Najlepše Ljubavne Pesme i Priče

[BelaGalaktickaDamo]

 Šta jeste Ljubav.

Da li te srce boli, i sve se u tebi lomi, kad je on tužan?
- Da, to je Ljubav.
Da li te privlace drugi, ali ipak ostajes sa njim, bez trunke pokajanja?
- Da, to je Ljubav.
Da li prihvataš njegove greske samo zato jer su one deo njega?
- Da, to je Ljubav.
Da li zaplačeš zbog njegovog bola, mada ga on dobro podnosi, jer je jak?
- Da, to je Ljubav.
Da li on oseca tvoje srce, i dira te duboko u dusu, tako da te boli jako?
- Da, to je Ljubav.
Da li si sa njim zbog te slepe, neshvatljive mešavine bola, sreće i uživanja, koja te privlači k njemu, i čvrsto te drži?
- Da, to je Ljubav.
Da li bi mu dala svoje srce, svoj zivot, svoju smrt?
- Da, to je Ljubav.
Onda, zasto, zasto volimo kad je Ljubav tako bolna, i predstavlja takvo mucenje?
Zasto u svojim zivotima svi tragamo za Ljubavlju? Za tom boli i agonijom? Tim mucenjem, koje nas ubija?
Zašto?
Zato što je to LJUBAV.


Što nije ljubav?
Kad ti se dlanovi znoje, srce ubrzano kuca, a glas ti zastaje u grlu!
-To nije ljubav... To je Dopadanje

Ne možeš skinuti pogled il ruke s njega!
-To nije Ljubav... To je Požuda

Želiš ga jer znaš da je on tamo!
-To nije Ljubav... To je Usamljenost.

Privlače te drugi ali ipak ostaješ sa njim!
-To nije Ljubav to je Lojalnost.

Ostaješ sa njim jer znaš da te voli ne želiš da ga povrediš!
-To nije Ljubav... To je Sažaljenje.

Sa njim si, jer te ljubi i drži za ruku!
-To nije Ljubav... To je Nesigurnost.

Da li si sa njim, jer jedan pogled na njega i srce tvoje preskače!
-To nije Ljubav... To je Strast.

Da li mu opraštaš greške jer se brineš za njega!
-To nije Ljubav... To je Prijateljstvo.

Da li mu govoriš svakog dana da je jedini na kojeg misliš!
-To nije Ljubav... To je Laž.

Da li bi se odrekla svojih najdražih stvari samo za njega!
-To nije Ljubav... To je Velikodušnost.

Hmmmmmm.

[BelaGalaktickaDamo]

 Životni voz

Nedavno sam čitala knjigu u kojoj se život poredi sa putovanjem u vozu.
Bila je to veoma zanimljiva knjiga.
Život je kao putovanje, u vozu ljudi ulaze i silaze.
Prilikom nekih zaustavljanja mogu se dogoditi
prijatna iznenađenja,ljudi proživljavaju
srećne trenutke,ali ima i nezgoda,nesreća,tuge.

Kad se rodimo i zakoračimo u voz,srećemo se
sa ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom
čitavog našeg putovanja.
Na primer naši roditelji…Nažalost,kad-tad oni će sići
sa voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi,brižnosti,
nežnosti,bez svoga prijateljstva i društva.

Međutim u voz će ući druge osobe koje će nam takođe
biti veoma važne.To su naša braća i sestre,
naši prijatelji i ljudi koje srećemo i koje ćemo
zavoleti tokom putovanja.Mnoge osobe koje ulaze u voz
gledaju na putovanje kao na kratku šetnju
.Oni ne uživaju u predelima kraj kojih prolaze,
ne žele da se zbližavaju sa drugima,pa kraj putovanja dočekaju sami.
Drugi u ovoj vožnji kroz život nailaze samo na žalost i tugu.Ali ima i onih koji su u vozu,u toku vožnje,uvek nadohvat ruke i spremno pomažu onima
kojima je potrebna pomoć.

Mnogi kada siđu sa voza,ostavljaju iza sebe trajnu čežnju.
Neki nas uvaljuju i u nevolje,mnogi ulaze
i silaze a da ih nismo ni zapazili.
Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam veoma dragi negde u
nekom drugom vagonu.Ostavljaju nas same
u delu našeg putovanja.Ponekad pokušavamo da ih pronađemo i
da se smestimo u njihov kupe.
Međutim na našu žalost,često ne možemo da
sednemo kraj njih,mesto pored neko
drugi je već zauzeo.

