I kiše su pale kao one noći dok sam te ljubila
Zadnji let za pariz srce me vodi
Spremam u torbu sva sjećanja
I vrijeme je stalo u tvome krilu dok sam te ljubila
Zadnji let za pariz srce me vodi
Do tvojih usana.
------------------
Ja ti prilazim tiho nježno polako
Šapućem riječi dvje
Ipak sam shvatila tebi se vratila
Zauvijek -------
Aleksandar Ivanović - Leso
Pismo prijatelju (dva dana pred smrt):
"Dolazi jesen, pa zima ... sa maglom, sa kišama, sa mećavama. To je njihova obavezna pratnja. A kad stignu, zateći će kod mene: bolest, siromaštinu, brige. To je opet moja obavezna pratnja ... mozeš misliti kako će to biti zanimljiv prizor kad se obije pratnje uhvate za ruku i zaigraju oko mene vrzino kolo ... A dva sina treba poslati na studije. Drva treba nabaviti za nas troje koji ostajemo ovđe. I dužan sam. I uopšte, cijelog života ne uspjeh da odgonetnem tu, za mene nerješivu, zagonetku: kako, na pošten način, ne štedeči trud i dajući uvijek kvalitetan učinak, zaraditi dovoljno za život. Od svih mnogobrojnih puteva koji vode ostvarenju toga cilja, ja sam, izgleda, izabrao onaj jedini pogrešni... Ne znam imaš li kakve mogućnosti da mi pomogneš... u nevolji sam pa rekoh: da ti se požalim. Jer, čovjek se žali prijatelju."
'Tu nedavno opet sam sreo onu ridju jesen na keju pod mojim prozorima,duz sirokih pepeljastih plocnika zatrpanih liscem.Prva mi je pomisao bila da izvadim kartu za 'Panoniju ekspres' i pobegnem.Raznosac mleka,postar,moja tasta i jos neki,znaju za tu moju iznenadnu i neocekivanu slabost : U jesen uvek nestanem iz Novog Sada.Cinim to zato sto se svakog novembra kao po nekom smusenom pravilu ponovo zaljubljujem u stari most pod tvrdjavom,u lavirint krivudavih sokacica oko Matice srpske i Temerinske pijace,u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka,u jednu violinu kod 'Marosa' ili dve violine kod 'Stolca' - i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice,za ovu uzurbanost prolaznika,za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na bulevaru i na sarenilo izloga koji krupnim cetvrtastim ocima zure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.
Vi verovatno znate sta znaci : zaboraviti mnogo sebe na nekom uglu,duz nekih drvoreda,pod nekim prozorom...Znaci : Ostati ovde zauvek.
I,neka to izgleda neverovatno i romanticno,znaci : secati se cak tamo na Sen Zermenu malog bifea 'Lovac' iza 'Dnevnika' ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine ili u betonskoj vrtoglavici Manhatna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.
Jednom su me pitali : Zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad.Nisam umeo da odgovorim.Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom : Nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo.
Vi dodjete na salter sekretarijata unitrasnjih poslova i podnesete prijavu.Uruce vam komadic hartije na kojem pise da ste od jutros Novosadjanin,a poslovno suvoparna sluzbenica zaboravi da vam uz ljubazan osmeh kaze : 'Dobro dosli u Novi Sad,sto hiljada prvi ili sto hiljada dvadeset prvi sugradjanine...'
Na prilazima,drumom koji se uliva u siroke i tesne,razrovane ili zatravljene ulice,zuta tabla obavestava,vrlo zvanicno i suvo,da ulazite u glavni grad Vojvodine.I vi udjete u njega,a gotovo niko vam i ne procita u ocima sta ste to jutros sobom doneli.Dospeli ste vozom,sa jednim polupraznim koferom,kao ja pre sedam godina.Ili kamionom,pretrpanim namestajem.Stigli ste po potrebi sluzbe,ili u zelji da nesto pocnete iznova...
I tesko vam je danima i mesecima.Kazu vam : Svet je ovde zatvoren u svoje sobe.Kazu vam : Svet je ovde prizeman. I vi danima i godinama pokusavate da odete,a ne primecujete kako se penjete iz prizemlja i ulazite pod nepoznate krovove.
Od prvog trenutka pokusavate da odete.Rode vam se deca,zavrse se neki ratovi u svetu,svemirski brodovi opisu hiljade kilometara zutih puteva po tamnim nebeskim prostranstvima,a vi pijete svoje pivo na terasi hotela 'Putnik' i ponavljate svoje napamet nauceno : 'Ove jeseni svakako moram otici...svakako moram otici...'
Bio sam pre desetak dana na groblju.Svratio sam slucajno,u prolazu,i sve do ovog trenutka,do ovih recenica,nije mi bilo sasvim jasno zasto sam onamo isao.Sad mi se cini da znam.Lutao sam alejom velikana i stazama onih drugih,onih koji nista nisu znacili za istoriju Vojvodine.
Da li je i jedan od njih na svom prvom koraku kroz Novosadske ulice znao da ce ovde zauvek ostati?
Jednom su me pitali zasto volim ovaj grad.I danas to ne umem da odgovorim.Samo ponekad,kad je ovakva novembarska jesen sa mnogo lisca duz pepeljastih trotoara na keju,cini mi se da je sa najdrazim gradom kao i sa najdrazom zenom : Hteli smo da pobegnemo da ne bismo jos vise,ko zna po koji put,dodali nesto vrtoglavo na vec vrtoglavu gradjevinu svojih najtoplijih intimnosti.'
Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me
i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me
i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj
i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da sve zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj.
I nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja cu sigurno doći.
Sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže tko me čekao nije-
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi-
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo, znat ćemo
kako preživjeh vatru kletu.
Naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svijetu...
Konstantin Simonov _________________ једном се живи, али вечно!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu Ne možete glasati u ovom forumu
