Životi i dela svetaca pravoslavlja...
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati
www.OBJAVE.com forum » ПРАВОСЛАВЉЕ
Pogledaj prethodnu temu :: G :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Mystic_Storm
Hodočasnik


Pridružio: 01 Jun 2009
Poruke: 800
Lokacija: Kragujevac

 Poruka Poslao: 19 Nov, 2010 12:09 pm    Naslov: Životi i dela svetaca pravoslavlja...
Odgovoriti sa citatom

Ovde će se pisati o svetima, ko su, kako su živeli i čime su se bavili i slično.

Mislim da od njih može puno da se nauči.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Mystic_Storm
Hodočasnik


Pridružio: 01 Jun 2009
Poruke: 800
Lokacija: Kragujevac

 Poruka Poslao: 19 Nov, 2010 12:16 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Света Великомученица Марина – Огњена Марија (17. тј. 30. ЈУЛИ)



Света Великомученица Марина – Огњена Марија (17. тј. 30. ЈУЛИ)

Света великомученица Марина је рођена у незнабожачкој породици која је живела у Антиохији Писидијској. У дванаестој години је чула за хришћанство и почела да учи о Христу, Богородици, апостолима и да упознаје основе хришћанске вере.


Љубав према Господу Исусу Христу је толико испуњавала њено срце да у њему више није било места за земаљску, чулну љубав. Хтела је да постане монахиња. Њен отац није могао да се помири са тим да му је кћерка хришћанка, па је се одрекао. Царски намесник Олимврије је желео да узме Марину за жену, али она је већ одабрала другачији пут. Кад је био одбијен као просац, Олимврије се силно наљутио и хтео је јој се освети, па је силом терао да се поклони идолима, на шта му је Марина одговорила: "Нећу се поклонити, ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо. " Олимврије је тада наредио да је ставе на муке. После мучења, у тамници је обасјала чудесна светлост из које је блистао крст, а на врху крста је била бела голубица. Јасно је чула речи:"Радуј се Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља. " Све ране од мучења су јој зарасле и она се сутрадан појавила пред судијама као да није ни видела мучилиште. "Посечена би у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. "Једна рука свете Марине налази се у манастиру Ватопеду на Светој Гори. На планини Ланга у Албанији, изнад Охридског језера, налази се манастир посвећен Светој великомученици Марини. Тамо се, такође, чува део светитељкиних моштију. У овом манастиру су се вековима догађала и још увек се догађају чуда. Сведоци чуда нису само хришћани, него и муслимани. Колико је ова светиња поштована најбоље говори то да од старне муслимана, Турака и Албанаца, манастир није никада рушен, нити је његова имовина отимана.

У народу се празник Свете великомученице Марине назива: Огњена Марија. То је због тога што празник пада у дане највеће летње жеге и врућине.



* * * *

Тропар, глас 4:
Агница твоја, Исусе, Марина
зовет велијим гласом:
тебе, женише мој, љубљу,
и тебе ишчушчи страдалчествују,
и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему,
и стражду тебе ради
јако да царствују в тебје,
и умирају за тја
да и живу с тобоју:
но јако жертву непорочнују прими мја
с љубовију пожершујусја тебје:
тоја молитвами,
јако милостив спаси души нашја.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Mystic_Storm
Hodočasnik


Pridružio: 01 Jun 2009
Poruke: 800
Lokacija: Kragujevac

 Poruka Poslao: 19 Nov, 2010 12:18 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Marija, koja se poštuje kao borac za hrišćansku veru i zaštitnica žena.

Prema narodnom verovanju, Sveta Marina pali i kažnjava ognjem i kao Sveti Ilija koji kažnjava gromom ona spada u "ognjevite" svece. U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri ili gromovima koji su u vrele praznične dane spalili žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije. Običaj je da se na ovaj praznik, kada zbog velike vrućine "gori nebo i zemlja", ne rade nikakvi poslovi. Sveta velikomučenica Marina posečena je mačem u 16. godini, u doba cara Dioklecijana, zbog vere u Hrista. Mošti ove svetiteljke nalazile su se u Carigradu do dolaska krstaša, a danas se njena ruka nalazi u svetogorskom manastiru Vatopedu.



U manastiru Svete Marine u Albaniji, na planini Longa iznad Ohridskog jezera, počivaju njene čudotvorne i svete mošti, koje posećuju i klanjaju im se i pravoslavni i muslimani.



Svetiteljka se i u istočnom i u zapadnom slikarstvu predstavlja sa krstom i palmom, simbolom mučeništva u rukama, sa zmajem pod nogama i često sa kućama u plamenu u njenoj pozadini.



