www.OBJAVE.com :: Pogledaj teme - Najlepše Ljubavne Pesme i Priče

Snežno polje, bele mesečine sjaj,
mrtvački je pokrov pokrio moj kraj.
Po šumama breze sada plaču, znam.
Ko li je to umro? Da nisam ja sam?

(Jesenjin)

Izmirenje

I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.
Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stradanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Dučić

..."To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem. Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jedinstvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke sjeni predaka, bezvremena noć, ukus sna? Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.

Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donijela spokoj. To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti. To je Ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem. Vojske me već opkoljavaju, horde. (Ova soba je nestvarna;ona je nije videla.) Ime jedne žene me odaje. Boli me jedna žena svuda po tijelu..."

Horhe Luis Borhes

Ranjena zver

Živeo sam dugo sam na ovom svetu,
u jazbini svojoj, k'o vuk opasan,
u lov iš'o često, žrtve skuplj'o svoje,
čim noć tamna padne i ugasi dan...

Bezobziran, krut, divljao sam rado,
boli što nanesoh, ja shvatah olako,
ne okretah leđa za suzama gorkim,
shvatih sve to kasno, kad sam sam zaplak'o...

U velikoj šumi ja upoznah tebe,
predivnu i lepu, hodaš, sijaš sva,
kao plen te gledah, želeh da te imam,
ni slutio nisam, plen sam post'o ja...

Ranila si srce, kome niko nije,
prišao ni blizu...bilo od kamena...
u taj kamen živi, zarila si kandže,
ja pitam se šta si, vučica il' žena...

Na sitne komade, rastrgla mi dušu,
obavi me nemir, bol i strašna tmina,
više nisam onaj što sam nekad bio,
gde su sad moj život i moja jazbina...
K'o beskućnik lutam, uplašen i tužan,
i više ne lovim al' sam opet sam,
često ćeš me čuti u besanoj noći,
očajan, na mesec, kako zavijam...

Z.Petrović

Ali sreća je uvek bila tamo gdje je neko umio da voli i živio za svoja osjećanja; ako ih je njegovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Ljepota ne pruža radost onome ko je posjeduje, već onome ko umije da je voli i da joj se divi.Ima različitih osećanja, ali to je samo privid, u suštini, ona su sva - jedno.
I volja je, na primer, jedno od njih.
Ali za mene je to ljubav.
Sreća je ljubav, samo LjUBAV.
Srećan je ko ume da voli.
Ljubav pokreće našu dušu, u njoj pronalazi svoje biće i svoj život.
Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli..." ...

Herman Hese

love3

Kupicu bela kola – tako mi imena
I vodicu te u svoj svet
Ja delim sve na pola – u hodniku vremena
I dizem glavu kao suncokret

Ljubim ti obraze – prastam ti pobede

Na zemlju mojih snova padaju zavese
I hladna rec se otkriva

Los dan za poraze – sve znam al' bolece

Sanjam, ljubim – nista ne zri...

I preko polja idu – oni sto donose
Kisne kapi u nas svet

Reci bez posvete – cuti, nek' osete

Sanjam, ljubim – nista ne zri
Prastam, cutim – svuda si ti

I kako sve da bude – skroz drugacije
Da kazem glasno da si tu...

Sanjam, ljubim – nista ne zri
Prastam, cutim – svuda si ti

Kupicu bela kola – tako mi imena
I vodicu te u svoj svet...

Neverne bebe
love3

Kada razgovaram sa Tobom i običan pozdrav
postaje poezija, ili bar naslov pesme.
Beskrajni mir Tvoga bića pronalazi beskrajni mir
u meni i kao da se ta dva mira neprestano grle i ljube.
Da li smo to u razgovoru nas dvoje ili razgovaraju
šume, mora, polja, reke ?
Da li to jedno drugom saopštavamo šta radimo
i šta sanjamo ili trepere planete i u večnom krugovanju
pohode svoje zvezde ?
Kakav je to tok što mi od Tebe kreće,
noseći me u svetove daleke, u obilazak sopstvene duše
velike i nedogledne ?
Tek kada razgovaramo ja sam ona prava,
bezgranična, ničim omeđena, velika zemlja, veliko nebo, velika tajna.

