U evolucionističkoj filozofiji Pjera Tilara de Šardena* (Chardin), "tačka omega" označava i cilj evolucionog procesa, ali i dinamički princip koji njime vlada. To je "prvi pokretač iz budućnosti". Evolucija svesti ili duha u čovečanstvu nije prosto proces neprestanog usložnjavanja ili napredovanja nego je pre proces konvergiranja ka konačnom stanju, ili tački omega, koja je i konačna i aktualna i neprestano aktivno privlači ljudsku svest. Ona je izvan prostora i vremena, ali ona svoj uticaj zrači nazad u prostor-vremensku dimenziju NOOSFERE. Tilar je bio paleontolog i filozof, ali je bio i jezuitski svestenik, tako da njegova "tačka omega" jasno predstavlja teološki pojam. Zapravo, on ponekad govori o "Bogu omegi". Njegovo glavno delo, Fenomen čoveka /The Phenomenon of Man/, predstavlja pokušaj pomirenja teorije evolucije i hrišćanske doktrine.

Tai či je kineski sistem vežbanja i meditacije, čiji je cilj da olakšavanjem protoka Či3 energije pojača energetski naboj tela i umiri duh. Tai či više liči na ples nego na naporno vežbanje. Pokreti su usporeni, neisprekidani, blagi. U osnovi, to su kružni pokreti koji izražavaju usaglašeno međudelovanje snaga JIN i JANG3, predstavljenih levom i desnom stranom tela. Tai či potpuno usaglašava duh i telo. Smatra se da je potrebno bar 10 godina da se postane učitelj ove veštine, što podrazumeva potpunu moć i kontrolu nad sobom. Ovu činjenicu nisu dovoljno naglasili centri za organizovanje slobodnog vremena, u kojima se odvijaju časovi ove veštine /193/.

Tajne nebeskih i drugih prirodnih pojava su veoma davno obuzimale dušu istočnjaka, koji su se, u nastojanju da prodru do njih, služili gatanjem, bajanjem, pretkazivanjem, tumačenjem snova, čitanjem položaja zvezda i sl. Sveštenici mnogih naroda Istoka su Posedovali sposobnost da ˝tumače tajne˝, pa tako i u SZ sveštenici traže odgovor na ˝tajne˝ pomoću kamenja ˝urim˝ i ˝tumim˝. Proroci su imali svoja viđenja ili su govorili na osnovu slušanja ˝Božjih reči˝. Postepeno se razvilo shvatanje da je znanje, mudrost, Božji dar čoveku, da je Nauk vrhunski Božji dar ljudima, ali da je isto tako i objava Božjih namera i kao takva razumljiva samo onima koji su bez greha i koji su verni jedinom Bogu i njegovim zakonima. Svaka božanska objava je i otkrivanje božjih tajni. Otkrivanje tajni u znatnom broju religija je jedna od osnova teologije i obreda. Otkrivanjem tajnog smisla reči u SZ su se bavili vekovima jevrejski mudraci, počev od autora Talmuda pa do kabalista, mističara, koji su od tumačenja tajni stvorili čitavu nauku. Članovi Zajedništva su smatrali da su oni ti kojima je Bog predodredio da shvate njegove tajne i o tome postoje mnogi zapisi na stranama Kumranskih rukopisa. Grčki izraz mysty?rion javlja se u grčkoj Bibliji samo u nekim kasnijim knjigama; njemu je u pozadini aramejsko r?z, što znači ˝tajna˝. pa odgovara klasičnom jevrejskom sôd (koje se još upotrebljava u Kumranu). Objava Božjih tajni uobičajena je u Izrailju već u doba proroka. Te se tajne odnose lično na spoznaju spasenja koju Bog ostvaruje u ljudskoj istoriji i koji je predmet objave. Isusova nauka i tajna. Otkrivenje Jovanovo - ˝Tajna sedam zvjezda koje si vidio na desnici mojoj, i sedam svijećnjaka zlatnijeh: sedam zvijezda jesu anđeli sedam crkava; i sedam svijećnjaka koje si vidio jesu sedam crkava˝ (1,20). ˝I reče mi anđeo: šta se čudiš? Ja ću ti kazati tajnu ove žene, i zveri što je nosi i ima sedam glava i deset rogova (17,7). ˝I na čelu njezinu napisano ime: tajna, Vavilon veliki, mati kurvama i mrzostima zemaljskim (17,5). ˝Nego u dane glasa sedmoga anđela, kad zatrubi, onda će se svršiti tajna Božja, kao što javi svojijem slugama prorocima˝ (10,7). ˝A pošljednji će se neprijatelj ukinuti smrt (1. Korinćanima 15,26). ˝A kad mu se sve pokori, onda će se i sam sin pokoriti onome koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu˝ (15,28).

Jevrejski talanat je sadržavao 60 mina, 3.000 sikala, 60.000 gera. Uglavnom je takva podela talanta bila uobičajena u celom Hananu dok je vavilonski imao 3.600 sikala. Masa talanta je takođe varirala od naroda do naroda dok je jevrejski najvećim delom istorije ovog naroda bio oko 34,2 kg. Talanat je jednom kod nas preveden kao glava (Otkrivenje 16,21).

Veliki jevrejski zbornik zapisanog usmenog predanja, koje je nastajalo vekovima. Posle naseljavanja i povratka iz vavilonskog ropstva, zbog promena društveno - političkih i ekonomskih odnosa, Jevrejima više nisu odgovarali zakoni iz plemensko - stočarskog razdoblja, pa su lokalni autoriteti, učeni ljudi, počeli da tumače propise Nauka, koji je bio obavezan i jedino važeći zakonski kodeks. Da bi reči teksta SZ mogle da se upotrebe za tumačenje novonastalih pravnih slučajeva, razvijeni su istančani sistemi egzegeze, koji su na kraju dovedeni do krajnjosti, jer nije uvek bilo moguće na osnovi običnih logičkih zaključivanja primeniti biblijski tekst u tumačenju novog slučaja. Te rasprave su se vekovima prenosile kao usmeno predanje, ili kako ga Jevreji nazivaju: usmeni Nauk. Od njih je sačinjen zbornik pod nazivom Mišna (učenje), a dalje diskusije o predmetima koje Mišna raspravlja su, takođe, prenošene i zapisane pod nazivom Gemara (predanje). Mišna i Gemara zajedno čine Talmud (učenje). Postoje dva zbornika Talmuda: jerusalimski Talmud, zapisan i zaključen oko 300 godine nove ere, i vavilonski Talmud, iz 6. veka. Pored rasprava o verskim i obrednim pitanjima, Talmud sadrži ogroman broj pravnih rasprava i odluka: iz privatnog, finansijskog, bračnog, krivičnog i drugog prava, ali i mnoštvo zapisanog pripovedačkog predanja, koji često služi lakšem razumevanju pravnih i bogoslovnih odluka.

