Najlepše Ljubavne Pesme i Priče

[BelaGalaktickaDamo]

  Jednom, dok sam bio tinejdžer, moj otac i ja smo stajali u redu za
ulaznice u cirkus. Kon...ačno je, nakon dugoga čekanja, ispred nas ostala
samo jedna porodica, koja me je veoma zainteresovala. Bilo je osmoro
dece, verovatno su sva bila mlađa od dvanaest godina. Bilo je očigledno
da nisu baš bogati. Njihova odeća nije bila skupocena, ali je bila
čista. Deca su bila dobro vaspitana; stajala su u parovima iza
roditelja, držeći se za ruke. Uzbuđeno su brbljali o klovnovima,
slonovima i drugim učesnicima cirkusa koje će te večeri videti. Iz
njihovog ponašanja jasno se dalo naslutiti da nikada pre nisu bili u
cirkusu. Ovo je trebalo da bude vrhunac njihovih mladih života.

Otac i majka ponosno su stajali ispred njih. Mama je držala oca za ruku
gledajući ga kao da govori: »Ti si moj vitez na belom konju.« On se
smeškao i ponosno šepurio, gledajući je kao da odgovara: »Pa, naravno
da jesam.«

Prodavačica je upitala oca koliko ulaznica treba. Ponosno je odgovorio:
»Dajte mi, molim vas, osam dečijih i dve ulaznice za odrasle, tako da
mogu odvesti svoju porodicu u cirkus.« Prodavačica je kazala cenu.
Čovek nije imao dovoljno novca. Kako bi se sada mogao okrenuti i reći
svojoj deci da nema dovoljno novca za ulaznice u cirkus? Primetivši šta
se događa, moj je otac zavukao ruku u džep, izvukao novčanicu od
dvadeset dolara i bacio je na pod. (Mi nismo uopšte bili bogati!) Zatim
se sagnuo, pokupio novčanicu, lupnuo muškarca po ramenu i rekao:
»Oprostite gospodine, ovo vam je ispalo iz džepa.«

Čovek je znao šta se događa. On nije tražio milostinju, ali je svakako
cenio pomoć u očajnoj, srcu bolnoj i neugodnoj situaciji. Pogledao je
moga oca u oči, uhvatio ga za ruke čvrsto stežući novčanicu od dvadeset
dolara. Dok mu se suza kotrljala niz obraz, drhtavim je usnama
odgovorio: »Hvala vam, hvala vam, gospodine. Ovo zaista mnogo znači i
meni i mojoj porodici.«

Moj otac i ja vratili smo se do auta i odvezli kući. Te večeri nismo otišli u cirkus, ali tamo nismo bili uzalud.

[BelaGalaktickaDamo]

