Najlepše Ljubavne Pesme i Priče

[BelaGalaktickaDamo]

Zdrawo poslednja bajko....
 
Link

[Sara]

DUSA

Zasto places ,draga ,svu noc i dan ceo .
Izgubljena sreca jos je uvek sreca !
I taj jad u dusi sto te na nju seca ,
To je jedan njezin zaostali deo .

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko .
Sreca nikad ne mre ,ni onda kad mine .
Taj eho kog jedva cujes iz daljine ,
To jos ona zbori u tebi duboko -

U samotne noci ,kad zalosno sume
Reke pune zvezda ,gore pune sena ...
Do sluha ta pesma ne dopire njena ,
No dusa je sluti ,cuje ,i razume ...


J.Ducic





PESMA ZENI

Ti si moj trenutak ,i moja sen ,i sjajna
Moja rec u sumi ,moj korak i bludnja ,
Samo si lepota koliko si tajna ,
I samo istina koliko si zudnja .

Ostaj nedostizna ,nema i daleka -
Jer je san o sreci vise nego sreca .
Budi bespovratna ,kao mladost,neka
Tvoja sen i eho budu sve sto seca .

Srce ima povest u suzi sto leva ,
U velikom bolu ljubav svoju metu ,
Istina je samo sto dusa prosneva,
Poljubac je susret najveci na svetu .

Od mog prividjena ti si cela tkana ,
Tvoj je plast suncani od mog sna ispreden ,
Ti bese misao moja ocarana ,
Simbol svih tisina porazan i leden.

A ti ne postojis nit si postojala ,
Rodjena u mojoj tisini i cami ,
Na suncu mog srca ti si samo sjala ,
Jer sve sto ljbimo stvorili smo sami

J.Ducic



KRAJ

Hocu u tvom srcu ,posle tamnih jada ,
da ostavim jednu nostalgiju dugu ,
Pa sve kada prodje ,da se secas tada
Sa bolom nasrecu ,s radoscu na tugu .

Hocu moja ljubav ,kad sve jednom padne ,
Da u tebi umre ,kao u dan sivi
Sto mre grmen ruza ,miris koji dadne ,
To je bolna dusa koja ga nadzivi .

I kad ovi dani za svagda prohuje ,
I kad opet htednes cuti moje ime ,
Hocu da se ono u tvom srcu cuje
Ko sapat poljupca i uzdisaj rime .

J.Ducic

[Sara]

PESMA O KERUSI

Jutros rano gde strn sumi lupka ,
gde se beli trska u guguti,
sedmoro je ostenila kucka ,
sedmoro je ostenila zuti .

Do u sumrak grlila ih nezno
i lizala niz dlaku sto rudi,
i slivo se mlak sok neizbezno
iz tih toplih materinskih grudi.

A uvece ,kad zivina juri
da zauzme motke ,il prut jak,
izasao je tad domacin tmuri
i svu stenad potrpo u dzak.

A ona je za tragom trcala ,
stizala ga kao kad uhode...
I dugo je ,dugo je drhtala
nezamrzl povrsina vode .

Pri povratku ,vukuc se po tmini
i lizuci znoj s bedara lenih ,
mesec joj se nad izbom ucini ,
kao jedno od kucica njenih.

Zurila je u svod plavi ,glatki ,
zavijala bolno za svojima ,
a mesec se kotrljao tanki
i sakrio se za hum u poljima .
-------------------------------
Nemo ,ko milosti il srece ,
kad joj bace kamicak niz breg ,
pale su i njene oci psece
kao zlatni sjaj zvezda u sneg.

S.Jesenjin

[BelaGalaktickaDamo]

Tragično a istinito Saro




A onda, već jednom ozbiljno
razmisli Šta znači i umreti
i gde to Nestaje Čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
NIŠTA NEĆEŠ RAZUMETI.
Groblja su NAJCRNjI VAŠAR
i Tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš PONEKAD POTREBU,
da malo krišom zađes
U NOVE SLOJEVE RAZUMA?
U susedne budućnosti?
Objasnicu ti to nekada
ako me tamo Nađes.
Znaš šta ću ti učiniti:
POKVARIĆU TI IGRAČKU,
KOJA SE ZOVE BOL
ako se budes Odvažio.

Miroslav Antić

[BelaGalaktickaDamo]

Kad smo bili veliki

1.

Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako luckasti,
šmrkavi i lajavi,
ludo smo izmišljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati,
i bili smo zmajevi.

Igrali se piljaka
sa najlepšim zvezdama.
Crtali smo svetlošću
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smešan odgovor
na sva tužna pitanja.

2.

Od juče smo ozbiljni.
I odjednom - čudno:
kao da smo zgrčeni,
Kao da smo stali.

Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.

Prvi put smo veliki,
a prvi put - mali.

