Iskustvo odvajanja jednog dela svesnog sebe od fizičkog tela. Takva iskustva zabeležena su u svim kulturama kroz istoriju, a izveštaji iz sasvim različitih i nepovezanih izvora imaju tako puno sličnosti da se ovaj fenomen ne može pripisati sujeverju ili histeriji. Statistički podaci potvrđuju da se VANTELESNA ISKUSTVA dešavaju često, jednoj osobi od njih pet. Obično ovakva iskustva dolaze u kriznom momentu, ali se ona nekad dešavaju spontano i bez nekog očiglednog razloga. Celia Green* je NAPRAVILA STUDIJU O VANTELESNIM ISKUSTVIMA, baziranu na svedočenjima 326 ispitanika, koji su ispunili jedan upitnik. Preko 60 procenata ljudi iz te grupe izjavilo je da je imalo jedno takvo iskustvo, 18 procenata je imalo između dva i pet, a ostatak od 22 procenta imalo je šest i više iskustava. Ovu grupu činili su ljudi svih uzrasta, i pokazalo se da se broj VAN-TELESNIH ISKUSTAVA smanjuje u kasnijem životu, da su ta iskustva bila rasprostranjena u detinjstvu onih ispitanika koji su imali više od jednog iskustva, i pokazalo se da se ona gomilaju između 15 i 35 godina za one koji su imali samo jedno iskustvo. Oko 32 posto ljudi izjavilo je da se njihovo VAN-TELESNO ISKUSTVO desilo kao rezultat neke nesreće ili pod anestezijom, 12 procenata je reklo da im se ono desilo tokom sna, 25 procenata u uslovima psihološkog stresa, a ostali su izjavili da im se ono desilo dok su bili budni i aktivno obavljali svoje SVAKODNEVNE AKTIVNOSTI. Skoro je Charles Tart* vodio kontrolisane eksperimente sa ljudima koji često imaju VANTELESNA ISKUSTVA. Njegov prvi ispitanik bila je žena koja mu je rekla da se od detinjstva prilično redovno budila noću na kratko i osećala da lebdi blizu plafona svoje sobe i da je mogla da gleda dole na svoje telo koje leži na krevetu. Ona se dobrovoljno prijavila za ispitivanje i spavala je pod nadzorom u PSIHOFIZIOLOŠKOJ laboratoriji četiri puta. Tart je napisao petocifreni nasumce izabran broj na jednoj kartici koju je stavio na policu blizu plafona. Svake od tih noći ona je imala VANTELESNA ISKUSTVA, ali je samo jednom prilikom osetila da je njeno "drugo telo" odletelo na mesto odakle je mogla da vidi ciljani broj, za koji je tačno rekla da je 25132. Ovo je jedan primer od brojnih Tartovih eksperimenata i drugih parapsihologa koji su prestigli pozitivne rezultate. Znatan broj duhovno obdarenih ljudi je razvio u sebi sposobnost da imaju VANTELESNA ISKUSTVA po želji. Pre nekoliko godina izveden je čuveni eksperiment sa Eileen Garrett, medijumom koga naučnici visoko cene zbog njene inteligencije i spremnosti da učestvuje u istraživanju. U ovom eksperimentu ona je bila u svom apartmanu u Njujorku sa svojom sekretaricom i psihijatrom. Ciljana tačka za njenu projekciju bila je ordinacija jednog doktora u Rejkjaviku (Island). Taj doktor je stavio izvestan broj predmeta na sto u svojoj kancelariji, a dva žena je trebalo da pokuša da ih opiše. Ne samo što je ona opisala te predmete tačno, već je čak ponovila reč po reč jedan pasus iz knjige koju je doktor čitao u tom momentu, a takođe je izjavila da je doktorova glava u zavoju. Obe stvari, pasus iz knjige i činjenica da je doktor imao povredu glave neposredno pred eksperiment -bile su tačne i potvrđene su od samog doktora koji je takođe rekao da je osetio prisustvo gospođe Garrett u svojoj kancelariji u toku eksperimenta. Ova činjenica da se VANTELESNA ISKUSTVA dešavaju sugeriše nekim ljudima da ljudska bića poseduju neko drugo telo ili dvojnika koji ne podleže ograničenjima fizičkog tela. Koncept ASTRALNOG3 tela je rasprostranjen u istočnjačkim i ezoteričnim filozofijama. U ŠAMANIZMU3 postoje, kako ih Elijade (Mircea Eliade)* zove, "tehnike ekstaze", koje omogućavaju šamanu da napusti svoje fizičko telo. Šamane su posmatrali danima u kataleptičnom stanju privremene obamrlosti dok su oni, tvrdi se, putovali izvan svog tela i kada su se vratili u normalno stanje svesti davali su tačne informacije o udaljenim događajima.

