Poslao: 13 Dec, 2009 06:14 am Naslov: Odnos prema okolini
Vi niste ni lepi ni ruzni. Vi ste vi.
Ako se prepustite prosudjivanju ljudi koji vas okruzuju, okusicete plod napetosti, nesigurnosti i brige, jer ako vam danas kazu da ste lepi, i vas to uzdigne, sutra ce vam reci da ste ruzni, pa cete tresnuti na zemlju. Ispravna reakcija u slucaju kad vam neko kaze da ste lepi, bila bi da kazete sebi: "Ova osoba tako otkriva svoje trenutno opazanje i svoje raspolozenje. Vidi me lepom, ali to ne otkriva nista od onoga sto sam zaista ja. Neka druga osoba na njenom mestu, drugog raspolozenja i opazanja, rekla bi mi da sam ruzna. Ali ni to mi nista ne bi znacilo."
Pod velikim smo uticajem tudjeg misljenja kada treba da izgradimo misljenje o sebi. Da bi ste zaista ostali slobodni, slusajte i "dobre" i "lose" stvari o sebi, ali potrudite se da ne reagujete emotivno.
Obratite paznju i na sopstvene sudove o sebi, jer se i oni baziraju na vrednovanjima koja upijate od ljudi oko sebe. Kada procenjujete, osudjujete ili odobravate, da li uvek dobro vidite stvarnost? Zar gledanje na stvari u nameri da ih procenite (odobrite ili osudite), ne stvara mozda glavnu prepreku nasem posmatranju i shvatanju stvari onakvih kakve realno jesu?
Kada vam neko kaze da ste posebni, mozete sebi reci: "Ova osoba, prema svom konkretnom ukusu, svojim zeljama i potrebama, idejama i projekcijama, pokazuje naklonost u odnosu na mene, ali to nista ne govori o mojoj licnosti. Drugi ne nalaze nista posebno u meni. Ali ni to nista ne govori o mojoj licnosti."
Jer, u trenutku kada prihvatite kompliment i dozvolite sebi da se obradujete, vi omogucavate osobi koja vas hvali kontrolu nad vama - dacete sve od sebe da i dalje budete posebni za tu osobu, i bicete u vecitom strahu da ce ta osoba sresti neku drugu koja ce, umesto vas, postati posebna u njenim ocima i oduzeti vam privilegovanu poziciju koju imate u njenom zivotu.
I tako cete stalno igrati kako vam ta osoba svira, zivecete po njenim ocekivanjima - izgubicete svoju slobodu, postacete zavisni kad je rec o vasoj sreci, jer ste srecu vezali za sud koji ta osoba ima o vama.
Ako je ono sto trazite odsustvo straha u zivotu i sloboda, morate da se okanete takvih stvari. Kako? Tako sto cete odbiti da ozbiljno shvatate kada vam neko kaze da ste posebni.Jer biste neprekidno bili svesni koliko se takva predstava lako moze promeniti. Strahovacete da budete ono sto jeste, strahovacete da kazete istinu., da ucinite ili kazete nesto sto bi osiromasilo sliku o vama. Izgubicete slobodu da ismejavate sami sebe i da budete komicni; izgubicete slobodu da ucinite ili kazete stagod vam padne na pamet, sve da biste cinili ono sto ugadja predstavi koju drugi imaju o vama.
Kako raskinuti te okove? Dugim, strpljivim satima ucenja, samoposmatranja, sirenjem svesnosti, razmisljanjem sta vam pruza ta predstava o vama. Sta vam pruza? Samo trenutke omamljenosti sobom, ali i mnogo nesigurnosti, strepnje, robovanja i patnje.
Ono sto vas moze radovati je necije drustvo, a ne neciji komplimenti. Ono u cemu mozete uzivati je uzajamni odnos, a ne necije pohvale.
Ako ovo jasno shvatite, nestace vasa zelja da budete posebni za nekoga, ili da vas drugi uzdizu i hvale. Moci cete, po svom nahodjenju, da se druzite sa "gresnicima", da radite i govorite sta god vam se prohte, nimalo se ne obaziruci sta ljudi misle o vama. Bicete kao ptice nebeske, koje su toliko obuzete zivljenjem da se ne mogu zainteresovati sta neko misli o njima, niti da li su za bilo koga vise ili manje posebne.