Ognjenu Mariju neke pravoslavne porodice obeležavaju kao krsnu slavu. U crkvenom kalendaru praznik nije obeležen "crvenim slovom", ali se ipak veoma poštuje.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Mystic_Storm
Hodočasnik


Pridružio: 01 Jun 2009
Poruke: 800
Lokacija: Kragujevac

 Poruka Poslao: 19 Nov, 2010 12:25 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Evo najdetaljnijeg teksta o Marini, za one koje žele da znaju još više Very Happy

*******************************************************************


SVETA VELIKOMUČENICA MARINA - OGNJENA MARIJA


[img]http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/4904_1.jpg[/img]

Sv. Velikomučenica Marina - pobediteljka demona

Marina beše rođena krajem trećeg veka tokom vladavine cara Dioklicijana u Južnoj Anadoliji, u Pisidiji Antiohijskoj. Beše jedina kći svojih neznanobožačkih roditelja.

Kada imaše 5 godina majka joj umre, a pošto otac Edesije beše neznanobožački žrec, zauzet da bi o njoj mogao sam brinuti, on je predade pod starateljstvo ženi koja tajno beše Hrišćanka. Daleko od idola žreca Edesija i njegove bogohulne vere, ova plemenita žena vaspitavaše Marinu u Hrišćanskoj veri i duhu. Kako je Marina odrastala, tako je napredovala u hrišćanskom učenju i vrlinama. Njena vera u živoga Boga beše toliko jaka da ona dobrovoljno odabra težak put mučeništva. Jednog dana priznade ocu da želi da se pokrsti i da kao devstvenica postane nevesta Hristova. Otac to ne mogaše prihvatiti, omrznu je silno zbog vere njezine i odreče je se kao kćeri.

U to vreme Olimvrije, novi carski namesnik, beše došao u Pisidiju. Od samog njegovog dolaska otpoče ljuti progon Hrišćana. Jednom, videvši petnaestogodišnju Marinu u pratnji svoje pomajke, Olimvrije se toliko zanese njenom lepotom da pomisli da je uzme sebi za ženu. Kada je upita za ime, veru i otadžbinu ona mu smerno odgovori: "Ime mi je Marina, rođena sam u Pisidiji i verujem u Gospoda Isusa Hrista."
Saznavši da je Hrišćanka, Olimvrije pokuša da je pridobije laskanjem, da je privoli idolima, a kada mu to neuspe, zapreti joj ljutim mučenjem.

"Ništa me ne može odvojiti od Hrista"

Marina tada iskreno kaza Olimvriju: "Ne gajite uzaludne nade, namesniče, niti me plašite mukama, jer ja se muka ne bojim. Ništa me ne može odvojiti od Hrista! Ne bojim se nevolja, ni gladi, ni vatre niti mača. Ne mislite da ćete me pridobiti pohvalama, niti zlatom ili kakvim drugim bogatstvom. Sve su to stvari kvarljive i prolazne, za mene bezvredne ."

"Duša, po milosti Božijoj je besmrtna, i moja ka večnosti teži. Iz tog razloga, namesniče Olimvrije, mi Hrišćani mudro odbijamo prolazne raskoši i ovosvetovna uživanja. Mi smireno trpimo tugu i patnje ovozemaljske da bismo se udostojili večnog radosti po končini našoj.

Ako mislite da lažem, evo me namesniče, probajte, vidite istinu koja se u delima potvrđuje. Bičujte me, vatrom sagorevajte telo moje, mučite me kakvim god želite mukama. Što me više budete mučili, to će me Gospod Moj više nagraditi u Carstvu Nebeskom."

"Bezbroj puta u ovom životu, Gospod šalje utehu u muci. Podiže iz nepreglednih dubina, izbavlja nas od vatre, od muke i nevolje, vama i vašim poganim bogovima na sramotu i osudu. Dakle, ja ne marim za ovaj prolazni život. Zato spremno predajem telo svoje na muke, za besmrtnog Gospoda i Boga mog, jedinog neporočnog, koji beše razapet iz ljubavi prema meni i svom rodu ljudskom."

Ovo Marinino odbijanje razljuti namesnika. Predade je dželatima svojim, i oni unakaziše svu lepotu njezinu. Nije samo narod, koji muke gledaše, plakao već i sam namesnik - ne mogaše gledati svu strahotu njenih muka, već sakri lice u dlanove. Ali što su je dželati više mučili, to njena duša beše sve svetlija i lepša.



"Velika je vera tvoja"

Nepokolebljiva, ona se sa zahvalno moljaše Gospodu što je udostoji ovakvih muka: "Tebi Gospode predajem dušu svoju. Verujem u tebe, ne posrami me i nedaj neprijateljima mojim da trijumfuju nadamnom. Ne odvrati lica Tvoga od mene,Gospode. Neka se posrame oni koje čini neverje i bezakonja. Gospode, pokaži mi put Tvoj, nauči me istini Tvojoj, jer si Ti spasenje moje.U Tebe se uzdam. I zato ću podnositi sve muke, da bih svedočila ime Tvoje Sveto. Pošalji Tvoju milost na mene, Gopode, i neka se kroz moje muke proslavi Ime Tvoje."