Biblijska ideja vaskrsa ne da se ni u čemu poistovetiti sa grčkom idejom besmrtnosti. Prema grčkom verovanju, čovekova je duša neuništiva po prirodi, ulazi u božansku besmrtnost čim smrt izvrši deobu tela i duše. Prema biblijskom verovanju, ljudska je osoba u celosti osuđena da padne u vlast Smrti: duša će postati tamničarka Šeola, dok će telo istrunuti u grobu: ali, to će biti samo prelazno stanje iz kojega će čovek Božjom milošću opet ustati, kao što se neko diže sa zemlje gde je ležao, budi se od sna u koji je bio utonuo. Ta ideja, izrečena već u SZ, postala je centar hrišćanske vere i nade posle Isusovog povratka u život, kao prvorođeni među mrtvima: ˝Ali Hristos usta iz mrtvijeh, i bi novina onima koji umriješe˝ (1. Korinćanima, 15,20). Isusov vaskrs donosi rešenje problema spasenja kako se nameće svima nama. Vaskrs je prvenstveni idiom naše vere, on je temelj naše nade, kojoj daje pravi smer. Otkrivenje daje zapanjujuću sliku vaskrsa mrtvih (Otkrivenje 20,11-15).

˝Balal˝ na jevrejskom znači ˝mešavina˝, ˝zbrka. Da li su tu reč, kao ime za ovaj grad, upotrebljavali svi narodi pre nego je došlo do te prve pometnje i zbrke u jezicima, teško je danas reći. Prirodno da Vavilonjani nisu mogli biti mnogo ponosni na takvo ime svog grada pa su pokušali da pronađu drugo objašnjenje za poreklo njegovog imena. Jedno od najpoznatijih objašnjenja je da ime potiče od njihovog ˝bab ilu˝, ili ˝bab ilani˝, što bi značilo, ˝božja vrata˝ ili ˝vrata bogova˝ (1. Mojsijeva 11,9). Vavilon je jedan od najstarijih gradova sveta, ako ne i prvi sagrađeni, pa time i najstariji. Podignut je dok se još narodi nisu bili razdvojili po porodicama i rodovima. Pošto su ga podigli svi Nojevi potomci koji nisu hteli da se više zadržavaju u planinskim predelima gornje Mesopotamije i tamo slušaju pouke od patrijarha Noja, Sima i drugih, grad je bio mešavina svih Nojevih potomaka. Podignut je u kraju koji se u Bibliji naziva Senar ali i Haldeja, dok su njegovi prvi stanovnici taj svoj kraj nazivali Akad. Organizator osnivanja grada Vavilona, bio je Hamov potomak Nevrod (1. Mojsijeva 10,10). Teško je očekivati da se bilo šta zamašnije iskopa iz tog perioda. Pošto je građevinski materijal bio relativno trošan, opeke i smola, teško je verovati da se mogao očuvati za duži period. Uz to, svakim rušenjem grada uništavan je veliki deo građevinskog materijala od kojega je bio sagrađen, a Vavilon je doživeo mnoga velika rušenja. Kasnija nova naselja u okolini koristila su njegove ostatke za svoje podizanje. Kserks je čak planski navodio vode Eufrata da poplave ruševine Vavilona da bi mu izbrisao svaki trag sa zemlje. Nojevi potomci su po dolasku u dolinu Senar prvo podigli grad, a onda pristupili i gradnji kule. Podigli su sebi grad a onda su razradili ideju o podizanju velike kule koja bi dosegnula oblake. Sigurno je da su neki vrlo ozbiljni razlozi naveli ove pretke većeg dela čovečanstva da preduzmu jedan tako grandiozan poduhvat. Pošto desetine kilometara oko Vavilona nema ni traga od stenja i kamenja, jedini materijal koji su mogli upotrebljavati za ovu gradnju, bile su opeke pečene na suncu ili pećima, i bitumen (1. Mojsijeva 11,1-4). Oko 200 km severno od Vavilona u mestu Hit nalaze se prirodni izvori katrana, pa je on mogao biti donesen i odatle o izgledu kule možemo samo nagađati. Postoje, istina, opisi kule kakva je bila u vreme Navuhodonosora i opisi kula u drugim susednim gradovima, međutim, pretpostavka da je Vavilonska morala biti veća i lepša od svih, verovatno je tačna. Ako su temelji Navuhodonosorove kule u stvari temelji nekadašnje Vavilonske. što je lako moguće. njena osnova je onda bila 90 h 90 metara. Istoričari, među kojima je najiscrpniji Herodot, opisuje nam je kao stepenastu kulu sa sedam platoa. Svaki sledeći je bio uži od prethodnog. Međutim ovo je opis kule koja je najvećim delom iz Navuhodonosorovog vremena. Prvobitna kula je mogla .i drugačije izgledati. Kolika je bila površina Vavilona teško je reći. Pretpostavka da su viseći vrtovi podignuti u vreme Nevroda, izgleda da se ne bi mogla zastupati. Iako se Semiramida često spominje i povezuje sa gradnjom tih vrtova, verovatnije je da su oni podignuti kasnije, u Navuhodonosorovo vreme. Takozvani ˝Semiramidini viseći vrtovi˝ su podignuti u slavu careve ljubavi prema Semiramidi. Kasnije vladaju mnoge dinastije i treba napomenuti raskošnost prostorija Kule vavilonske, Mardukov hram, kao i zlatni kip boga Marduka. Kao i svi veliki i poznati gradovi sveta i Vavilon ima istu sudbinu, da gajeći svoju kulturu, pismo, običaje, bogatstva bude pljačkan i na kraju uništen. Posle mnogih rušenja, pojedini vladari su ponovo dizali kulu Eterminaki u slavu boga Marduka. Naziv Eterminaki znači ˝kamen temeljac neba i zemlje˝.