Tako cete najzad prestati da budete plen strahova i postacete slobodni.
~Put ljubavi~ Antony de Melo _________________ Jedina stvar neophodna za trijumf zla, jeste da dobri ljudi ne cine nista.
Poslao: 13 Dec, 2009 08:56 am Naslov: I otpustivsi narod pope se na goru, sam, da se pomoli.
Sta vas ometa da jasno i realno sagledate stvari oko sebe? Etikete koje poticu od vase uslovljenosti i prethodnog iskustva. Vidjenje je tesko ljudskom bicu, jer zahteva disciplinovan i ziv duh, dok vecina vise voli da se uljuljkuje u mentalnoj lenosti nego da se suoci sa zadatkom da vidi svaku osobu, stvar ili pojavu na potpuno nov nacin, u svezini sadasnjeg trenutka.
Nije vam dato da uzivate u solidnom, hranljivom obroku zivota (rad, igra, drustvo ljudi, duhovna i culna zadovoljstva); naprotiv, usadjena vam je teznja za dokazivanjem, privlacenjem paznje, prihvatanjem - date su vam droge koje se zovu uspeh, prestiz, moc.
Sada je moc da vas nesto usreci ili rastuzi u rukama drugih. I vi stalno strepite od patnji koje ta situacija sadrzi u sebi, potpuno ste nemocni.
Kad vas ignorisu ili odbace, usamljenost koju osecate tako je nepodnosljiva da odmah cetvoronoske puzite k ljudima, kako bi prosjacili onu utehu koja se zove oslonac, ohrabrenje, podstrek.
Zivot bez ljudi nosi u sebi agoniju samoce. Vi ste izgubili sposobnost da jasno vidite druge onakve kakvi stvarno jesu, i da precizno odgovarate na situacije, jer je vasa percepcija zamagljena potrebom za vasom drogom.
U apsolutnoj samoci, vase zavisnosti i zelje ce nestati, ostavivsi slobodan put sposobnosti da volite. Jer, tada necete vise gledati na druge kao sredstva da bi zadovoljili svoje nezdrave ovisnosti.
Tesko je zamisliti postojanje u kome odbijate da uzivate bar u jednoj jedinoj reci odobravanja i pohvale; postojanje u kome odbijate da se oslonite na neciju ruku; postojanje u kome emocionalno ne zavisite ni od koga, tako da niko vise nema moc da vas ucini srecnim ili ocajnim; postojanje u kome odbijate svaku potrebu za odredjenom osobom, ili potrebu da budete posebni za nekoga. Cak i ptice nebeske imaju gnezda, i lisice jame - vi, medjutim, necete imati gde da polozite glavu u svom putovanju kroz zivot.
Kako da stignete dotle? Putem neprekidne svesnosti, putem beskrajnog strpljenja i saosecanja, onakvog kakvo biste imali prema osobi zavisnoj od droga.
Od velike pomoci bice vam preduzimanje neke aktivnosti kojoj cete se prepustiti svim svojim bicem, aktivnosti koje ce vas u toj meri ispunjavati da vam uspeh ili priznanja jednostavno nista nece znaciti.
Pomoci ce vam i povratak prirodi. Uklonite se od gomile, otidite negde na planinu i stupite u neku komunikaciju sa drvecem i pticama, sa nebom i morem, sa oblacima i zvezdama.
U pocetku, to ce vam se ciniti nepodnosljivo, ali mozda i zato sto niste navikli da budete sami. Medjutim, ako se organizujete na duze staze, pustinja ce procvetati u ljubav.
~Put ljubavi~ Antony de Melo _________________ Jedina stvar neophodna za trijumf zla, jeste da dobri ljudi ne cine nista.
Ljudi koji vise od drugih strahuju od smrti, istovremeno su oni koji strahuju od zivota.