Oblast koja proučava psihološke aspekte smrti i umiranja. Proučavanje ove oblasti započela je Elizabet Kibler-Ros (E. Kubler-Ross), psihijatar, kao ogranka HUMANISTIČKE PSIHOLOGIJE. Kao rezultat njenoga rada bilo je to da su mnogi bolesnici na samrti, i njihovi terapeuti, naučili da umiranje može da se shvati kao "poslednji stadijum razvoja˝ i da se lakše prihvati. Kibler-Rosova je utvrdila 5 psiholoških faza kroz koje prolaze pacijenti na samrti. Prvu fazu karakteriše doživljaj šoka, poricanje činjenica i osećanja usamljenosti i izolovanosti. U drugoj fazi pojavljuju se bes, ogorčenje, zavist prema životu i odbacivanje pomoći. Kad ova osećanja oslabe, u trećoj fazi pojavljuje se nada da se smrt može odložiti, da je ona kazna za neko ponašanje koje se još uvek može poništiti. U četvrtoj fazi smrt se više ne može poricati, pacijent zapada u duboku depresiju razvijajući osećanja gubitka i neispunjenja, što je često praćeno ozbiljnim pogoršanjem medicinskog stanja. Poslednja je faza prihvatanja, u kojoj se pacijent okreće od kontemplacije o prošlosti ka svesti o onome šta mora biti, do smirenog duhovnog prilagođavanja neizbežnom. Iako svi bolesnici ne prolaze kroz sve ove faze, opšti značaj tanatologije leži u tome što je smrt prestala da bude tabu tema, kao što je bila u sekularizovanom zapadnom društvu, i zato što su ova proučavanja pomogla obolelima na samrti da prođu kroz proces koji može da im omogući da dozive laku smrt /176-177/.

Relativno noviji (III i IV vek) pokret indijske joge koja je odbacivala asketizam tradicionalnih škola. I u hinduističkim i budističkim školama je zajedničko da su razvijale adaptacije praktičnih strategija za postizanje oslobođenja, ili SAMDHIJA, kroz fizička i čulna iskustva. Dok su asketske škole za telo i telesne želje smatrale da su prepreka oslobođenju, tantričari su, naprotiv, smatrali da se radi o potencijalnom sredstvu, budući da su na telo gledali kao na mikrokosmos kojim vladaju isti principi kao i makro-kosmosom, tj. univerzumom. Naročito su naglašavali princip pravilnog uravnoteženja i unije polarnih suprotnosti - konkretno: muških i ženskih principa. U tantričkoj školi, poznatoj kao "sledbenici levog puta", ovo je poprimilo oblik ritualnog seksualnog sjedinjavanja, ili maithune; to je bila dugotrajna i razrađena ceremonija koja nije išla ka seksualnom rasterećenju već ka transcendenciji ego-svesti i uniji sa božanskim. Kako se kaže u jednom od tantričkih tekstova, "Istim radnjama zbog kojih neki ljudi gore u paklu hiljadama godina, jogin postiže svoje večno spasenje".

U kineskoj filozofiji označava najvišu, sveobuhvatnu stvarnost, objedinjujući princip koji leži u osnovi svih pojava, koji sjedinjuje i aktivira dinamičke suprotnosti JIN I JANG. Kineska reč "tao" znači put, ali i način, pa bi se moglo kazati da tao predstavlja način postojanja i funkcionisanja stvari. Taoistička filozofija naglašava uzaludnosti svih pokušaja pojmovnog određenja taoa i podvlači da ga je moguće saznati jedino iskustvenim posmatranjem. Tao vlada univerzumom i životom u svim njihovim aspektima, a najviša ljudska mudrost je u učenju povinovanja njegovoj vladavini. Takva se mudrost dostiže jedino posmatranjem procesa promene i transformacije u prirodnom poretku, koji se proces odigrava ciklično i pod uticajem unutrašnjih (a ne spoljašnih) sila, a manifestuje se spontano. Po ugledu na ovo, spontanost bi trebalo da vlada ljudskim postupcima koji treba da izrastaju iz intuitivnog osećaja za pravi trenutak i pravu radnju za ostvarenje efekta koji će biti u skladu sa taoom. Lao Će, autor osnovnog taoističkog spisa, Tao te čiag, čak je govorio: "Nedelanjem se može sve uraditi". Taoistički pogled na život i univerzum čini osnovu I ČINGA.

Špil od 78 karata, u širokoj upotrebi za gatanje, koji sadrži zbirku enigmatskih mitskih slika koje okultisti tumače na različite načine, budući da ne postoji saglasnost o njihovom poreklu. Za tarot se govori da se u Evropi prvi put pojavio u XIV veku, a stručnjaci su uočili podudarnosti sa grčkom mističnom filozofijom, jevrejskom KABALISTIKOM i sa religijama drevnih Egipta i Persije, ali je ostala tajna ko je tvorac ove mešavine. Postoji priča da su ovo uradili Cigani, ali je tarot u Evropu stigao pre njih tako da je ova tvrdnja neodrživa, mada je svakako tačno da su Cigani široko prihvatili tarot kao instrument za gatanje. Sve što se može tvrditi jeste da se tarot pojavio bez ikakve prateće literature i izvan bilo kakvog koherentnog filozofskog konteksta i da je, prema tome, mogao biti prihvatan od raznih metafizičkih, mističnih i psiholoških škola mišljenja. Simbolika i ikonografija tako đe nisu neprikosnovenog porekla i adaptirani su prema raznim interpretativnim sistemima u kojima je tarot bio preuziman. Postoji, dakle, nekoliko različitih tarota, a u novije vreme razvijeno je i više novih načina njegovog korišćenja, i to ne samo za gatanje nego i za "simbole transformacije" koji su, prema Karlu Jungu*, snažne slike koje pomažu svesti da dokuči nesvesni materijal a mogu i da aktiviraju više moći intuicije.