Zaseban, filozofski deo hinduizma. Ime dolazi od zbirke tekstova poznatih kao Vede, koji spadaju među najstarije spise svetske sakralne literature. Vedanta je sukut izvađen iz upanišada, Bhagavad-Gite i Mahabharate, koji spisi u poetskoj ili epskoj formi prenose sledeća osnovna učenja: da izvan promenljivog pojavnog sveta i toka našeg iskustva o njemu postoji jedna trajna stvarnost, koja je božanska; da čovek pripada ovoj božanskoj stvarnosti i da je svrha života postizanje sjedinjenja sa njom; da duša pojedinaca može da prolazi kroz mnoge inkarnacije u kojima može da stiče bilo dobru bilo lošu KARMU i, već prema tome, da ubrzava ili usporava svoje napredovanje ka konačnom cilju sjedinjenja; i da se sve religije i njihove sekte slažu, u osnovnim stvarima a da se razlikuju samo u detaljima, izrazu, ritualima i simbolima - što je irelevantno. Pored drevnih klasičnih tekstova, korpus vedanta filozofije sadrži i bogatstvo prikaza, poruka i komentara, kao i lirsku i epsku literaturu, koji su pridodavani vekovima.

Ideju o nastanku univerzuma iz ogromne eksplozije zgusnutog agregata materije, poznatu kao "hipoteza velikog praska", podržava većina današnjih kosmologa. Prema toj teoriji, univerzum je pre nekih 10 do 20 hiljada miliona godina postao ex nihilo /ni iz čega/, kao veliki blesak koji je proizveo svu energiju i materiju današnjeg univerzuma. Eksplozija je prvo proizvela zračenje, a otkriće (1965. godine) kosmičkog zračenja pozadine, koje bi trebalo da je preostalo žarenje od prvobitne toplote, predstavlja jak dokaz u prilog hipoteze velikog praska.Širenje univerzuma, koje je otpočeo veliki prasak, traje neprekidno, a proračuni brzine širenja pokazali su da je to upravo ona brzina koja sprečava, s jedne strane, kolaps kosmosa (do koga bi došlo u slučaju da je ova brzina bila samo malo manja) i, s druge strane, ubrzano raspršivanje sveg kosmičkog materijala (do koga bi došlo da je ova brzina bila samo malo veća). Nadalje, ovo širenje je ravnomerno u svim pravcima što znači da je veliki prasak morao biti nekakav izuzetno koherentan događaj, to jest, eksplozija koja je u svakoj tački bila iste jačine. Kako je do takve koherentnosti i tako fine udešenosti sve siline ove eksplozije moglo da dođe tek pukim slučajem? - to je jedna od velikih misterija za kosmologiju.

Biblija smatra veru izvorom i središtem sveobuhvatnog religioznog života. Promisli što ga Bog ostvaruje u vremenu čovek se mora odazvati verom. Isusovo isticanje vere, njenog sadržaja, njene važnosti, razjašnjava se samom svrhom njegovog Jevanđelja: privesti sve ljude da s njim dele veru. ˝A sad ostaje vjera, nad, ljubav, ovo troje...˝ (1. Korinćanima 13,13).

Tokom istorije spasenja pokazuje se da je Božja vernost nepokolebljiva, i to uprkos stalnoj neveri čovekovoj, sve dok Isus, verni svedok istine ne udeli ljudima milost koje je pun a tako ih učini kadrima da zasluže venac života, nasleđujući njegovu vernost sve do smrti (Otkrivenje 2,10). Ali, priroda čovekova je kolebljiva: ˝Najviše ljudi hvali se svojom dobrotom; ali ko će naći čovjeka istinita˝ (Priče Solomunove 20,6)?

Matematika o događajima i procesima koji su kao pojedinačni po sebi neodredivi, ali pokazuju pravilnosti i zakonitosti kao grupa. Kockari i pogrebnici se već duže vreme bave proračunavanjem verovatnoće i to na dosta nemilosrdan način, ali je teorija verovatnoće u ovom veku postala uvažena i komplikovana grana čiste matematike i to uglavnom zahvaljujući značaju koji je za KVANTNU TEORIJU dobila nakon Hajzenberg-ovog* (Heisenberg) uvođenja "principa neodređenosti", kao i zahvaljujući sve raširenijoj primeni tehnika statističkog predviđanja.