Proveli smo popodne u familijarnoj šetnji…utočište za mali predah pružila nam je prva klupa u nizu istih na tom izletištu.
Na klupi do nas je sedela žena sa bebom u krilu…mala se vrpoljila i tražila da sidje…dotakavši tlo načinila je par koraka, videlo se po neuvežbanosti da su tek ovih dana naučeni…malene cipelice su udarale po betonu nepravilnim ritmom dok nisu stigle do travnjaka…tu je posrnula, zateturala se, i pala…očekivala sam da do mene dopre eho žalosnog plača, ali malena je samo dobacila ispitivački pogled do majke i pokušala da sama ustane…nije joj to prvi pad ..ali je zanemarljiv kakvi je sve padovi možda čekaju u životu…ko to jos može znati…ko uopšte može znati sta je čeka u životu…kuda će je sve život odvesti.
Dogodine će biti toliko spretna da ce moći i da trči…za naredne tri četiri već će uveliko jurcati s drugarima po igralištu…otići u obdanište…za još koju možda će prvi put stati na klizaljke…ili skije…naučiće da sme da korakne na zebru tek na zeleno…taman će joj u to vreme i stopalo toliko porasti da je prime u školu…lakim korakom punim ponosa što je sad već velika da može ići u školu prećiće preko školskog dvorišta…i tu provesti svoje detinjstvo…kako ona bude rasla, tako će joj trebati sve manje i manje koraka da to dvorište predje…
Posle škole trčećim korakom stizaće na trening…zimi ce nežno gaziti prve pahulje pod svojim nogama…ponekad će, vraćajući se od drugarice, zanosno šetati ulicom sledeći neki ritam koji samo do nje dopire.
onda ce jedno školsko dvorište zameniti drugim…opet ce ga preći s ponosom, ali ovoga puta i sa puno strepnje…velika je to prekretnica…poskakivaće svakodnevno hodnicima…žurno će se sjuriti niz stepenište svakog velikog odmora u nadi da ce naići na njega…jedoga dana će i on ugledati devojku sa hodom gazele i zaljubiti se ne shvatajući šta ga je privuklo baš k njoj…opojan miris njene kose osetiće vec izdaleka kad je bude uveče čekao na dogovorenom mestu.
Dok mu bude prilazila sitnim korakom pomisliće da niko na ovom svetu ne hoda tako graciozno kao ona...mrzeće taj njen korak kad jednoga dana bude odlazila od njega nekom drugom zaljubljenom mangupu koji će je čekati ispred skole...dok ispitivački budu šetali ulicama ne obaziruci se na kišu koja pada, brojaće koliko još lokvica mora da nagazi da bi stigla do kuće…ispeće se na prste i poljubiti svog pratioca…
kad dodje leto sitnim gazom ispisaće svoje otiske po vrelom pesku i umiti stopala u plavetnilu mora…dva meseca kasnije šuštaće uvelo lišće pod njenim vrednim koracima koji će je voditi do fakulteta…upornim radom i svakodnevnim koračanjem ka njemu ni on više neće biti tako nepremostiva prepreka kakva će joj se činiti kada mu bude prvi put prilazila sa ogromnom količinom straha i treme koji ce se mešati i nadopunjavati u njoj…gordim korakom izaćiće odande s diplomom u rukama i predati je na sledeći konkurs koji bude izašao…
Kad zaokruži taj svoj deo života čekaće je onaj najvažniji životni korak…taj dan hodaće nasmejana, bezazlena, opijena mekoćom i belinom oblaka u koji bude umotana…prvi put će zajedno preći prag svog novog doma kao muž i žena…uskoro će taj isti prag preći skupa ovaj put kao tata i mama...
Jednog proleća, za mnogo mnogo godina od sada izaćiće s kolicima u park…sešće na neku klupu…u krilu ce držati jedno malo stvorenje koje će voleti vise od života…spustiće ga dole…i dok ono bude pravilo prve nespretne korake…znaće…da sve u životu…počinje baš tim…PRVIM korakom koji napravimo.

[BelaGalaktickaDamo]

 HRABROST
“Znači mislite da sam hrabra?” –
upitala je.

“Da, mislim da jesi.”

“Možda i jesam. Ali, to je zbog
toga što sam imala predivne učitelje. Ispričaću Vam o jednom od njih. Pre mnogo
godina, dok sam radila kao volonter u bolnici u Stenfordu, upoznala sam
devojčicu po imenu Liza, koja je bolovala od jedne retke i teške bolesti.
Pokazalo se da je jedina mogućnost da ozdravi bila da joj se transfuzijom da
krv njenog petogodišnjeg brata, koji je, na neki neobjašnjiv način, uspeo da
preživi istu bolest, tako da su se u njegovom organizmi stvorila antitela koja
mogu da savladaju tu opaku bolest.

Doktor je njenom malom bratu
objasnio kakva je situacija, i pitao ga da li želi da da krv za svoju sestru.
Videla sam da je dečak, posle samo jednog trenutka, duboko uzdahnuo i rekao: ‘Da, spreman sam ako će to spasti Lizu.’

Dok su vršili transfuziju, ležao
je u krevetu pored sestre i smešio se. I mi ostali smo se smešili, gledajući
kako se devojčici vraća boja na obrazima. Onda je njegovo lice ubledelo i sa
njega je nestalo smeška. Pogledao je u lekara, i drhtavim glasom upitao: ‘Hoću li odmah početi da umirem?’

Pošto je bio mali, dečak je
pogrešno shvatio doktora; mislio je da će sestri dati svu svoju krv.

Da, naučila sam šta je hrabrost,
jer sam imala dobre učitelje.”



DenMilman

[BelaGalaktickaDamo]

...Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje. Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio.Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti da to ne bude.
Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva
i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi.
Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja. Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.

