreta oka, nazvanog REM fazom spavanja. Takođe su otkrili da se snevač jasno seća sna ako se probudi tokom REM faze. Dalja su istraživanja pokazala da se tokom spavanja REM periodi ponavljaju na približno svakih 90 minuta. Ovi su periodi deo regularnog ciklusa sna koji se sastoji od 4 različite faze koje se smenjuju nekoliko puta tokom spavanja. Znači da se tokom noćnog spavanja sanja 4-5 puta, mada se pod normalnim okolnostima čovek seća samo sna poslednjeg u nizu. Elektrofiziološki zapisi omogućili su proučavanje neuobičajenih oblika snova, kao što su snovi sa vančulnom percepcijom, za koje su dotadašnji podaci bili oskudni i teško uhvatljivi. Istraživači Majmonid medicinskog centra u Bruklinu, pored proučavanja TELEPATIJE U SNOVIMA izumeli su sjajan metod za proučavanje PREKOGNITIVNIH snova. Njihovi rezultati izgleda da pokazuju da snovi ponekad mogu da budu prekognitivni, kako ukazuju brojni anegdotski dokazi dobijeni iz različitih razdoblja i različitih kultura. Ono što je poznato kao HIPNAGOGNO STANJE svesti, tj. stanje negde između sna i budnog stanja, takođe je uvođenjem novih tehnika postalo dostupno proučavanju. Psiholog Lorens Kjubi (L. Kubie) nazvao je hipnagogna stanja "snom bez iskrivljavanja". Uočio je da se u ovakvom stanju čovek seća onoga Sto je blokirano u normalnom svesnom stanju a iskrivljeno u snovima. Hipnagogna stanja sadrže u sebi bogatu imaginativnost i potencijale za kreativnost. Psiholog Čarls Tart (C. Tart) sugerisao je da "često kada verujemo da duboko razmišljamo ili da smo koncentrisani, mi zapravo nakratko zapadamo u hipnagogno stanje i možda koristimo ovo izmenjeno stanje svesti za pojačanu kreativnost".

Kada je 1975 godine E. O. Valson* objavio knjigu pod naslovom Sociobiologija - nova sinteza, tvrdio je da je reč o novoj nauci koja se bavi "sistematičnim proučavanjem biološke osnove socijalnog ponašanja". Sociobiologija je u naučnim krugovima ubrzo prihvaćena kao takva i već se nakupilo dosta materijala iz te oblasti, kako naučne tako i popularne. Međutim, temeljni argument sociobiologije, da je svo ljudsko socijalno ponašanje zapisano u genima, stoji pod velikim znakom pitanja i nikako se ne može smatrati dokazanim. Kao teorija ljudske prirode i ljudskog društva, Sociobiologija je radikalno DETERMINISTIČKA i REDUKCIONISTIČKA. Ona je sklona zaključku da je svo ljudsko ponašanje genetski predodređeno i da je formirano u procesu prirodne selekcije, te da je glupo očekivati ili raditi na bilo kakvom poboljšanju postojećeg stanja. Moglo bi se kazati da privlačnost ove nove nauke leži u njenom olakom opravdanju ljudskog ponašanja i socijalne organizacije, koji su, po njoj, nešto prirodno i neizbežno, bez obzira na sve mane. Ovakva opredeljenost sociobiološke teorije izražena je u naslovu jedne od najpoznatijih knjiga iz te oblasti -Sebični gen (The Selfish Gene), Ričarda Dokinsa* (Dowkins).Mada bi Dokins i ostali sociobiolozi porekli da je njihova namera da rehabilituju i takve stvari kao što su sebičnost, pohlepnost, dominacija i eksploatacija, ovakva rehabilitacija ipak sledi iz njihovih argumenata.

Ideja spasa izražava se skupom korena od kojih se svi vezuju uz temeljno iskustvo: biti spašen, tj. izbavljen od smrti koja je pretila propašću. Već prema naravi smrti, spasiteljski je čin srodan sa zaštitom, oslobođenjem, otkupom, ozdravljenjem i spasom, s pobedom, sa životom, mirom... Objava polazi upravo od takvog iskustva i služi se istim izrazima koji to iskustvo izražavaju kad tumači jedan od najbitnijih vidova Božjeg delovanja ovde na zemlji: Bog spašava ljude, Isus je naš spasilac, jevanđelje donosi spas svakome ko poveruje. Posredi je dakle ključan naziv u biblijskom jeziku; ali kraj njegovih konačnih odjeka ne smemo zaboraviti onaj lagani proces kojim se on razrađivao.