I dok se ona tako molila i slavila Gospoda, dželati je surovo bičevaše gvozdenim trozupcima, kidajući njeno prečisto devojačko telo, sa koga otpadahu komadi mesa. I dok ona trpeše najveće muke, Arhangel Mihailo pojavi se pred njom i reče joj: "Velika je vera tvoja Marina. Tvoja duša će se udostojiti večne radosti u Carstvu Nebeskom."

Onda namesnik naredi da Marina bude bačena u duboku i mračnu tamnicu. I dok se u tamnici molila, opet joj se javi Arhangel Mihailo da je uteši i da izleči telo njeno od svih rana. Kad je ugleda isceljenu namesnik se strašno začudi. Reče joj: "Sada znam da se služiš magijom." No ona mu odgovori: "Ja ne znam za magiju, ja samo znam za Gospoda Isusa Hrista, koji ovim čudom osramoti vaše lažne bogove."

Na te reči namesnik se razbesne. Naredi mučiteljima da joj telo muče i meso seku gvozdenim testerama, a da kožu njenu deru noževima. Kada Marina pade i kada namesnik pomisli da je mrtva, vojnici uzeše njeno telo i odnesoše u tamnicu da tamo ostave dok ne istrune. No Arhangel Mihailo ponovo je poseti, prekrsti je, izleči njeno telo i nestade.

Čekić Svete Marine

Zli demon, gledajući da njegov sluga Olmvrije, ne može da savlada Marinu niti da je natera da padne ničice pred lažne bogove, posta očajan pa htede da je i sam iskuša. Uzevši na sebe obličje crnog zmaja, on se javi Marini u tamnici kako bi je uplašio. No, kako beše neustrašiva, Marina ga uhvati za rogove, i čekićem koji nađe tukla ga je ponizivši ga potpuno. Velika svetlost pojavi se sa Nebesa i osvetli celu tamnicu. Sve Marinine rane nanovo behu isceljene i na njenom telu ne osta ni jedan trag od mučenja. (Zbog ovog događaja Sv. Marina se često na ikonama predstavlja sa čekićem u ruci, kako bije demona.)



Krštenje u vodi i krvi

Bezumi namesnik odluči da je sledećeg dana muči u ognju i vodi. Ali Marina sve muke pretrpe kao u tuđem telu. Živo telo joj ognjem sagorevahu. Svezanih nogu i ruku u ključalu vodu baciše. Tada Marina pogleda u nebo i zavapi Gospodu: "Gospode Bože moj, molim ti se da razvežeš noge i ruke moje, i neka ova vode bude voda moga krštenja. Obuci me u haljinu spasenja, skini sa mene starog i odeni me u novog čoveka. Ovim krštenjem učini me dostojnom večnog života, i učvrsti me u veri Tvojoj." Tada veliki zemljotres zatrese celu Pisidiju. Konopci kojima beše svezana popucaše i ona se tri puta pogruzi u vodi u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Izađe živa i zdrava iz vode, slaveći Gospoda. Tada se začu glas Gospodnji s Neba i svi koji bejahu prisutni čuše:" Blagoslovena jesi, Marina. Ti se krsti i posta dostojna da nosiš krunu nevinisti." Mnogi tada ostaviše svoju veru neznanobožačku i postadoše Hrišćani. Kad namesnik to vide, naredi da svi do jednog budu posečeni. Tako i oni zadobiše neuvenljive vence mučeništva.
Procenjuje se da ih je bilo na hiljade.

Videvši da ne može pobedi Marinu, opaki namesnik naredi da joj se odrubi glava. I odsekoše joj glavu u doba cara Dioklicijana (284-305). Tako se Sv. Marina ubroji u vojsku mučenika, koji večno žive u Carstvu Nebeskom.

Patnje Sv. Marine opisa svedok celog tog događaja, sluga Božiji Timotije.

Sve do preuzimanja Carigrada od strane zapadnih krstaša 1204. godine, Mošti Sv. Marine čuvane su u Antiohiji. Prema drugim izvorima, njene Svete Mošti behu prebačene u Italiju 908. godine. Sada se nalaze u Atini, u crkvi posvećenoj Presvetoj Bogorodici. Njena časna Desna Ruka prebačena je na Sv. Goru, i nalazi se u manastiru Vatopedi. Na vrhu planine Langa u Albaniji, više samog Ohridskog jezera, nalazi se manastir posvećen Sv. Marini, sa delovima njenih Svetih Moštiju. Bezbrojna čuda dogodila su se i još uvek se događaju u ovom manastiru.
Svedoci tih čuda nisu samo Hrišćani već i muslimani. Veliko poštovanje imali su i Turci prema ovom manastiru, da nikada nisu hteli dirnuti niti u svetinju, niti u imovinu manastirsku. Jedno vreme Turčin beše tutor ovog manastira.