Opšteprihvaćena definicija termina, koju je dao Majers (Frederic Myers)* koji ga definiše kao "prenos misli nezavisan od prepoznatljivih kanala čulnog opažanja". U XIX veku termin "prenošenje misli" često je korišćen kao sinonim za telepatiju, a fenomen koji je istraživan je komunikacija od mozga do mozga. Vršeni su eksperimenti u kojima je jedna osoba pokušavala da "šalje" misao ili mentalnu sliku drugoj osobi koja je bila u drugoj sobi, i dobijeni rezultati su izgleda potvrđivali hipotezu da postoji paračulni kanal komunikacije između umova, koji su izvesni, posebno obdareni ljudi, mogli da koriste. Ova hipoteza potvrđena je ogromnim brojem anegdotskih dokaza, prikupljenim od društava za duhovna istraživanja u Engleskoj i SAD, o spontanom prenosu misli, posebno u kriznim momentima. Svi dokazi su izgleda upućivali na zaključak da pomoću namerne koncentracije ili pak u uslovima koji su spontano proizvodili takvu koncentraciju, mozak može da generiše neku vrstu misaone energije, koju može da "pokupi" drugi mozak koji je u skladu sa "pošiljaocem"; to jest da je telepatija vrsta "mentalnog radija". Ovo je mišljenje koje je još uvek uobičajeno, ali ga nijedan para psiholog ne prihvata kao dokaz i objašnjenje onoga što se zbiva kada se ova forma komunikacije, koju mi zovemo telepatija, dešava. Da se ona stvarno dešava posvedočeno je kao činjenica velikim brojem anegdotskih i eksperimentalnih dokaza, kao i popularnim verovanjem (studija sociologa Grilija (Andrew Greelev) u SAD 1975. otkriva da 58 procenata njegovog uzorka veruje da su imali neku vrstu telepatskog iskustva). Činjenica da ovi dokazi nisu naširoko prihvaćeni od naučnika, delimično se može pripisati rasprostranjenoj radio analogiji, koja pretpostavlja da se telepatska transformacija dešava pomoću nekog kanala i da taj proces nužno iziskuje generisanje neke vrste elektromagnetne energije. Činjenica da predlagači ove telepatske hipoteze nisu bili u stanju da posebno specifikuju prirodu tog kanala ili energije učinila je da je dešavanje tog fenomena veoma sumnjivo i neodređeno za ortodoksne naučnike. Ako modifikujemo Majersovu definiciju u "inter-duhovnu komunikaciju ili interakciju, nezavisnu od prepoznatljivih kanala čula", ova hipoteza dobija novi izgled, jer se otklanja pretpostavka da je telepatija nešto što se svesno postiže i da je neka vrsta energije involvirana u ovom procesu. Da je telepatija funkcija "nesvesnog", da je njeno dešavanje po prirodi nevoljna "navala iz nesvesnog", sugeriše većina anegdotskih dokaza, i moderna para psihološka istraživanja su uglavnom vođena na osnovu ove premise. Preovlađuju dva trenda u modernim istraživanjima. Istraživači, s jedne strane, pokušavaju izazivanje stanja pogodnih za PSI, kroz hipnozu, meditaciju, čulnu deprivaciju ili san (vidi TELEPATIJA U SNU), pod pretpostavkom da se u takvim stanjima mentalna "buka* minimizira i da se može čuti nesvesni "signal". S druge strane, istraživači koriste osetljivu elektronsku opremu za monitorovanje suptilnih fizioloških odgovora na udaljene stimulanse. U jednom tipičnom eksperimentu ove druge vrste, koji je vodio Tart (Charles Tart)*, ispitanik je bio "priključen" za aparate koji beleže fiziološko stanje i od njega je traženo da pogodi kada su davani električni šokovi drugom ispitaniku u drugoj sobi. Drugom ispitaniku su davani šokovi u neredovnim intervalima, i kad se ovo dešavalo na aparatima su registrovane značajne fiziološke reakcije prvog ispitanika. Njegova svesna nagađanja, pak, nisu bila u korelaciji sa fiziološkom informacijom. Obe vrste ispitivanja, i ova gore pomenuta i ona koja idu za tim da povećaju telepatiju indukujući mentalna stanja koja pogoduju njenom dešavanju, pokazala su bez opravdane sumnje da je telepatska komunikacija ili interakcija realnost. Kakva je to vrsta realnosti, u kakvoj je ona vezi sa drugim realnostima, šta ona implicira u kontekstu našeg razumevanja prirode i ljudske prirode i šta ona implicira za nauku, koja uopšteno nastavlja da je odbacuje kao jednu neobjašnjivu anomaliju, ostavlja diskutabilna pitanja.

Hipoteza da snovi mogu da prime i sjedine materijal koji proizvode neki drugi umovi, a ne um snevača, naširoko je eksperimentalno testirana zadnjih decenija, sa očito pozitivnim rezultatima. Eksperimenti telepatije u snu su jedna od nekoliko eksperimentalnih strategija baziranih na ideji da je PSI funkcija nesvesnog, koja se normalno cenzuriše od strane svesnog uma, ili prolazi neprimećena u normalnim životnim okolnostima, jer je psi-signal veoma slab i uglavnom ga prigušuje "buka" svesne mentalne aktivnosti. U eksperimentima koje je smislio i vodio Ulman (Montagu Ullman)* i Kripner (Starilev Krippner)* u 60-im i 70-im, ispitanici su bili obični ljudi koji su se prijavili da provedu jednu noć u "laboratoriji za ispitivanje snova" - oni su bili povezani sa EEG-om koji je pokazivao kada sanjaju, a njih su onda budili da ispričaju san dok je još jasan i slikovit. U drugoj sobi bila je osoba "pošiljalac", koja je na početku eksperimenta birala nasumce jedan koverat iz gomile, a u svakom kovertu bila je reprodukcija neke slike na razglednici. Pošiljalac je morao da se koncentriše na tu sliku tokom noći i pokuša da prenese svoje utiske o slici na usnulog ispitanika. Ujutro su snimljena traka sa izveštajem snevača i odabrana slika pošiljaoca date nezavisnim sudijama da procene da li snovi imaju sličnosti sa slikom. Ono što je proizišlo iz stotina takvih eksperimenata - i iz mnogih spontanih slučajeva telepatije u snu koje su skupili Ulman i Kripner - jeste to da se telepatska komunikacija upućena snevaču prilično često dešava. No ipak, ovaj proces je više infiltriranje u snevačevu svest nego kompletna invazija njegove svesti. Izabrana slika se nikad nije prenela ćela, kao takva, već je bila izlomljena i elementi sa nje su bili upleteni u snevačev tekući san. Ponekad snevač prevodi ove elemente u neku analognu formu, baš kao što mi normalno u snovima izražavamo materijal iz stvarnog života u simboličnoj formi.

Prema NZ, Telo Isusovo ima bazičnu ulogu u misteriji otkupljenja. Ali, taj izraz pokriva više značenja; čas znači Isusovo individualno telo, čas njegovo euharistično telo, čas opet ono Telo čiji smo mi udovi i koje je Crkva. Izveštaji o ustanovljenju euharistije pokazuju da je običaj bio započet u perspektivi krsta, pokazujući tako smisao Isusove telesne smrti: ˝Uzmite, jedite, ovo je tijelo moje, koje se za vas lomi; ovo činite meni za spomen˝ (1. Korinćanima 11,24); ˝Ovo je krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge˝ (Marko 14,24). Prema tome, to što će znaci hleba i vina odsad koristiti na zemlji, jeste žrtvovano Isusovo telo, njegova prolivena krv.

Razvoj vojnih, ekonomskih, političkih i poslovnih strategija pretrpeo je uticaj moderne teorije igara, koju je prvobitno razvio matematičar Džon fon Nojman* /Neumann/. To je teorija o racionalnom ponašanju dvoje ili više pojedinaca u uslovima sukoba ili nadmetanja. U onome što je Nojman nazivao igrama "nultog iznosa", uključene su dve osobe, pri čemu dobitak za jednu osobu povlači odgovarajući gubitak za drugu. Strategije za minimiziranje gubitka koji jedna osoba može naneti drugoj, stvaraju situaciju ravnoteže, poznatu kao "mini-maks rešenje", koja zavisi od mogućnosti da igrač pravi nasumičan izbor među raznoraznim strategijama koje mu stoje na raspolaganju. U toku daljeg razvijanja teorije predlagane su koncepcije u vezi igara sa većim brojem učesnika, koje bi mogle da uključe saradništvo i formiranje koalicija. Zahvaljujući svom naglašavanju paradoksalnosti konfliktnih situacija, najpoznatiji primer teorije igara jeste takozvana "dilema robijaša" u kojoj, pod uslovom da ista strategija stoji na raspolaganju i drugom igraču, nijedan igrač ne bi želeo da izmeni svoj potez iako je situacija koja nastaje, u stvari, najgora moguća situacija za oba igrača /235, 335/.