I takav je život,Prepun izazova,snova,maštanja,nadanja,prepun
sastanaka i rastanaka bez ponovnog sastajanja.
I nikad se ti trenutci neće vratiti.Zato pokušajmo
da svoje putovanje kroz život učinimo najlepšim mogućim.Pokušajmo
da sa svima u vozu budemo u ljubavi,Pokušajmo da u svakom putniku vidimo
ono najbolje u njemu.

Setimo se toga da na svakom ukrštanju
životnih koloseka neki od vagona može da isklizne iz koloseka i
da je putnicima u njima potrebna
naša pomoć.I sami možemo doživeti iskliznuće,
Nadamo se da ćemo tada naići na putnika
koji će nas razumeti.

Najveća misterija putovanja je što ne znamo
kada ćemo zauvek sići sa voza,takođe neznamo
ni kada će naši saputnici sići.Pa ni oni koji sede do nas.Sigurno
ću biti veoma tužna kada budem morala
zauvek da napustim voz.Verujem da će veoma boleti rastanak sa
prijateljima koje sam srela za vreme
putovanja i koji su mi postali dragi.

Međutim gajim nadu da postoji glavna stanica
i da ću videti kako svi moji dragi pristižu,sa prtljagom
koji nisu imali kada su ulazili u voz i biću srećna što se ponovo
srećemo.Usrećiće me pomisao da sam ja
pomogla da uvećaju svoj prtljag i da sam u njega
stavila prave sadržaje.

Moramo se truditi da imamo srećno putovanje
i da znamo da se na kraju sva muka stostruko isplati.Pokušajmo da
pri silasku sa voza
ostavimo prazno sedište koje kod ostalih putnika,
koji nastavljaju putovanje,budi čežnju i lepa
i prijatna sećanja.



Svima srećno i prijatno putovanje!!!

[paloma]

[align=center]VEČE PADA

Mali oganj ogledalo po potrebi
Pčela i otkinuto perce
Daleko od spleta ulica
Porodica odmorišta

Pred tvojim očima igra mali oganj
Koji podiže očne kapke
I prolazi i nestaje
U sutonu svežem i jasnom

Ka drugim očima sasvim sličnim
Sve više i više potamnelim
Sve više i više savršenim
Sve manje i manje stvarnim.

Pol Elijar

[paloma]

PLAVI ČUPERAK

Čuperk kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi
zamisli gde:
u mojoj glavi.

To nije moj čuperak plavi,
već jedne Sanje iz šestog "a".

Pa šta?

Videćeš šta, kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe.
Pa se umudriš.
Udrveniš.
Pa malo-malo, pa pocrveniš.
Pa grickaš nokte i kriješ lice.
Pa šalješ tajne ceduljice.

Pa nešto kunjaš.
Pa se mučiš.
Pa učiš, a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove.
I ručne radove.
I tropsko bilje.
I Stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka,
pravog junaka,
napravi tunjavka i nespretnjaka.

M. Antić

[paloma]

ZAPISANO U SREDU

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo ni znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak se posvađali.

Opet je sreda.

Sada svima kažem
dok lutam ulicama sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem- oči krijem.
Zviždućem.
Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je.

Al osvrćem se dugo...dugo...

Miroslav Antić

[BelaGalaktickaDamo]

    
Link

[BelaGalaktickaDamo]

[BelaGalaktickaDamo]

Jedna je žena sanjala da je ušla u veliku i raskošnu prodavnicu i tu je, na svoje ogromno iznenađenje, videla Boga za pultom.

“Šta prodaješ?” upitala je.

“Sve što ti srce zaželi” odgovori Bog.

Žena je jedva poverovala u ono što je čula i odluči tražiti ono najbolje što ljudsko srce može zaželeti.

“Hoću mir za dušu, i ljubav, i sreću, i mudrost,
i slobodu od straha”, reče.
Potom, nakon kratkog razmišljanja, doda:

“Ali ne samo za mene, već za svakoga na svetu.”

Bog se nasmejao.
“Mislim da si me pogrešno shvatila, draga moja”, reče Bog.
“Ovde ne prodajemo plodove. Samo seme.“

[BelaGalaktickaDamo]

Čovjeku ništa nije tako teško kao čekati vrijeme - svojih pet minuta, jer stalno vam se čini da je to vrijeme došlo evo baš sad i, ako priliku sada ne iskoristite, poslije ćete se kajati cijeli život.
Vrijeme je na visokoj cijeni, ono se plaća, ono se čuva kao dragulj, vremenu se čovjek divi, jer ga vrijeme vremenom satire. I, ako je to istina, onda je vrijeme zapravo gospodar cijelome svijetu. Onome tko nema vremena i za koga vrijeme ne radi, ne piše se dobro. Taj je siromah, tome je odzvonilo. Ne kaže se uzalud sve u svoje vrijeme.