Sv. Marini verni se obraćaju molitvama za izbavljenje od demonske posednutosti i tražeći pomoć u lečenju mnogih boleti, najčešće raka.



Sv. Marina - uzor mladim ženama današnjice

Kakav uzor za mlade pravoslavne Hrišćanke danas! Ova petnaestogodišnja devojka beše rođena paganka, odrasla je bez majke. Otac je se odreče jer zavole Hrista i izabra bezbračni život. Odbcila je sve da bi živela samo za Hrista i da bi mu ostala verna u toj ljubavi. Odbacila je svu slavu, bogatstvo i udobnosti ovosvetovnog života. U svojoj nepokolebljivoj odluci da prati Gospoda beše surovo mučena, izdržala je demonska iskušenja, i na kraju postradla mučenički, ipak radosna, jer je želela da podražava Svete.

Većina mladih današnjice smatrala bi Marininu sudbinu tragičnom. Međutim, Ona nije mislila tako. Zbog svoje prevelike ljubavi prema Hristu, Marina je prevazišla sve nesigurnosti, sve strahove i smogla snage da izdrži sva mučenja. Mogla je da bira ugodan ovosvetovni život, ali on je izabrala put uzvišene sreće. Izabrala je onu sreću koju ni jedna ovosvetovna radost ne bi mogla nadmašiti. Sada Sv. Marina živi u večnoj slavi i jedna je od najmoćnijih i najvoljenijih Svetiteljki Pravoslavlja. Ona još uvek odgovara na molitve, leči bolesne jer hrabro postrada za Hrista. Postade i pobediteljka demona. Znajući sve ovo, Sv. Marina nije bila devojka u nevolji, već prava junakinja.

Pre nego što se Holivud mogao pohvaliti svojim junakinjama, postojala je Sv. Marina - pobediteljka demeona. I dok su holivudske priče izmisljene, njena životna priča je istinita. Njene čudotvorne ikone i Svete Mošti tu istinu svedoče, kao i Njene brojne posete vernima koji joj se u molitvi obraćaju. Njena nadljudska snaga ogledala u prevelikoj veri i blagodati Svetog Duha. Ne postoji boljeg uzora mladim devojkama od Nje. I Ona je sama sebi našla uzor u Presvetoj Bogorodici.

Jasno je da devojke danas neće morati da podnose tako ekstremno velika i strašna mučenja za veru, ali biti veran Hrisćanin u današnjem društvu ni danas nije lako. Neminovno će naše religijsko opredeljenje izazvati podsmehe, pritisak od strane vršnjaka, nerazmevanje, neprijatnosti, uvrede i druge vrste iskušenja. Čak i usred ovih vrste "mučenja" Sv. Marina može biti primer i uzor kako da se izdrže i pobede iskusenja. Njena vera i ljubav prema Bogu trebalo bi da bude inspiracija mladima, da ne treba podleći ispraznostima ovoga sveta i života, već se usredsrediti na one vrednosti koje zaista znače.


Prevod sa engleskog prof. Bojana Popović
09.avgust 2010 godine

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
rade1969
Napredni tragalac


Pridružio: 13 Sep 2009
Poruke: 416
Lokacija: Bijeljina

 Poruka Poslao: 22 Nov, 2010 18:53 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

ПРОДАВАЦ НОВИНА ПОСТАО СВЕТИТЕЉ

Свети Јован шангајски и санфранцишки велики светитељ 20. века





Да ли се можете похвалити да сте јутарње новине купили код свеца? Има на овом свету можда још живих који се сећају колпортера Михаила Максимовича који је између два рата, у улици Краља Петра, пролазницима продавао јутарњу штампу. По сећању јеромонаха Петра Лукјанова, таквог би колпортера и данас пожелеле сваке новине. Он наводи сведочење вршњака који се бавио истим послом и који је за време „паузе за ручак мора да иде од кафане до кафане и да с напором прода све бројеве, а Миша (Михаил) би просто стао на тротоар и Срби су за неколико минута куповали све његове примерке".





Михаил је у Југославију стигао силом (не)прилика, у великој избегличкој колони руских емиграната. Потиче из чувене племићке породице Максимович. Завршио је познати Полтавски кадетски корпус, а 1918. године дипломирао је на Правном факултету у Харкову. Продавац новина је у међувремену завршио Богословски факултет, а потом примио монашки чин узевши духовно име Јован. У Богословији у Битољу, где ради као професор, сви већ примећују његове врлине. Његов „колега" из Богословије, владика Николај Велимировић, рекао је ученицима: „Децо, слушајте оца Јована, он је анђео Божји у људском обличју".

Одлуком Синода Руске заграничне цркве постаје владика и одлази у Шангај где је била смештена велика руска колонија.