Kasnih pedesetih godina započeta su istraživanja kako se može napraviti mašina koja simulira proces ljudskog mišljenja. U to vreme dvojica naučnika Herbert Sajmon (H. Simon) i Alen Njuel (A. Newell) pisali su u tehničkim novinama: Sada u svetu postoje mašine koje misle, uče i stvaraju. Štaviše, njihova sposobnost da rade ove stvari povećavaće se rapidno dok - u doglednoj budućnosti - nivo problema koji mogu obraditi ne bude jednak nivou na kojem je primenjivano ljudsko mišljenje. Zavisno od pristrasnosti, ovo predskazanje može biti tumačeno optimistički ili pesimistički; kao predviđanje trijumfa nauke, ili šamar ljudskom samopoštovanju, ukoliko se mentalne moći, na kojima se ono u velikoj meri zasnivalo, pokažu svodljive na mehaniku. Od pedesetih godina intenzivirana su istraživanja veslačke inteligencije. KOMPJUTERI su programirani da izvrše nivo sofisticiranih "mentalnih" ili inteligentnih zadataka, poput igranja šaha, prevođenja tekstova, vođenja konverzacije, medicinskih dijagnoza, prepoznavanja i odgovarajućeg odgovora na ljudski govor, prepoznavanja oblika i modela, izrade kompleksnih sistema poput elektronskih kola, identifikacije ispravljanja grešaka u vlastitom radu, te razvoju načina u poboljšanju vlastitih performansi. Uzevši u obzir ove i mnoge druge funkcije za koje su kompjuteri sposobni, neosporno je da je čovek razvio "mašinu koja misli˝, sa moćima često jednakim, a ponekad čak i superiornijim od vlastitih. Nezavisno od praktičnog domašaja, istraživanja veštačke inteligencije (AI) dosegla su neka fundamentalna pitanja i pomogla da se razjasni naše mišljenje o prirodi ljudske inteligencije. Dokazivano je kako se za nešto što je programirano ne može reći da misli nezavisno i fleksibilno, dok se upravo ljudsko mišljenje odlikuje nezavisnošću i fleksibilnošću. S druge strane, sporno je da li je sam čovek programiran genetski, te da su njegovi instinkti nasledne niže veštine, a stečene veštine rezultat neke vrste programiranja koju nazivamo obrazovanjem ili vežbom. Nije, međutim, sporno - premda se to često poriče - da su kompjuteri nefleksibilni, da mogu raditi samo one stvari za koje im je instrukcije dao ljudski programer, te su stoga nužno pod njegovom kontrolom. Mašine koje igraju šah mogu da uče na osnovu vlastitog iskustva i igre protivnika, mogu sastavljati podprograme za buduću upotrebu nezavisno od ljudskog programera. Neodrživa je, prema tome, tvrdnja kako je ljudsko mišljenje jedinstveno po vrlini svoje nezavisnosti i fleksibilnosti. Šta je sa SVEŠĆU4 i misli oblikovanoj osećajem? Jozef Vajcenbaum (J. Weizenbaum) sa MIT razvio je program nazvan "Doktor", oblikovan po tehnologiji RODŽERSOVOG4 tipa intervjua. On je bio zadivljen otkrićem "da relativno kratko izlaganje relativno jednostavnom kompjuterskom programu može izazvati snažnu zabludu kod posve normalnih ljudi". Mnogi njegovi subjekti su bez imalo sumnje pripisati kompjuteru svesnost i razgovarali sa njim, "kao da je reč o osobi kojoj je prikladno i dobro obraćati se bliskim recima". Njihova zabluda je bila da je "Doktor" strpljiv, razuman i uslužan. Ovo su sve termini koji se odnose na osećaje i koji unapred pretpostavljaju okvir ljudskog životnog iskustva, no reći Vajcenbaumovog "Doktora" nisu izabrane u vezi takvih osećaja ili iskustava, već su bile samo utvrđeni način govora izvučen iz reci samih pacijenata. Bilo je mnoštvo spekulacija i filozofskih cepidlačenja oko pitanja da li će mašine ikada biti obdarene svešću i osećajem, ali glavna misao je sigurno ta da mašine ne mogu nikada biti svesne i ne mogu nikada osećati na isti način kao ljudska bića. Sajmonovo i Njuelovo predviđanje kako će u "doglednoj budućnosti" biti mašina koje će moći da rešavaju probleme "jednake po nivou na kojem je primenjivano ljudsko mišljenje", izaziva pitanja poput: šta je sa problemom smrti? Može li mašina ikada da misli kao Kjerkegor ili Šopenhauer? Odgovor mora glasiti "Ne". Kao što je rekao Vajcenbaum, postoje ideje "koje niti jedna mašina neće nikada razumeti, zbog toga što se one odnose na predmete koji su neodgovarajući mašinama". Neki entuzijasti na polju veštačke inteligencije predviđaju pojavljivanje ultrainteligentnih mašina (poznatih kao UIM) koje bi zamenile čoveka kao najuspešniju i najrazvijeniju zemaljsku vrstu. Oni predlažu odricanje privrženosti vlastitoj vrsti i pozdravljaju čovekovu tvorevinu koja će ga nadmašiti kao evoluciono naprednija. Matematičar Alan Turing* čak tvrdi da će se u stvaranju UIM čovek ponašati "kao instrument božije volje obezbeđujući dvorac za duše koji je Bog stvorio". Retko ko se može složiti sa ovako nepokolebljivim entuzijazmom. Drugačiji scenario budućnosti mogao bi biti sličan situaciji iz "2001: Odiseja u svemiru" Artura Klarka (A, Clark), gde ljudsko biće "ubija" kompjuter koji je namerno postao zao, tako što uklanja jedan za drugim blokove memorije iz njegovog mozga sve dok ga ne unazadi do nesuvislog brbljanja i konačno potpuno ne ućutka. Opominjuća priča. Isak Asimov* (I. Asimov) je optimističkiji i predviđa budućnost u kojoj će čovek i inteligentne mašine koegzistirati u uzajamnoj koristi kao i u korist ćele planete. Veštačka inteligencija ostaje sa nama. Možemo očekivati rastuću praktičnu primenu od njenog istraživanja. Treba poštovati ono što veštačka inteligencija može učiniti, prepoznati ono što ne može i što ne srne, odupreti se njenom obogotvorenju ili antropomorfizaciji, te potcenjivanju ljudske inteligencije koja je, pošto je vezana sa osećajima i iskustvom, generički različita od veštačke i mašina je nikada ne može simulirali.