Meša Selimović

[Vesna]

.

Samadhi
(Paramhansa Yogananda)




Nestalo je zavjese svjetla i tame,
Uzdigla se sva izmaglica tuge,
Odjedrile su sve prolazne radosti,
Isčeznule su sve nejasne iluzije osjećaja.
Ljubav, mržnja, zdravlje, bolest, život i smrt:
Ove lažne sjenke propale su u zakon dualnosti,
Valovi smijeha, sarkazma, vrtlozi melankonije,
Stapaju se u beskrajnom moru blaženstva.
Vihor maye je stišan.
Magičnim štapićem duboke intuicije.
Kozmos, zaboravljeni san, podsvjesno skriven.
Spreman je da prodre u moju novo-probuđenu Božansku memoriju,
Živim bez kozmičke sjene,
Ali ona nije lišena mene;
Kao što more postoji bez valova,
No, oni ne žive bez mora.
Snovi, sanjarenje, stanje dubokog turia sna,
Sadašnjost, prošlost, budućnost, ne postoje više za mene,
Sveprisutan sam, svestrujeći ja, svagdje,
Planete, zvijezde, zvjezdana prašina, zemlja,
Vulkanske eksplozije, kataklizme strašnog suda,
Peć stvaranja topi,
Ledenjake šutećih x-zraka, izgara plima elektrona,
Misli svih ljudi, prošlih, sadašnjih, budućih,
Svaku vlat travke, mene, čovječanstvo,
Svaki djelić kozmičke prašine,
Ljutnju, pohlepu, dobro, zlo, izbavljenje, strast,
Progutao sam i transformirao sve,
U beskrajni ocean vlastitog bića.
Tinjajuća radost, često zahuktavana meditacijom
Zasljepljujući moje oči pune suza,
Prsnula je u beskrajni plamen blaženstva,
Potrošivši moje suze, moj oblik, sve moje,
Ti si ja, ja sam Ti;
Znanje, znalac, znanost kao jedno!
Potpuno smireni osjećaj, vječno, živućeg, uvijek novog mira,
Pun užitka – s onu stranu zamišljenog iščekivanja.

Blaženi samadhi !
Ni stanje nesvjesnosti,
Niti mentalnog kloroforma bez volje povratka,
Samadhi koji širi moje kraljevstvo svijesti,
Izvan granica smrtne forme,
Do dalekih granica vječnosti,
Gdje ja, kozmički ocean,
Gledam kako maleni ego pluta u meni.
Vrabac, svako zrno pijeska, neće pasti bez moje moći.
Sav prostor pluta poput sante leda u mom mentalnom moru.
Ja, kolosalni sadržavatelj, od svih stvari sačinjen.
Dubljom, dužom, žudnom, Guru datom meditacijom,
Dolazi ovaj Božanstveni samadhi.
Živahno žuborenje atoma,
Tamna zemlja, planine, doline, gle! Rastaljena tekućina
Tekućeg mora mijenja se u izmaglicu,
OM struji iznad magle, čudesno otvarajući njene velove,
Ocean stoji otkriven, sjajeći elektronima,
Dok u posljednjem zvuku kozmičkog bubnja,
Nestaju najveća svjetla u vječnoj zraci
Sveprožimajućeg blaženstva.
Iz radosti stižem, za radost živim, stapam se u svetoj radosti.
Ocean uma, ispijam sve valove stvaranja,
Četiri vela čvrstine, tekućine, izmaglice, svjetla,
Svjetla pravde.
Ja koji sam u svemu, ulazim u više Ja,
Zauvijek nestaju nepostojane titrave sjene
Smrtnih uspomena.
Savršeno čisto je moje mentalno nebo – ispod, ispred,
I visoko iznad.
Vječnost i ja, jedna sjedinjena zraka,
Majušni mjehurić smijeha, ja,
Postao sam okean radosti.
_________________
Jednom se živi, ali večno...