Sta je smrt? Gubitak, nestajanje, jedno zbogom. Kada se zakacite za nekoga ili nesto, kada ne prihvatate da izgubite stvari ili osobe, kada odbijate da im kazete zbogom, vi to cinite jer se suprotstavljate smrti. Ali, kada tako postupate, vi se, i ne opazivsi, suprotstavljate i opirete samom zivotu.
Jer, dok je zivot kretanje, vi ste blokirani; dok zivot prolazi, vi zaostajete; dok je zivot elastican, vi ste fosilizirani, zaledjeni; dok zivot sve odnosi svojim tokom, vi svom snagom prianjate za stabilnost i nepromenljivost.
Kada niste nigde usidreni, kada niste ni za sta okovani, kada se nimalo ne bojite da cete bilo sta izgubiti, slobodni ste da tecete kao planinski potok, vecito svez, bistar i ziv.
Postoje osobe koje ne mogu podneti da izgube roditelja ili prijatelja, koje ne trpe cak ni pomisao na to. Ili su ubedjene da ne bi mogli da zive bez ove ili one osobe, mesta ili stvari koje im se cine neophodnim.
Nikad niste zastali da ozbiljno promislite kako se sve menja, prolazi i ima svoj kraj - zato vas smrt, gubitak i rastajanje uvek iznenade. Vi radije zivite na zagusljivom tavanu svojih iluzija, zahtevajuci da se nikad nista ne promeni, da sve ostane uvek isto. Ali, kada zivot eksplodira i raznese u paramparcad vase krhke iluzije, vi tada trpite nepodnosljiv bol.
Morate gledati stvarnosti u lice.
Ako je zivot ono sto trazite, sledeca vezba, koja vam moze biti bolna, obogatice vas slobodom ukoliko ste u stanju da je izvedete.
Ono sto treba da ucinite je da se odmah suocite, bez odlaganja, sa smrcu, gubitkom, rastankom od vama najdrazih osoba I stvari.
Zamislite te osobe I stvari, jednu po jednu, mrtve ili izgubljene, I zauvek razdvojene od vas, I recite im u sebi zbogom, recite svakoj od njih: “Hvala ti, I zbogom”. Zabolece vas, ali oseticete kako nestaje vaseg kacenja, zavisnosti od njih. Tada ce iz svesnog dela vaseg duha izroniti nesto drugo, samoca koja ce se siriti sve vise, dok se ne izjednaci sa nebom nad vama.
U toj samoci pociva sloboda. U toj samoci je zivot. U tom odsustvu veza I zavisnosti pustice korenje vasa volja da idete napred, da zivite svaki trenutak svog zivota, koji je sada neuporedivo primamljiviji, jer je lisen brige, napetosti, nesigurnosti, kao I straha od napustanja I smrti koji uvek prati zelju za nepromenljivoscu I posedovanjem.
~Put ljubavi~ Antony de Melo
_________________ Jedina stvar neophodna za trijumf zla, jeste da dobri ljudi ne cine nista.
Ranije ili kasnije, u svakom ljudskom duhu javlja se zelja za svetoscu I duhovnoscu, zelja za Bogom, kako god ga nazvali. Mistici govore o “bozanskom” sto je svuda oko nas, na dohvat ruke, koje bi dalo smisao nasem zivotu, ucinilo ga lepim I bogatim, samo kad bi smo znali da ga otkrijemo. Ljudi imaju neku nejasnu ideju o tome i, da bi shvatili sta im je ciniti da bi dosli do necega sto nazivaju Svetost I Duhovnost, listaju knjige I odlaze kod duhovnih ucitelja. Usput operisu najrazlicitijim metodama, tehnikama, duhovnom praksom, formulama; I, na kraju, nakon godina I godina uzaludnih pokusaja, ostaju obeshrabreni I izgubljeni, pitajuci se u cemu je greska. Najcesce, krivicu svaljuju na sebe, uz samoubedjivanje da je tehnike trebalo praktikovati uredno I po propisima, s vise marljivosti I upornosti, da bi na kraju dosli do uspeha.
Napor ne podstice razvoj I zrelost. Napor – kakav god oblik poprimio: snagu volje, naviku, tehniku, duhovnu praksu – ne void nikakvom preobrazaju. Moze najvise odvesti do neke vrste represije, ili pribaviti lek za bolest koja je duboko ukorenjena. Napor I tenzija mogu promeniti neciji stav, ali ne I njegovu licnost.