Posvećenici veštičarenja smatraju da se tu radi o "staroj religiji" obožavanja majke zemlje i o ceremonijalnom kultu plodnosti. Glagol wiccian (od koga je izvedena imenica wicca, koju prevodimo sa "veštičarenje", prim. prev.) na staroengleskom znači vraćati, a veštičarenje ima veze kako sa magijskim i natprirodnim, tako i sa zlonamernim i požudnim. Ove asocijacije umnogome duguju progonu veštica u Evropi (trajao je od srednjeg pa do XVIII veka) i njihovim "priznanjima" koja su iznuđivana pod torturom - koja je i sama bik projekcija duševnog mraka koji je daleko prevazilazio navodno mračnjaštvo ubogih žrtava. Projekcija je, takođe, i to što se veštičarenje skoro redovno pripisuje ženama - radi se, naime, o projekciji straha i fascinacije muškaraca pred moćima koje ruše psihičku i socijalnu uravnoteženost i racionalnost koje im pružaju oslonac. Često se pravi razlika između belog i crnog veštičarenja, a kada je 1951. godine u Engleskoj ukinut ukaz protiv veštica usledilo je oživljavanje kulta (najčešće među muškarcima) belog opredeljenja, tako da se veštičarenje danas svrstava među bezazlene religije prirode.

Sposobnost da se primi vančulno saznanje o nekoj stvari ili događaju, koje nije poznato nijednom drugom ljudskom biću u to vreme. Ako eksperimentator u parapsihološkoj laboratoriji promeša špil karata i taj špil da nekoj osobi koja uspeva da korektno pogodi redosled karata u izmešanom špilu, ta majstorija se može nazvati vidovitošću. Primeri čiste vidovitosti su prilično retki, jer obično neka osoba - bez obzira koliko daleko bila zna informaciju, i u takvim slučajevima to znanje može da se pripiše TELEPATIJI. Kada neka osoba konsultuje nekog "vidovnjaka", informacija koju dobije je po pravilu već poznata toj osobi - u tom slučaju ona može biti telepatski posredovana, ili pak biti primer retrospoznaje vidovnjaka. Ako je informacija proročanska, ona je prividno forma PREKOGNICIJE. Ona se, takođe, svakako može izmamiti od osobe suptilnom strategijom koja nikako nije paranormalna. Uprkos lošoj reputaciji komercijalnih "vidovnjaka" i teškoće da se specifikuju uslovi delovanja čiste vidovitosti, odvojeno od drugih PSI sposobnosti, dokazi, i anegdotski i eksperimentalni, da vidovitost postoji su znatni. Anegdotski dokazi iz života uključuju dela "medijuma-detektiva" koji su pomogli policiji u slučajevima ubistva i traganju za nestalim osobama i angažovanje rašljara, koji ponekad rade samo pomoću mape, u lociranju nestalih predmeta, rđavih podzemnih struja, vodenih i gasnih tokova ili mineralnih nanosa. Među bogatim eksperimentalnim dokazima u parapsihološkoj literaturi su eksperimenti Puthofa i Targa« REMOTE VIEWING (MOGUĆNOST VIĐENJA NA VELIKOJ UDALJENOSTI), i rezultati eksperimenata sa pogađanjem karata, koje su vodili brojni istraživači. U XIX veku Anton Mesmer* i njegovi sledbenici zabeležili su mnoge slučajeve u kojima su ljudi u stanju, tada zvanom hipnotički san, davali opise aktualnih udaljenih događaja koji su kasnije verifikovani. Moderni kontrolisani eksperimenti koji su uključivali hipnozu takođe su pokazali da je u prošeku jedna od deset osoba sposobna da ispolji vidovnjačke sposobnosti u transu. Posebno su eksperimenti u PSIHOMETRIJI često davali impresivne rezultate sa osobama pod hipnozom 7256, 307, 316, 3597. Vidovnjačka realnost /Clairvoyant reality/ Lešan (Lawrence LeShan)* uverava da postoje dva odvojena nivoa realnosti, "čulna realnost" i "vidovnjačka realnost". Paranormalne sposobnosti se razvijaju, kaže on, kada osoba pređe iz čulne u vidovnjačku realnost. Razlika između ove dve realnosti je razlika misli i stava, načina gledanja na svet. Većina nas živi veći deo vremena na nivou čulne realnosti, bazirajući naše misli na informacijama koje dobijamo preko naših čula. Mi vidimo ljude i stvari kao posebne entitete, i smatramo da su, s njima u vezi, najvažnije odlike koje ih čine individualnim. S druge tačke gledišta, iz vidovnjačke realnosti važna stvar u vezi jedne individue je njegov ili njen odnos prema ostatku univerzuma. Sva bića čak i nežive stvari kao stena, voda, i zemlja - vide se kao delovi celine. Vreme, se takođe, opaža drugačije i ono ne mora obavezno da teče u jednom pravcu ili istom brzinom. Naši obični koncepti o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti vide se kao iluzije. Razlučujući i opisujući ove dve vrste realnosti, Lešan navodi nekoliko modernih fizičara. Atomski fizičar Openhajmer (J. Robert Openheimer), npr. potvrđuje postojanje dve realnosti ovim recima: Ova dva načina mišljenja, način koji podrazumeva vreme i istoriju i način koji podrazumeva večnost i bez-vremenost, deo su ljudskog truda da shvati svet u kome živi. Nijedan od njih ne sadrži onaj drugi, niti se može pretvoriti u njega. Oni su, kao što smo mi naučili da kažemo u fizici, komplementarni pogledi, i svaki dopunjuje onaj drugi, a nijedan ne kazuje ćelu priču /188/.