Nevena Vitošević

Poetika žudnje

Pobacaj noćas sve svoje hartije
odloži pero
pusti da ti prsti pišu po mom telu,
neka je prazna stranica,
neka je reč,
jedna rečenica,
napiši pesmu.
Ako mi tvoja gramatika povredi kožu,
ako uzdahnem, ako jauknem,
neka ti zagrljaj bude još jači,
i ako tvoji prsti stanu da mucaju
umoči ih u noć
i počni iznova.
Popuni moje margine,
uguši me jezičkim pravilima,
ispravi slovne greške ovog ludila
koje stvaraš,
usnama izbriši sve čemu tu nije mesto.
Pod tvojim prstima nastaje
štivo koje me čita,
napisano ima uvid
u stranice mog života
oživele
tvojim dodirom
ove noći.

Rina Sing

Kao bajka

Hteo bih jednu noć kad mesec kunja,
Plačevan, kržljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Što mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tužno, sve da bude
Kao da svuda ječe bolna deca,
Rastapaju se čežnje kao grude,
I sve kroz suton prigušeno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zaječamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noć venčano belu,
Providnu, svetlu, svu u mesečini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se čini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesečinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iščezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da iščeznemo i mi, obadvoje...

Milan Rakić

Između mene i nje

*
voleo sam je
i sreo sam je na trotoaru
onoga jutra kada sam se rodio
i bilo mi je krivo što je ona postojala i juče

*
Tražim te praznom glavom praznim srcem
Iza nade iza poslednjeg stiha
Kada rastem prema praznini
I zemlju dodirujem samo stopalima

Tvoja se praznina igra mojim ključevima
Otvara nove praznine srce mastionice
Sve reči koje znam da te dozovem
Kada se pamćenje pomeša sa tuđim danom

*
Ko da ukroti tu biljku
Što raste suprotna vetru
Iz moje glave iz moje senke
Iz mojih pomešanih misli

*
Ni ta ipak konvencionalna biljka
Ruža izrasla iz čula
Stabljika očarana prazninom i usklikom
Ljubav
Ništa me ne može približiti

*
Dan njegova večnost
Cvet njegov dan
Slepoočnice njihov vid
Govorim da progovorim
Glasom se kroz šumu probijam
Čelo sam svoje istrošio
Srce izgubio pevajući
Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim
Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me šume zaobilaze pevajući
Dok dan raste od zadobijenih rana

To je san koji te potvrđuje
To je ptica koja te dokazuje
To je cvet koji ti lice otvara
To je pesma koja počinje

Postajem vidljiv
Ali niko ne može da vidi
Onoga što u meni peva
Pa ne znam je li stvaran
Predeo kroz koji prolazim.

Branko Miljković

Pronalazak novog poljupca

U junu zevanjem počinje tvoje godišnje doba
duhovno
pričom odgovarajućeg sadržaja tvome malome
njuhu,
čitanjem lepih doživljaja ljubavnih i tajanstvenih.

Nešto je iza tebe, kad
i sama želiš da sačuvaš pozadinu svojih misli,
kad tvoja sopstvena senka videći te kao proleće
misli da je ona zima.

Ispovedati da je kiša neprijateljica nespokojstva,
reći ''dobro sam'' i uplašiti se glasa svoga,
biti tužan u času kada se otvaraju snovi,
to otkriva tvoju želju da izbrišeš uspomenu svoju,
da uskratiš mojoj tajni svoj život.