Svetost nije plod osvajanja, vec milosti. Milosti koja se zove “spoznaja”, milosti koja je “gledanje”, “posmatranje”, “razumevanje”.Ako biste pristali da ukljucite svetlost spoznaje, I da pazljivo posmatrate sebe I svaku stvar koja vas okruzuje u svakodnevnom zivotu; ako biste videli sebe odrazene u ogledalu spoznaje na isti nacin na koji vidite svoje lice u ogledalu (znaci jasno, ostro, bas onakvo kakvo je) bez ikakvog iskrivljenja I popravki; ako biste na taj nacin posmatrali sebe, bez ikakve dodatne procene I suda, postali biste najednom svesni cudesnih promena koje se desavaju u vama.
Medjutim, vi ne mozete kontrolisati ove promene, ne mozete ih unapred planirati, kao sto ne mozete odluciti kada I kako ce se obistiniti. Samo jet a spoznaja koja ne prosudjuje u stanju da izleci I preobrazi, ali na svoj nacin I u svoje vreme.
Na sta je najvaznije uperiti svetlost spoznaje? Na vase reakcije I vase odnose. Kad god se nadjete u prisustvu neke osobe ili stvari, bilo kakve da su, u bilo kojoj situaciji, vi imate beskrajno razlicite reakcije, posmatrajte sta one u stvari znace I odakle poticu, ali bez osude ili okrivljavanja sebe, bez ikakve zelje za bilo cim, a pogotovu bez truda da ih promenite. To (I samo to) se trazi od vas da bi svesnost napravila prvi korak u vama.
Ali, recicete mozda, zar nije sama ta spoznaja napor? Ne, ako ste je bar jednom oprobali. Jer tada shvatate da je spoznaja radost, kao radost deteta koje zacudjeno izlazi da otkrije svet. Cak I kada ova spoznaja otkrije neprijatne stvari u vama, ona uvek u sebi nosi oslobodjenje I radost.
Na ovoj tacki shvaticete da nesvestan zivot nije vredan da bude prozivljen, jer je prezagadjen mrakom I patnjom.
Ako se u pocetku osecate lenjim da ostvarite ovu spoznaju, nemojte primoravati sebe, jer to bi samo obnovilo vasu napetost I nemir. Budite jednostavno svesni svoje lenjosti, bez ikakve osude ili okrivljavanja sebe. Shvaticete tada da spoznaja ima u sebi onoliko tenzije koliko I covek koji treba da ode kod ljubljene osobe, ili toliko napora koliko treba gladnome da ustima prinese komad hleba, ili koliko treba alpinisti da se popne na vrh svoje omiljene planine: velika energija, uz velike teskoce, ali bez ikakve prinude. Sve postaje takoreci kao igra! Drugim recima, spoznaja je aktivnost koja se odvija bez napora, bez tenzija.
~Put ljubavi~ Antony de Melo _________________ Jedina stvar neophodna za trijumf zla, jeste da dobri ljudi ne cine nista.
Poslao: 16 Dec, 2009 05:11 am Naslov: Osnovno pravilo zivota
Osecanje je osnovno pravilo zivota. Kad su neciji prirodni impulse, potisnuti, dolazi do pojave neuroze. U labaratoriji, kada se nekoj zivotinji uskrati svaki culni nadrazaj (dodir, ukus, miris, itd.), ona postaje depresivna ili hiperaktivna.
Oko 85% religioznih ljudi pate od depresije, jer su optereceni mnogobrojnim duznostima, idealima I nedovoljnim culnim nadrazajima. I oni postaju depresivni ili hiperaktivni.
Kako se dobija emotivni podstrek? Tako sto izrazavamo sopstvene emocije. Ako se nalazite u stanju depresije, mozete sebi dozvoliti da udjete u sferu emotivnog rizika. Tako ce emocije poceti normalno da teku. Kada su emotivni I culni podsticaji blokirani u nama, tada postajemo depresivni. Pokazite svoja osecanja.
