Pravoslavlje i religija buducnosti
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati
www.OBJAVE.com forum » ПРАВОСЛАВЉЕ
Pogledaj prethodnu temu :: G :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
SrbinPravoslavac
Iskušenik


Pridružio: 15 Mar 2010
Poruke: 91
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 16 Feb, 2011 17:05 pm    Naslov: Pravoslavlje i religija buducnosti
Odgovoriti sa citatom

Свети Серафим Роуз

Религија Будућности

"Религија будућности неће бити само култ или секта,

већ моћно и дубоко религиозно опредељење,

које ће бити потпуно убедљиво за ум и срце савременог човека."


Свети Серафим (Роуз)
Веома је значајно у погледу духовног стања савременог човечанства, да се „харизматичка“ и искуства „медитације“ укорењују међу „Хришћанима“. Утицај Источних религија неоспорно је на делу међу таквим „Хришћанима“, али је то само последица нечег основнијег: губитка самог осећања и укуса Хришћанства, захваљујући чему, нешто толико страно Хришћанству, као што је Источна „медитација“ може заробити „Хришћанске“ душе.

Живот самодовољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико свепрожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик самозадовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.

Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане духовног самозадовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмерени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу (пнеуматичношћу).

Православна антрополoгија види три спрата у човеку: телесни (соматски), душевни (психолошки) и духовни (пнеуматички). За човекову личност нису најопасније телесне болести. Ако се неко опија, па добије цирозу јетре, није њега казнио Бог, него он сам себе, - својим неуздржањем. Опасније су душевне (психичке) болести. То су: љутитост, среброљубље, властољубље, сујета или уображеност, блудне опсесије, мазохизам итд. Као добри психолози (демони), када виде да је неко склон властољубљу — они му пошаљу у мозак филм о Наполеону. И ако овај властољубиви сањар заборави да је он непоновива личност, па каже: „Ја сам Наполеон!" - то је онда случај за психичку болницу (лудницу)...

Најопасније болести су ипак на висини духа, а то су: гордост и јерес. Сујета или уображен човек (на нивоу психичког живота) такмичи се са људима, својим суседима, — да буде богатији, школованији од њих. Међутим, један створени дух, један архангео, по имену Денница (Луцифер) завидео је, не својим суседима ангелима, него самоме Богу, Нествореноме и Безграничноме Духу. То је гордост, или затварање у самозаљубљеност. То је први грех у космосу, од којега се касније заразио и Адам у Рају. Из тога греха извире смрт. (Јер смрт је удаљавање од Живота Бога).

Јерес је крива идеја, полуистина о Богу и Цркви. Када демон запази да је неки високообразовани теолог или начитани богомољац склон сујети, он му пошаље у мозак јеретичку идеју, коју овај прихвата као овој „генијални изум", са жељом да свима наметне кривоверну идеју. Како неки секташки проповедник или римски папа може бити добар човек који уопште не греши на најнижем спрату телесног живота: нити се преједа, нити се опија, нити блудничи; тако и на другом спрату свога психичког живота: нити је љутит, нити среброљубив, ни властољубив, али зато на трећем спрату свог духовног живота он је клицоноша најгоре заразе -јереси. Он се баца на Католичанску Цркву Православну каменом осуде, и каже „Није она права, него моја папска црква је права!" Међутим, ко се баца на Једину свету Цркву Православну, он се баца каменом на Христа чије је она тело у историји. Зато је Господ Христос фанатичком гонитељу хришћана Савлу рекао у близини Дамаска? „Савле, Савле, зашто мене гониш?" Кроз свего Причешће, ми православни хришћани постајемо саставии део Тела Христовог. Зато сваки који гони нас, гони самога Христа Који је у нама.

Хришћанска духовност се стиче преображавањем свог духа кроз тегобно самосавладавање и крстоношење — са циљем да се достигне у вечно Царство небеско. То царство се да наслутити у лепоти православне литургије, али оно ће потпуно наступити само после нестанка овога света. Зато прави хришћански подвижиик не угађа себи него Богу, и не налази мир и одмор, чак ни у кратком предукусу вечнога блаженства, које му се понекад дарује у овом животу. Насупрот овоме, далекоисточне религије, којима Царство Небеско није било откривено, желе једино да постигну пријатна психичка стања која почињу и завршавају се у овоме животу.