О личности Јована Максимовича, најбоље сведочи једна анегдота:

Приликом доласка у Београд те године, једна познаница га је питала за разлог његовог доласка у престоницу. Он је рекао да је Синод РЗЦ направио грешку и да је прогласио за епископа некога ко има исто име као он. Када га је та познаница поново срела исти дан, он јој је рекао да се испоставило да је грешка много већа него што је он мислио и да је он тај кога је Синод именовао за епископа РЗЦ.



После рата и победе комунизма у Кини, са паством одлази у западну Европу, а потом у Америку. Упокојио се 1966. године. Руска загранична црква га је канонизовала за светитеља 1993. године.

О светитељима најчешће не мислимо као о реалним историјским личностима. Православна црква сматра да се може постати светитељ у сваком времену и да је светачки ореол Божја награда, признање за моралан живот и изузетне напоре ка духовном савршенству.

Кренувши у тешку и неравноправну борбу са сопственим телом, владика Јован Шангајски однео је велику аскетску победу: од како је примио монашки постриг до упокојења никада није спавао у кревету. После дугих ноћних молитава, када би умор савладао тело, владику Јована су могли видети на некој столици или наслоњеног на зид у неком ћошку како одмара.

Једном приликом верници су приморали владику Јована, када је био озбиљно болестан, да легне у болнички кревет у болници у Шангају. Владика Јован је послушао своје забринуте вернике, али је испод леђа ставио једну чизму, како се не би осећао удобно.

У Шангају је владика Јован основао сиротиште за напуштену децу светог Тихона Задонског. Марија Шахматова наводи да се у „предграђима Шангаја дешавало да бебе женског пола буду бачене у канте за смеће, где су их пси растрзали". Једном приликом, каже прича, наишли су на неког пијанца који је седео поред канте за смеће из које је допирао врисак беба. Кинез им није дозволио да приђу, али му је владика Јован тутнуо две боце кинеске вотке након чега им је успело да спасу бебе.

Марију Шахматову владика је једном изненадио захтевом да се спреми и пође с њим у један хотел. Заправо је било речи о јавној кући. Владика је рекао да „деца једне руске проститутке не смеју да буду остављена у таквој средини". Син те проститутке, кога су одвели у сиротиште, постао је узоран младић и свештеномонах у Грчкој. После литургије коју је одслужио у Сијетлу, владика Јован се мирно упокојио са чудотворном иконом Пресвете Богородице Курскаја-Коренаја.



Када је у Сан Франциску, у Цркви Покров Пресвете Богородице 1993. године, архиепископ Руске заграничне цркве Антоније у присуству још два свештена лица, службеника Синода, отворио саркофаг у коме су се налазили посмртни остаци архиепископа Јована шангајског и санфранциског који се блажено упокојио 27 година пре тога, угледали су следећи призор: тело архиепископа Јована било је потпуно сачувано, сачувале су се чак и коса и брада. Нетрулежна тела православних светитеља мошти - за науку су необјашњиви феномени који пркосе законима хемије и биологије. За цркву, она су више него очигледан доказ чуда којим Бог прославља своје угоднике.

Свети Синод Руске Заграничне цркве у Сан Франциску је 2.јула 1994. година прогласио светог Јована шангајског и санфранциског за светитеља.

Свети Јован шангајски важи посебно као заштитник од саобраћајних несрећа. Међу корице књиге, посвећене овом светитељу у издању књижаре „Тројеручице", сабрана су многа чуда светог Јована шангајског.

Слободан Ерић



На планини Цер



Гради се манастир посвећен светом Јовану Шангајском



На историјски познатој планини Цер почела је изградња скромног манастира посвећеног великом светитељу и чудотворцу нашег доба, Светом Јовану Шангајском. Иницијатор и градитељ манастира је прота Драган Николић са благословом владике шабачког Лаврентија.




Свети Јован Шангајски



ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ





Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века

- Никејски Символ вере





Бескрајна и неутешна би била наша жалост за умрлим ближњим да нам Господ није дао вечни живот. Наш живот би био бесциљан уколико би се завршавао смрћу. Која корист би била онда од врлина и добрих дела? Онда би они који кажу „да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети“ (1.Кор.15,32) били у праву. Али човек је створен за бесмртност и Христос је Својим васкрсењем отворио врата Царства Небеског, вечног блаженства онима који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, а та се припрема завршава смрћу. Људима предстоји да једном умру, а онда суд (Јевр.9,27). Тад човек оставља све своје земаљске бриге; тело му се распада да би поново устало кад буде Опште Васкрсење.



Али душа његова наставља да живи не прекидајући своје постојање ни на тренутак. Многа јављања мртвима су нам дана да би делимично сазнали шта се дешава с душом кад напусти тело. Када престане гледање телесним очима, почиње гледање духовним. Обраћајући се у писму својој сестри на самрти, епископ Теофан Затворник пише: „Па ти нећеш умрети. Тело ће твоје умрети, а ти ћеш прећи у други свет, жива, свега свесна и препознаћеш сав свет око себе“ („За душу корисно штиво“, август 1894).