Izrazite svoja osecanja, bez pridavanja velikog znacaja cinjenici da l ice te emocije biti pozitivno prihvacene ili nece.
Zasto bismo bili toliko zavisni od onoga sto drugi misle? Zasto da dozvolimo da nas to inhibira? U onoj meri u kojoj se nase emocije ispolje, utoliko cemo manje imati potrebu za drugima, manje cemo voditi racuna o njihovim stavovima, izrazenim ili precutnim. Imacete toliko lepote I bogatstva u sebi, u svakom trenutku imacete toliko zivota I emocija na raspolaganju, da cete se pitati da li su vam stvarno potrebni drugi ljudi. Kada vasa strepnja u odnosu na drugu osobu popusti, vi ste tada slobodni.
Porok teznje da budemo prihvaceni je dubok I brzo siri korenje. Vase inhibicije samo su strahovi. Kako ste mogli da budete toliko besni, prepuni mrznje, zaziruci cak I od osoba koje su vam izjavljivale svoju ljubav? Jer ste hteli nesto sto ste smatrali neophodnim da biste emocionalno preziveli, I to ste zahtevali od tih osoba. Nemoguce je voleti kad ste obuzeti strepnjom ili ocajanjem.
Brinete se da ne napravite neku gresku, da ne razocarate druge; ili mozda strepite da ne budete ukoreni ili kaznjeni? Posebni ste I u mucnini koju izaziva u vama vasa uslovljenost. Da li ste uopste svesni kada cinite napore da biste ispunili ono sto drugi ocekuju od vas? Ko vas je naucio da se sreca postize kada smo prihvaceni I dokazemo se u drustvu?
Vaspitani smo da budemo nesrecni. “Misli pre nego nesto kazes”, govorili sun am. Postali smo strucnjaci u dokazivanju sebe, samo da bismo bili prihvaceni, naucili smo da cenzurisemo sve:”Promisli dvaput pre nego sto nesto kazes”; “Ne pokazuj svoja osecanja”; “Govori ono sto drugi ocekuju od tebe”; “Misli o onome o cemu I drugi misle”. I svi pocinju da govore ono sto bi drugi trebalo dam isle. Proizilazi da niko vise ne uspeva da izrazi sebe I sopstveni zivot.
~Novi dan~ Anthony de Mello _________________ Jedina stvar neophodna za trijumf zla, jeste da dobri ljudi ne cine nista.
Napravite spisak stvari koje vas uglavnom cine nervoznim.
Svaka neprijatnost potice iz vezivanja za iluziju poistovecivanja, tako da imate utisak da jet a iluzija vase ja. Kada postanemo svesni toga, nema te ljudske nepravde, takvog gubitka, takve patnje koja bi imala moc da nas poremeti.
Niko vise nece moci da dominira vasim ja I govori vam: “Pozuri, budi poslusan, pa cu ti dati tvoje ja”.Ne verujte vise da neko drugi ima moc da vam podari vase ja, niti da vam ga uzme. Znate li sta znaci ne biti vise besan, zabrinut, uplasen? To je biser neprocenjive vrednosti. Sta bi ste dali za uzvrat?
Nemate nikakvu potrebu za popularnoscu, da budete voljeni I prihvaceni. Nemate potrebu da se nadjete na nekoj visokoj poziciji, da budete vazni. To nisu osnovne ljudske potrebe, vec samo zelja ega, opsednutog ja.
Imate vec sve sto je potrebno da biste bili srecni. Ono sto je vama potrebno je da postanete svesni svega za sta ste vezani, da postanete svesni cinjenice kako su sve to samo iluzorne stvari. Tada cete se naci na putu oslobodjenja.
~Novi dan~ Anthony de Mello _________________ Jedina stvar neophodna za trijumf zla, jeste da dobri ljudi ne cine nista.
Poslao: 16 Dec, 2009 06:14 am Naslov: Carobna sposobnost oslobadjanja emocija
Dopustili smo da budemo kontrolisani, podvrgnuli smo se vlasti jednog nebuloznog I paranoidnog koncepta: koncepta drugih ljudi. Da li biste mogli da definisete svoju srecu kao napor usmeren na to da budete u punoj meri prihvaceni od tog sirokog pojma drugih ljudi.