У наше доба отпадије од Бога (после које долази Антихрист), ђаво је био пуштен за кратко време (Откривење 20:7), да би чинио лажна чудеса која није могао да чини за време „хиљаду година" благодати у Цркви Христовој на земљи (Откривење 20:3), да би сабрао своју паклену жетву, онај кукољ, а то су оне душе које „не примише љубав истине да би се спасле" (2. Солуњанима 2:10). У самој природи Антихристовог заводништва је опсена: да сатанско царство прикаже као да је Христово.

Савремени „харизматички" покрет, па „хришћанска медитација" „нова религијска свест", чији су они део, — само су претече религије будућности, религије последњег поколења човечанства, религије Антихриста. Њихова главна „духовна" улога је да ослабе хришћанске душе и да их заведу у демонске тајне које су досад биле ограничене само на пагански свет. Тачно је и то да су ови „религиозни експерименти" само почетничке природе, да у њима има у најмању руку колико психичке самообмане, толико и од уводног демонског обреда. Ипак, није сваки који је успешно „медитирао" или који је примио „крштење у Духу" самим тим био свесно посвећен у царство Сатане. Али то је крајњи циљ тих „експеримената", а касније ће те технике демонских посвећења (иницијација) бити још нападније, са дубљим падом човечанства у пасивност и нездраву радозналост према новим, религијским доживљајима", који се препоручују у овим покретима.

На западу, на жалост, благодат Божија је изгубљена пре много векова (оцепљењем од Православне Цркве). Римокатолици и протестанти нису могли да окусе пуноту Божије благодати, па није ни чудо што не могу да разликују демонску подметачину „благодати". Али, авај! Успех кривотворене (фалсификоване) духовности чак и међу православним хршићанима указује на пад духовности међу нама, јер ни православни понекад не разликују између истинског хришћанства и лажнога хришћанства.

Предуто су православни хришћани сматрали да свако зна богату ризницу њихове вере, па се нису много ни трудили да показују чисто злато својих светих догмата. На жалост, мали је број оних православних хришћана који су упознати са текстовима о православном духовном животу, у којима је тачно указано како разликовати између праве и кривотворене духовности. То су текстови који говоре о животу и вероучењу светих мужева и светих жена који су достигли до узвишене мере Божије благодати у овоземаљском животу. Могу се на прсте набројати они који су остварили у своме свакидањем животу житија из Лавсаика, или савете из Лествице светог Јована Лествичника, Беседе светог Макарија Египатског, Житија богоносних отаца пустињака, као и савете из Невидиве борбе, или поруке из књиге светога Јована Кронштадског Мој живот у Христу...

У Житију великог Оца Египатске пустиње, Светог Пајсија Великог (19. јун) можемо видети шокирајући пример како је лако изгубити благодат Божију. Једном је његов ученик ишао до једног града у Египту да прода свој ручни рад. На путу је сусрео Јеврејина који је, видећи његову једноставност, почео да га обмањује говорећи: „О љубљени, зашто верујеш у простог, распетог Човека, кода Он уопте није био очекивани Месија? Други треба да дође, али не Он“. Ученик, будући слабог ума и простог срца, почео је да слуша ове речи и дозволио је себи да каже: „Можда је то што говориш тачно.“

Када се вратио у пустињу, Свети Пајсије се окренуо од њега и није хтео да проговори ни једну реч са њим. Коначно, након дугог преклињања ученика, Светитељ му је рекао: „Ко си ти? Не познајем те. Мој ученик је био Хришћанин и на њему је била благодат Божија, али ти ниси такав; ако си заиста мој ученик, онда те благодат Крштења напустила и слика Хришћанина је уклоњена“.