[Pitija]

Vilinska knjiga snova iz vremena oluje ruža


Otvorih knjigu snova i iz nje mi se nasmiješi vila ljubavi, treperava, lepršava ljepotica leptirovih krila. Osjetih uzbuđenje i šapnuh, neka ljubav pleše u mojem glasu, neka se odmara u tvojoj tišini, neka kroz moje srce stiže do svih tvojih trenutaka. Neka poput zvijezda sjaji u tami mojega sna i neka rudi u tvojem buđenju. Neka ljubav plamti u vatri mojih želja i teče tvojim venama iz mene u tebi ljubavi moja. Dopusti mi ljubavi da u svom životu nosim tvoju ljubav i neka ljubav pleše bojama nade i strunama velike harfa, neka pleše nebom ovog svitanja i neka se vrati u život životom tvojim.

Dijana Starčević

[Pitija]

Jahačica mjesečeva sjaja

Poklonili su mi ime i boginju, ne ti nisi bio kriv što nisi osjetio da trebam slobodu i da sam ponosna na postojanje boginje u meni. Boginja lova i Mjeseca, je u tabi pronašla zaštitnika svojih lovišta. Nepogrešiva u izboru postala je ljubavnicom mjeseca, a njena ljubav iz noći u noć ljepša, postojanija, nježnija. Ne, ti nisi kriv što nisi osjetio da sam dovoljno jaka da budem slaba i izgubljena u tvojoj ljubavi. Pričali su mi o sunčanom podnevu, o košmaru od straha i želja, o trenutku kada sam poželjela ugledati svijet. Željeli su boginju ljepote i ženstvenosti, željeli su mi darivati ljubav i budućnost, a ja sam već onda sanjala plave daljine i ljubav tražila među zvijezdama. Pričali su mi o prozi moga rođendana i voljeli me nekom čudnom ljubavi koja je u meni gušila iskonske poticaje i ružno pače je zaplivalo uz rijeku nespremno za život.....Ne, ti nisi bio kriv što nisi osjetio da u meni živi boginja lova i mjeseca.

Zbirka pjesama "Od kuda dolazi ljepota" Zagreb, 1987. Dijana Starčević
poglavlje; Sjećanja, ti mostovi pod kojima živim.

[aurra]

LAV TOLSTOJ: " Put kroz život"

Postoji jedna ovakva priča o ljubavi:

Živeo jedan čovek tako da nikad nije mislio i brinuo se za sebe, već je mislio i brinuo se samo za bližnje.

I život tog čoveka bio je tako divan, da su nevidljivi dusi s nasladom gledali na njegov život i radovali mu se.

I jednom, jedan od tih duhova reče drugima:

"Čovek taj je svet i, da čudo bude veće, on to ni ne zna. Malo je na svetu takvih ljudi ... Pa, hajde da ga upitamo kako mu možemo poslužiti i kakvim ga darovima možemo darivati!"

"Dobro", složiše se svi drugi dusi. Potom jedan od duhova, nečujan i nevidljiv, pristupi dobrom čoveku i jasno i razgovetno mu se obrati:

"Vidimo kako živiš i svedoci smo tvoje svetosti; i voleli bismo da znamo čime bismo te mogli darivati? Kaži nam šta želiš! Da li nešto čime možeš olakšati bedu i nevolje svakome koga žališ? Mi to možemo da učinimo! Ili hoćeš da ti damo moć da viđaš ljude i oslobađaš ih patnji, pa čak ni da oni koje požališ ne umru pre vremena? I to je u našoj vlasti. Ili želiš da te vole svi ljudi na svetu - ljudi, žene, deca? Vlasni smo da i to učinimo. Kaži, dakle, šta išteš?"

"Ništa od toga ne ištem", odgovori sveti čovek, "zato što Gospodu našem pripada da izbavlja ljude od onoga što im šalje - od nevolja i bede, od bolesti i od smrti pre vremena. A ljubavi ljudske bojim se. Bojim se da me ljubav ljudska ne sablazni, da me ne omete u jedinom mom glavnom delu, u tome da u sebi uvećavam ljubav prema Bogu i ljudima".

I svi dusi uglas rekoše:

"Da taj čovek je svet istinskom svetošću i istinski voli Boga".

LJUBAV DAJE, ALI NIŠTA ZA UZVRAT NE TRAŽI
_________________
Ne trazi sigurnost u stvarima ovog života, već traži sigurnost u Meni, izvoru sve snage i moći, koji postoji duboko u tebi.

[BelaGalaktickaDamo]

Lepo
jesam li vam nedostajala
Elem da nastavimo Ljubavi nikad dosta!