Inhibirana licnost, egoista, neprekidno je obuzeta sobom. Ne dopada se samoj sebi, smatra da nije privlacna, sve zato sto ne pokazuje svoja osecanja I krije svoje sposobnosti; ona ne prihvata svoj udeo u riziku prilikom stupanja u odnose sa drugima; malo misli o svojim bliznjima; ne vidi dalje od svog nosa, nesposobna da vidi koga ima oko sebe. Naucila je da zivi da bi bila prihvacena, sto joj nikada nije bilo dovoljno. Inhibirana osoba ne voli, mada zeli da bude voljena. Ne postoji ljubav bez uzajamnosti. Ona ostaje zatvorena u sopstvenoj skoljki.
Svi imaju probleme, ali ako nauce da ih izraze, problemi iscezavaju.
Svi nasi psiholoski problemi nastaju zato sto ne dajemo glas svojim osecanjima. Uplaseni smo. Ne umemo da izrazimo ni negativna ni pozitivna osecanja. Potpune smo neznalice u izrazavanju nasih emocija. Bojimo se.
Mozete reci: “Ima nesto u tebi sto mi smeta”; “Ponekad me zaista nerviras”, itd.
Osecanja otkrivaju vase unutrasnje ja. Sta bi se dogodilo kad bi ljudi znali neo no sto smo ucinili, vec ko smo I sta osecamo?
~Novi dan~ Anthony de Mello _________________ Jedina stvar neophodna za trijumf zla, jeste da dobri ljudi ne cine nista.
Nasa sreca ili nesreca daleko vise zavisi od nacina na koji opazamo i suocavamo se sa dogadjajima, nego od samih dogadjaja. Ako niste zadovoljni svojim zivotom, nesto definitivno nije u redu s vama.
Ne stidite se nicega sto ste ucinili u proslosti.
Sve prepreke na putu do srece sami smo stvorili. Jeste li svesni da ste odgovorni za sopstvenu srecu u svim godinama koje su prosle? Dozvolili ste da vas neko drugi kontrolise, da vam nametne odredjeni nacin zivota.
Tek kada odbacimo strah da cemo bilo sta izgubiti, kada postanemo svesni da nam nista ne moze biti oduzeto, tada smo slobodni.
Ako zelimo da budemo srecni, mozemo to biti odmah, jer je sreca prisutna u sadasnjem trenutku.
Proverite svoju ljubav, svoj nivo svesnosti: kada se neka vasa zelja sukobi sa zeljom voljene osobe, ili biva odbacena, sta se tada desava? Kojom brzinom vase odusevljenje prelazi u razocarenje?
Jedino zlo na ovome svetu je nesvesnost, dakle neznanje, nesposobnost da vidimo zivot kakav stvarno jeste, nerazumevanje za druge ljude i njihove postupke, nemogucnost da ih prihvatimo bez straha. Kada se zivot posmatra na nivou ideoloskih sema umesto srcem, ocima i mislima, eto zla u svetu: to je nesvesnost. Ljudi gotovo nikad ne znaju sta rade. Zive najveci deo svog zivota potpuno uspavani, s pogresnim identitetom.
Ne postoje teskoce u odnosu sa drugima. Jedina teskoca je u vama. Problem nisu drugi, vec samo vas nacin reagovanja u odnosu na njih. Otkrijte zasto reagujete na odredjen nacin. Tako cete postati slobodni da raskinete sa svojim iluzijama.
Jedini uzrok vase patnje su vase ideje kako bi drugi trebalo da se ponasaju u odnosu na vas, jer verujete da su vase ideje ispravnije od drugih. Vi ne patite zbog onog sto drugi rade, vec zato sto ocekujete da se drugi ponasaju shodno vasim zeljama. A oni izneveravaju vasa ocekivanja. Vasa ocekivanja vam u stvari nanose bol. Ako promenite svoj stav: a) zivecete spokojno; b) osobe oko vas nastavice da se ponasaju po svom nahodjenju a to vas nece ni najmanje boleti; c) imacete daleko vise energije da ostvarite ono sto zelite jer necete zaludo trositi svoje vreme ocekujuci da drugi zive po vasim zamislima.
