Zabluda nije isto što i neznanje. Ona ne tapka u mestu, a nije ni u izgubljenosti uma gde je Grci smeštaju. Ne može se svesti na zabunu onoga koga prividi varaju, niti na nepažljivost koja uzrokuje zlo i nepravdu. Ona je pre svega nevera i izvrdanost istine.

Kao što se može dokazati činjenicama, najznačajnije područje gde su danas potrebni globalna strategija i saradnja jeste kontrola zagađenja atmosfere, zemlje i voda. Otpaci ili sporedni proizvodi industrijskih procesa, hemikalije korišćene u poljoprivredi, poput pesticida i đubriva, organski ili neorganski otpad nastao u gusto naseljenim područjima, čine glavne kategorije zagađenja koje direktno utiče na okolinu. Ostale kategorije, poput buke i elektro-zagađenja, takođe zabrinjavaju.Uopšte prirodni sistemi imaju ugrađenu toleranciju na izvesnu količinu zagađenja i sposobnost da ga se oslobode ili prerade. Međutim, nivo tolerancije i sposobnost prerade kod mnogih prirodnih sistema je poslednjih decenija preopterećen usled ljudskih aktivnosti. Stepen zagađenosti, bez sumnje, prihvaćen je kao cena življenja u gusto naseljenim industrijskim društvima, no njegovo smanjenje predstavlja praktični i moralni imperativ koji bi trebalo da ima prednost nad motivima profita ili ugodnosti, što na žalost dugo nije bio slučaj. Primer za to koliko se može postići jeste međunarodna saradnja u čišćenju Mediterana, inicirana od Mediteranskog plana akcije iz 1975. godine, kojim je sprečena velika ekološka katastrofa u najvećem svetskom zatvorenom moru. Ima i izvesnog napretka u kontroli zagađenosti atmosfere od industrijskih postrojenja i automobila, premda problem KISELIH KIŠA zahteva punu pažnju. Hemijsko zagađenje zemlje i njenih proizvoda najpreči je globalni problem. U tom pogledu i razvijene nacije i neke velike MULTINACIONALNE KOMPANIJE krive su za koristoljubivo ponašanje spram TREĆEG SVETA, što je moralno neodbranjivo i bezobzirno. Otrovni pesticidi, čija je domaća upotreba zabranjena ili ograničena, obično se izvoze u nerazvijene zemlje, gde zagađuju žitarice koje te zemlje potom izvoze u razvijeni svet. Širenje takvih zagađenja, pri čemu ona postaju znatno koncentrisanija kada prođu LANCE ISHRANE, jeste opasnost koja je tek nedavno uočena. Trenutno, škodljivi efekti elektozagađenja nisu previše uočeni ili aktivno ublaženi, no prikupljeni su dokazi da izlaganje visokim elektomagnetskim frekvencijama pojačava podložnost leukemiji, raku, glavobolji i zamoru, a da niske frekvencije utiču na moždane talase i ponašanje, te izazivaju depresiju.

Dar Božji jeste prva stvarnost biblijske istorije, dar nezaslužen, preobilan i bez vraćanja. Susret s Bogom postavlja čoveka u prisutnost Apsolutnoga, ali ne samo to; taj ga susret takođe ispunjava i preobražava mu život. Zahvaljivanje se javlja kao odgovor na ovu rastuću sveobuhvatnu milost koja će se jednog dana rascvetati u Isusu. Zahvaljivanje znači u isti mah osveštenost o Božjim darovima, najčistiji lahor duše zadivljene tolikom darežljivošću, radosno odavanje priznanja božanskoj veličini; ono je u Bibliji bitno, jer znači osnovni religiozni odaziv bića koji u drhtaju radosti i pobožnog poštovanja otkriva nešto od Boga, od njegove veličine i slave. Prema Pavlu, glavni je greh bezbožnika u tome što Bogu nisu iskazali ni slavu ni zahvalnost: ˝Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga niti mu zahvališe, nego zaludješe u svojim mislima, i potamnje nerazumno srce njihovo˝ (Rimljanima 1,21).

U većini religija čovek se priklanja božanstvu da bi mu ono svečano garantovalo vrednost njegove reči: bilo da je posredi obećanje kojem želi osigurati ispunjenje ili neka potvrda kojoj želi potkrepiti istinitost. Ispravan čovek se nikada ne zaklinje da bi opravdao istinitost neke tvrdnje ili nekog bojkota koje je upućeno njemu. Isus nikad ne poseže za zakletvom da bi garantovao autoritet svoje nauke; ograničava se na to da svoje najsvečanije tvrdnje započne uobičajenim obrascem: ˝Zaista (amin), zaista vam kažem˝. S druge strane, u Govoru na gori nalaže svojima da se uzdrže od zaklinjanja (Mateja 5,33-37): čovek se ne sme zaklinjati onim što pripada Bogu, jer tome on nije gospodar; a reč učenika treba samo jednu garanciju, a to je njihova bratska iskrenost.