Ученик је са сузама испричао свој разговор са Јеврејином, на шта му је Светитељ одговорио: “ О изопачени! Шта може бити горе и безумније од тих речи, којима си се одрекао Христа и Његовог божанског Крштења? Сада иди и плачи над собом ако желиш, јер немаш више места код мене; твоје име је написано са онима, који су се одрекли Христа и заједно са њима ћеш примити суд и мучење.“

Слушајући овај суд, ученик се испунио покајањем, а на његово преклињање, Светитељ је заћутао и почео да се моли Господу за опроштај својих грехова. Господ је чуо молитву Светога и подарио му да види знак Његовог опроштаја ученику.

Светитељ је тада упозорио ученика: „О дете, подај славу и захвлалност Христу Богу заједно са мном, јер је нечисти, богохулни дух одступио од тебе, а на његово место је сишао Дух Свети, враћајући ти благодат Крштења. Тако, пази себе сада, да не би због лењости и безбрижности мреже непријатеља пале поново не тебе и, пошто си грешио, не би био осуђен да огањ геене“.

Много открива чињаница да је „харизматички" и „медитацијски" покрет поникао у релативистичкој средини „екуменских хришћана". Главно обележје јереси западног екуменизма је ово: нико од њих не верује да је Православна Црква једина права Црква Христова. Сви неправославни екуменисти лакомислено верују да је благодат Божија присутна такође и у другим „хришћанским“ заједницама, па чак и у нехришћанским религајама. Они не схватају да када Свети Оци Православне Цркве говоре о уској стази спасења, — они мисле на само један пут ка небу: унутар Православља. Међутим, екуменисти мисле да је то само један од многих путева" ка спасењу... Екуменисти умањују важност јасно одређеног веровања у Христа: за њих нису важни догмати, ни припадност овој или оној цркви.

Православни представници на екуменским састанцима могу бити и људи чврстога карактера, непоколебиве варе у једину Свету Цркву Православну, али само њихово учествовање на тим састанцима, где се заједнички моле са неправославнима, они као да својим понашањем кажу: „Можда је то што ви релативисти кажете, тачно, баш као што је рекао оном Јеврејину поколебани ученик Светог Пајсија. Не треба ништа више од тога па да православни хришћанин изгуби благодат Божију! А после, колико ли труда треба да се она поново стекне ...
_________________
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
SrbinPravoslavac
Iskušenik


Pridružio: 15 Mar 2010
Poruke: 91
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 16 Feb, 2011 17:08 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Зато православни хришћани морају добро пазити како ходе, увек у страху и трепету, еда не би изгубили благодат, која није дата свакоме него само онима који држе праву веру, живе строгим хришћанским животом и незаситиво упијају Божанску благодат која их води ка небу. Ова обазривост у странствовању мора бити још већа код православних хришћана данас када су окружени лажним хришћанством које нуди безнапорне доживљаје „благодати" и „Светога Духа" — уз то обилно наводећи цитате из Светога Писма, и светих Отаца као ,„доказе"! Вероватно су већ близу последња времена, када ће духовна обнова бити тако убедљива да ће преварити, ако буде могуће, и изабране (Матеј 24:24).

Лажни пророци модерног доба, укључујући ту и неке који се званично зову „православни", све грлатије најављују скори долазак „новога доба Светога Духа", излив „нове Педесетнице", наступање „тачке Омега"... А по истинским православним пророчанствима, ове ово што они најављују — управо је царство Антихриста. На наше очи почело је да се остварује сатанско царство, демонском силом. Читава духовна атмосфера савременога света оптерећена је увођењем у дамонске доживљаје, јер сатанска „тајна безакоња" улази у предпоследњу фазу овладавајући душама људи. - Шта више, она покушава да овлада и самом Црквом Христовом, кад би то било могуће.

Против тог моћног, залуђујућег „религијског доживљаја", истински православни хришћани морају се озбиљно наоружати знањем да је православно хришћанство, као и његов циљ, нешто потпуно различито од свих осталих религија, како „хришћанских" тако и нехришћанских.

Православии хришћани, чувајте благодат Божију коју имате! Знајте да она није ствар обичаја. Она се не мери само људским мерилима и не очекујте да њу схвате они који могу да разумеју само оно што је људско, или они који мисле да се благодат Светог Духа може стећи ван Цркве Христове. Истинско Православље, по својој природи, мора изгледати несавремено у овом нашем демонизованам времену. Оно изгледа као неважна мањина презрених и „луцкастах", усред успешног религијског „препорода" већине... Али нека нам буду за утеху познате речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се, мало стадо, јер беше воља Оца вашега да вам да Царство (Лука 12:32).