Institucionalizovani spiritizam, sa svojim crkvama, ovlašćenim medijumima i službama za komuniciranje sa pokojnicima, star je jedva nešto više od jednog veka. No verovanja koja propovedaju spiritisti, fenomeni koje konstruišu u prilog tih verovanja, ciljevi zbog kojih se okupljaju i sredstva kojima ih ostvaruju, veoma su stari i prisutni su u gotovo svim društvima. Da umrli "odlaze na onaj svet", da izvesni obdareni pojedinci mogu sa njima da razgovaraju i da pokojnici mogu da proizvode vidljive efekte u materijalnom svetu i čak da se nakratko prikazuju u posebnoj fizičkoj formi, zajednička su verovanja u svim kulturama i prihvata ih tolika većina čovečanstva, uključujući i većinu uvaženih duhovnih učitelja, tako da postaje veoma teško jednostavno ih otpisati kao puko praznoverje. Rašireno mišljenje o spiritizmu kao praznovernoj koještariji i priglupom ili naivnom bavljenju natprirodnim stvarima, verovatno je rezultat reputacije koju su spiritizam i njegovi sledbenici stekli tokom devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Spiritizam je protiv sebe imao kako pravovernu crkvu tako i pravovernu nauku. Prvu stoga što se činilo da podriva religiju i služi kao izbeglište za otpadnike od crkve, a drugu zbog toga što su fenomeni kojima se bavio i koje je isticao u prilog svoje istinitosti bili nepomirljivi sa prevlađujućim POZITIVISTIČKIM naučnim pogledom na svet. Nadalje, mnogi medijumi su bili očigledni prevaranti, njihovi fenomeni iz soba za seanse -lebdeće trube, levitirajući stolovi, kuckanje, "aportiranje", itd. - bili su preispoljni, a i sama ideja o varanju ucveljenih ljudi radi zarade bila je moralno neprihvatljiva. No ako su institucionalizovani spiritizam i beskrupulozno pružanje poštanskih usluga za mrtve izneli spiritizam na loš glas, postojao je, s druge strane, i veliki broj istaknutih filozofa, naučnika i psihologa -na primer, Henri Sidžvik* (Sidgwick), Frederik W. H. Majers* (Myers), Viljem Džejms* (James), ser Oliver Lodž* (Lodge), Viljem Krukis* (Crookes), Anri Bergson* i Šari Riše* (Richet) - koji su bili uvereni da svi fenomeni nisu bili lažni i da bi kontrolisano i sistematsko njihovo proučavanje moglo unaprediti naučno i psihološko znanje. Osnove modernog PSI istraživanja postavljene su osnivanjem društava za psihološka istraživanja, 1882. godine u Engleskoj i 1889. godine u Sjedinjenim državama. Mada su moderna PSI istraživanja u mnogome raskinula svoje veze sa institucionalizovanim spiritizmom - koji je, međutim, nastavio da cveta - i pobila spiritističku hipotezu o uzroku PARANORMALNIH POJAVA, ona mu i dalje duguju svoj nastanak. Vidi još pod UKRŠTENE KORESPONDENCIJE.

Spoznati Boga: taj iskonski poziv upućen prema čovekovom srcu Biblija ne upotrebljava u nekom naučnom kontekstu, već u kontekstu života. Prema shvatanju Semita, spoznati šire je od apstraktnog znanja i izražava egzencijalan odnos. Spoznati nešto znači konkretno doživeti; čovek spoznaje patnju i greh, rat i mir, dobro i zlo, ljubav i mržnju, a sve je to stvarno zauzimanje za nešto što uključuje duboke posledice. Spoznati nekoga znači stupiti s njim u lične veze; te veze mogu poprimiti mnogo oblika i imaju mnogo stepenika, zato spoznati može imati čitav niz značenja; ta reč služi za izraz porodične solidarnosti kao i bračnih veza; Bog se spoznaje kad stignu udarci njegovog suda, sasvim drugačije kad se stupa s njim Savez i kad on pomalo uvodi nekoga u svoju prisnost.