Zasto su ljudski odnosi cesto tako bolni, neuravnotezeni? Svaka patnja potice od ocekivanja, zahteva, nada i nesvesnih zelja. Kada biste se odrekli svega toga, patnje bi nestalo - osetili biste neizmerno olaksanje kao da ste udahnuli svez planinski vazduh.
Voleti druge znaci potpunu srecu i bez njih, bez straha da cemo im naneti bol, bez teznje da ih zadivimo, bez strepnje da ce prestati da nas vole, da ce nas napustiti. Nezavisni od onoga sto drugi govore i rade, zivecete spokojno. Ne popunjavajte svoju prazninu drugima, ne nazivajte to ljubavlju.
Sto vise volite druge, utoliko vise mozete bez njih. Sto vise volite druge, utoliko vise mozete s njima.
~Novi dan~ Anthony de Mello _________________ Jedina stvar neophodna za trijumf zla, jeste da dobri ljudi ne cine nista.
Pridružio: 23 Sep 2008 Poruke: 4803 Lokacija: U srcu svetlosti
Poslao: 02 Jan, 2010 14:38 pm Naslov: Ljubav - nikad odgonetnuta sila
magic ::
Ona je poput medalje; dvolična
Poput oluje; tiha, nepredvidiva pa razorna..
Zna biti divna i donijet novo pre-porođenje..
Nasuprot tome, često je suprotna; gorka i teška; slama nas iznutra, a onda i izvana..
Da li je i to ljubav ili svega njezina iluzija, ili crna sila koja smiješi se pod krinkom ljubavi.. ostaje u zraku..
Lako nas zavara jer čeznemo za njome uvijek i iznova; usprkos mjestu, vremenu, stanju i svemu postojanom..
Dubine naših duša čuvaju svima znanu, svetu tajnu; radi ljubavi smo to što jesmo, za nju postojimo, od nje postojimo, nju tražimo ili čekamo da ona nađe nas; svrha je i cilj sama po sebi..
Nažalost, često upakovana u razne identitete, ˝crne maske˝, loše navike..
No uvijek je tu, kao srž, suština, iskonsko stanje ispunjenost..
Kada je ne vidimo ili ne uspijevamo vidjeti tad se dovodimo do raznih tragičnih čini, djela, situacija, pogubnih momenata jer smo slijepi kraj zdravih očiju, bolesni kraj zdravoga duha..
Umjesto na pravi put, izlazimo na pogrešan, i nalazimo mržnju, suprotan pol ljubavi, mjesto za koje su nas učili da ga izbjegavamo jer kad se nađemo u njemu blokira nam razum i povratak je bolan..
Mnogi od nas postali su iluzionisti, ljubavni čarobnjaci slabih moći..
Potrebna nam je ta ljubav.. pa često srljamo tamo gdje je (zapravo) nema, pokušavamo je stvoriti moćima koje samo mi poznamo.. a još nesvjesni da prava ljubav nije fizička.. tj. opstaje i u fizičkom, i u onom drugom svjetlu..
Osjećajući istinsku neumanjivu slatku ljubav prihvaćam samoću i tišinu; nije mi više potrebno ničije rame za utjehu i plakanje jer postajem suočena sa istinskim stanjem duha kojemu ne mogu vječno bježati..
ma gdje god bila i kako god završila ovozemaljska veza između dvoje ljudi prava ljubav ostaje iza njih, i kada ih nema..
ostaje zapisana negdje u dalekim zvijezdama isijavajuć kroz njihovo svjetlo kojemu se uvijek iznova divimo i koje budi romantiku u svakom od nas uvijek iznova..
ostaje u zrncima pijeska na kojem ostali su tragovi naših stopala..zapečaćena na vrelom kamenu gdje naslanjali smo umorna leđa..
nastavlja postojati nošena morskim valovima među kojima ljubili smo se;
ona nikada neće usnuti;
postojati će nošena vjetrom u noći punoga mjeseca i osjetit ćeš je u dodiru toplog i čistog ljetnog povjetarca na obrazima, kakva bila je i sama..