Сви истински православни хришћани нека буду опасани храброшћу за предстојећу битку. Оружје наше је духовно. (Ефесцима 6:11—18 ). Не заборавите; Христос је већ извојевао победу за нас. Он је обећао да ни врата паклена неће надвладати Цркву Његову (Матеј 16:18 ) и да ће због изабраних скратити оне последње дане велике невоље (Матеј 24:22). И заиста, ако је Бог са нама, ко ће против нас? (Римљанима 8:31). Чак и у најокрутнијим иакушењима, нама је заповеђено да будемо пуни ведрине, јер „Ја сам победио свет" (Јован 16:33). И ми треба да живимо као прави хришћани свих времена, у очекивању краја света и доласка милога нам Спаситеља; јер Онај који сведочи ово говори: Да, доћи ћу ускоро. Амин, да, дођи, Господе Исусе! (Откривење 22:20).

Православна трезвеност у тумачењу есхатологије састоји се у овоме: она два знака — која је Господ дао (у 24. глави Евангелија по Матеју): да ће Његова Блага Вест бити проповедана свима народима — и да пред Његов Други Долазак неће бити рата (пошто ће Антихрист овладати целом планетом) не знамо — као појединци — када ће се то испунити. (То ни ангели не знају!)

Међутим, ако не знамо тачно када ће бити крај света (јер биће тешко препознати тада Илију и Еноха!) — онда треба себе барем припремити за есхатолошки сусрет са Господом Христом!

Сваки од нас је мали свет за себе. И моја смрт је за мене мој крај света! А пошто сутра може да ме прегази брзо возило — морам бити стално есхатолошки спреман. Јер одласком из овога света — излазим пред Престо Праведнога Судије... Зато ону опомену: „Бдите, јер не знате када ће доћи Господ" православни хришћанин схвата хао упозорење упућено лично њему — на првом месту — а за општи крај света — тек на другом месту.

И пошто православни хришћанин верује да се на Литургији хлеб и вино промени у Тело и Крв Распетог и Васкрслога Господа Исуса — онда он зна да је Господ Славе и на Земљи са нама. Па зато може да има у себи равнотежу, и да каже са Светим Павлом: било да сам на земљи, или на небу — ја сам увак са Господом.

Ако постоји некаква болна напетост или есхатолошка узбуђеност код православног верника - онда она извире из племенитога страха да не разочара Љубав Распетога Бога.

Иначе, нико паметан не жели да доживи оне последње године Антихристове диктатуре... Али, ако се и то деси — ми се уздамо не у своју снагу, но у благодат Пресвете Тројице. Амин.



Отац Серафим Роуз


Извор: Отац Серафим Роуз, Православље и религија будућности, Банатски весник (уредник еп. банатски Амфилохије), Београд, 1990, стр. 95-100.
_________________
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
SrbinPravoslavac
Iskušenik


Pridružio: 15 Mar 2010
Poruke: 91
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 16 Feb, 2011 17:15 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Свети Серафим Роуз


Отац Серафим Роуз је први покрштени Американац који је истински примио православље и као писац и молитвеник прочуо се широм православних земаља, нарочито у Русији. Он је својим проповедима и богословским радовима, у току свог краткотрајног живота од 48 година, неуморно доказивао истинитост учења православне вере и погрешног модерног духа и свих порока које наше време доноси. Он је први амерички православни свештеник који је повезан с патристичком традицијом Цркве. Свети Оци Цркве и испосници, нарочито монашке заједнице у Русији Валаама и Оптине, имале су пресудног значаја у духовном формирању младог Евгенија (Јуџина). Генерација младог нараштаја у Сједињеним Државама Америке, каже Јуџин, духовно је мртва, без компаса је. «Христос је једини излаз из овога света», често би говорио и писао отац Серафим.