Podrška i požrtvovanje

Nežno mlado stablo vrtlar je vezao uz jak jasenov kolac da ga podržava i omogući mu ispravan rast.
Kad je vetar pozivao na ples, mlado mu se stablo pridruživalo sa sve obilnijom krošnjom, vičući kocu:
"Pusti me, molim te, zašto me tako čvrsto držiš? Vidiš kako drugi slobodno plešu, zašto ti mene toliko sputavaš?"
"Slomićeš se", ponavljao je čvrsti jasenov kolac. "Ili bi se moglo nagnuti na jednu stranu i pogrbljeno, nakrivo narasti!"
"Ti si stari zavidnik, pusti me kad ti kažem!"
Mlado se stablo izvijalo svom snagom, no stari ga je kolac pridržavao sve čvršće i upornije.
Jedne su letnje večeri munje i grmljavina, praćeni pljuskovima grada, celom kraju najavljivali strašnu oluju.
Zahvaćeno mahnitim udarima vetra, mlado je stablo škripalo pri svakom pokretu, a krošnja se na trenutak povijala do zemlje. Činilo se da će ga vetar iščupati zajedno s korenom.
"Gotovo je", pomisli mlado stablo.
"Ne daj se sinko!" dovikivao je stari kolac, prikupljajući svu unutrašnju čvrstinu i uspešno odolevajući buri. Bila je to duga, mučna i iscrpljujuća borba. Mlado je stablo na kraju ipak spašeno. Stari jasenov kolac je, nažalost, pao prepolovljen.
Mlado je stablo konačno shvatilo, te počelo plakati.
"Nemoj me ostaviti! Još mi trebaš!"
No, odgovora nije bilo.
Komad koca (donja polovina) ostao je vezan uz mlado stablovo šiblje, kao u poslednjem zagrljaju.
Prolaznici danas s divljenjem posmatraju snažno stablo koje, u vreme jakih bura, kao da nežno podržava stari komad osušenog koca.

Bruno Ferrero

[BelaGalaktickaDamo]

Dve maramice


Neki je dečačić u vrtić uvek nosio dve maramice. Jednom ga vaspitačica u vrtiću upita zašto nosi dve maramice.

”Jednu da obrišem svoj nos, a drugu da obrišem suze onih koji plaču.”

A ti, imaš li i ti dve maramice?

(Bruno Ferrero, Priče iz pustinje)

Anđeli sa jednim krilom


Devojčica se upravo vratila iz susedstva gde je jednoj ženi tragično preminula osmogodisnja kći.
"Zašto si išla tamo?", upita je otac.
"Da utešim susetku!"
"A šta si ti tako malena mogla učiniti da je tešiš?"
"Sela sam joj u krilo i plakala s njom."

Ako je u tvojoj blizini neko ko trpi, plači s njime! Ako se tvoj bližnji raduje, raduj se s njime! Ljubav gleda i vidi, osluškuje i čuje. Voleti znači saosećati s nekim čitavim svojim bićem. Onaj koji voli otkriva u sebi neslućene zalihe utehe. Mi smo anđeli sa samo jednim krilom; možemo leteti samo ako se zagrlimo.

Bruno Ferrero

[BelaGalaktickaDamo]

MALI ŽUTI CVET

Verovatno ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i onda uvene.
Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što je celo palmino drvo korisno – plod, lišće, grane i stablo.
Međutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih je mislila da je druga biljka više vredela.
Oko posetioca koji je slušao samo žalbe, zaustavilo se na jednom malom žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: "Zašto se i ti ne žališ kao svi ostali?"
Cvet je odgovorio: "Pa, i ja sam posmatrao kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Poželeo sam i da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam shvatio da bi Bog, da je želeo da budem kokosova palma ili mango, tako i učinio. Međutim, On je želeo da budem mali žuti cvet, pa zato i ja želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikada postojao."

Nepoznati autor


"Svako može da bude veliki čovek... zato što svako može da bude koristan. Ne morate da imate diplomu da biste bili od koristi. Da biste bili korisni nije neophodno da se pravilno izražavate. Jedino je potrebno da imate dobro srce i dušu punu ljubavi." (Martin Luter King)

[BelaGalaktickaDamo]

       

Ovaj pas je rođen 24.12.2002. godine.
Rođen je sa 2 noge.