To je zamka što je neko postavlja na put svom neprijatelju da ga obori. Zapravo ima više načina na koje se neko može ˝oboriti˝ na području morala i religije: napast koja dolazi od Satane ili ljudi, iskušenje kojoj Bog podvrgava svoj narod ili svoje dete, sve su to ˝sramoćenja˝. Ali, uvek je posredi vera u Boga.

Rečnik koji izražava sramotu nema isto značenje u jeziku Pisma i u našem jeziku. On je vrlo blizu pojma frustracije, razočaranja. Pasti na zemlju, biti go, izmaći se, biti nekoristan - za svakoga su to tipična stanja sramote, ali u Bibliji se taj osećaj proteže uopšte na svaku patnju. Tako će i glad biti opisana kao sramota. Prema shvatanju biblijskog čoveka, svaka se patnja proživljava pred tuđim očima, druge navodi da o njoj sude, srodna je dakle sramoti. To je razlog da su pojmovi sramote i suda često povezani, zato što sud znači onaj trenutak koji, kako delom ovoga života naočigled sviju i u božanskom svetlu praznina ili ispravnost nekog nadanja.

˝Zato ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega˝ (5. Mojsijeva 6,5). A prema Jovanu, mogli bismo reći da Isus jeste srce novog Izrailja, srce što dovodi u prisnu vezu s Ocem i među svima uspostavlja jedinstvo: ˝Ja u njima i ti u meni: da budu sasvijem ujedno, i da pozna svijet da si me ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i k meni što si ljubav imao˝ (Jovan, 17,23). ˝I pokazah im ime tvoje, i pokazaću: da ljubav kojom si mene ljubio u njima bude, i ja u njima˝ (17,26).

Fizičko prebivalište živih organizama, uključujući i skupove faktora koji direktno utiču na život i opstanak ovih organizama. Odnedavno, termin "sredina" koristi se specifičnije, da označi ljudska prebivališta, ruralna i urbana. Takozvani envajronmentalisti pokušavaju da spreče uništavanje ovih prebivališta, na primer uništenje hemijskim zagađivanjem ili pogrešno koncipiranim urbanim planiranjem. Studije o sredini po školama i na univerzitetu usredsređuju se na proučavanje odnosa čoveka, njegovih ostvarenja, kulture i prirode. Pod prirodom se podrazumevaju različiti oblici organskog i životinjskog sveta, kao i vazduh, voda i zemlja od kojih zavise. Ovakva proučavanja proistekla su iz saznanja da prirodna sredina, ma koliko elastična, ne može beskonačno da podnosi bezobzirnu eksploataciju i zloupotrebe od strane čoveka. Takođe je shvaćeno da će, ukoliko urbana sredina koju je stvorio čovek treba da posluži nečem drugom osim bazičnim životnim potrebama, to ubrzati proces socijalne degradacije.

Ideja PODESNE TEHNOLOGIJE ponekad se žestoko odbacuje u zemljama u razvoju. Njezine kritike vide snishodljivost u njenom zastupanju od strane razvijenih zemalja i sumnjiče nekolonijalnu zaveru da usporava njihov razvoj i produžava njihovu ekonomsku zavisnost. Stoga je bolji izraz "srednja tehnologija", jer je manje opterećujući a više diplomatski, za opis tehnologije koja je malih razmera, minimalno intenzivna u odnosu na kapital i energiju, ali zato maksimalno intenzivna u odnosu na rad.

Simbolizam stabla u Bibliji razvija se u tri pravca. Stablo života. Stablo carstva Božjeg. Stablo krsta.

Dugo živeti želja je svakoga koji živi sretno usred svojih dobara; starost može biti bogata iskustvom i mudrošću, ali ona može biti i teret za nesretnika pogažena godinama i na kraju strpljivosti. Tako starost dobija različiti smisao, već prema tome da li se javlja kao put zalaska prema smrti ili put napredovanja prema večitoj sreći. Starost je lepa ako se iskustvo i mudrost mogu preneti i na praunučad.

