Najlepše Ljubavne Pesme i Priče

[zvoncica]

NOTTURNO

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Duša je strasna u dubini,
Ona je zublja u dnu noći;
Plačimo, plačimo u tišini,
Umrimo, umrimo u samoći.

Tin Ujević

[zvoncica]

MI SMO SE SRELI

Mi smo se sreli na zvijezdi što se zove Zemlja. Naš put kroz vrijeme u ovaj čas (čas svijetli kao cilj ) stoji za nama dalek, gotovo beskrajan, da smo već zaboravili naš početak odakle smo pošli.
Sada stoji ruka u ruci, pogled u pogledu. Kroz naše ruke, i kroz naše poglede zagrlile su se naše duše.
O kad se opet rastanemo i pođemo na naše tamne putove kroz beskraj, na kojoj ćemo se opet sresti zvijezdi?
I hoće li pri novom susretu opet naše duše zadrhtati u tamnom sjećanju da bijasmo nekada ljudi koji su se ljubili na nekoj zvijezdi što se zove Zemlja?


A.B. ŠIMIĆ

[zvoncica]

ZVIJEZDE U VISINI

Ne ljubi manje koji mnogo ćuti
on mnogo traži, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parče kruva
za gladne zube) on brižljivo čuva
za zvijezde u visini
za srca u daljini.

Ćutanje kaže: u tuđem svijetu
ja sanjam još o cvijetu i sonetu,
i o pitaru povrh trošne grede,
i o ljepoti naše svijetle bijede,
i u zar dana i u plavet noći
snim: ja ću doći, ja ću doći.

Tin

[zvoncica]

OPROŠTAJ S MAJKOM

Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti
i režu mi zjene izlomljene bore...
Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,
a ja čujem tihe, nježne razgovore.


Još jednom, majko, o još samo jednom
tople prste ti u kosu mi uroni,
da osjetim, majko, u tom jutru lednom
žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,


samo jednu riječ utjehe mi kaži,
pa sklopi oko što u beskraj zuri,
osjećam da taj pogled mene traži,
dok niz svelo lice zadnja suza curi.


O, ta bi suza htjela reći mnogo:
poljubac majke što se na put sprema,
i savjet prije no se kaže: "Zbogom..."
nježnu ljubav majke koje više nema!

Danilo Kiš

[zvoncica]

UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog izmeđju prstiju
Budim je zbog riječi koje peku grlo
Volim je ušima treba ići do kraja svijeta i naći rosu na travi
Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovdje
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
Zbog anonimnih riječi trgova budim je
Zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete koja će možda
Biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmjeha u kamenu drugova zaspalih izmeđju dvije bitke
Kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
Moja ljubav puna drugih je dio zore
Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvjek sletjelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama djeteta koju volim
To dijete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud uzalud uzalud uzalud
Je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim
Jer njena usta neće moći da joj kažu
Uzalud je budim
Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
Uzalud je budim
Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pijesku

Branko Miljković

[zvoncica]

OPOMENA

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
Ne ostavljaj me nikad samu
Kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
Duboke i meke
Oči neke
Sasvim obične.

Može mi se učiniti
Da tonem u zvuke,
Pa ću ruke
Svakom pružiti.

Može mi se učiniti
Lepo i lako
Voleti kratko
Za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
Času čudesno sjajnu
Predragu mi tajnu
Koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
Kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
Ponovo sve moje suze teku
Kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
Po teškoj vodi krilom šara
Što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
Neko peva i gorkim cvetom
U neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
Nikad samu,
Kad neko svira.



Desanka Maksimović

[zvoncica]

PO RASTANKU

Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -

reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duše ti samo kad me vidiš seća -

reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


Desanka Maksimović

[zvoncica]

OTVOREN KAVEZ

Nešto se divno dešava s nama,
osjećaš li to i sama?
U nama se pomiču neke granice
što su nas stezale godinama.

I naša ljubav,
ko ptica u kavezu
kad joj otvoriš vrata,
ustreptala gleda u beskrajnu plavet,
i od ljepote strah je hvata.

Već sama pomisao da je slobodna,
da može zaparati visine modre,
kavez joj čini većim od svemira,
većim od njene slobode.

Enes Kišević

[zvoncica]

ZNAKOVI PORED PUTA





1. Nemiri od vijeka
Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drvetâ pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak.

Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

*
Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

*
Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava a ono što je dobro ustostruči se.

*
Video sam otkopane grobove iz petog veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika.

U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili nedovršenim poslom. Čovek treba da nestane bez traga.

*
Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću nego gleda i oseća dublje i stvarnije.


*

Čini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.

*

Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč.

*

U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži, ima nečeg naročito ružnog. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe; možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć.

*

Bojati se ljudi, znači činiti krivo Bogu. Strah od ljudi možda i potiče otud što smo se nekad ogrešili o božiji princip. Čovek u kome ima živa duša ne bi, logički, trebalo da se boji ljudi ni ičega ljudskog.

*
U noći ima uvek straha, kao vlage, nekad više nekad manje. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo, ponekad nas samo trenutno prođe, kao jeza, a ponekad mu otvorimo sami dušu i puštamo ga da gazi i hara kako hoće.