Kada je rođen, naravno, nije mogao hodati, čak ga ni njegova majka nije želela.
Njegov prvi vlasnik isto tako nije mislio da bi mogao preživeti, i on je razmišljao da ga da uspavati.
Ali je onda, njegova sadašnja vlasnica, Jude Stringfellow, ponudila se da bi se htela brinuti o njemu.
Ona je bila odlučna učiti i trenirati ovog malog psića i pomoći mu da počne hodati sam.
Nazvala ga je Faith (Vera).

U početku, psića je stavljala na dasku za surfing kako bi osetio pokret.
Kasnije je koristila kikiriki maslac na kašici kao mamac i nagradu za stajanje i skakanje okolo. Čak i drugi psi kod kuće hrabrili su ga da hoda.
Iznenađujuće, već nakon 6 meseci, kao čudo, psić je naučio držati ravnotežu na svojim stražnjim nogama, i skakati da se pokrene napred...
Nakon istrajnog vežbanja na snegu, naučio je hodati kao ljudsko biće.


Psić Faith sada voli hodati okolo.
Bez obzira gde ide, privlači ljude ka sebi.

Brzo je postao poznat na međunarodnoj sceni i pojavio se u raznim novinama i TV emisijama
Tu je sada knjiga pod naslovom 'S malo vere' koja je objavljena o njemu. Bio je čak kandidat da se pojavi u jednom od filmova o Harryju Potteru


Njegova sadašnja vlasnica Jude Stringfellew odrekla se svog posla nastavnice i planira da psića odvede po celom svetu kako bi prenosila svim ljudima poruku da čak i ako nema savršeno telo, pojedinac može imati savršenu dušu.


U životu će uvek postojati nepoželjne stvari i okolnosti. Da bi se osećali bolje potrebno je samo gledati na život iz drugog smera.
Nadam se da ova poruka donosi sveže i nove načine razmišljanja svima i da će podstaknuti svakoga da ceni i bude zahvalan za svaki lep dan.
Upamtite Vera je stalna demonstracija snage i čudo života!

[Sara]

Draga BGD,da ,nedostajala si nam .
Ovo je mesto, gde ja cesto svracam da se odmorim ,i uzivam .

[Sara]

DOBRO DRVO

Bilo jednom jedno drvo...
Dobro drvo,puno ljubavi za jednog malog dečaka.Dečak je dolazio svakoga dana i vredno sakupljao opalo lišće.I isplevši,lisnatu krunu zamišljao je da je šumski kralj.Peo bi se uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama.Jeo je njegove slatke plodove,jabuke.Dobro drvo i dečačić bi se ponekad igrali žmurke i kada bi se umorio,dečačić bi zaspao u senci drveta.