Kosmološku stedi-stejt teoriju (teoriju stabilnog stanja, prim. prev.) predložio je Fred Hojl* (Hoyle) sa svojim saradnicima, 1948. godine. Opaženo širenje univerzuma ova teorija pripisuje neprestanom kreiranju materije. Prosečna gustina univerzuma se, prema ovoj teoriji, ne menja tokom vremena, a novostvorena materija se skuplja u nove galaksije, koje onda razmiču već postojeće. Stedi-stejt teorija danas ima samo mali broj pristalica, uprkos Hojlovom nastojanju da teoriju modifikuje u skladu sa novim otkrićima. Astronomska posmatranja su, naime, osporila njegovu hipotezu o konstantnoj prosečnoj gustim, a otkriće kosmičkog pozadinskog mikrotalasnog zračenja, 1965. godine, bilo je odlučujuće u korist rivalske teorije VELIKOG PRASKA.

Pridev koji se primenjuje na procese koje sačinjavaju slučajni ili nekontrolisani događaji, kao što su gustina saobraćaja, širenje epidemije, ponašanje biračkog tela i privredni tokovi. Teorija VEROVATNOĆE nastoji da ovakve procese razume pomoću matematičkih modela.

Često se kaže da je SZ zakon straha, a NZ zakon ljubavi. To je samo približna formula koja briše mnogo nijansi. Ako strah i predstavlja u SZ važnu vrednost, u njemu ima već i zakon ljubavi svoje korene. S druge strane, novi zakon nije dotakao strah, ukoliko je on temelj svakog pravog religioznog stava. Prema tome, strah se i ljubav u oba Zaveta stvarno mada različito podudaraju. Važno je religiozni strah odvojiti do onoga ˝bojati se˝ što ga svako može doživeti pred prirodnim nesrećama i napadima neprijatelja. Samo onom pravom strahu ima mesta u biblijskoj objavi.

Opšte je prihvaćeno da stres može biti uzročnik takvih stanja kao što su srčano oboljenje, visok krvni pritisak, migrena i gastro-intestinalni poremećaji. Veruje se da se visok procenat ovih oboljenja u savremenom društvu može pripisati visoko stresnim situacijama savremenog života. Sa druge strane, prihvaćeno je i stanovište da je izvesna količina stresa potrebna za optimalno fizičko i mentalno funkcionisanje, da ljudi pozitivno reaguju na izazove. Postoje individualne razlike u količini i vrsti stresa koji izaziva pozitivne ili negativne odgovore, pa je faktor stresa teško kvantifikovati. I prejaka i preslaba stimulacija mogu da ugroze normalno funkcionisanje, ali ono što je prejako za jednog čoveka može biti preslabo za drugog. Stres je nepovoljan faktor kada sredinski pritisci prevazilaze sposobnost pojedinca da im se odupre. Savremene biohemijske i elektrofiziološke tehnike omogućile su precizno posmatranje simptoma stresa. BIOFIDBEK je jedan od metoda koji koristi ove tehnike za redukciju stresa. Ove su tehnike takođe korišćene za dokazivanje pozitivnih efekata MEDITACIJE kod ljudi pod prejakim delovanjem stresa.

Prema svom narodu ˝tvrde šije˝, kao i prema grešnim paganskim narodima, Bog je strpljiv, jer ih ljubi i hoće ih spasiti. Isus je vrhunska objava i savršeni uzor te strpljivosti koju će čovek morati naslediti (Mateja 5,45). Sledeći primer svoga Učitelja, učenik će se morati suočiti s progonstvom i iskušenjima u postojanoj i radosnoj vernosti, prepunoj nade; još će poniznije morati i svakoga dana podnositi prestupe drugih u blagosti i ljubavi.

