SPASENJE
Idi na stranu Prethodni  
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati
www.OBJAVE.com forum » SVETA ZNANJA
Pogledaj prethodnu temu :: G :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Nosferatu
Majstor


Pridružio: 12 Apr 2010
Poruke: 1024

 Poruka Poslao: 21 Jul, 2011 21:28 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Sta li je navelo ove petlove da razdvoje zeceve?


Link
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
rale
Mistik


Pridružio: 09 Nov 2008
Poruke: 1283

 Poruka Poslao: 15 Avg, 2011 19:18 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

О Богопоштењу и Богоодбачености

Књига о Јову и Пјесма над пјесмама су најтајанственије књиге Старог Завјета.
Од тумачења на Књигу о Јову може се саставити цијела библиотека. Нека од њих се одликују високим врлинама и дубином богословске мисли. Ипак код оних, који читају Књигу о Јову и њену егзегезу остаје осјећај некакве нејасне недовољности, осјећај онога да је овдје нешто недоречено и нешто важно скривено под текстом, као под вањском корицом књиге.
Црквено предање свједочи да је ову књигу написао цар и пророк Соломон. За нас је то изузетно важно, она је за нас нит Аријадне која показује пут у подземном лавиринту гдје путник, отварајући једна врата, и, крећући се испреплетеним, као чипке, ходницима и степицама, на крају крајева нађе се у ћорсокаку.
Према нашем мишљењу Пјесма над пјесмама и Књига о Јову - то је историја душе у два стана: богоопштења и богоодбачености. Што јача љубав према Богу, тиме је страшнија мисао о вјечном губитку Бога; када Бог постаје унутрашњи живот човјека, онда се прекида богоопштење и чак само страх да се изгуби, претварају му се у пакао, непознат свијету.
Књига о Јову и Пјесма над пјесмама то су два пола религиозног живота, и између њих лежи поље страшног напора. То је проживљавање душе, која созерцава у свом постојећем стању и перспективи вјечности раја и пакла. На почетку књиге говори се о праведном животу Јова, али то је вањски, горњи слој, најосновније је да је његова душа била заокупљена љубављу према Богу, слично Суламики из Пјесме над пјесмама. Према древним тумачењима, под ликовима младожење и невјесте у Пјесми над пјесмама подразумјевају се Божаство и човјечија душа. У овој књизи постоји следећа епизода: ноћу младожења дозива кроз врата своју невјесту, он одуговлачи на својој ложници, а када отвори врата двориштна, онда види да тамо већ никога нема. Она у тузи тражи свога младожењу по улицама и трговима града. Ноћне страже је хватају, свлаче је, туку и он се једва отима из њихових руку. Егзегети виде у овом искушење невјесте. Ноћ патње и увреде, одлазак младожење - богоодбаченост, згуљен, свучен, одбачен -знак губитка свега видљивог, борба са мрачним силама, које вребају душу, ране и понижења, које трпи због њих душа али најстрашнија мука за невјесту то је помисао да ју је младожења престао вољети и да ју је оставио заувијек.
Кад читамо Књигу о Јову нас задивљује неразумљиви психолошки контраст: Јов, храбро и мужевно као мученик који је примио искушења која су му послата, почео је одједном да проклиње свој живот, да ропће и да се правда пред Богом. Најгоре што је могло да га задеси већ се збило, шта још треба да изгуби Јов, зашто не примити смрт с молитвом на уснама, као што су примали преведници и пророци? Зашто је овај спор човјека са Богом морао ући као неразумљива поука у Библију? Неки тумачи да би "оправдали" Јова "труде се да припишу његовим пријатељима, који бесједе са њим, формални, правни и чак прагматички однос према Божанству. Али нама се такви закључци чине тенденциозни и да уопште не произилазе из текста. Напротив, говори Јовових пријатеља су узвишени и прекрасни, било који савремени богослов могао би само позавидјети орловском лету њиховог богомишља и љепоте ликова и поређења које су они употријебили надахнутом религиозном поетичношћу њихових ријечи; они су одушевљени надом у милосрђе Божије и баш зато убјеђују и умољавају Јова да принесе Богу покајање, да би се удостојио опроштаја. Јов им одговара, али се ствара утисак да он не схвата, као да их не чује својим срцем, да он, Јов и његови пријатељи стоје на двије духовне површине, раздвојене огромним растојањем.
Оци су рекли: "Блажен је онај ко чита Пјесму над пјесмом - он је ушао у олтар храма, ако је схватио његов тајанствени смисао". Цар Соломон је у својој младости преживио висока стања богоопштења и боговиђења. Пјесма над пјесмама - то је пророчанство, али у исто вријеме и откривење које је сам преживио. Ипак је богоопштење овога блиставог израиљског цара било трагично и неочекивано прекинуто. Библија шкрто и нејасно говори о томе шта је искрварило Соломонове срце (3. Цар 11, 3). Послије изградње храма Јахве-овог, који су назвали свјетским чудом и љепотом (Израиља) Јерусалима, Соломон је подигао идолске незнабожачке храмове за своје жене - странкиње и сам је присуствовао демонским ритуалима. Сада је од такође искуствено -очигледно преживио стварну богоостављеност, у животу губитак благодати. Ако би с њега скинули царски вијенац и учинили од њега последњег роба у властитој његовој кући онда би и то била ситница пред мукама душе, која је изгубила највећу од ризница и, сјећајући се своје пређашње љубави, гори дан и ноћ у црном пламену.