Отац Серафим Роуз је рођен 1934. године у Сан Диегу, у једној методистичкој породици. По карактеру и пословичним изразима и говору више је личио на мајку, а од оца је наследио марљивост у раду и задовољство малим. Мали Јуџин је био од самог почетка, од раних детињих дана, миран и често замишљен. Рано је почео да чита, тако да је ускоро знао извесне делове Библије. Имао је своје вршњаке, али се мало играо с њима. У школи је био одличан ђак и његови су учитељи гледали у њега са великом надом. Мислили су да ће се Јуџин посветити математици и природним наукама. Још у гимназији научио је два страна језика, француски и немачки, читао је светска књижевна дела, укључујући и Достојевског. Особито га је занимала филозофија, коју је озбиљно студирао у Помони, на колеџу, у Јужној Калифорнији. Стално је жудео за нечим узвишенијим, савршенијим. Мучила га је мисао човека и његовог постојања, јер мора да постоји «нека друга реалност». Није се могао немирни дух младог Јуџина укопчати у оквире протестантизма, јер је то за њега био «статус кво» - људи живе за овај свет, уживају земаљске благодати, али даље се не иде. Тражио је да сазна «истину» у будизму, спиритуализму, источним религијама. Била му је досадна западна мудрост. Био је некад близак филозофији Ничеа, који је одбацио све што није рационално, што се не може разумом протумачити. Дој је Јуџин лутао и тражио шта је и где је истина, , изгубио је интересовање за веру какву је стекао у родитељском дому. За њега ће један монах, његов сабрат, доцније рећи да је Јуџин био монах «који је знао како да пати пре него што је дошао до истине, а онда је патио због оног што је нашао». У једној академији у Сан Франциску студирао је кинески и источњачку мудрост. Кажу да је одлично научио тај језик, као да је био рођен у Кини.

На универзитету у Сан Франциску чуо је на једном предавању од једног француског професора да се у изучавању било које религије потребно потребно обратити изворној форми те религије. Сретном околношћу један студент, Србин, препоручио му је да упозна са православним црквеним обичајима и богослужењима. Баш тад Јуџин упознаје једног свог вршњака, руског богослова, који ће га првом приликом одвести у храм Пресвете Богородице који се налазио у Сан Франциску. Иако није тада познавао језик, ни свештеничке радње, ни вернике окупљене ту на молитву, мирис тамјана и свећа и молитвеност присутних учинили су нарочити, заправо судбински утисак и прелом у Јуџиновој души. Чудан је то прелом био, тако нешто није никад осетио у протестантским храмовима, нити у будистичким и источњачким. Онда се сетио оног француског професора који му је указао на то да је Православље најближе извору хришћанске традиције. Почео је чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге, да учи руски и црквенословенски језик. Имао је особиту срећу да постане ученик Архиепископа Јована Шангајског, који је недавно канонизован у Руској заграничној цркви. Он се радо сећа тих дана када је у року од три године изучавао православну теологију поред Архиепископа Јована и других верујућих наставника. Он се постепено приближио Православљу и све га више заволео. Прешао је у православну веру, стекао је добар број пријатеља међу Русима, и имао неколико млађих пријатеља-богослова. Јуџин није мировао. Учествовао је у дневним богослужењима, произвели су га за чтеца. Он је кроз сусрет са Христом сазнао да истина није ван нас, да је то лични доживљај који се негује у срцу. Право је задовољство читати књигу «Не од овога света» коју је написао његов сабрат Дамаскин након после смрти оца Серафима. Он је, отац Дамаскин, из непосредне близине посматрао рад и стваралачку енергију новог православца и све потешкоће кроз које је отац Серафим са братијом пролазио. Почело се са штампањем и издавањем једног часописа – «Православна реч» - набавком и продајом православне штампе и икона у непосредној близини православног храма у Сан Франциску.