Hebrejsko Tôr?h ima šire značenje, manje pravno nego grčko nómos kojim ga Sedamdesetorica prevode. Tora znači ˝nauku˝ što ju je Bog dao ljudima za pravila njihovog ponašanja. Tim se imenom pre svega naziva: zakonodavna celina što ju je predaja SZ povezala sa Mojsijem. Gradeći na tom značenju ovog izraza, koje je u jevrejstvu klasično, NZ naziva ˝Zakonom˝ svu onu ekonomiju kojoj je to zakonodavstvo bilo jezgro (Rimljanima 5,20), u suprotnosti s vladavinom milosti što je započela s Isusom (Rimljanima 6,15; Jovan 1,17); međutim, on govori i o ˝zakonu Hristovom˝ (Galatima 6,2). Zbog toga jezik hrišćanske teologije razlikuje oba Zaveta tako što ih naziva ˝stari zakon˝ i ˝novi zakon˝. U želji da obuhvati istoriju spasenja, on osim toga prepoznaje i postojanje vladavine da ˝čine po zakonu˝ (Rimljanima 2,14 i d.) za sve ljude koji su živeli ili žive na ivici obeju prethodno spomenutih zakona. Tako ista reč označava tri bitna razdoblja Božje misli, ona ističe njegovu etičku i institucionalnu stranu.

Termodinamika, "nauka o toploti", počela je u devetnaestom veku da se razvija kao posebna grana fizike, koja se bavila mašinama i mehaničkim sistemima koji su kao izvor energije koristili pretvaranje toplote. Utvrđena su tri fundamentalna zakona: 1. Zakon očuvanja energije tvrdi da ukupna korišćena energija, iako može da menja svoj oblik, ostaje konstantna i ne gubi niti jedan njen deo. 2. Drugi zakon tvrdi; da, i pored toga što ne postoji nikakav gubitak energije, u sistemu ili procesu dolazi do neprestanog smanjenja upotrebljive energije, koja se rasipa u oblicima iz kojih se više ne može povratiti. (Na primer, kada se topla voda pomeša sa hladnom, ona se više ne može povratiti iz mlake vode.) Ovo ima za posledicu da u svakom fizičkom sistemu postoji jedan nepovratan proces rasipanja energije koji na kraju dovodi sistem u istrošeno stanje nisko-energetskog uravnoteženja. ENTROPIJA je zamišljena kao merljiva veličina ovog procesa nastajanja neuređenosti. Sve dotle dok se sistemi i procesi budu zamišljali u mehanicističkim terminima, oni će automatski potpadati pod drugi zakon termodinamike, to jest u njima će dolaziti do porasta entropije. (Međutim, vidi pod OSIPAJUĆA STRUKTURA.) 3. Treći zakon je logička posledica prva dva zakona i tvrdi da nije moguće hlađenje nekog sistema do apsolutne nule /255/.

Oblik MEDITACIJE koji se praktikuje u okviru ZEN treninga. Sastoji se jednostavno iz sedenja, ponekad višečasovnog, u određenoj pozi, uz ravnomeran ritam disanja i u opuštenom i neaktivnom stanju duha, čime se postiže iskustvo fundamentalnog sjedinjenja tela i duha.

Politički pokret koji je dobio zamah i uticaj tokom osamdesetih godina boreći se za zaštitu životne sredine, hitnu zamenu principa rasta principom održanja u ekonomici, primenu alternativnih umesto ekološki štetnih industrijskih i poljoprivrednih postupaka, kao i za odgovornost prema budućim generacijama. Pokret zelenih postigao je značajan uspeh u Nemačkoj, gde je proporcionalni izborni sistem doveo 1983. godine do izbora 28 članova Zelenih u Bundestag. Aurelio Pečei* (A. Peccei) opisao je Zelene kao "vrstu narodne armije, sa funkcijom u po redi vo m sa funkcijom antitela stvorenih da uspostave normalne uslove u obolelom biološkom organizmu". Ponekad se razlikuju "svetli Zeleni" od "tamnih Zelenih". Prvi su reformisti i skloni su postepenosti, dok su "tamni" radikalni i revolucionarni. Premda Zeleni ili ekološke partije nemaju previše prilike za direktno sudelovanje u političkoj moći, posebno u zemljama gde prevladava neproporcionalni izborni sistem, njihova politika ima rastuću popularnost, što počinju da priznaju i vlade uzimajući ih za činioca kojeg bi bilo politički nerazumno primiti sa rezervom.