*
Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao — da ćemo se probuditi, jecajući.

*
Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.

*

Ponekad čovek preživljuje takve stvari, da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego i čudo; jedno ponovno, radosno rođenje po naročitoj milosti viših sila.

*

Kod unutarnjih borba koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! — Ni predaje, ni ustupanja! A pre svega, što kažu u Bosni: ne veži tugu za srce!

Biti uvređen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi, a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan još nije: umreti. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom, teško bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da ,,da pusti rđi na se''. Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodušnost. Izdržati trenutak, a već idućeg časa čovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveći i najsigurniji osvetnik.

*

Božija pravda se retko javlja. I to je sreća za ovaj svet, jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu žrtvu i sve živo što se slučajno našlo u njihovoj blizini. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom, potpuno i posvudašnje. Onda bi se pod silnim, ravnomernim i istovremenim pritiskom sve čestice držale u ravnoteži. Ovako, javljajući se retko, mestimično i na mahove, ona je isto što i orkan, kataklizma i tragedija.

*
U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno.

*
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.

*
Zavist ljudi, to je gnev bogova.


Ivo Andrić

[Pitija]

Ponavljam se ali moram reći Zvončici..Hvala! Predivno odabrano.Ti stihovi nose toliko ljepote u sebi a mi smo zaboravili uživati u njima.

[zvoncica]

Molim, molim, i drugi put...
Stvarno više trebamo čitati poeziju.

Pa iako je izbor proizvoljan, i prema sklonosti, ipak sam se malo moram priznati držala "antologijskih naslova"...

ček, sad sam se sjetila Baudelairea i njegovog splina pariza....obožavam moderniste, koji su to bili vjetropiri...

[zvoncica]

SUGLASJA

Sva Priroda hram je gdje stupovi živi
Izrjecima mutnim ponekad se glase:
Kroz šume simbola čovjek probija se
I pod njinim prisnim pogledima živi.

K'o odjeci kad se iz daleka spoje
U jedinstvo mračno, duboko bez kraja,
Silno poput noći i sunčeva sjaja,
Dozivlju se zvuci, mirisi i boje.

Jedini mirisi su ko put dječja svježi,
Slatki k'o oboa, k'o polja zeleni,
-Drugi od sveg jači, bujni iskvareni,

Kao stvar se šire što u beskraj bježi:
Mošuš, ambra, tamjan te izmirna plave
Ćutila i dušu, ushite im slave.

Charles Baudelaire

[zvoncica]

ČOVJEK I MORE

Uvijek ćeš, Slobodni, nježno voljet more!
U beskraj prostrtom njegovome valu
Dušu svoju gledaš kao u zrcalu,
A duh tvoj još gorče sakriva ponore.


Ti voliš roniti u grud lika svoga,
Grliš ga očima, rukama, u svome
Srcu se veseliš šumorenju tome,
Sred tog bučna jada, divlje silenoga.


Tajanstveni, tamni, vi ste obadvoje,
Čovječe, još nema mjere tvog bezdana;
More, ti sakrivaš bogatstva neznana,
Tako strašno tajne vi čuvate svoje!


Ipak, eto, tu su stoljeća bezbrojna,
Da se vi bez grižnje, nemilo borite,
Umiranje, pokolj, tako vi volite,
Borioci vječni, braćo nespokojna!

Ch. Baudelaire

[zvoncica]

HIMNA LJEPOTI

Stižeš li sa neba il iz vječnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Ljepoto! I dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.

U tvom oku sunce ulazi i sviće;
Ko olujno nebo ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, djecu čini jakom.

Iz bezdana kroči il sa zvjezde pade?
Uz tvoj skut se Udes moto ko pseto;
Nasumice rasipaš radost i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A Porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ožareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svjetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Dahtavi ljubavnik povijen pod dragom
Sliči smrtniku što miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, zar je bitno,
Ljepoto! grdobo grozna i prokleta!
Ako mi tvoj pogled, osmjeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Svijeta!

Bog ili Vrag? Anđeo ili Sirena,
Zar je bitno, činiš li- o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena!-
Svijet manje odvratnim dok nam dani traju!

Ch. Baudelaire

[BelaGalaktickaDamo]

IMA LI RAJA I PAKLA

Neki general, odeven u sjajnu vojničku odoru i naoružan do zuba, uđe u hram te svešteniku postavi pitanje postoje li raj i pakao.

"Ko si ti?" upita ga sveštenik. "Da nisi možda vojnik? Pa koji bi te plemić hteo u službu s takvim lopovskim licem."

General se na to razbesni i uhvati za mač, a sveštenik još doda podrugljivo: "Gle, pa ti imaš mač, sigurno je zarđao i tup, ne možeš me njime raniti."

General, crven od gneva, izvuče sablju, spreman da svešteniku odrubi glavu, kad mu ovaj reče: "Eto vidiš, ovde se otvaraju vrata Pakla."

Shvativši poruku, general se pokloni i zahvali svešteniku, a ovaj mu na to klimnu i reče: "Eto vidiš, ovde se otvaraju vrata Raja."