Jednostavna je istorija sveta, kao ova priča.
Ali sad počinješ da vičeš u tišini,
bez vatre da pališ cigarete,
da se gledaš bez ogledala.
Kao da ja ne čujem, ženo, kroz tvoje telo
straha tvoga zaglušnu buku.
Kao da ne osećam da nas šiba ona ista slepa
vetruština,
jer možemo
pridržati svojim sklopljenim rukama glavu vremena,
koja pada kao njihanje šetalice,
jer u junu cvetaju uspomene i sazrevaju snovi,
jer već znamo šta stoji između moje snage
i slabosti tvoje,
jer smo iza svojih sopstvenih misli;
doživljaj ljubavni i tajanstveni ponovo čitamo.

Hoakin Pasos

PRVA LJUBAV

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerodjene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.

Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.

Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad odćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Ne daj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nadješ
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?

Sve će to jednom morati da stane
jer kad-tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nadješ,
ako me nikada ne nadješ,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

Dragana Konstantinović

Ljubav, Prezir i Nadanje

Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu
što je devojčica i ne sluteći guši
Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom
s tvojom lepotom bogatijom no što su bila
sva nalazišta zlata Kalifornije u doba
zlatne groznice
I ispunio sam svu želju tvojim osmehom
tvojim pogledima i tvojim treperenjem
I savladao sam šta više zavladao sam tvojim ponosom
Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad
sobom moju moć i moje vladanje
I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to
je bila sam obmana
I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet
oblaka oblikovanu na sliku i priliku one
što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom
Jer ko može da uhvati ko može da obumji oblak
ko može svoju ruku staviti na prikazu
I kako se duboko vara onaj što još uvek misli
da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom
Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu
a stekao sam samo tvoje telo
Ali tvoje telo - jao! nije večito
I zatim telo je tek za uživanje
no ono je bez ljubavi
I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu
Jer ona beži i svuda mi izmiče
kao klupko guja
što se raspliće.

Gijom Apoliner

JA ZNAM ŠTA HOĆU

Šetao sam gradom, slučajno te sretoh,
razgori u meni oganj koji tinja,
ja ne želim tebe za sebe
ja želim samo malo pažnje,
razumevanja i ljubavi,
malo sreće prosute po travi...
malo nežnosti.....
Ja neću ljubavi ukradene...
ja neću cveće koje brzo vene.
Da li znaš ljubav šta je?
U ljubavi se uzima i daje..
ja ljubavi imam...ali ne za svakog,
ja sebe ne nudim, ja sebe ne dajem,
ja hoću vatreno da ti se predajem...
Ja hoću ruke tvoje oko tela,
ja hoću poljupce umesto vina...
ja hoću da ti budem u srcu jedini!
O Bože, da li se prevarih u tebe...
umesto slasti u duši gorčina...
Ponovo u meni budi se nada...
kao da mi je osamnaest sada,
budi hrabra istinu mi reci...
bliži smo kraju nego početku, preseci...
Zadrhtaće telo tebe kad se seti,
osećanje, nadanje i ljubav...
niko mi ne može uzeti.

Već 60 godinao stavlja ženi ružu na jastuk

83-godišnji Velšanin Tom Šovelton oženjen je već 60 godina, ali i dalje svako jutro svojoj ženi Džoan ostavlja crvenu ružu na jatuk.

Romantični Tom najpre poljubi svoju ženu svako jutro čim ustane, i obavezno svako veče pred spavanje. On čvrsto veruje da su takvi jednostavi, ali nesebični gestovi ključni za harmoničnu vezu.

„Svi bi trebali to da rade. Ja nju volim do srži, i tako se ponašam od kako smo se upoznali,“ objasnio je Tom.

Par se upoznao na proslavi Nove godine 1946., a spojila ih je ljubav prema hortikulturi. Ubrzo su počeli da rade zajedno, venčali se i dobili petoro dece. Danas imaju desetoro unučadi i jedno praunuče.

„Ceo život smo radili i živeli zajedno, pa znamo koliko je važno davati i uzimati,“ kaže Džoan. „Proveli smo zajedno srećnih 60 godina. Ništa ne bih menjala.“
cvet