Teorija po kojoj su u geološkoj istoriji zemlje postojale epizode kataklizmatičnih promena koje su razmicale kopna, nabirale planinske sisteme i, verovatno, uništavale živi svet. Alternativno i šire prihvaćeno, ortodoksno gledište, poznato kao uniformatizam, smatra da su se geološke promene dešavale postepeno tokom eona i eona. Prilikom odmeravanja ova dva gledišta u XIX veku, teorija katastrofa je štetila od povezivanja sa biblijskim fundamentalizmom, tako da je prevagnulo, navodno racionalnije, uniformističko gledište. Ali sa akumulacijom paleontoloških, klimatskih i arheoloških dokaza koji joj idu u prilog, teorija katastrofa se u ovom veku sve više učvršćuje. Njen glavni zagovornik bio je Imanuel Velikovski*, koji je u brojnim knjigama izneo mnoštvo dokaza i argumenata koji su opovrgavali ortodoksno gledište. Činjenica da su navedeni dokazi poticali iz nesaglasnih izvora, uključujući i antičku književnost i folklor, diskreditovala je Velikovskog u očima mnogih naučnika. No svejedno, neki su bili navedeni da ponovo tragaju za dokazima i da se ozbiljnije pozabave teorijom katastrofa. Na ovo je možda još više uticala, među geolozima opšteprihvaćena, teorija o razmicanju kontinenata, po kojoj su svi kontinenti u početku činili jedinstvenu kopnenu masu koja se kasnije razdvojila na delove. Kaže se da je razmicanje kontinenata neprestana pojava i da je rezultat uzajamnog pomeranja ploča koje čine zemljinu koru, te da to nije u suprotnosti sa uniformatizmom, ali se sve donedavno i ova pojava smatrala jednako bizarnom kao i teorija katastrofa. Budući da teoriju katastrofa prizivaju oni koji veruju u izgubljene ili potonule kontinente i civilizacije (Atlantida i Lemurija), ili u predstojeće kataklizme koje će ispuniti proročanstva ili grešnoj ljudskoj rasi umesiti kolač po zasluzi; razumljivo je što se ovoj teoriji prilazi sa izvesnim skepticizmom, ali dokazi za ovu teoriju, kao čisto geološku, imaju svoju težinu i teško se mogu pomiriti sa konzervativnim uniformističkim gledištem o postepenim promenama /334,335, 336/.

Tokom devetnaestog i početkom dvadesetog veka, eksperimentalna i teorijska fizika su, u korist pojma polja, dovele do napuštanja klasičnog pojma o fizičkoj stvarnosti kao konstituisanoj od čestica. Prema klasičnoj fizičkoj teoriji, materijalni objekti i prostor oko njih bili su različite stvari; materija je postojala u prostoru, ali je sam prostor bio nešto prazno. Gravitacija je bila sila koja je poticala iz materijalnih tela i širila se kroz ovaj prazan prostor. Faradejeva* (Faraday) i Maksvelova* (Maxwell) ispitivanja pojava elektriciteta i magnetizma, sredinom devetnaestog veka, dovela su do uvođenja pojma polja, kao složenih uobličenja energije koja potiču iz naelektrisanih tela i koja mogu da deluju na druga, slično naelektrisana tela u okolini. Pojam polja, međutim, nije temeljno remetio pojmove klasične fizike sve dok Ajnštajn* /Einstein/ nije razvio svoju teoriju opšte RELATIVNOSTI. Ne samo da je Ajnštajnova teorija sjedinila gravitaciono i elektromagnetno polje, nego je i uspostavila primat polja. Nije reč o tome da materijalna tela nastaju iz polja, već pre o tome da se ona u polju manifestuju samo kao jake kondenzacije rasporeda sila. Pojam materije kao uzgredne manifestacije u polju, nadalje je razvijen u KVANTNOJ TEORIJI koja je pokazala da je na subatomskom nivou neodrživ i sam pojam materijalne čestice, budući da se opipljive čestice u drugim eksperimentalnim uslovima mogu da manifestuju i kao talasi. Štaviše, u kvantnoj teoriji polja radikalno je revidiran i pojam sile. Sub-atomske čestice jedna na drugu ne deluju silama već izmenjivanjem podčestica, ili "virtuelnih" čestica, koje postoje samo za vreme trajanja interakcije. Ove interakcije ne određuju nikakvi zakoni. Uređenost i zakonitost postoje samo kao svojstva polja. Za opisivanje polja i interakcija koje se u njemu dešavaju, često se koristi metafora o mreži, čime se ističe da ne postoji nikakva izdvojenost, da je sve međupovezano i uključeno u dinamiku interakcije. Neki filozofski nastrojeni fizičari i publicisti u oblasti nauke u teoriji polja vide nov model stvarnosti i univerzuma, jer pojam uređenosti, kakav se razvija u relativističkoj i kvantnoj teoriji polja, primenjen na makroskopski svet, podrazumeva fundamentalno jedinstvo, celovitost i međupovezanost koji ne samo da opažene pojave čine koherentnim, nego dolaze u sklad i sa principima teologije i ezoterične filozofije /44, 105, 135/.