Zajedno sa žitom i uljem, vino kojim rađa Obećana zemlja spada u svakodnevnu hranu; ono ima tu osobenost da ˝veseli srce čovjeku˝ (Psalam 104,15). Ono je stoga elemenat mesijanske večere u kojoj vernik crpi radost na njenom izvoru: u Isusovoj ljubavi.

Verovanje da u živim organizmima postoji princip, ili proces, po kome se ove razlikuju od nežive materije, i koji nije objašnjiv u terminima mehaničkih, ili fizičko-hemijskih procesa. Ideja vuče koren još od Aristotela, koji je ovaj princip nazivao ENTELEHIJA. I Keplerova facultas formatrix, Galvanija "sila života", Geteov Gestaltung i Bergsonov elan vital samo su druga imena za ovaj princip. Vitalističke ideje bile su popularne u devetnaestom i početkom dvadesetog veka, jer se činilo da predstavljaju jedinu alternativu MEHANICIZMU. Međutim, kako vitalisti svoje ideje nisu mogli da potkrepe vidljivim dokazima i kako su fizika i biologija učinile velike napretke oslanjajući se na pretpostavku da se sve životne funkcije mogu objasniti u terminima fizičko-hemijskih procesa, vitalizam je gubio reputaciju i smatran je za suvišan i prilično metafizički pojam. Ipak on nije bio potpuno odbačen i čak se u modernoj nauci može govoriti o pojavi neke vrste neovitalizma, kao i da su, na primer, Šredingerov* (Schroedinger) pojam NEGENTROPIJE, Sent-Derđijeva* (Szent-Gyoergy) "SINTROPIJA" i Šeldrejkova (Sheldrake) MORFIČKA REZONANCA, u osnovi vitalistički pojmovi, a što važi i za osnovne stavove OPŠTE TEORIJE SISTEMA. Vitalističku hipotezu podupire činjenica da organizam sa svojim sve većim usložnjavanjem pokazuje i sve više svojstava koja nisu objašnjiva u terminima njegovih sastavnih delova ili njihovih poznatih načina interakcija, kao Sto su samo-regulacija i svrhovit nagon. Isto važi i za činjenicu da moderna fizička nauka priznaje da uzročnost nije nužno energetska, jer je u tom slučaju moguće da neka nefizička sila ili princip utiču na fizičke događaje i pored toga što se taj uticaj fizički ne detektuje. I činjenica da se za mikrofizičke događaje sada zna da su probabilistički, a ne deterministički, takođe dopušta i mogućnost da verovatnoćo njihovog pojavljivanja upravlja nekakvo nefizičko "polje uticaja" /71/.

Korišćenje mentalnog predstavljanja za postizanje telesnih efekata dugo je bilo jedna od bazičnih tehnika MEDITACIJE3. Kasnije, i uz pomoć vizualizacije počeli su da se postižu takvi korisni efekti kao što su usporavanje srčanog ritma, snižavanje krvnog pritiska, kontrolisanje nivoa mišićne tenzije i koncentracija hormona u krvi. Ovo je navelo neke medicinare da u svojim terapijama koriste tehniku vođenog predstavljanja. Na primer, pacijent koji pati od hroničnog BOLA treba da zamisli bol kao sjajnu crvenu loptu, da pažnju usredsredi na mesto bola i da potom polako pokreće zamišljenu loptu dok je ne izbaci iz tela i vizualizuje je projektovanu van tela. Doktor Lari Dosej (L. Dossey) smatra da takve terapije deluju jer predstavljaju "terapije vremena" to jest: "One traže od pacijenta, da odstupi od uobičajenog načina doživljavanja vremena kao nezaustavljivog toka i da prihvati alternativni način opažanja vre mena. Ove tehnike traže od pacijenta da zaustavi vreme i pozivaju ga u područje prostomo-vremenske dimenzije, iako taj poziv nije eksplicitan".

˝Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene˝ (Rimljanima 13, 1).U pogledu vrednosti ljudske vlasti i uslova njenog vršenja apostolski spisi potvrđuju učenje SZ, ali je postavljaju na novi temelj. Žena se mora pokoravati mužu kao Crkva Isusu; muž mora ljubiti ženu kao što je Isus ljubio Crkvu. Deca moraju slušati roditelje jer svako je očinstvo od Boga; ali roditelji moraju čuvati da ih vaspitanjem ne ogorče. Robovi da se pokoravaju gospodarima, makar oni bili opake ćudi, kao samom Isusu; ali gospodari ne smeju zaboraviti da i oni imaju Gospodara na nebu i naviknuti se da s robovima postupaju kao s braćom. Nije dosta reći da taj društveni moral poštuje pravedan moral vlasti u društvu; on joj je temelj i ideal pruža služenje drugima u ljubavi.