I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom, izgleda
ništa nije za nas.

Nevešti smo. Zbunjeni
u rođenoj ulici.

Zalutali zauvek
u ogromnom Danas.

3.

Kad smo bili veliki
do kuća, do drveća,
do tornjeva, planina
i do ptičjeg leta,
u džep nam je stao dan,
u zenicu okean,
i stala nam još u dlan
polovina sveta.

Od juče smo ozbiljni.
To nas je i sludilo.

Umesto da letimo,
na zemlju smo pali.
Odjednom se oko nas
sve strašno probudilo.

Prvi put smo veliki.
Prvi put smo mali.

Miroslav Antić

[Sara]

       

[Sara]

KORINTSKA HETERA

Krilata bozice moja ,hajdmo u doba ono ,
Kad Helagabala Avgust vladase bogatstvom Rima.
Hajdmo u cvetne zemlje,gde Tibar veselo sumi
I sedam podnozja ljubi ,nezno se grleci c njima .

Sa ravnog Marsovog Polja ,goneci kocije zlatne ,
zadocnjen zuri se kvirit i u grad umoran stize ,
frkcu umorni konji i lake kocije lete ,
I po glatkome drumu vihor se prasine dize .

Ponoc je odavno pala i mesec na nebu svetli ,
A pomorandza slatka mirise u samoci -
I Rim pociva mirno .Pokasto bahat se cuje ,
To straza liktora bludi i klice po tavnoj noci .

Stubovi Kapitola i gordi Panteon s njima ,
Ko crne ogromne mase dizu se u nebo gore,
I Tibar jasnije sumi .No blizu foruma samog ,
U hramu Izide blede ,zvuci se veseli hore.

To Helegabala Avgust saisku bozicu slavi ,
I snjime pretori silni .Kraj carskog njegovog trona ,
Na koplja naslonjeni ,cetiri Sarmata stoje ,
Ko slike titana mracnih ,ko tuzne statue Krona .

A nize ,kraj carskih nogu ,pod vencem pitomih ruza ,
Na stepenicama zlatnim korintska hetera sedi ,
Ona je podigla oci i strasno Avgusta gledia,
I plamen ljubavi blista sa njenih obraza bledi.

Veselje vri i bruji ...I zmedju stubova drevnih
Gomila razvratnih zena sa divljim krikom se viju,
Svileni peploni njini po podu mramornom pali ,
Sto sobom stidljivost cednu i zenske lepote kriju .

No ko je taj bledi mladic ,sto tako usamljen sedi
Na pustoj terasi hrama ?On ,zeljan vecernjeg mira ,
Bledo ,visoko celo ,na stub je pritiso hladni ,
Na kolenima svetli srebrna i zvucna lira .

U cvetu mladosti prve ljubljase Iponik Helu ,
I jutro zivota njinog radost je krasila stedro ,
Na glas ljubavi njine ozive priroda cela ,
I sinje ,duboko more .i nebo ,plavo i vedro .

Na cvetnoj obali morskoj oni su sedeli cesto
U svetle vecere majske .Sa tavnih korintskih gora
Vetar je mirisnim dahom mrsio njihove vlasi ,
I oni slusahu s ceznjom sustanje mirnoga mora .

Ko crne njihove vlasi ,tako se i zele njine
Pletose u jedan venac .Pod burom detinje strasti ,
Podobne majskom cvecu ,oni se svijahu druzno ,
Pijuci iz zlatne case nevine ljubavne slasti .

Ah ,nikad nebeska ljubav ne nadje za lice svoje
Cistije ogledalo od njinih nevinih dusa ,
Svetle ko kapi morske ,a nezne ko slatki uzdah ,
Sto ga Psihija draga sa trajnimtrepetom slusa.

No svanu i dan zalosti .U tihi Korintski zaliv
Stigose jednoga dana sinovi gordoga Rima.
Sa galijama svojim .A kad se kretose dalje ,
Uzese i lepu Helu,i hela otide s njima .

Da je kiparis crni pokrio ognjiste njeno ,
Iponiku bi bilo svetlije i lakse tada,
Al on je pruzao ruke na sinje ,daleko more ,
Lijuci na vreli pesak suze ljubavnih jada .

Tamo ,kuda je nekad sa Helom bludio srecan ,
Sada je s bezumnim bolom klicao njeno ime ,
On je sedeo samac na pustoj obali mora ,
Gde je u svetle noci i Hela sedela s njime .

No ipak ne bese samac .Pogruzen u bolu svome ,
On zvucnoj pokloni liri sve zvuke mladosti vrele ,
On je prstima svojim iz njenih srebrnih zica
Izvio carobnu pesmu u slavu nevine Hele .