Tri naučna teksta koja je Albert Ajnštajn* (Einstein) objavio 1905. godine, urodila su kako velikim teorijskim napretkom tako i mnoštvom tehnoloških dostignuća, uključujući i fisionu bombu i nuklearni reaktor. Jedan od ova tri teksta, pod naslovom "O elektrodinamici tela u pokretu", postao je opštepoznat kao "Specijalna teorija relativnosti" koja je, prvo u nauci a kasnije i u filozofiji i svakodnevnom mišljenju, napravila revoluciju u shvatanju prirode i svojstava vremena, prostora, materije i kretanja.Sa teorijom relativnosti započinje proces pobijanja zdravorazumskih pojmova zasnovanih na neposrednom posmatranju. Ovaj proces će docnije poprimiti dramatične razmere u KVANTNOJ TEORIJI. Što se tiče kretanja, za početak, zdrav razum bi smatrao, po analogiji sa recimo dva voza koja se mimoilaze, da bi posmatrač izmerio različite brzine u zavisnosti od toga da li su se vozovi kretali u istom ili u suprotnim smerovima. Ali to nije slučaj kada se radi o svetlosti. Svetlost se kreće, ona u vakumu ima tačno izmerljivu brzinu od 300,000 kilometara u sekundi, ali - i tu prestaje zdrav razum - prilikom merenja ove brzine, ona se nikada ne menja u zavisnosti od kretanja posmatrača u odnosu na smer kretanja svetlosnog zraka. Ovaj paradoks bio je demonstriran 1888. godine u Majkelson-Morlijevom eksperimentu i dugo je bio zagonetka za naučnike zbog svoje nepomirljivosti sa osnovnim principima njutnijanske mehanike. Ajnštajnovo polazište bilo je konstruisanje matematičkog okvira koji bi mogao da obuhvati opaženu pojavu konstantnosti brzine svetlosti. Temelj ovog okvira bio je princip da će različiti referentni okviri, koji putuju ravnomernom brzinom i pravolinijski, relativno jedan prema drugom uvek biti koherentni i simetrični, da će u njima važiti fizički zakoni i da će posmatrači, koji su locirani u njima, svako svoj okvir uvek opažati kao da je u mirovanju.Revolucionarne implikacije Ajnštajnove teorije proizašle su upravo iz reci "relativno jedan prema drugom". Cena uspostavljanja koherentnosti u okviru i između određenih referentnih okvira zahtevala je napuštanje ideje o bilo kakvoj mogućnosti apsolutne ili konačne koherentnosti, ili o primatu bilo kog pojedinačnog referentnog okvira. Tako je u trenu bio srušen jedan od nosećih stubova KLASIČNE FIZIKE, ostavljajući ćelu građevinu na klimavim nogama.Paradoksi koji se dobijaju uzimanjem u obzir nesimetričnih referentnih okvira, postavljaju zdrav razum pred nemoguće zahteve. Naročito velika iščašenja dešavaju se sa našim pojmovima o vremenu. U zavisnosti od različitog uzajamnog kretanja posmatrača, satovi u referentnim okvirima tih posmatrača radiće sporije ili brže. Da bi se ova usporavanja ili ubrzavanja učinila dovoljno velikim kako bi se mogla opažati, moralo bi se raditi sa brzinama bliskim brzini svetlosti, ali je ovaj princip ipak bio uspešno eksperimentalno dokazan i čak su izmerene i male vremenske razlike između satova koji su u avionu obletali Zemlju i onih koji su stajali u laboratoriji. Kao ilustracija za efekt "vremenske diletacije" često se navodi "paradoks blizanaca", odnosno priča o astronautu koji se posle vasionskog putovanja, velikom brzinom, vratio na zemlju i zatekao svog brata-blizanca mnogo starijeg od sebe. Ova maštovita ideja ilustruje još jedan fundamentalni princip teorije relativnosti, naime, da prostor i vreme nisu posebne stvari, nego da su nerazdvojno povezane i da čine "prostor - vremensku neprekidnost". U našem zdravorazumskom i opšteprihvaćenom načinu posmatranja, oko sebe vidimo tri prostorne dimenzije, a vreme opažamo kao jednodimenzionalnu Uniju ili strelicu koja se neumitno kreće od prošlosti ka budućnosti. Ali, u stvari, mi postojimo u četvorodimenzionalnom prostor-vremenu, a sve naše zdravorazumske predstave o vremenu, kojima dubinski ograničavamo naše mišljenje i ponašanje i koje ni ne dovodimo u pitanje, samo su provizorne konstrukcije čija su istinitost i relevantnost samo relativni. Da li ćemo iz oslobađanja od vremena, koje nam daruje teorija relativnosti, izvući pozitivne ili negativne zaključke, i da li ćemo smatrati da se pred nama otvara bogatiji smisao, ili da se pak gubi svaki smisao, zavisi od naše filozofske prilagodljivosti, ali, u svakom slučaju, ostaje kao nepobitna činjenica da živimo u svetu u kome su prostor i vreme našeg zdravo razumskog opažanja samo nešto provizorno i iluzorno.No dok specijalno-relativistička prostor-vremenska neprekidnost ima uznemiravajuće filozofske posledice ekvivalentnost masa - energija, koja je iz nje proizlazila, imala je još dramatičnije, i to praktične posledice, pogotovo kada je reč o atomskoj bombi. Slavna jednačina E=mc2 tvrdi da je materija samo oblik zarobljene energije i omogućava predviđanje količine energije koja bi se oslobodila prilikom anihilacije određene mase, do čega inače dolazi prilikom ubrzanja te mase do brzine bliske brzini svetlosti (simbol "c" označava brzinu svetlosti). Tehnologija za postizanje takvih ubrzanja ostvarena je u nuklearnim reaktorima i akceleratorima čestica, i obe ove mašine pružile su brojne dokaze o tačnosti Ajnštajnovih teorijskih zaključaka.Sve napred navedeno sledi iz teorije specijalne relativnosti iz 1905. godine. Dosta godina kasnije, Ajnštajn je objavio opštu teoriju relativnosti, u kojoj je raniji rad proširen tako da uključuje gravitaciju i u kojoj se uvode pojmovi prostor-vremena i univerzuma a koji su za kosmologiju bili isto tako revolucionarni kao što je raniji rad bio za fiziku, a isto tako je i njihova tačnost bila kasnije eksperimentalno dokazana. Osnovni postulat opšte teorije relativnosti tvrdi da prostor-vremenska neprekidnost nije geometrijski ravna, kao što se uzimalo pod "specijalnim" uslovima ranije teorije, već da je kriva. Ova krivina je posledica gravitacije, to jest sile kojom masivna tela deluju jedna na druge. Baš kao što i njutnijanska fizika važi samo relativno i pod određenim uslovima, tako i euklidska geometrija važi samo u ravnom prostor-vremenu, ali ne i u prostor-vremenu čija je krivina veća od nule. A isto kao što savija prostor, gravitacija mora da "savija " i vreme koje u raznim delovima univerzuma ima različite karakteristike i brzinu proticanja.Pisci naučne fantastike su dosta koristili Ajnštajnovske pojmove prostornih i vremenskih zakrivljenosti, tako da su ljudi uglavnom upoznati, mada dosta nejasno i površno, sa nekim konsekvencama opšte relativnosti. Međutim, implikacije ove teorije sežu mnogo dublje i čak ih ni Ajnštajn nije bio sve sagledao. Kao i svi njegovi savremenici, i on je zamišljao STEDI-STEJT UNIVERZUM (univerzum stabilnog stanja), koji bi bio zatvoren i u celini stabilan sferični entitet, u kome bi ponegde postojali gravitacioni poremećaji. Neke od Ajnštajnovih jednačina ukazivale su da nije takav slučaj i da se univerzum mora ili da širi ili da skuplja, tako da je Ajnštajn, da bi ove jednačine prilagodio gledištu stabilnog stanja, u njih morao da uvede ekstra član, koji je nazvao "kosmička konstanta". Kasnije je o ovoj prepravci govorio kao o najvećoj gluposti u svom životu, budući da je 1920-ih godina otkriveno da se univerzum zaista širi. Ali ovo otkriće bilo je samo dokaz ogromne moći predviđanja teorije relativnosti, koja je prevazilazila čak i moć razumevanja samog genijalnog tvorca teorije.

Priča o dečaku koji je upao u glib i izvukao se potezanjem uski na svojim čizmama, bliska je većini modernih fizičara. Dok su klasični fizičari verovali i tragali za fundamentalnim zakonima koji vladaju fizičkom stvarnošću i za koje se ponekad smatralo da su bogom dani zakoni, moderni fizičari su morali da se suoče sa činjenicom da takvi zakoni ne postoje i da se principi koji vladaju fizičkom stvarnošću ne mogu tražiti izvan te stvarnosti. Analogija ukazuje da je za fizičare jedini izlaz iz pojmovnog gliba da prestanu da se nadaju konačnim autoritativnim odgovorima i da, tek pošto izgube nadu, na kraju ipak dođu do odgovora preko prihvatanja i kontempliranja same zaglibljenosti. Samu teoriju, koja je poznata kao "teorija uski na čizmama", razvio je fizičar Džefri Čiv* /Chew/, 1960. godine. Od tada je ova teorija napredovala naročito u oblasti fizike čestica, poznatoj kao teorija S-matrice, koja se bavi opisivanjem jakih interakcija čestica ali koja ima i radikalne teorijske implikacije za fiziku u celini. Ove implikacije izveo je Fritjof Kapra* (Capra), koji piše: "Filozofija uski na čizmama ne samo da napušta ideju o fundamentalnim gradivnim elementima materije, nego ni ne prihvata bilo kakve fundamentalne entitete - nikakve fundamentalne konstante, zakone ili jednačine. Na univerzum se gleda kao na dinamičku mrežu međupovezanih događaja. Nijedno od svojstava bilo koga dela ove mreže nije fundamentalno; sva ona slede iz svojstava ostalih delova, a strukturu čitave mreže određuje ukupna konsistentnost njihovog suodnošenja". Fizičke teorije svode se na aproksimacije; primenljive su samo na ograničene oblasti posmatranja i ne postoji teorija koja daje koherentnu sliku celine. Pristalica "uski na čizmama" uvažava ovu činjenicu, ali njome nije pometen i iz nje ne zaključuje da je priroda u osnovi nekoherentna i dvosmislena. Umesto toga, on je sklon da prizna relevantnost pluraliteta teorija (koje su sve, kao proizvodi ljudskog uma, samo pojmovne aproksimacije, ili modeli) i da traga za obrascima uzajamne konsistentnosti između tih teorija. Ako se u prirodi sve nalazi u dinamičnoj vezi sa svim ostalim, ako su interakcije i obrasci osnovnije pojave od entiteta i sila, onda je nemoguće da takva stvarnost bude predstavljena bilo kojom pojedinačnom fiksnom teorijom, ili, navodno, fundamentalnim zakonom. Teorija uski na čizmama polazi od odustajanja od potrebe i zahteva za takvim zakonima i teži da shvati fizičku stvarnost onakvu kakva se ona sama prikazuje u svojoj mnogostrukosti, kao samokonsistentan i samoupravljajući sistem dinamičkih interakcija koje mogu da budu lokalno neodređene ali koje su u celini koherentne.