Voda je pre svega izvor i moć života: bez nje je zemlja samo sušna pustinja, zemlja gladi i žeđi u kojoj ljudi i životinje bivaju predani smrti. Postoji, međutim, i voda smrti: takva je razorna poplava koja hara zemljom i guta sve živo. Voda je najzad, u obrednim pranjima, odraz nekog kućnog običaja; ona čisti ljude i stvari od ljage nakupljene u svakidašnjim susretima. Tako je voda, sad blagodatna, sad strašna, ali uvek ona koja čisti, duboko umešana u ljudski život i istoriju naroda Saveza. Kao gospodar svega, Bog deli vodu prema svojoj volji, držeći tako u svojoj vlasti ljudske sudbine. Isus je došao da ljudima donese blagotvornu vodu obećanu preko proroka. Simbolizam vode nalazi svoje puno značenje u hrišćanskom krštenju. Jovan Krstitelj krštava u vodi za pokajanje: ˝Ja dakle kršćavam vas vodom za pokajanje; a onaj što ide za mnom, jači je od mene: ja nijesam dostojan njemu obuće ponijeti; on će vas krstiti Duhom svetijem i ognjem˝ (Mateja 3,11).

Gotovo četvrtina elektriciteta u svetu namiruje se iz energije vode korišćenjem vodenog pada za pokretanje turbina. Kad se iskorišćavaju prirodni vodeni tokovi i slapovi, vodena energija je ekološki bezopasan resurs, no izgrade li se velike brane i rezervoari, raste broj mogućih problema. Ne samo da su takva postrojenja ogromna u odnosu na ulaganje kapitala, već plavljenje velikih površina zemljišta može načiniti nepredvidive geološke i ekološke katastrofe. Veštačka jezera zadržavaju mulj, a polja nizvodno od njih poslaju siromašnija i znamo zavisnija o skupim veštačkim đubrivima, dok u tropima jezera pružaju prebivalište za veliko razmnožavanje organizama štetnih po ljudsko zdravlje. Uprkos ovim problemima i opasnostima, konstruišu se i planiraju mnoge nove i velike brane širom sveta. Većina njih je u zemljama TREĆEG SVETA. Drugi izvor vodene energije koji može pružiti značajan doprinos budućim energetskim potrebama, a što ne mora biti hendikep za velike brane, jeste iskorišćavanje energije plime. To se može učiniti u rečnim estaurijima izgradnjom brane koja propušta nadolazeću plimu i zadržava je dok je voda iza brane viša nego ispred nje. da bi je pustila koristeći oseku, što bi pokretalo turbine. Procenjeno je da 20 posto energetskih potreba Britanije može biti zadovoljeno sa šest takvih hidroenergetskih postrojenja. Ona bi bila skupa u izgradnji, ali jeftina za iskorišćavanje.

Kompleks povezanih interesa, pretpostavlja se da ima moći nedostupne demokratskom ograničenju i kontroli; s jedne strane zainteresovan za maksimalizaciju profita velikih tehnološko industrijskih korporacija, a sa druge strane za održavanje visokih javnih troškova namenjenih budžetu obrane. Sledeći američki predsednici imaće razloga da žale nad ovom kovanicom njihovog prethodnika, predsednika Ajzenhauera (Eisenhower), toliko korisnom za radikalne polemičare.

U biti, volja se Božja poklapa s njegovom mišlju. Bog ˝hoće da se svi ljudi spasu, i da dođu u poznanje istine˝ (Timotije 2,4) - piše sv. Pavle rekapitulirajući proročanstva i Isusovu poruku. Zato sve Božje volje tokom istorije usklađene su prema sveukupnom planu u mudrost; ali, svako od tih pogleda nad tim događajima počinje sa molitvom: ˝Da bude volja tvoja!˝ (Mateja 6,10). Kad se u Isusu Božja volja ostvarila na zemlji kao i na nebu, hrišćanin može biti siguran da će biti uslišen kad moli Očenaš. Osim toga, on, kao pravi učenik, mora tu volju spoznati i vršiti.

Ako su otvorena, vrata omogućavaju prolaz, ulaz izlaz, nesmetano kretanje: ona su izraz prijema, pružene mogućnosti: ˝ Jer mi se otvoriše velika i bogata vrata, i protivnika ima mnogo˝ (1. Korinćanima 16,9). Ako su zatvorena sprečavaju prolaz: štite (Jovan 20,19) ili izražavaju odbijanje (Mateja 25,10). Ona dakle sugerišu i ideju odabiranja. Vrata biraju a ne ljudi.