Naziv subota označava prekid rada iz neke religiozne pobude. Poštovanje subote javlja se u Mojsijevom Petoknjižju. Bog je Izrailju dao subotu kao znak odmora, veselja i posvećenja. Isus svojom izrekom ne ukida zakon subote: na taj dan on ide u sinagogu i koristi je za prikaz Jevanđelja. Isusovi učenici nisu u prvo vreme prestali da svetkuju subotu. Subota postaje prvi dan u nedelji, dan Isusovog vaskrsa. S njim se povezuju običaji što su ih Jevreji rado vezivali za subotu, npr. milostinja i hvaljenje Boga.U toj novoj perspektivi stara jevrejska subota dobija značenje pralika, kao i mnoge druge ustanove SZ. Svojim odmorom ljudi su subotom slavili uspomenu na odmor Božji sedmoga dana. A u taj je odmor Isus ušao posle svog vaskrsa, dok smo mi primili obećanje da ćemo i mi doći kod njega. To će biti istinska subota u kojoj će se ljudi odmoriti od svojih muka, kao što se i Bog odmarao od svojih dela. (Jevrejima 4,10; Otkrivenje 14,13).

Čekanje povratka Isusa kao Sudije živih i mrtvih je deo hrišćanskog lajtmotiva: svaki će se čovek pojaviti pred njim da položi račun o svojim delima. Ta tema je takođe uzeta iz bazičnih religija Egipta, a posle od Grčke.

Difuzna, ezoterično-spiritistička tradicija, blisko ali ne i isključivo povezana sa religijom islama. Nema svoje doktrine, institucije ili svete knjige, ali sebe smatra duhovnim jezgrom iz koga su se razgranale zvanične religije - i to često samo da bi izgubile svoju spiritualnu suštinu, budući da takvim odvajanjem postaju formalizovane. Tokom istorije postojale su mnoge sufi škole, jer je u prirodi te tradicije da se prenosi preko primera, a pošto nijedan učitelj nije obavezan na bilo kakvu pravovernost, dozvoljeno mu je da sažima ili obogaćuje tradiciju svojim unikatnim prilozima koji će, međutim, budući da je i on jedan od sufija, biti uvršćeni u predanje u celini i obogatiti ga. Takvi su prilozi često u formi umetnosti, naročito poezije, muzike i igre. Za bitne sufi tekstove ne uzima se samo istočnjačka klasika, kao što su pesme Omera Majama i Priče hiljadu i jedne noći, nego i delovi zapadnjačke klasike, kao što su Servantesov Don Kihot i trubadurske pesme. Sufizam izmiče svakom pokušaju da se precizno odredi njegovo značenje. Njegov duh je bolje izražen kroz bajke, šale i paradokse nego kroz bilo kakve filozofske formulacije. Da bi se saznao, sufizam treba doživeti. Postoje sufiji mistici, ekstatici i vernici, ali su njihovi transevi uvek Samo privremeno udaljavanje od svetovnosti i svako se od njih vraća da bi pozitivno delovao u praktičnom svetu. Ova praktičnost, kao karakterističan smisao za paradoks i humor, izraženi su kod obe velike figure preko kojih je sufizam prisutan na za padu u ovom veku - Georgija Gurdžijeva* i Bapak Subuha.

Šireća energija koju isijava Sunce na zemljinu površinu procenjena je kao jednaka proizvodnji 173 miliona velikih elektrana. Jasno je da bi se energetski problemi planeta mogli resiti jednom zauvek ukoliko bi se razvila efikasna tehnologija koja bi iskorišćavala ovaj bezopasni izvor. Ove tehnologije postoje, prerada zasad u primitivnom obliku. Solarna ćelija koja proizvodi elektricitet od sunčeve svetlosti koristi se za napajanje kalkulatora i instrumenata na svemirskim brodovima, dok su solarne ploče instalirane na zgradama da bi doprinele energetskim potrebama. Konstrukcija solarne elektrane predstavlja prevelik tehnički problem, no uz odgovarajuća ulaganja u istraživanja i razvoj to bi u sledećem stoleću moglo postati stvarnost. Zanimljiva alternativa predložena je u obliku satelitskih ostrva koja bi konvertovala sunčevu energiju u svemiru i zračila je na Zemlju u obliku mikrotalasa koje bi prijemne stanice na Zemlji pretvarale u električnu energiju.