После смрти душа је жива и њена чула су изоштрена, а не ослабљена. Св. Амвросије Медиолански учи: „Пошто душа и даље живи после смрти, остаје добро које се не губи са смрћу, већ расте. Душу не задржавају никакве препреке које јој смрт поставља, она је још активнија, јер делује у својој властитој сфери без икакве везе с телом, које јој је пре на терет, него на корист“ (Св. Амвросије „Смрт као добро“).





Преподобни ава Доротеј, Отац из VI века, сажима учење раних Отаца у вези са овим питањем: „Јер душе све памте шта је било овде, како кажу Оци, и речи, и дела, и мисли, и ништа тада не забораве. У псалму је речено: „тај дан пропадну све помисли његове (Пс.146,4); то се каже о помислима овога века, тј. о изградњи, имућству, родитељима, деци и свим радњама и поукама. Све ово је о томе како душа излази из тела, гине... А шта је учинила од врлина или страсти све то памти и ништа не ишчезава за њу... И, како рекох, душа ништа не заборавља од оног што је чинила у овом свету, већ се свега сећа по изласку из тела, и то боље и јасније пошто се ослободила земаљског тела“ (Ава Доротеј, Поука 12).



Велики подвижник V века, преподобни Јован Касијан, јасно формулише активно стање душе после смрти у одговору јеретицима који верују да је душа после смрти несвесна: „Душе после растанка од тела нису празне, не остају без икаквих осећања; то доказује јеванђељска прича о Лазару и богаташу (Лука 16,22-2Cool... Душе умрлих не само да се не лишавају својих осећања, већ не губе ни расположења своја, тј. наду и страх, радост и тугу, и нешто од оног што очекују на свеопштем суду већ сад почињу да предосећају... Оне постају још живље и још ревносније почињу да славе Бога. И заиста, ако размотримо сведочење Св. Писма о природи саме душе, неће ли бити крајња глупост или безумље – макар имало посумњати у то да најдрагоценији део човека (тј. душа) у којој се, по блаженом Апостолу, налази слика Божја (1.Кор.11,7;Кол.3,10), после одвајања од угојеног тела у коме се налази у овом животу, постаје као безосећајан – она која садржи у себи сву силу разума, собом чак нему и безосећајну плот чини осећајном? Одавде следи и да својство самог разума тражи да дух, по одвајању од те плотске угојености која слаби, своје разумне снаге доведе у најбоље стање, прочисти их и учини финијом, а не да их се лиши (стр.178-179).



Савремена „посмртна“ искуства су снабдела људе зачуђујућим чињеницама о свесности душе после смрти, о већој оштрини и брзини душе после смрти, о већој оштрини и брзини њених умних способности. Али те чињенице нису довољне да заштите човека у том стању од обмана у „вантелесној“ сфери; треба владати целим хришћанским учењем о том питању.









ПОЧЕТАК ДУХОВНОГ ВИЂЕЊА



Духовна виђења често почињу код самртника пре смрти, и још док виде људе око себе и чак причају с њима они виде и нешто што други не виде.



Ово искуство самртника је праћено током векова, и данас овакви случајеви нису новина. Међутим, овде треба поновити оно што је раније речено: само у благодатним посетама праведника када се појављују свети и Анђели ми можемо да будемо сигурни да су то стварно била бића из другог света. У обичним случајевима, када самртник види своје умрле пријатеље и рођаке, то може да буде само природно познанство с невидљивим светом у који треба да уђе; истинска приирода ликова умрлих који се појаве у том тренутку је позната, могуће, једино Богу – и нема потребе да ми улазимо у то.



Сигурно је да Бог даје то искуство и као најочигледнији начин да се самртнику стави на знање да онај свет није потпуно непознато место, да онај живот такође карактерише љубав коју човек гаји према својим ближњима. Преосвештени Теофан брижљиво излаже ову мисао у речима упућеним умирујућој сестри: „Тамо ће те дочекати отац и мајка, браћа и сестре. Поклони им се и поздрави их – и моли се да се заузму за нас. Окружиће те твоја деца са својим радосним поздравима. Тамо ће ти бити боље него овде.“



МОЛИТВА ЗА УМРЛЕ



Колико је важно помињање на литургији може се видети из следећих случајева. Још пре прослављења светог Теодосија Черниговског (1896.) јеромонах (чувени старац Алексије из Голосејевског скита Кијево-Печарске Лавре, који је умро 1916.) је преоблачећи мошти Свеца, седећи крај њих задремао и угледао пред собом Свеца који му је рекао: „Хвала ти за труд око мене. Молим те да споменеш моје родитеље кад будеш служио Литургију“; рекао му је њихова имена (јереј Никита и Марија). (Пре овог виђења имена су му била непозната. После неколико година од канонизације у манастиру у коме је св. Теодосије био игуман пронађени су документи с именима Светитељевих родитеља који потврђују истинитост виђења.) „Како можеш ти, Светитељу, да тражиш моје молитве, а сам стојиш пред Небеским Престолом и дајеш људима Божју благодат?“ – упитао је јеромонах – „Да, то је тачно, одговори св. Теодосије, али приношење на Литургији је
_________________
POMOZIMO ZEMLJI DA EVOLUIRA.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email MSN Messenger
rade1969
Napredni tragalac