Čovekov život pre svega zavisi od bogatstva što ih krije zemlja i od rodnosti njene površine; ona je osnovni okvir njegovog života: ˝Nebo je nebo Gospodnje, a zemlju je dao sinovima čovječijim˝ (Psalam 115,16). Ipak zemlja nije tek okvir čovekovog života: postoji između nje i njega tesna veza. Čovek je nastao od te "ad?m?h (1. Mojsije 2,7; 3,19; uporedi 2. Mojsije 64,7; Jeremija 18,6) od koje i dobija ime: Adam. Sve stare kulture su uočile tu tesnu vezu između zemlje i čoveka do te mere da su ga izrazile vrlo realističnom slikom zemlje-majke ili zemlje-žene; tako i Izrailj. Štaviše, Bog koristi iskustva što će ih čovek, unutar Saveza, steći o svojim vezama sa zemljom da ga dovede do otkrivanja veza koje preko Saveza Bog želi uspostaviti s njime. I tako nije čudno kad vidimo da zemlja i njena materijalna dobra zauzimaju važno mesto u objavi: zemlja udružena s čovekom kroz svu istoriju spasenja, od početka sve do čekanja Carstva, što treba doći.

Ogranak mahajanskog budizma koji je pod snažnim uticajem kineskog taoizma. Zen naglašava primat iskustvenog pristupa saznanju i PROSVETLJENJU, kao i neadekvatnost mišljenja i intelekta. Istorijski posmatrano, zen je postao temelj japanske kulture, a u tom kontekstu prosvetljenje je postalo poznato pod imenom šatori. Od svojih posvećenika zen ne zahteva poklanjanje, bilo kojoj doktrini i ne propisuje nikakva pravila u ponašanju, ali zahteva visok stepen jednostavnosti i posvećenosti. Mada se saznanje i prosvetljenje ne mogu postići ili zaraditi, budući da su to stanja bića i svesti koja iznenada smenjuju normalna stanja, duh i telo se ipak mogu uvežbavati radi olakšavanja nastupanja ovih, u suštini, mističnih iskustava. Zen trening se sastoji u kultivisanju veštine nezainteresovanog i direktnog viđenja (većina kineskih i japanskih umetnosti:svoj jedinstven kvalitet izvlače upravo iz uticaja žena), ili intenzivne mentalne koncentracije nad nerešivim zagonetkama i paradoksima (vidi pod KOAN), ili veštine bez napora (npr. gađanje lukom i strelom), ili izvođenje složenih rituala, po sebi besmislenih ali koji zaokupljaju čitavo biće (kao na primer japanske ceremonije čaja ili aranžiranja cveća). Zen nije isključivo monaška disciplina i može da se upražnjava u svakodnevnom životu i poslovima. Uz njegovu nedogmatičnost i neinstitucionalnost, kao i stavljanje akcenta na opuštenosti i neambicioznosti, i ova osobina je uticala da se brojni zapadnjaci priklone ženu kao religiji koja im je bliža srcu od bilo kojih religija koje nudi njihova kulturna sredina, makar što je broj onih koji su doživeli šatori, verovatno, sasvim mali u odnosu na broj pristalica.

Lice zlih duhova, zlotvornih duhovnih bića, tek se polako razjasnilo o objavi. U početku su biblijski tekstovi koristili neke elemente pozajmljene od drugih naroda i njihovih verovanja, ne dovodeći ih još u vezu s miterijom Satane. Na kraju je sve to dobilo svoj smisao u Svetlu Isusa koji je došao na zemlju da čoveka oslobodi Satane i njegovih pomagača. Stari je Istok pripisivao osobine hiljadama mračnih sila kojih se prisutnost naslućivala iza zala što saleću čoveka. Vavilonska religija imala je zamršenu demonologiju, u njoj su se vršili mnogobrojni egzorcizmi da bi se iz opčinjenosti oslobodile osobe, stvari, mesta; ovi u biti magijski obredi bili su važan deo medicine, jer svaka bolest pripisivala delovanju nekog zlog duha. Isusov život i delovanje smeštaju se u perspektivu dvoboja između dva sveta - Svetla i tame, u kome se u konačnom obliku radi o čovekovom spasu. Isus se lično suočava sa Satanom i odnosi nad njim pobedu (Mateja 4,11; Jovan 12,31). On se suočava sa zlim duhovima koji imaju moć nad grešnim čovečanstvom i pobeđuje ih na njihovom području. Suočavajući se sa bolešću, Isus se suočava sa samim Satanom; darujući ozdravljenje on pobeđuje upravo Satanu. Zli su duhovi smatrali da su postavljeni za gospodare ovde na zemlji; Isus je došao da ih otera u propast (Marko 1,24). Isusovi neprijatelji ga optužuju: ˝U njemu je Veelzevul; i: on pomoću kneza đavolskoga izgoni đavole˝ (Marko 3,22); ˝U njemu je nečisti duh˝ (Marko 3,30; Jovan 7,20; 8,48 i d. 52; 10,20 i d.). Ali Isus daje pravo razjašnjenje; on izgoni zle duhove uz pomoć Duha Božjega, i to je dokaz da je carstvo Božje došlo k ljudima (Mateja 12,25-28). Satana je verovao da je jak, ali ga je jači pobedio (Mateja 12,29). Zbog toga će se egzorcizmi odsad vršiti u ime Isusovo (Mateja 7,22; Marko 9,38 i d.). Šaljući svoje učenike da propovedaju, on im daje i svoju vlast nad zlim duhovima (Marko 6,7-13). Ovi zaista vide da ih zli duhovi slušaju; to je očigledni dokaz Sataninog pada (Luka 10,17-20). To će kroz sve vekove biti jedan od znakova koji će , zajedno sa čudima, pratiti propovedanje jevanđelja (Marko 16,17). Crkva treba biti, sledeći Isusa, zahvaćena ratom na život i smrt, čuvajući nepobedivu nadu, jer Satana, koji je pobeđen, ima tek ograničenu vlast, kraj vremena će pokazati njegov konačan poraz i poraz svih njegovih pomagača (Otkrivenje 20,1 i d. 7-10).