После смрти Архиепископа Јована, Јуџин и сарадници су желели да се удаље од света и да створе своју заједницу, монашку заједницу по угледу на стародревне пустињаке и испоснике. Нешто позајмицом, нешто од сакупљеног и уштеђеног новца, купили су 80 екера (32 хектара) земље у једном удаљеном планинском крају, неких 300 км од Сан Франциска, према северу. Преласком у нови крај направили су малу цркву и пар колиба за становање. Ту се замонашио и Јуџин са монашким именом Серафим, узевши име чувеног руског испосника Серафима Саровског; његов сарадник Глеб (Рус) примио је име светитеља Аљаског Германа. Његова скромна монашка заједница се назвала «Манастир братства Светог Германа од Аљаске». Серафим је примио јеромонашки чин 1977. године. Сада то братство броји 15 монаха, младих Американаца који су примили православље и одлучили се на монашки испоснички живот. Живе као испосници на молитви, у свакодневним службама и задужењима, према појединачним склоностима. Живе од издавачке делатности: издавања свог часописа «Православна реч», од превођења и објављивања православних светитељских списа. Широка мисионарска делатност. Понеки од њих одлазе у свет да помогну онима који их траже за духовну утеху. Чим сам са супругом стигао после јесени у ту необичну заједницу, усред Америке, на Западу, питали су ме монаси за епископа Николаја и архимандрита Јустина Поповића. Дали су нам на поклон књигу о српским светитељима у енглеском преводу, од Србина, свештеника Данила Рогића. На жалост, отац Серафим, један ретко фин и истраживачки дух, поживео је свега 14 година у том америчко-православном манастиру, али је оставио иза себе веома плодно семе, неколико одличних књига и списа православне садржине, као: «Православна религија будућности», «Божје откровење људском срцу», «Блажени ЈОван Чудотворац» и друге. Гроб оца Серафима је при самом манастиру, где многи долазе на молитву.

Модерно доба је по много чему сатанско и блиско Антихристу, говорио је и писао отац Серафим Роуз. Упозоравао је православне хришћане да устрају у православном, у изворном хришћанском исповедању вере. Његова дела и обимна књига «Не од овог света» (1000 страница) преводе се на руски. Он је био необичан и храбар Христов војник у мору материјализма, чија се душа сад радује на небесима. Он је и путоказ младим Американцима који који хоће да траже истину.
_________________
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Mystic_Storm
Hodočasnik


Pridružio: 01 Jun 2009
Poruke: 800
Lokacija: Kragujevac

 Poruka Poslao: 16 Feb, 2011 20:07 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Jako cenim rad oca Serafima Rouza, posebno mi zanimljivo da neko ko je živeo u Americi i pokušao da bude deo nekoliko religija i u svima postigao puno da bi na kraju upoznao Hrišćanstvo i tu našao svoju spoznaju. Napisao je dosta knjiga i cenjen je od strane svetih oca.
_________________
Nikada nisam bio siromašan ali sam bio bez novca. Biti bez novca je prolazno stanje, biti siromašan je stanje duha.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Prikaži poruke iz poslednjih:   
www.OBJAVE.com forum » ПРАВОСЛАВЉЕ
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati Sva vremena su GMT + 1 sat
Strana 1 od 1

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu

Neke srodne teme
 Teme   Odgovori   Autor   Pogledano   Poslednja poruka 
Nema novih poruka VAŠE SUGESTIJE 105 adminfob 90527 26 Mar, 2011 01:56 am
Jazz08 Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Pra-Stvaratelj na Putu 3 adminfob 22698 13 Feb, 2010 11:11 am
plavizrak Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka I... "NEKA DISKUSIJA TEČE" 296 Dušan 86800 02 Feb, 2010 09:34 am
rale Pogledaj zadnje poruke
Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati ZNANJE NA DAR, onome ko hoće da zna. 2214 Vera Bojičić 758386 08 Jan, 2010 00:07 am
majstor Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Maye na Balkanskoj Piramidi... 3 Vakan Tanka 5127 12 Dec, 2009 14:11 pm
Vakan Tanka Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Psihicko zdravlje na Forumima... 108 TATA SINANA 32468 12 Apr, 2009 17:16 pm
drugar Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka " Spoznaj samog sebe", Slavica Stevanovic 30 sofija 22478 03 Avg, 2008 00:43 am
sofija Pogledaj zadnje poruke
 
 
Home | Add to Favorites | Mapa sajta
 
 




Solaris 1.11 phpBB theme/template © 2003 - 2005 Jakob Persson (readme)(forumthemes/bbstyles)

Powered by phpBB © 2001, 2002 phpBB Group
Prevod by CyberCom