Pridružio: 13 Sep 2009
Poruke: 416
Lokacija: Bijeljina

 Poruka Poslao: 22 Nov, 2010 22:36 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

наставак текста који грешком нисам поставио:

је јаче од свих молитви.“



Зато су парастос и домаћа молитва за умрле корисни, као и добра дела која се чине у спомен, или прилози Цркви. Али нарочито је корисно спомињање на Литургији. Било је много јављања мртвих и других догађаја који потврђују да је помињање умрлих корисно. Много од оних који су умрли у покајању, али га за живота нису испољили су били ослобођени од мука и добили мир. У цркви се стално узносе молитве за покој умрлих, а на коленопреклоној молитви на вечерњој на дан Силаска Светога Духа се нарочито моли „за оне који су у аду“.



Св. Георгије Велики је одговарајући на питање: „шта би могло да буде корисно за душе после смрти?“ у својим „Разговорима“ рекао: „Свето жртвоприношење Христа, наше спаситељне Жртве, причињава огромну корист душама чак после смрти, ако су њихови греси такви да се могу опростити у будућем животу. Зато душе умрлих понекад моле да се за њих одслужи Литургија... Наравно, сигурније је да ми сами за живота чинимо оно што се надамо да ће други чинити за нас после смрти. Боље је учинити да исход буде слободан, него тражити слободу нашавши се у ланцима. Зато треба свим срцем да презиремо овај свет као да је његова слава већ прошла, и да свакодневно приносимо Богу жртву наших суза кад приносимо на жртву Његово свето Тело и Крв. Само ова жртва има снагу да спаси душу од вечне смрти, јер тајанствено представља смрт Јединородног Сина“ (IV;57,60).

Св. Григорије наводи неколико примера јављања умрлих живима с молбом да се за њих одслужи Литургија за упокојење или са захвалношћу због тога; једном се тако један заробљеник, кога је жена сматрала мртвим и за кога је у одређене дане заказивала Литургију, вратио из заробљеништва и испричао јој како су га одређене дане ослобађали од окова – баш у оне дане када је за њега служена Литургија (IV;57,59).



Протестанти обично сматрају да су црквене молитве за умрле неспојиве са неопходношћу задобијања спасења превасходно у овом животу;“ ако Црква може да те спасе после смрти чему онда борбе и тражење вере у овом животу? Једимо, пијмо и веселимо се“... Наравно, нико од оних који су имали овакво мишљење никад није ни достигао спасење уз помоћ црквених молитви, и очигледно је да је такав аргумент веома површан и чак и лицемеран. Црквена молитва не може да спасе онога ко не жели спасење или ко се никада у животу није ни трудио да га задобије. Донекле се може рећи да је Црквена молитва или молитва појединих хришћана за умрлог још један резултат живота тог човека: за њега се не би молили да за живота свог није учинио нешто што би могло да побуди молитву после смрти.



Св. Марко Ефески такође разматра питање црквене молитве за умрле и олакшања које им она доноси и наводи за пример молитву св. Григорија Двојеслова за римског императора Трајана – молитву која је надахнута добрим делима овог паганског императора.



ШТА МИ МОЖЕМО ДА УЧИНИМО ЗА УМРЛЕ?



Сви они који желе да покажу своју љубав умрлима и да им пруже реалну помоћ, могу то на најбољи начин да учине молитвом за њих, а нарочито помињањем на Литургији, када се честице извађене за живе и умрле стављају у Крв Господњу уз речи: „Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих, молитвама Светих Твојих“.



Ништа боље ни више ни не можемо да урадимо за умрле, осим да се помолимо за њих помињући их на Литургији. То им је увек потребно, нарочито у првих четрдесет дана кад душа умрлог тражи пут ка вечним насељима. Тело тада ништа не осећа: оно не види окупљене ближње, не мирише цвеће, не чује надгробне говоре. Али душа осећа молитве које се за њу узносе, захвална је на њима и блиска је духовно са онима који се моле.



О, сродници и ближњи покојника! Чините за њих оно што је потребно и што је у вашој моћи, употребите ваш новац не на спољашње украшење сандука и гроба, већ на помоћ сиромашнима за вечнују памјат умрлих, на Цркву у којој се за њих узносе молитве. Будите милостиви према умрлима, побрините се за њихову душу. Исти пут је и пред вама, и како ћемо тада хтети да нас помену у молитвама! Будимо онда и сами милостиви према умрлима.