I s lirom i tugom svojom ostavi poljane rodne ,
I vale Jadranskog mora zdraveci zvucima setnim .
Iponik u Rim se krete .I ,evo,usamljen sada
On sanja o daljnoj zemlji i njenim poljima vetnim .

U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste ,
Gde stoje spomeni vecni za rane njegovoj dusi ,
On cuje potmuli ropot Jegejskog sinjeg mora ,
I vidi jato galeba sto nad njim s kliktanjem kruzi .

I struja ljubavi prve obuze njegove grudi ,
I zarki ,cudesni zapali njegovo lice .
On dize visoko celo i kose zabaci bujne ,
I strasno,nesvesno ,divlje udari u njena zice .

I zvuci jeknuse blago i jace i jace grme ,
I rasprstase se silno pod svodom mracnoga hrama ,
Zacudjen dize se Avgust i baci k terasi pogled ,
Gde zvuci zvone i jece i bleda caruje tama .

Prestade veseli sapat izmedju stubova drevnih ,
I polupijane zene jurnuse do carskog trona .
Jer grozni ,prorocki zvuci grmnuse nad njime silno .
Ko tutanj podzemlja mracnog ,ko uzvik gnevnoga Krona -

I ,zatim .tise i tise,jecahu srebrne strune ,
I premirahu bolno i tiho njihovi glasi ,
Kao molitva cista ,ko uzdah nevine duse .
Il ko poslednji jauk ,s zivotom koji se gasi .

Hetere rukama kriju sve tajne lepote svojih ,
I kao plasljvo stado zbile se u gustu tamu ,
Jer ,osecahu tad u cudnom ovom casu ,
Prisustvo najviseg oca u mracnom ,razvratnom hramu .

A kada poslednji udar oglasi svodove hladne ,
Zenski ,ocajni vrisak prolomi tisinu nemu ,
Korintska hetera lepa ugleda sviraca bledog ,
I po stepenicama svetlim bezumno polete k njemu .

Iponik poznade Helu .Kraj kipa Izide blede
Ona u bolu pade ...U hramu tisina vlada ,
Cetiri sarmata snazna pridjose trupini njenoj ,
I bledo mrtvacko lice sa togom pokrise tada .

Klice veselo galeb nad plavom pucinom mora ,
I mirta sladosno sumi pod nebom zarkoga juga -
I pesma odnekud grmnu .Uz udar srebrnih struna ,
Izvesno leventa neki pozdravlja srdacnog druga .

V.Ilic

[BelaGalaktickaDamo]

    

I, tako, bez reda,
mladost uvija mirom, snegova i leda,
I, tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me ceka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i davna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
preliću život naš, zorama Fruških gora.
I tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strašnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.
Miloš Crnjanski

[BelaGalaktickaDamo]

   NOĆ LjUBAVI

Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.

Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog
što je Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al` u nođ mesec kad sidje ubavi,
Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.

Vladislav Petković Dis

[BelaGalaktickaDamo]

Da te ne volim, kako možeš reći,
Kad sam na tvojoj strani protiv sebe?
I zar nisam na tvoju misleći
Zaboravio svoju bit zbog tebe?
Ko tebe mrzi, zar mi mrzak nije?
Na kog se mrštiš, smešim li se njemu?

Kad me pogledaš mrko, najradije
Padam tog trena u tugu golemu.
Koju vrlinu ja poštujem svoju,
A da je odveć gorda da ti služi?
Duša mi voli svaku manu tvoju
I pod pogledom tvojim ko rob tuži.
Mrzi me, znam da voli one, mila
Što vide; a ja prepun sam slepila.

Shakespeare



Hodi. Ostavi sve što je za nama.
Neka naš susret pokrije minute,
Velike misli po kojima ćute,
Gde život ide ko jesen granama.

Ponoć i sunce odjek su menama.
Zavoli sebe kroz nesreće krute
I mene s njima. Nek Lepoti pute
Pokaže mladost dok je još sa nama.

Osmehom dušu i rane zakloni.
Zapali čula. Neka srce tako
Predje u usne ko Vetar u zvuke.

Nek trenut ovaj i bol što nas goni
Rasklopi nebo i utuli pako:
Poljubac, ko smrt, ne vidi jauke.
Vladislav Petković Dis

[BelaGalaktickaDamo]

Deca se vole

Deca se vole,ljube se stojeći
Po kapijama noći
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih
Ali deca kad se vole
Baš ih je briga da li ih ko vidi
Jer tu su samo njihove senke...

Treperave u noći
I koje izazivaju kod prolaznika
Bes,prezir,smeh i zavist....

Deca kad se vole nisu ovde ni za koga
Tada si dalje odavde nego što je noć
I mnogo dalje nego što je dan
Ona su
U zaslepljujućoj Svetlosti prve Ljubavi.