Svojstvena elektroprovodljivost metala koji su ohlađeni na temperature bliske apsolutnoj nuli - mogućnost provođenja električne struje bez otpora, tako da se ova održava veoma dugo, pa za njeno održavanje nije potrebna elektromotivna sila baterije ili generatora. Dok kod običnih strujnih kola struju čine posebni naelektrisani elektroni koji nailaze na otpor atomske strukture metala, elektroni u superprovodljivim kolima više nisu izdvojeni, tako da udružuju svoj impuls i čine kolektivnu električnu silu, sličnu vodenom toku, koja postaje koordinirana sa atomskom strukturom metala i tako više ne nailazi na otpor. Superprovodljivost predstavlja dobar primer SINERGIJE - naime, radi se o bonusu koji se dobija interakcijom dva entiteta ili sistema. Ovaj je princip u praksi primenjen kod kompjutera i za stvaranje magnetnih polja za odizanje specijalnih vozila na superprovodljivim šinama. Trenutna istraživanja bave se dobijanjem superprovodljivosti i pri višim temperaturama, a predviđaju se i nove praktične primene.

Svedočiti znači potvrđivati stvarnost neke činjenice dajući vlastitoj tvrdnji svu onu svečanost koju okolnosti zahtevaju. Nad ljudskim svedočanstvom postoji Božje svedočanstvo, kome niko ne može protivrečiti.

Termin je skovao R. Bakminster Faler* (R. Buckminster Fuller) da bi preneo svoju viziju globalnog jedinstva i izazova koje danas ima njegovo ostvarenje. "Ljudi će brzo doći do shvatanja - pisao je on u Earth, Inc. — da sad moraju početi svesno upravljati svojim svemirskim vozilom, Zemljom, sa potpunom saradnjom, kompetentnošću i integritetom." Upravljanje "svemirskim vozilom Zemlja" na ovakav način zahteva tehnološke veštine sofisticirane najmanje toliko koliko i one upotrebljene u američkim i ruskim svemirskim programima: veštine utemeljene na razumevanju međuodnosa i međuzavisnosti mnogih podsistema koji čine veliki sistem planete. Naša briga za sredinu, potvrdio je Faler, treba biti takva da se stalno podsećamo na činjenicu "da smo svi mi uvek bili i uvek ćemo, dok god postojimo, biti ništa doli astronauti...ukrcani na svemirsko vozilo koje ne napreduje da bi dobilo novu opremu pošto već i ovako opremljeno može dobro raditi za sve.".