Чим неко умре одмах зовите свештеника или му јавите да би прочитао „Молитве на исход душе“, које се по правилу читају после смрти сваког православног хришћанина. Постарајте се да колико је год то могуће опело буде служено у цркви и да се над умрлим пре опела прочита Псалтир. Опело не мора да буде савршено уређено, али је неопходно да буде попуно без скраћивања; мислите тада на умрлог, а не на свој комфор. Ако у цркви у исто време буде било неколико покојника, немојте одбијати да опело буде заједничко. Боље је да опело буде одслужено истовремено за неколико умрлих, јер ће молитва окупљених бити јача, него да се служи неколико опела заредом и да се због недостатка времена и снаге скраћују, јер је свака реч молитве као кап воде за жедног. Одмах се побрините и за то да се покојник помиње сваки дан у току четрдесет дана на Литургији. Обично се у црквама у којима се свакодневно врши служба умрли помињу четрдесет дана и више. Али ако је опело било у храму у коме нема свакодневних служби, сами рођаци треба да се побрину за то онде где се свакодневно служи. Добро је такође дати прилог за покој душе умрлог неком манастиру или у Јерусалим где се на светим местима узноси непрестана молитва. Али четрдесетодневно помињање треба почети одмах после смрти кад је души нарочито потребна молитвена помоћ. И зато с помињањем треба почети на најближем месту где има свакодневних служби.


Побринимо се за оне који су отишли на други свет пре нас, учинимо све што можемо за њих сећајући се речи: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“.
_________________
POMOZIMO ZEMLJI DA EVOLUIRA.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email MSN Messenger
Mystic_Storm
Hodočasnik


Pridružio: 01 Jun 2009
Poruke: 800
Lokacija: Kragujevac

 Poruka Poslao: 05 Dec, 2010 12:03 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom



Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана.



Још као дијете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.



Када Николи помријеше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог насљедства помагати сиротињу, дијелећи милостињу и удавајући сироте дјевојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се увјерили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мир-ликијског.



Као архиепископ Никола је поучавао народ у вјери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком мјесту. Младић је савјетовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тјешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.



Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.



Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вјери, ударио је Арију шамар.



Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света мјеста. И Никола је обишао сва света мјеста. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бјесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запјенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, вјетар преста и бура се утиша.



Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запријетише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, гдје се Никола искрца.



Има много прича како је Никола помагао људима у бједи и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.



Никола је био и вјешт политичар. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројцу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, гдје су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.



Никола се појављивао и на мјестима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".



Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човјек који је имао три прелијепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посјетио човјека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увијек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.



Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дјела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тијело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.



Много година је његово тијело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посјећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради изљечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.



У једанестом вијеку Турци су освојили цијелу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.



1096. године, Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посјети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи изљечење, јер је Никола и по томе био познат. Након три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.



Спомен на дан упокојења Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару и тај дан се зове зимски Свети Никола. 22. маја (09.маја), слави се љетњи Свети Никола у знак захвалности ради пријеноса моштију у Бари.



Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св.Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/religija-f13/sveti-nikola-t2907.htm
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Prikaži poruke iz poslednjih:   
www.OBJAVE.com forum » ПРАВОСЛАВЉЕ
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati Sva vremena su GMT + 1 sat
Strana 1 od 1

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu

Neke srodne teme
 Teme   Odgovori   Autor   Pogledano   Poslednja poruka 
Nema novih poruka ...ma smotan Ja,...ne ide mi od ruke ovaj kom pa se neznam p 11 the breath 7357 30 Apr, 2011 22:10 pm
Vesna Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka ECKHART TOLLE 24 divinesound 24458 12 Jan, 2011 23:42 pm
sofija Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka pozdrav veliki i od mene 29 ViRiVi 11495 19 Nov, 2010 22:47 pm
Starcy Pogledaj zadnje poruke
Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati ZORAN IZ ZEMUNA - Čitaocima koje to zanima (2008.) 2294 Vesna 1702523 08 Nov, 2010 01:48 am
Vesna Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka BOG JE SA NAMA, SADA I OVDE 96 Zosim 26508 26 Okt, 2010 13:57 pm
5.element Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Deset Božijih Zapovesti- DRUGA ZAPOVEST 139 Vera Bojičić 60632 17 Apr, 2010 23:33 pm
woman Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka POSTUPANJE SA STRAHOM 13 jasna 8601 19 Feb, 2009 14:15 pm
Mirko Pogledaj zadnje poruke
 
 
Home | Add to Favorites | Mapa sajta
 
 




Solaris 1.11 phpBB theme/template © 2003 - 2005 Jakob Persson (readme)(forumthemes/bbstyles)

Powered by phpBB © 2001, 2002 phpBB Group
Prevod by CyberCom