Žak Prever

[BelaGalaktickaDamo]

NIRVANA

Noćas su me pohodili mrtvi,
nova groblja i vekovi stari;
prilazili k meni kao žrtvi,
kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
sva usahla, bez vala i pene,
mrtav vetar duvao je s gora,
trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
mrtvih duša, i san mrtve ruže,
noćas bila sva mrtva proleća:
i mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
mrtva ljubav iz sviju vremena,
zaljubljeni, smrću zagrljeni,
pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
svoju senku sve što imađaše,
sve što više javiti se nikad,
nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
mrtvo vreme s istorijom dana,
tu su bili poginuli zraci;
svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
pogled koji nema ljudsko oko:
bez oblika, bez sreće, bez jada,
pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
padao je na mene i snove,
na budućnost, na prostor daleki,
na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
nova groblja i vekovi stari;
prilazili k meni kao žrtvi,
kao boji prolaznosti stvari.

Vladislav Petković Dis

[BelaGalaktickaDamo]

POHVALA VATRI

I

Ona nema nikoga
osim sunca i mene.

II

Ona se ukazuje lutalici
ukazuje se lukavom
ukazuje se zaljubljenom .

Ništa nije izgubljeno u vatri
samo je sažeto .

III

Na krajevima vatre
predmeti koji ne svetle
niti se nečim drugim odlikuju
traju u tudjem vremenu .

Ptica koja sama čini jato
iz nje izleće .

Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti .

Branko Miljković



O moje Sunčano poreklo, ta potonula krv
Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica
Neka se zemlja razvenča sa suncem
Žica od vode, prodenuta kroz uši, bolja je nego crv
Otišao...

Izašao na vrata kojih nema
U svim vodama, zeleni psi me traže .
Ovde niko ne dolazi, odavde niko ne odlazi,
tople laži poljubaca zakopa u pesak ova pustinja
gde se sprema krvožedna tišina
koju svojom ljubavlju hraniti treba
u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra
iz čijeg ramena čudovišne ptice vire .
Ruko, ispružena prema drugoj obali, kloni
Ako smo pali, bili smo padu skloni
Ovde je noć što se životu opire!
Branko Miljković

Sunce


Ovo će se neizvesno kretanje završiti
Suncem. Osećam to pomeranje juga
U svom Srcu. Majušno podne se ruga
U kamenu, varnica što će osvetliti

Zvezdani sistem mog krvotoka.
A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
Uteha nam ne treba. To trajanje se ruga
Pretnji crnog i otrovnog nekog soka.

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Maker slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem mog krvotoka!
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
Maker slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori
Nad pretnjom crnog i otrovnoh nekog soka.

Branko Miljković

[BelaGalaktickaDamo]

   "Dragi prijatelju, Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti. Želi ti sve najbolje Branko P. S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti. Ponoć je. Doviđenja. Branko" Pretposlednje pismo B. Miljkovića P. Džadžiću iz Zagreba, mesec dana pred smrt...

[BelaGalaktickaDamo]

Previše sam gresan da bih bistrom vodom ruke umio
Da sakrio bih lice pred tvojim okom što me bodrilo.
I mislit ću na tebe onda kad mi svane sudnji dan
Mislit ću na ljubav koje nikad nisam bio dostojan
Nisam bio dostojan.

Ni ove dvije duše što nam je Bog povjerio
Umjesto da se ljube ja sam i to iznevjerio
Izdao sam te izdala si me
Bolje nismo ni zaslužili
Ni ove dvije duše što nam je Bog povjerio...

Koliko sam blesav toliko sam spreman gubiti
Nauči se od mene to što nikad ne smiješ postati
I mislit ću na tebe onda kad mi svane sudnji dan
Mislit ću na ljubav koje nikad nisam bio dostojan
Nisam bio dostojan.

http://www.youtube.com/watch?v=vEvZrv-nyhM&feature=related


Kao da se vrime zaplelo u švere
Ni lita ni zime ne dotiču mene
Sta je svit otkad znan da više tvoj ne mogu bit.

Jer niman postole da u njima krenem
Kroz tvoje snove da te usnama prenem
Da ti dan sve dare duše moje
Sve najbolje što znan, sve najbolje...

I sve ću priživit, na sve san friži spreman
A moran se mirit što te neman.

I sve ću priživit, na sve san friži spreman
A moran se mirit što te neman.

Šta je svit otkad znan da više tvoj ne mogu bit.

Jer niman postole da u njima krenem
Kroz tvoje snove da te usnama prenem
Da ti dan sve dare duše moje
Sve najbolje što znan, sve najbolje.

I sve ću priživit, na sve san friži spreman
A moran se mirit što te neman.

I sve ću priživit, na sve san friži spreman
A moran se mirit što te neman, što te neman .


Gibonni