Tradicionalno, filozofi i psiholozi su, pre svega, pokušavali da odrede pojam svesti i uporede odlike svesti kao jedinstveno ljudskog atributa, dok su se manje bavili pitanjem oblika vrsta i potencijala svesti. S druge strane, istočnjačke i ezoterične tradicije bavile su se kako vrstama svesti tako i razvojem psiholoških tehnika za doživljavanje različitih oblika svesti i za izmenu njenog funkcionisanja. Ovi su izvori kasnije doprineli razvoju zapadne psihologije. Zasnivanje zapadne nauke na Dekartovoj radikalnoj sumnji i Hjumovom empiricizmu, usporile su razvoj obuhvatne psihologije svesti. Kartezijanski dualizam, podela sveta na "misleću supstancu" i "rasprostrtu supstancu", bio je samo deskriptivan i nije pružio osnovu za proučavanje "misleće supstance". Hjumova tvrdnja da introspekcija ne doprinosi razumevanju "sopstvenosti" već predstavlja samo "smesu opažaja i ideja", ostala je uticajna do danas, Sto se može videti u bihejviorističkom odbacivanju realnosti mentalnih pojava, u ograničavanju svesti na prijem čulnih podataka kod filozofa empirističke orijentacije, i u tendenciji naučnika u oblasti neuroloških istraživanja da pojave svesti objasne elektro-hemijskom aktivnošću mozga. Naveli smo dominantna i ortodoksna shvatanja u zapadnoj, naučno orijentisanoj kulturi. Međutim, izvestan broj filozofa i psihologa XIX veka izneo je i drugačija polazna stanovišta i inicirao zasnivanje jedne obuhvatnije nauke o svesti. Hjumovoj metafori o svesti kao smesi čulnih utisaka Vilijam Džejms je suprotstavio svoju metaforu o "toku misli, svesti ili subjektivnog života", dajući na taj način pojmu svesti koherentnost i svrhovitost koju joj je Hjum osporavao; on je osim toga i tvrdio da: "Naša normalna budna svest, racionalna svest, kako je mi zovemo, jeste samo jedan poseban tip svesti, dok je okružuju... potencijalni oblici potpuno drugačije svesti." Anri Bergson je skrenuo pažnju na važnu karakteristiku svesti svojom "teorijom filtra". Devetnaesti vek bio je vek otkrića, prvo su to bili pisci kao Gete i Hofman a kasnije psiholozi kao Hartman i Frojd. koji su otkrili NESVESNO, što je postavilo brojne probleme pred empiričare i racionaliste. Na rudimentarnom nivou svest je jasno povezana sa opažanjem. Biti svestan, znači biti svestan nečega. Ali da li je opažanje samo stvar moždanih reakcija na čulne podatke, kao što to tvrdi empiricizam? Kad je filozof A. N. Vajthed uveo razliku između "neposrednog opažanja" i "opažanja značenja" i kad je Edmund Huserl predložio načelo INTENCIONALNOSTI svesti, obojica su se suprotstavili naivnom empirizmu tvrdeći da se svest ne sastoji samo od odgovora /na draži/, nego i od inherentnog uređujućeg načela. Funkcija svesti koja stvara celine ili oblikuje značenja od činjenica iz spoljne realnosti dobijenih posredstvom čula, nije sama po sebi deo te /spoljne/ realnosti; ona mora biti nezavisna od nje. Isticanje njene nezavisnosti u ovom smislu, ne znači pripisivanje svesti bilo kakvih spiritualnih svojstava. Bergsonov argument da naša čula nisu receptori nego pre fllteri, da ona odabiraju i redukuju ono što pridolazi iz naše okoline da bi obezbedili da svest ne bude preplavljena sa više podataka nego što joj treba ili što je u stanju da obradi, znači ne samo da je svest konstruktivna nego i da je ona samokonstrukt, nešto što je određeno i ograničeno potrebama kojima služi, a to ne mora biti ništa više do ono što je organizmu potrebno za osnovne potrebe opstanka. Životinje su svesne na ovaj način. Svesnost /awareness/ je možda osnovna odlika (modalitet) ljudske svesti. A primarna crta svesnosti je sopstvo. Izuzev možda nekih viših primata, životinje nemaju predstavu o sebi. Ljudi ne samo da imaju tu samoprepoznavajuću sliku o sebi, nego i sliku o idealnom sopstvu, a to ih razlikuje čak i od viših primata. "Percepcija sa značenjem" i "intencionalnost" kod čoveka nisu usmereni samo na datosti koje služe biološkim potrebama i potrebama preživljavanja. Potreba da se konsoliduje slika o sebi, osećaj ličnog identiteta i potreba da se ispuni idealna slika o sebi takođe su aktivne funkcije svesti. Ali ove potrebe za konsolidacijom i ispunjenjem često su u konfliktu. U svrhu konsolidacije, svest i dalje deluje kao filtrirajući i redukujući mehanizam koji odbacuje informacije, irelevantne ili ometajuće za sliku o sebi. Pojedinačna svest je stoga još uvek funkcionalni konstrukt koji čoveku omogućava da opstaje i deluje ne samo u fizičkoj već i u socijalnoj sredini. Ona može imati svoje posebnosti (kod nekih je više estetski usmerena, kod drugih politički, i tako dalje), ali je ograničena svojim determinantama. Kod pojedinca to je ono što Džejms naziva "normalnom svešću", a u kolektivnom životu to je usaglašavajuća svest, ograničena svesnost o tome šta je realno i relevantno. Kada svest zadire u sliku o sebi, ne radi konsolidacije već radi ispunjenja ideala, treba da se otvori "redukujuća zapreka" da bi se omogućio veći dotok informacija i da se pojača kompetentnost svesti za povećan opseg primljenih informacija. Potrebno je, naime, da se prošire kako prijemnici tako i procesi obrade informacija. Stanovište da čovek ima potrebu da doživi proširena, viša stanja svesti i da osećanje zadovoljenja ove potrebe može imati patološke posledice - osnovni je princip HUMANISTIČKE PSIHOLOGIJE. Prihvatajući ovakvo stanovište, savremeni psiholozi su započeli istraživanja istočnih i ezoteričnih učenja o svesti i njenim oblicima. Istovremeno, odbacivši odoru empiricizma i racionalizma, zapadna je nauka dala i sopstvene doprinose širem razumevanju svesti. Pojam nesvesnog, u početku shvaćen kao sloj haosa, neusaglašenosti i nekontrolisanih potreba u odnosu na racionalnu svest, kasnije je prihvaćen kao entitet koji poseduje moći, znanja, sposobnosti, čak i mudrost, kojih nema u svesnom sloju. Praveći razliku između "artikulisanog" i "skrivenog" znanja, filozof Majki Polani (M. Polanvi) anticipirao je istraživanja HIPOTEZE FUNKCIONALNE PODELE MOZGA, u kojima se funkcije dve hemisfere mozga shvataju kao dva distinktivna oblika svesti, koji obrađuju informacije na različite načine. PSI5 istraživanja dokazivala su da svest ne samo što nije ograničena fizičkim faktorima već da čak može nadživeti moždanu smrt. Proučavanja MOŽDANIH RITMOVA i MEDITACIJE pokazala su da se svest ne može izjednačiti sa delovanjem neokorteksa. I odista, kada se isključi ovo delovanje, svest može postati "transpersonalna", "okeanska" ili "kosmička", kako su utvrdili mistici različitih doba i kultura. Danas su "potencijalni oblici svesti, potpuno različiti (od naše normalne, budne, racionalne svesti)", kako je pisao Vilijam Džejms, predmet proučavanja i teorijskih razmatranja.