Mešavina misticizama i ezoteričkih učenja Istoka i Zapada. Teozofsko društvo, osnovano 1875. godine, delo je jedne izuzetne osobe, Helene Blavacke*, žene koja je neporecive medijumske i psihičke moći kombinovala sa sklonošću ka beskrupuloznom obmanjivanju. Njena knjiga Razotkriveni Isus (iz 1877. godine) trebalo je da bude teozofska biblija za koju je ona tvrdila da nije njeno delo nego da pripada duhovima, a da je ona bila samo kanal za prenošenje njihovih učenja. To je knjiga eklektične erudicije u kojoj se mešaju elementi grčkih i egipatskih mističnih religija, KABALISTIKE i hinduističkih, budističkih i taoističkih tekstova. Teozofija je prvo procvetala u Sjedinjenim državama a zatim u Indiji, što je bilo pomognuto izuzetnim medijumističkim fenomenom madam Blavacke. Korpusu teozofske literature pridodalo je 1888. godine još jedno njeno obimno delo, Tajna doktrina, a kada je madam Blavacka umrla 1891. godine, pokret je preživeo proširivanjem liste autoriteta. Teozofska literatura proširena je prilozima A. P. Sineta* (Sinnet), Ani Besan* (Besant) i C. V. Lidbetera* (Leadbeater). Ali je sve ove priloge, po koherentnosti, lucidnosti i obuhvatnosti, daleko prevazišla serija knjiga Alise Bejli* (Bailey), napisanih između 1919. i 1949. godine, a koje su, navodno, bile plod telepatske komunikacije sa "Tibetancem" koji je bio samotnjak u nekom manastiru na Himalajima. Bez obzira na poreklo, međutim, knjige Alise Bejli se među modernim "otkrivenim" kriptospiritualnim zapisima ističu po svojoj konsistentnosti i mudrosti. U teozofiji prisutan je i snažan element mesijanstva. Madam Blavacka je ponekad govorila da je glavna svrha Teozofskog društva da pripremi čovečanstvo za dolazak Maitreje, svetog učitelja. Lidbeter je 1909. godine prepoznao Maitreju u jednom indijskom 14-godišnjem dečaku koga su on i Ani Besan zatim zajedno odgajali da bi omogućili ispunjenje njegove uloge. Na izvestan način, dečak je i ostvario ova očekivanja, ali ne u okviru teozofskog pokreta. On je, kao nezavisni učitelj, pod imenom Džidu Krišnamurti*, stekao svoje sledbenike širom sveta. Mesijanistička poruka preživela je i u "Tibetančevim" knjigama (jedan od poslednjih tekstova Alise Bejli nosi naslov Novo javljanje Hrista), u kojima je proširena učenjem da će "ponovnom javljanju" prethoditi "obznanjivanje hijerarhije", tj. pojavljivanje velikog broja "upućenih" koji će biti duhovne vođe i pored toga što će se baviti najobičnijim poslovima. Krišnamurti je odbacio teozofiju smatrajući da se ova institucionalizovala i da je bila postala pribežište za otpadnike iz etabliranih religija - u čemu je, bez sumnje, bio u pravu. Ali bez obzira na svu eklektičnost i često namernu obskurnost, teozofsku literaturu ne treba olako odbaciti. Teodor Rozak* je pisao i "Ako čudne mitološke ekstrapolacije ovih okultnih evolucionista pretražujemo tako da bismo u njima otkrili viziju koju nude o ljudskim potencijalima, onda ćemo iste takve ekstrapolacije. Na kraju krajeva, moći naći i kod najinovativnijih psihologa našeg vremena".

HIPNOZA se ne koristi mnogo u psihoterapiji, jer većina praktičara veruje, kao što je i Frojd verovao, da je bolje angažovati pacijentovo puno ja u razumevanju i ublažavanju njegovih simptoma. Kod duboko ukorenjenih neuroza ovo je bez sumnje tačno. Malo je hipno-terapeuta danas koji bi hipnozu smatrali adekvatnim tretmanom takvih stanja primenjivanjem post-hipnotičnih sugestija. Hipnoterapija može, pak, biti korisna i efektno primenjena u tretiranju blagih neurotskih stanja koja se manifestuju u takvim navikama kao što su strasno pušenje, preterano jedenje ili pijenje i grickanje noktiju, kao i u olakšavanju stanja povezanih sa stresom, kao što su nesanica, migrena, mucanje i visoki pritisak.

Opšte zdravstveni boljitak od vazduha koji se prvenstveno sastoji od molekula sa negativnim električnim punjenjem priznat je van spora. Vazdušni jonizatori, koji povećavaju snabdevanje negativnim jonima, postali su dostupni i koriste se naveliko. Negativne jone uništava atmosfersko zagađivanje, pozitivne jone stvara centralno grejanje, i kombinacija ova dva faktora u mnogim domovima i na radnim mestima čini atmosferu uopšteno nezdravom i ljudi izloženi njoj postaju skloni depresiji, letargiji i poremećajima respiratornog trakta. Jonizacija vazduha pobeđuje ove tendencije, i kad se pojača u svrhu terapije korisna je za bolesnike koji pate od bronhitisa, sinusitisa. astme, senske groznice i katara.

Ova je terapija ogranak HOMEOPATIJE. Razvio ju je nemački lekar Šisler (W. H. Schusler), koji je smatrao da je bolest posledica nedostatka ili neravnoteže esencijalnih mineralnih soli u telu. Šisler je otkrio 12 vrsta soli čija je prava proporcija značajna za zdravlje na bazičnom nivou ćelija i tkiva. Stoga se bolesnicima preporučuje dijetetski režim sa ovim solima. Ovi se preparati mogu naći u apotekama i prodavnicama zdrave ishrane. Dijagnostikovanje nedostatka ovih elemenata deo je NATUROPATIJE, isto kao i homeopatije.