Vrijeme je neumorno. Ono usprkos svojim godinama uvijek korača istim tempom; kao životni usud opominje naše pakosti, pecka sitne ljudske prljavštine, povremeno čak dođe neko čudno, teško vrijeme za sve nas. To se obično dogodi kada se u svijetu nataloži previše zla, pa obična ljudska dobrota bude manja od vijeka, tuga veća od svake radosti, a ljudima ovlada neko ludilo. Tada vrijeme čini svoje. Ono sudi i presudi. A oni koji ostanu kao svjedoci tog vremena, još dugo opominju sve koji dolaze.

Ispočetka je njihov glas jak, a poslije tiši, naposljetku kao da i nije vise važno. A važno je, jer čovjek neprestano pravi istu grešku, ruši ono što je s vremenom nastalo. Vrijeme ima svoju aromu, ono je dio svih nas, naših lijepih i onih drugih, teških trenutaka koje poslije cijeli život pokusavamo zaboraviti, ali nam ne uspijeva. Nitko ne zna što će mu vrijeme donijeti. A ono svakome daje po zasluzi. I možemo se ljutiti koliko nas volja, možemo nalaziti tisuće razloga koji su trebali utjecati na drukčiju našu sudbinu, možemo cijelom svijetu do bola vikati svakojake prostote, vrijeme će opet neumoljivo presuditi u svoju korist.
Siniša Glavašević 1960 - 1991.

Skriveno: 

tragicno skončao u ludilu 19.11.1991.

[BelaGalaktickaDamo]

Ne zaboravi,
tvoje je lice određeno za druge,
drugi ga moraju gledati,
a nema ništa odvratnije nego satima
i danima gledati jadno i zaplašeno lice.
Tvoje je lice više od lepe fasade,
više od plakata, više od podsetnice!

Učini štogod za svoje lice iznutra,
stavi radost u oči i svetlo.
Učini štogod za svoju Unutrašnjost.
Neka ti oči budu vedre i sjajne.
Usta neukočena i nasmejana.
Lice vedro. Pometi svoje Srce.

To će se dogoditi
kad svoje srce budeš čistio kao kuću:
pomeo crvotočinu,
očistio od kritike stvari koje nemaju
nikakve veze sa srećom.
Kad prestaneš žalosno
shvatati svakidašnje srdžbe.

Pokaži svoje najlepše,
najbolje i najljubaznije lice
i neće biti teško da te drugi zavole.

Kada ti bude teško,
pokušaj malo biti sličan klovnu koji u srcu plače,
ali nasmejan svira detetu,
i tako leči suze vlastitoga srca.

Phil Bosmans

[BelaGalaktickaDamo]

Ljubav nije neki luksuzni predmet koji bi se mogao kupiti.
Ljubav nije tek nešto za blage ljude.
Ljubav je zadatak SVIH ljudi da žive zajedno u miru i prijateljstvu.
Ljubav je težak zadatak!

U vreme zaljubljenosti sve ide samo po sebi, svi osećaji sudeluju
pa nema nikakvih problema, samo što je vreme prekratko ili predugo…

Nijedan čovek nije svaki dan jednako drag i dostojan ljubavi.
Voleti drugoga samo zato što je tako drag lako završava u porazu.
Ljubav je težak zadatak!

Ljubiti znači verovati, sudelovati u radostima, ali i patnjama.
I brigama partnerovim, i onda kad svakidašnji zajednički život može delovati
poput otrova na uzajamnu pažnju i naklonost.
Ljubav je pitanje odgovornosti!

U ekonomiji ljubavi mora se davati više nego što se ima, moraš dati samoga sebe!
U dobrom braku nikad nisi sam.
Uvek ste vas dvoje, da delite svaku sreću i da zajedno nosite svaki jad i bol.

Ljubiš ako patnju drugoga osećaš kao na vlastitom telu i ako radost
Drugoga postaje tvoja vlastita radost.

Ljubav je svetlo koje drugog ne zaslepljuje.
Ljubav je međusobna blizina, a ne posedovanje drugoga.
Ljubav je davanje topline, a ne gušenje drugoga.
Ljubav je vatra koja neće spržiti drugoga.
Ljubav znači silno poštovati, a ne zarobljavati drugoga.
Dugotrajni nežni zagrljaj najlepših povijuša može ugušiti i najjače stablo.
Jedino je ljubav dom u kojemu možemo stanovati!

[BelaGalaktickaDamo]

Seljak je imao štence koje je nameravao prodati.
Zalepio je reklamu o prodaji štenaca, i narednih je dana većina štenaca bila prodana.
Jednog mu je dana prišao dečak i rekao "Gospodine, želim kupiti jednog od Vaših štenaca."
"Pa," reče farmer brišući pritom znoj s vrata, "ovi su štenci fini rod pasa, i prilično su skupi."