Mali dečak je veoma voleo drvo.Zaista voleo ga je srcem i dušom.I Dobro drvo je bilo sretno.Ali,vreme je neumitno prolazilo...I dečak je odrastao.Dobro drvo je sada često ostajalo samo.A onda,jednog dana,dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu reče:"Hajde,dečače popni se na mene i poliuljaj se na mojim granama,najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj senci.I budi sretan."
"Ali,suviše sam veliki da bih se peo tebe i igrao se sa tobom,"odgovori dečak Dobrom drvetu. "Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam...Ali,znaš potreban mi je novac.Možeš li mi dati malo para?"
"Žao mi je,"odgovori Dobro drvo "ali para nemam.Sve što imam jesu jesu lišće i jabuke...Ipak dečače,mogao bi da ubereš moje jabuke i da ih prodaš u gradu...Tako ćeš doći do para i biti sretan."I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove jabuke,potom ih odnese sa sobom. Dobro drvo se opet oseti sretnim.
Dugo je vremena opet prošlo,a dečak nije navraćao...I dobro drvo je bilo veoma tužno.A onda, jednog dana,dečak ponovo stiže i drvo radosno zašumori. "Hajde dečače",reče drvo."Uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim granama...I uživaj !"
"Nemam vremena za to,imam previše posla,"odgovori dečak."Želim kuću,u kojoj će mi biti toplo",objasni dečak."Želim da imam ženu i decu i zato mi je potrebna kuća...Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?"
"Ni ja nemam kuću",odgovori drvo."U stvari, čitava šuma je moja kuća...Ali,evo.možeš poseći moje grane i od njih sebi napraviti kuću. I tako ćeš biti srećan." I tako dečak poseče grane Dobrog drveta,odnese ih i od njih sebi sagradi kuću. I Dobro drvo se ponovo osećalo srećnim.
Još podosta vremena prođe,ali dečak nije navraćao. I kada se ponovo pojavio,Dobro drvo je bilo toliko sretno da je jedva bilo u stanju da izusti reč. "Hajde dečače,"pozva ga drvo šapatom. "Dođi i poigraj se."
"Odveć sam star i tužan da bih se igrao,"odgovori dečak."Ali bih želeo čamac,koji bi me odvezao daleko,daleko odavde...Možeš li mi naći neki čamac?"
"Pa poseci moje stablo i načini sebi čamac,"odgovori drvo."Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde i da budeš srećan." I tako dečak poseče stablo Dobrog drveta i načini sebi čamac... i odjedri daleko,daleko. I drvo je bilo srećno, ali ne i presrećno.
Podosta vremena je minulo i dečak se najzad ponovo pojavi. "Žao mi je,dečače," dočeka ga drvo. "Ali zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati...Znaš ne rađam više jabuke..."
"Zubi su mi se istrošili ne jedem više jabuke,odvrati dečak. "Nemam više ni grana,"nastavi Dobro drvo,"na kojima bi se mogao ljuljati."
"Odveć sam star za takve stvari...mislim za ljuljanje na granama,"primeti dečak. "Nemam više ni deblo,"reče Dobro drvo, "na koje bi se mogao uzverati."
"Odveć sam umoran da bih se penjao po drveću,"zaklima glavom dečak. "Žao mi je,"uzdahnu Dobro drvo. "Želeo bih da mogu bilo šta da ti dam...ali mi ništa nije ostalo.Sada sam samo jedan stari panj.Žao mi je zaista..."
"Pa više mi mnogo i ne treba,"uzdahnu dečak. "Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti.Znaš,veoma sam umoran."
"U redu onda,"odvrati Dobro drvo istežući se koliko može."Stari panj baš jeste pravo mesto da se na njemu sedi,sedi i odmori se."Dečak postupi kako mu je rečeno. I Dobro drvo se oseti beskrajno srećnim.

Chel Silverstein

[Sara]

VODONOSINA PRICA

Vodonoša je imao dva velika keramička krčaga. Nosio ih je na obramici okačene na krajevima. Jedan krčag je imao pukotinu dok je drugi bio ispravan, i uvek je uspevao da prenese jednu te istu količinu vode.
Put od izvora do kuće je bio dug i uvek je u napuklom krčagu donosio polovinu sadržaja vode do kuće. Trajalo je to tako pune dve godine, iz dana u dan.
Naravno, zdravi krčag je bio ponosan na sebe kako je do kraja uspešno ispunio obavezu, dok se siroti napuknuti krčag stideo, osećao se poniženo i potišteno, što je uvek ispunjavao samo polovinu obaveza.
Jednog dana nakon dve godine obratio se vodonoši na izvoru:
- Sramota me je, jer voda kaplje iz mene na celom putu do kuće.
Vodonoša mu je odgovorio:
- Jesi li primetio da cveće buja i napreduje samo na tvojoj, a ne na strani drugog krčaga? To je tako zato jer sam ja uvek znao za tvoj nedostatak i uvek sam te podržavao i nosio s te strane. Svaki dan si ih zalivao, kad smo se vraćali. Dve godine uživam u ovom prekrasnom cveću, kojim ukrašavam svoj sto. Da nisi takav, kakav jesi, onda ni ova lepota ne bi ukrašavala moj dom.

Pouka:

Svako od nas ima poneku manu. Svi smo mi pomalo napuknuti krčazi. Ali, ovi lomovi i mane koje su u svakome od nas, čine nam život zanimljivijim ,interesantnijim i vrednijim. Samo trebamo uvažavati svkoga onakvim kakvim jeste i gledati dobru stranu u ljudima.
Ne možemo biti sretni dok ne naučimo iskreno voleti i ne nađemo svoje mesto na svetu. Nema sreće dok ne pronađemo sami sebe!