To je oblik razvijanja svesnosti o sebi i interpersonalnim odnosima u socijalnom kontekstu (u grupama susretanja). Tehniku je razvio bihejvioralno usmereni psiholog Vil Šuc (W. Schutz). Od drugih terapija dinamičkog razvoja, kao što su PSIHODRAMA i PSIHOSINTEZA, razlikuje se po tome što naglašava neverbalnu komunikaciju i značaj tela u kanalisanju fizičke energije kao preduslova fizičkog i psihičkog zdravlja. U grupi susretanja svaki učesnik, po redu, izražava aktivno sopstvena osećanja prema samom sebi i prema drugima. Pod nadzorom i suočavajući se sa drugima, svaki je učesnik prinuđen da svoja osećanja ispolji iskreno i da se suoči sa svakim problemom koji iskrsne. Posebno se naglašava potreba da svaki učesnik postane svestan pojma o sebi, preispitujući sopstvena osećanja neadekvatnosti, spremnosti da se ispolji ili prihvati kontrola i autoritet, i sposobnosti da se prime i pruže osećanja naklonosti. Striktno govoreći, susretanje nije oblik terapije već metod povećanja svesnosti o sopstvenom životu i odnosima sa drugima, što se može praktično primeniti u rešavanju mnogih problema.

Oto Rank (O. Rank) je istaknuti pristalica Frojdovih shvatanja, mada se od ortodoksne psihoanalize udaljio naglašavanjem primata traume rođenja (a ne Edipalne situacije) kao izvora neuroza, i razvijanjem posebnog oblika praktičnog rada nazvanog terapija volje. Po Ranku, ono što pacijent dobija od psihoterapeuta jeste određeno suočavanje koje podstiče njegovu volju za ozdravljenjem. Rank je verovao da je kod čoveka ova volja za ozdravljenjem urođena, ali kod neurotičara postaje pasivna. Stoga, po Ranku, nijedan oblik psihoanalize koji zanemaruje potrebu da oživi ovu volju ne može da bude uspešan. Rankova terapija volje je pre jedna orijentacija unutar psihoanalitičke terapije nego poseban metod. Ova je tehnika bik značajna za oblikovanje savremene prakse, za slabljenje autoritarne uloge terapeuta i naglašavanje sposobnosti pacijenta za samoizlečenje /258/.

U tuzi, bolesti, žalosti, progonstvu, čoveku je potrebna uteha; on traži onoga ko će da ga teši. I zaista, mnogo je onih koji ga se tada klone kao da je leprav. Samo mu roditelji i prijatelji, ganuti u tuzi, dolaze da sa njim podele bol i da je ublaže. Apostol Pavle udario je temelje teologiji utehe: kroz iskušenje strašno kao smrt otkrio je da uteha izbija i iz same neutešenosti ako se ova priključi Isusovoj patnji (2. Korinćanima 1,18 i d.).

Primena drugog zakona TERMODINAMIKE na kosmologiju navodi na zaključak da ENTROPIJA u univerzumu mora postepeno da raste i da dovede do konačnog stanja iscrpljenosti zračenja energije, koje više ne može preći u bilo kakvo drugo stanje. Ovo hipotetično završno stanje poznato je pod imenom toplotna smrt univerzuma.

Transakciona analiza je konceptualni način opisivanja i razumevanja ljudskog ponašanja. Razvio ju je psihijatar Erik Bern u knjizi Koju igru igraš. Bern razlikuje tri sloja bivanja i interakcije sa svetom. To su sloj deteta, roditelja i odrasle osobe. Ispoljena osećanja i ponašanja u interpersonalnim odnosima mogu se shvatiti i analizirati kao slojevi ličnosti. Subjektivna iskustva iz detinjstva konstituišu sloj deteta. Spoljni uticaji, posebno roditeljski, predstavljaju sloj roditelja. Sloj odrasle osobe, koji takođe počinje da se formira u detinjstvu, a konsoliduje se tokom života, čine iskustva učenja, odlučivanja, procenjivanja, preuzimanja odgovornosti, itd. U psihoterapiji cilj transakcione analize jeste razvoj i jačanje sloja odraslog tako što klijent postaje svesniji interakcija koje određuju sloj deteta i sloj roditelja. Razmene između slojeva donose veći broj transakcionih kombinacija. Razmene između slojeva uzimaju oblik igara, otuda naziv Bernove knjige. Transakciona analiza ima BIHEJVIORALNU pozadinu, pa je ograničena kao sredstvo za istraživanje i razumevanje individualne psihe, ali je pogodna za razumevanje interpersonalnih i grupnih odnosa.

Transcendentnost označava prekoračenje granice svijesti, doživljaje i iskustva te nalaženje unutar tih granica. U metafizici i teologiji, onostrani, natprirodni, nadiskustveni svet. Pojam transcendencija se također koristi i u matematici kao Transcendentna funkcija.

Edmund Huserl* (Husserl) je od Kanta* preuzeo termin "transcendentalni ego" da bi označio čistu svest koja je angažovana u FENOMENOLOŠKOM posmatranju. Oslobođen od INTENCIONALNOSTI, od pristrasnosti, od personalnosti, dekontaminiran od svih uticaja na načine njegovog opažanja i razumevanja, transcendentalni ego je u stanju da ostvari direktno intuitivno saznanje o svetu kao o stvarnosti koja mu se "otkriva". Pojam predstavlja radikalni raskid sa naučno-racionalnim pristupom saznanju, mada i dalje podrazumeva strogu intelektualnu disciplinu. On ima neke sličnosti sa pojmovima mistike i relevantan je u kontekstu filozofije SVESTI4 /417/.

Prenos tehnoloških sposobnosti iz razvijenih zemalja u zemlje u razvoju neophodan je i neizbežan, ali skopčan sa problemima, uglavnom zbog toga što su MULTINACIONALNE KOMPANIJE odgovorne za oko 90 posto biznisa. Sve dok prodaju ili iznajmljivanje tehnologije kontroliše usmerenost ka profitu multinacionalnih kompanija, i dok su osigurane od gubitaka ograničavajućim uslovima stvorenim da maksimiraju njihov profit, i daju oskudno u odnosu na pogodnost tehnologije spram ekonomskih i socijalnih uslova zemlje koja je stiče - tehnološki razvoj ostaće sporno pitanje usredsređeno na etičku ambivalentnost odnosa razvijenih i zemalja u razvoju. Ujedinjene nacije donele su pravila ponašanja u oblasti transfera tehnologije, no izgledi da ona budu efikasno provedena i primenjena nisu za sada ohrabrujući.