U starim religijama sveštenici su sluge kulta, čuvari svetih predaja, tumači božanskih poruka. I pored društvenog razvitka i dogmatskog napretka što se zapaža nizom vekova, sveštenstvo u Izrailju uvek obavlja dve osnovne službe koje predstavljaju dva oblika posredovanja: službu poštovanja prema Bogu (kult) i službu Reči. U NZ Isus sebi ni jednom ne pridaje naziv sveštenika. Nijedan tekst NZ ne naziva sveštenikom ovu ili onu odgovornu osobu Crkve. Ali Isusova suzdržanost u upotrebi tog naziva tolika je, da se iz tog ćutanja ne da mnogo zaključiti. Isus daje svom narodu savezništvo na svom sveštenstvu: to sveštenstvo Božjeg naroda može se konkretno vršiti u NZ kao i u SZ samo preko Bogom pozvanih sluga.

Svetiljka je svojom svetlošću znak neke žive, Božje, čovekove prisutnosti. ˝ Ti si vidjelo moje, Gospode, i Gospod prosvjetljuje tamu moju˝ (2. Samuilova 22,29). Tim uzvikom Samuilo objavljuje da samo Bog može dati svetlost i život.

Objavljivanje Isusa kao Svetla sveta donekle ističe suprotnost tame i svetlosti, ne u nekoj metafizičkoj perspektivi već na moralnom planu: svetlost je znak područja vlasti Božje i Isusove kao područje dobrog i pravednosti, a tama je znak područja vlasti Satanine, kao područja zla i bezbožnosti (uporedi 2. Korinćanima 6,14 i d.), mada se Satana, da bi zaveo čoveka, ponekad preobrati u anđela svetlosti (11,14). Čovek je uhvaćen između njih i mora birati, tako da postaje ˝sin tame˝ ili ˝sin svetla˝. Po svom rođenju, svi ljudi pripadaju području vlasti tame, naročito pogani, ˝Koji imaju smisao tamom pokriven, i udaljeni su od života Božjega za neznanje koje je u njima, za okamenjenje srca svojijeh˝ Efežanima (4,18). Bog je taj koji nas poziva iz tame u svoje divno svetlo: ˝A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, narod dobitka, da objavite dobrodjetelji onoga koji vas doziva iz tame k čudnome vidjelu svome˝ (1. Petar 2,9).