Biblija kao objava transcendentalnog Boga počinje i završava osvrćući se na vreme: ˝U početku stvori Bog nebo i zemlju˝ (1. Mojsijeva 1,1). ˝Da, doći ću uskoro!˝ (Otkrivenje 22,20). U njoj dakle Bog nije zahvaćen apstraktno, u svojoj večitoj biti, kao kod Platona i Aristotela, nego u svojim zahvatima ovde na zemlji koji od svetske istorije čine svetu istoriju. Zbog toga biblijska objava može govoriti na ona religiozna pitanja što ih o vremenu postavlja razvitkom obeležena ljudska svest, pošto i sama ta objava ima istorijsku strukturu. ˝Svemu ima vrijeme, i svakom poslu pod nebom ima vrijeme. 2. Ima vrijeme kad se rađa, i vrijeme kad se umire; vrijeme kad se sadi, i vrijeme kad se čupa posađeno; 3. Vrijeme kad se ubija, i vrijeme kad se iscjeljuje; vrijeme kad se razvaljuje, i vrijeme kad se gradi; 4. Vrijeme plaču i vrijeme smjehu; vrijeme ridanju i vrijeme igranju; 5. Vrijeme kad se razmeće kamenje, i vrijeme kad se skuplja kamenje; vrijeme kad se grli i vrijeme kad se ostavlja grljenje; 6. Vrijeme kad se teče, i vrijeme kad se gubi; vrijeme kad se čuva, i vrijeme kad se baca; 7. Vrijeme kad se dere, i vrijeme kad se sašiva; vrijeme kad se muči, i vrijeme kad se govori; 8 Vrijeme kad se ljubi, i vrijeme kad se mrzi; vrijeme ratu i vrijeme miru. 15. Što je bilo to je sada, i što će biti to je već bilo; jer Bog povraća što je prošlo˝ (Propovednik 3). Isus nije rekao dan kad će doći kraj vremena, taj kraj sveta: to je tajna koju samo Otac zna (Marko 13,32), i ˝nije vaše znati vremena i ljeta koje otac zadrža u svojoj vlasti˝ (Dela 1,7). ˝I znajući ovo vrijeme da je već čas došao da ustanemo od sna; jer nam je sad bliže spasenije negoli kad vjerovasmo˝ (Rimljanima 13,11).

Iako se pojedinačne čestice raspadaju bez reda i nepredvidivo, kada je u pitanju veliki broj identičnih čestica postoji mogućnost da se statistički predvidi vreme za koje će se prepoloviti broj ovih čestica. Ovo vreme poznato je kao vreme polu-raspada neke pojedinačne čestice.

To je centralni pojam Maslovljeve humanističke psihologije. U svojoj kliničkoj praksi i u fenomenološkim studijama Maslov je uočio da psihološki zdrave i u nekoj ljudskoj ravni potpuno funkcionalne osobe imaju češće i intenzivnije vrhunske doživljaje. Takvi doživljaji, po Malsovu, nisu nusproizvod zdravlja i punog funkcionisanja, već njihov preduslov. Vrhunske doživljaje čine doživljaji radosti, proširene svesti, potvrđivanja, svrhovitog usmeravanja energije ili pažnje. Mogu se pojaviti u religioznom, estetskom ili kreativnom kontekstu, na primer tokom zanetog posmatranja prirodnih lepota ili tokom slušanja neke simfonije, tokom naviranja osećanja ljubavi prema partneru ili detetu ili kroz osećanje zadovoljstva postignutim. Ovi doživljaji nisu retki, pojavljuju se kod svih ljudi, ali ih inhibiraju mnoge životne okolnosti, kao rutina, navike, brige, osujećenost, ogorčenost, preterana pragmatičnost, osećanja pritisnutosti odgovornošću, takmičenje, osećanja nedostatka smisla i svrhe života. Mnogi se ljudi sa nostalgijom sećaju detinjstva ili početnog ljubavnog zanosa, jer su im od tada vrhunski doživljaji postali bledi i neuhvatljivi. Maslov otkriva odlike vrhunskih doživljaja, pratećih psiholoških pojava i posledica ovih doživljaja. Pre svega to je doživljaj identiteta, osećanje celovitosti i nepodeljenosti unutrašnjim konfliktima, kao i osećanje svrhovitog identifikovanja sa drugima ili sa svetom. To je osećanje da smo u dobroj formi, sposobni da sa lakoćom postignemo različite ciljeve, da smo neblokirani, slobodni, sposobni za spontanost, izražajnost i kreativnost. To je osećanje da "postojimo sada i ovde", osećanje oslobođenosti od prošlog i budućeg i osećanje neugroženosti navikama, očekivanjima, nadanjima i strahovanjima. To je često osećanje potpunosti, kulminacije, dovršenosti i, ponekad, doživljaj sreće, milosti i blagoslovenosti. U humanističkoj psihologiji vrhunski doživljaj ne predstavlja samo "uzdizanje" već je i preduslov formiranja zrelih, pozitivnih vrednosti. Maslov je našao da su ljudi sa više takvih doživljaja odgovorniji, sa jačom motivacijom i sa više fizičke i mentalne energije za pozitivne aktivnosti u svetu /205/.

Biblija imenuje mnogo vrlina i poroka, to jest navika kojih sticanjem čoveka usavršava ili pak ponižava. Siromašan je, naprotiv, njen rečnik o vrlini ili o poroku uopšte. Ona ih, naime, za razliku od grčkog humanizma, ne posmatra toliko s gledišta Boga i njegove namere o čoveku; Bog želi sjediniti ljude sa sobom i međusobno, a to zajedništvo traži moralno napredovanje.

Latinski prevod Biblije, kojega je hrišćanska crkva prihvatila u IV veku nove ere. Vulgata nije jedinstvena, plod prevodilačkog truda jednog autora, iako je znatan deo SZ preveo Jeronim. Tridentski sabor je Vulgatu proglasio ˝autentičnom˝ - dakle dogmatski i zakonski pouzdanom.