Ljubav.. neovisna o vremenu..
..ona koja zaustavlja vrijeme i smiješi se samoj prolaznosti i svemu čega se mali ljudi boje..
..ona koja poklanja trenutke sreće koji te obilježe zavječno..
_________________ "APO DIPO BHAVA" - BUDI SAM SEBI SVETLOST
Pridružio: 31 Jul 2009 Poruke: 673 Lokacija: Zagreb
Poslao: 24 Nov, 2010 23:03 pm Naslov:
Jedno popodne
Upućujem ovu lijenu popodnevnu misao,
nježnu i pohotnu
u ono dvorište u kojem sam vas gledao,
draga susjedo
Tisuću devetsto pedeset sedme godine
Kada je bila jesen slična ovoj
I kada su još u moj san udarali prozori
Roditeljske kuće utopljene u šibenskoj jugovini
U gradu koji je postajao moja bolnica
A mojom napola razbudjenom glavom kolali prvi tramvaji
plavi i uspavani
Adresiram tamo ovu misao i kažem: Šteta
Bili ste ljubavnica mog cimera od osam do jedanaest
svakog jutra
Kako ste se zvali Ema, Selma, Alma, Adela
Da li je što izmijenilo Vaše lice, oči i trbuh
A kako sam Vam zavidio vraćajući se iz šetnje
od osam do jedanest izjutra
Uz četvrt kruha i mlijeko u jednom blijedom Peščeničkom mljekarstvu
Svim je bojama već moj prvi studentski rujan dodavao
malo crnog i malo tamnozelenog
I danas Vam iskreno kažem: Šteta, šteta
Više vjerojatno i niste za takva šta
Ponovo ono dvorište
Vrijeme je za nedjeljni ribolov i vaš suprug odlazi
Vi znači danas dolazite jos ranije u moju sobu – oko pola sedam
A ja baš izlazim – Šteta
Jer moj je cimer mrzovoljan tako rano
I ja bih Vam vjerojatno pružio više
Ali ja idem u šetnju
I šetao sam tako godinu i drugu
I ne da Vam se hvalim – bilo je toga
Kakve sve zemlje, pića, kakva mora, gdje sam sve bio
Gdje sam sve ljubio i kakve žene
Jer vama otvoreno mogu reći
Kuda sam sve setao po kiši ujutro
Nekakav vlak je istruo u crnom proljeću u Poljskoj, blizu Rusije
Kakvu sam tamo ženu ostavljao, Isukrste
I kakva je mene ostavljala na sjeveru
Pijući neko nerazgovjetno piće svog naroda
Daleko, daleko, kao u snovima
Opet netko ovdje u Zagrebu u Jurijevskoj
Pa oči providne i dragocjene jedne Čehinje iz Brna
Vozderkove
Premještene zauvijek u moju utrobu
A takav snijeg i sve što treba – bilo je, bilo
Ali ono dvorište u kojem sam Vas vidjao
Izmedju dva neodredjena stabla crna od vlage one jeseni
Vas tako običnu i raskalašnu domaćicu i mirisi koje ste ostavljali
U sezonama 1957,58 i sljedeće
Šteta, nepovratno šteta
Ničeg nema, ničeg nema od tebe, od mene
Pridružio: 31 Jul 2009 Poruke: 673 Lokacija: Zagreb
Poslao: 24 Nov, 2010 23:34 pm Naslov:
Ne daj se, Ines
Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
Drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima
Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines
dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
I sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
Tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
Prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba obješena u zraku kao naranča
Kao narančasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39. kod Grković
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I “Molim Vas ako me tko traži”
Ne daj se Ines
Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka naše mladosti
Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta
Ne daj se Ines
Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
Odlazeći da se počesljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice
Znam da će jos biti mladosti,
Ali ne više ovakve – u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
Kao sto već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo
Ne daj se Ines
Sva vremena su GMT + 1 sat Idi na stranu Prethodni 1, 2, 3, 4, 5, 6
Strana 6 od 6
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu Ne možete glasati u ovom forumu