Dečak je spustio glavu na trenutak. Tada duboko zavuče ruku u đep i izvuče čitavu šaku sitniša i dade ih seljaku.
"Imam 39 centi, jeli to dovoljno da pogledam ?"
"Naravno, " reče seljak.
I sa zviždukom, seljak dovikne "Dolly, dođi!".
Iz kućice za pse dotrči kujica Dolly sa četiri male krznene loptice. Mladi je dečak pritisnuo lice uz žičanu ogradu.
Oči su mu plesale s užitkom.

Kako su psići stizali k ogradi, dečak je video još nešto blizu kućice.
Polako, još se jedna krznena loptica približila, vidljivo manja.
Psić je imao kržljavu nogicu i nikako nije mogao hodati u ravnini.
"Želim ovog" reče dečak, i pokaže prema najmanjem psiću.

Seljak je kleknuo kraj dečaka i rekao "Sine, ne želiš ovog psića. Nikada neće biti u mogućnosti trčati i igrati se kao ostali psi."
S tim odgovorom dečak se odmaknuo od ograde, posegnuo za nogavicom i počeo je zavrtati prema gore.
Otkrio je seljaku dve čelične šipke koje su se protezale sve do stopala - gde su bile spojene s veštačkim stopalom.
Pogledao je seljaka i rekao :
"Vidite gospodine, niti ja ne trčim predobro - a štene će trebati nekoga ko Ga Razume."


Gospode,
Želeo bih steći hrabrosti
Da gradim mostove
Između mene i onih
Koje ne uspevam i ne znam razumeti,
Koji mi ne veruju ili me izneveriše;
Između mene i onih
S kojima sam u sukobu.

Mostove između moga i njihova kruga,
Moje i njihove generacije,
Moga i njihova staleža.
Mostove do onih po strani,
Razočaranih, spletenih predrasudama,
Odmetnutih, podrugljivaca, protivnika.
Želio bih steći mostove gde je to nepopularno,
Preko železnih zavesa straha
I samoumišljenosti.
Molim te hrabrosti da gradim mostove!
Ernest Lange

[BelaGalaktickaDamo]

Ukorih svoju dušu sedam puta:

Prvi put kada se pokušala domoći visokog položaja preko leđa nejakih.

Drugi put kada se podigla pred onima koji su posađeni.

Treći put kada se dvoumila između teškog i lakog pa se odlučila za lako.

Četvrti put kada je pogrešila pa se tešila tuđim greškama.

Peti put kada je bila strpljiva pa je strpljenje u snagu pretvorila.

Šesti put kada je skute dizala da ne bi blato života gazila.

Sedmi put kada je pevala hvalospeve Bogu, misleći da je sâmo pevanje hvalospeva - vrlina.

Khalil Gibranst Lange


ŠTA KO ČUJE

Došao Indijanac u grad. U obilasku mu pomaže ugledan građanin i upoznaje ga sa znamenitostima.

- Čujem cvrčka - reče Indijanac kad su prolazili pored parka.
- Da? Nisam čuo! - odgovori mu prijatelj.

Nakon nekog vremena, prolazeći poslovnim središtem grada kaže građanin:
- Čujem, nekome je pao dolar!
- Da? Nisam čuo - odgovori Indijanac.

[plavizrak]

       

[Sara]

SUNCE
Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna.
Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i bele statue. I zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.
Tako mnogo godina.I kada su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; kada su njegove strasne i velike oči, koje su nekada zelene kao limunoveo lisce , postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, on se vratio na svoje suncane obale Jonskog mora. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on niije bio onaj isti .I nije mogao da pozna te suncane obale rodnoga kraja Bolno, on zatvori oci i pogleda u sebe I, gle, tamo on vide sve onako kao sto je bilo nekad,nepregledne obale sa drvecem i senkama koje su isle do kraja sveta ,i blede statue u kojima je uzrujano strujala bela krv strascu i zanosom ,i jedno ogromno sunce koje je izgledalo vece nego svemir .Ono je davalo prostore svodu ,sjaj i oblik stvarima ,jasnocu i cistocu mislima ,i pozlacivalo sve kuda je palo .
To je bilo sunce koje se ne radja na istoku sveta ,Sunce Mladosti, koje izlazi i zalazi na granicama koje su sire od svih prostora ,sunce koje je davalo dubinu nebeskom svodu ,boju predelu ,treptanje zvezdama, lepotu strasti i kobi u ocima zene, i koje je sada svetlelo jos samo duboko u vecernjem sutonu jedne duse .
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…



Jovan Dučić