Znakom se naziva ono što po prirodnom odnosu ili po dogovoru omogućuje spoznati misao ili volju neke osobe, postojanost ili istinitost neke stvari. Biblija poznaje mnogo vrsta znakova uzetih u odnosima među ljudima. Prilagođujući se našoj naravi, i Bog daje ljudima znakove da ih spasi. Ti se znakovi često nazivaju simbolima velikih dela ili čudima, jer Bog upravo transcendentalnošću svoga spasiteljskog čina označava svoju moć i svoju ljubav. Zanimljiv je znak zmije što su Izrailjci poneli iz Egipta i načina kako se nisu mogli osloboditi znakova i simbola tj. nauke koju su poneli od Egipćana: ˝I Gospod reče Mojsiju: načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti˝ (4. Mojsijeva 21,8; Jovan 3,14). Stoga čuda, svojom delotvornošću i izvanrednošću, imaju povlašteno mesto među Božjim znacima u vezi s istorijom spasenja. Ipak, čuda nisu jedini Božji znaci, a velik znak biće najzad sam Isus, pružajući nam dokaz vrhunske Očeve ljubavi.

Čovek starog Istoka bio je osetljiviji od nas na prisutnost nebeskih tela. Sunce Mesec, planete i zvezde dočaravali su mu tajanstveni svet sasvim drugačiji od našega: svet neba, koji je on zamišljao u obliku polulopti što su prislonjene jedna iznad druge, na kojima su nebeska tela brazdala svoje putanje. Njihova pravila kruženja omogućavala su mu meriti vreme i stvoriti kalendar; ali, nametali su mu misao da svetom upravlja zakon večitog vraćanja i da nebeska tela odozgo nameću zemaljskim stvarima neke svete ritmove, koji nisu podudarni sa slučajnostima što pokreću istoriju. Zbog toga su mu se ta svetlosna tela činila znakom natprirodnih moći koje vladaju čovečanstvom i određuju mu sudbinu. Spontano je iskazivao kult tim moćima da pridobije njihovu naklonost. Sunce, Mesec, planeta Venera, itd... sve su to za njega bili bogovi i boginje, pa i sama su sazvežđa ocrtavala na nebu zagonetne likove kojim je on davao mitska imena. Ovo zanimanje za nebeska tela teralo ga je na to da ih metodički posmatra: Egipćani, Mesopotamci, Inke behu čuveni zbog svojih astronomskih znanja; ali ta nauka u početku bila je usko vezana uz magijske obrede i idolopoklonstvo. Tako je čovek prošlosti bio na neki način podjarmljen strahovitim moćima koje su tištile njegovu sudbinu i sakrivale mu pravoga Boga. Zašto Bog nije pokazao svoju misao i njima? I šta će biti sa njima ako su živeli u neznanju stotinama hiljada godina i klanjali se i molili se ˝drugim˝ bogovima? Promisao je jedna i Bog je jedan, a religije su različite od podneblja do podneblja, ali je suština ista jer svi koji su došli do prosvetljenosti idući različitim putevima došli su do onog prostora i bitisanja koje je sačinjeno od njegovih iluminacija, istinskih nauka, adepta šamanskih o jedinstvu ljubavi, uzdržitelja Boga, apokrifa vaseljene idealnosti.