Transpersonalna psihologija razvila se iz HUMANISTIČKE PSIHOLOGIJE. Učenja ove škole utvrdila su se oko rada Abrahama Maslova. Različite teorije povezane sa humanističkom psihologijom pokušavale su da čoveku omoguće da postigne psihološko zdravlje i SAMO-AKTUALIZACIJU izražavanjem i doživljavanjem sopstvenog tela i osećanja, ali nisu istraživale transcendentna iskustva i transpersonalne dimenzije psihe koja se, po Maslovu, mogu barem privremeno otkriti u VRHUNSKIM DOŽIVLJAJIMA. Maslov i njegov kolega Entoni Sjutič osnovali su 1970. godine Udruženje za transpersonalnu psihologiju, sa ciljem da pažnju psiholoških istraživanja preusmere na ova iskustva i dimenzije. Prethodnici ovih uverenja, pre svega Jung i Roberto Asađolo, asimilirani su u novi pokret koji je postao poznat kao "četvrta sila" u psihologiji. Jung je uveo pojam transpersonalnog "kolektivnog nesvesnog" i istakao značaj duhovnih i religioznih iskustava u procesu "individuacije" (vidi JUNGOVA PSIHOLOGIJA). Asađolo, osnivač PSIHOSINTEZE, razvio je svoju "psihologiju uzdizanja", sistematski označavajući viša stanja svesti i tehnike za postizanje tih stanja. Osim kod ovih savremenih evropskih prethodnika, transpersonalna psihologija našla je dosta materijala i u starim istočnjačkim i ezoteričnim učenjima, kao što su ZEN3, SUFIZAM3, TAOIZAM3, i JOGA3. Stoga se teško može reći da je transpersonalna psihologija novo učenje. Ono što je inovacija, što je konstituisalo ovaj pokret kao "četvrtu silu" u psihologiji, jeste njena orijentacija na psihologiju ispunjenja, umesto psihologije prilagođavanja i bavljenja "daljim dometima ljudske prirode" (Maslov).Udruženje za transpersonalnu psihologiju daje sledeću definiciju: "Transpersonalna psihologija je naziv za izrastajuću snagu u psihologiji i drugim oblastima koje istražuju najviša stanja. Bavi se empirijskim naučnim proučavanjem i otkrićima koja se odnose na: duhovni put, postajanje, meta-potrebe (individualne ili koje se odnose na vrstu), najviše vrednosti, ujedinjujući! svest, vrhunske doživljaje, B-potrebe, ekstazu, mistična iskustva, bivanje, samoaktualizaciju, suštinu, blaženstvo, čudo, konačna značenja, transcendiranje sopstvenog, duh, jedinstvo, kosmičku svest, teoriju i praksu meditacije, sakralizaciju svakodnevnog života, transcendentalne pojave, kosmičko osećanje humora i igre, i na slične pojmove, iskustva i aktivnosti".

Prepisivanje i korišćenje biljaka i njihovih derivata za lečenje. Do pre otprilike jednog veka svi lekovi su pravljeni od biljaka, ali su tada hemičari naučili prvo da izoluju aktivne sastojke iz dokazano lekovitih biljaka, a zatim da ih sintetizuju. Većina lekova i droga danas je sintetička. Međutim, sa povećanim interesovanjem za razne farme alternativne medicine, recepti travara se sve više traže. Sintetički lekovi ponekad su proizvodili katastrofalne i nepredviđene nus-efekte čiji je broj i raznovrsnost zbunjujući čak i za doktore. Pored toga, sintetički lekovi često izazivaju zavisnost. Biljni lekovi, davani po tradicionalnim propisima, nemaju ove nedostatke. Mada je sasvim racionalno da se biljke koriste umesto sintetičkih lekova, ono što odbija ljude od travarstva je izvestan elemenat prividnog iracionalizma i praznoverja koji čine da veza između biljke i određene funkcije izgleda sasvim proizvoljna. Stari travari imali su jedan kompleksan sistem povezanosti između zvezda, biljaka i delova tela, i magijsku metodologiju koja je zahtevala da se biljke skupljaju i primenjuju u vreme za koje se smatralo da je blagonaklono po astrologiji. Oni su, takođe, bili skloni da specifikuju medicinska svojstva neke biljke po njenoj boji i obliku. Tako je biljka sa cvetovima boje sušene krvi primenjivana na rane, a čarobnoj MANDRAGORI i žen-šenu pripisivana su mnoga svojstva jer njihovo korenje ima oblik ljudske figure. Ljudi koji mogu da prihvate ideju da su travarski lekovi efikasni i manje opasni ponekad traže da ih uzimaju zbog vela tajne kojom su obavijene tradicionalna travarska udruženja. Moderni herbalisti obično se odriču takvih udruženja i predstavljaju se kao čuvari tradicionalne narodne mudrosti. Mnogi od njih pojačali su svoje kvalifikacije znanjem farmakologije, što pomaže da se umire pacijentove sumnje da je njihovo znanje zbrka pre nego mudrost vrsta koje su živele u bližoj SIMBIOZI1 sa prirodom. Moderni travari imaju ubedljive argumente da su - zbog prekidanja ove simbioze i činjenice da ljudi danas uglavnom žive na procesiranoj, pakovanoj i konzerviranoj hrani koja je deficitarna u nekim osnovnim prirodnim elementima - travarski recepti važniji nego ikad.

˝Vidjeh na svijem djelima Božijim da čovjek ne može dokučiti ono što se radi pod suncem, oko čega se trudi čovjek tražeći, ali ne nalazi, a ako i mudrac reče da zna, ipak ne može dokučiti (Propovednik 8,17). No Isus objavljuje: ˝Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se˝ (Mateja 7,8). U dubini svega svog nemira čovek uvek traži upravo Boga, ali njegovo je traženje često izgubljeno i Bog ga mora vratiti na pravi put. Tada otkriva da je uistinu u potrazi za Bogom, ali zato što Bog njega prvi traži.

Treći svet je zajednički naziv za nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju koje nisu direktno povezane ni sa istočnim ni sa zapadnim "blokom". Većina zemalja "trećeg sveta" bile su kolonije i svoje kolonizatore smatraju odgovornim za sadašnje stanje. Trajni problemi nekih od ovih zemalja jesu siromaštvo i visoka stopa nataliteta, a glad i epidemije povremeno dostižu stepen krize. Neke od zemalja "trećeg sveta" su razvijenije i bogatije prirodnim izvorima. Za zemlje bez prirodnih bogatstava i sa niskim potencijalom za samosvojni razvoj ponekad se kaže da konstituišu "četvrti svet".

Suprotno radosti, koja je povezana sa spasom i prisutnošću Božjom, tuga je gorak plod greha koji odvaja od Boga. Spoljni su joj uzroci raznovrsni: iskušenje koje znači da Bog krije svoje lice, žena koja razočarava svojom ohološću, loše vaspitan sin, prijatelj - izdajnik, vlastita ludost, tuđa kleveta. Biblija se ne zadovoljava time da iznosi večno razočaravanje čoveka kome je suđeno da se hrani ˝hljebom suznijem˝ (Psalam 80,5) ne nalazeći ko će ga utešiti (Propovednik 4,1); iza te velike muke ljudi ona razotkriva njen pravi uzrok, greh, i pokazuje da je Gospod može zalečiti, tugu koja dolazi od greha. ˝Blago vama koji plačete sad˝ (Luka 6,21), onaj koji je uronio u bezdan tuge mogao je unapred blaženom nazvati, ne bol kao takvu, već tugu sjedinjenu s njegovom radošću koja tek treba da se desi. ˝Koji su sa suzama sijali, neka žanju s pjevanjem. Ide i plače koji nosi sjeme da sije; poći će s pjesmom noseći snopove svoje˝ (Psalam 126, 5-6).

Sve veća udaljenost i odvojenost čoveka od Boga naziva se tvrdokornošću, zaslepljenošću. Postati tvrdokoran znači ne slušati damare svoga srca, zatvoriti uši, zaspati, zapasti u duh bunila, obamrlosti ili laži, tako da vrat postane tvrd a srce kameno. To stanje može zahvatiti sve ljude, varvare, Izrailjce, pa čak i Isusove učenike.