Према предању, цар Соломон се дубоко покајао пред Богом и било му је опроштено. Тугом овога покајања и тихом меканом свјетлошћу Божанског опроштења озарена је друга Соломонова књига - Еклизијаста, као његово предсмртно завјештање. Ова књига личи на последње зраке сунца које залази за хоризонт. Дакле, Соломон је преживио висину богоопштења, која се у Пјесми над пјесмама упоређује са пењањем на врх Ливана, и дубину богоостављености коју је спознао прије Соломона можда само Адам.
Далеко смо од помисли да је Јов лик самог Соломона. Али хоћемо да кажемо да је он био нарочито близак Соломоновој души кроз унутрашња преживљавања, нама недоступна.
У животу Јова ми видимо три периода: период када је он заузимао висок положај у својој земљи (у црквеној химнографији њега су називали царем); период искушења: губитак дјеце, имања, губа (лепра), прогон из града и, најзад богоостављеност; и трећи: завршни период - вријеме награде за праведност и вјерност у искушењима.
У животу Соломона ми такође можемо истаћи три периода: блистави почетак царовања, када је Соломон као што се може видјети у Псалмима, представљао симболички лик Месије по својој светости и мудрости, вријеме градње храма у Јерусалиму, када се он успињао степеницама духовног храма према вишим созерцањима и озарењима, када је његово срце пјевало пјесму над пјесмама. Други период - смрт прије смрти, отпадање од Јахвеа, губитак онога, кога је он волио највише на свијету. Пет стољећа прије Соломона пророк Валаам је рекао: "Пророк пада али очи његове виде" (24, 4). Соломон је у својој богоостављености видио себе покривеног наслагама губе, душу поражену гријехом која се разлаже, као труп, видио је последице своје издаје Бога: царство искидано, слично одјећи на дијелове, дванаест племена која су мачеве окренули једни на друге, разрушени Јерусалим и пепео на мјесту гдје је стајао храм који је он саградио. То је било сиромаштво страшније од биједе Јова. Соломон је, сједећи на златном трону, видио изгубљено царство, народ који умире од глади и Јерусалим спаљен гријехом његових царева.
У свом велељепном дворцу, који се такмичио са дворцима Египта и Вавилона, он је преживљавао оно, што Јов на гомили смећа, који су збацивали са зидова тврђаве - Јов, кога су жива јели црви. То , нијесу биле физичке муке већ ужас богоостављености. Најниже је пао првоанђео, онај који је био најближе Престолу Божијем. Према митској висини Пјесму над пјесмама можемо у ликовима замислити као јаму безданицу, на чије је дно пао пророк који је издао Бога. Какве је снаге било потребно покајање да би се Соломон поново могао родити, да би орао који се претворио у црва, поново добио своја крила? Свето Писмо о томе чува тајну али ћутљиви вапај Соломонове душе, као сијевање ноћних муња озарује странице Књиге о Јову. Овдје нема позајмица, осим једне те исте трагедије богоостављености, мада њени узроци нијесу исти. Овдје је близина духовних преживљавања. Свети Јован Златоусти каже: "Са Христом је у паклу добро". Овдје је пакао представљен као нешто вањско у односу на душу човјека, као мјесто свеукупности патњи, које може искусити човјек, чија душа уз све то припада Христу.
Јов је живио у љубави с Богом, та љубав је била сакривена тајна његовог срца, за коју нијесу могли знати чак ни његови пријатељи: схватати је може само онај који ју је сам преживио. Прве ударе Јов је примио непоколебљиво, као стијена налете буре, или стијена удар страшних таласа. Јов је био усред свијета самац, као што су усамљени сви који воле Бога, но изгубивши све и сва, он је у свом срцу остао с Богом, као морепловац, изгубивши брод и путнике ипак је сачувао драгоцјени камен ради кога је он предузео своје даље путовање. Али је затим услиједило страшније искушење, унутрашње, који нису видјели други - то је богоостављеност или страх пред богоостављеношћу. Шта је богоостављеност тешко нам је схватити, као што је тешко схватити шта је то паклена мука.
Пјесма над пјесмама даје нам неки кључ за тајну, мада као њене мучне нејасне сјенке; у њој се љубав Бога и душе упоређује са љубављу младожење и невјесте. Сав живот усредсређен за невјесту њеном младожењи, она му је дала сво своје срце без остатка и одједном види да је младожења напушта и можда заувијек.
Тада се њена љубав претвара у крик бола, она говори: "Зашто си престао да ме волиш, шта сам ти урадила, зашто ме остављаш?" и то није самооправдање. То је бол и крик срца. Говор Јова - крик је душе, увријеђене болом љубави, ужас растанка са вољеним без кога је смрт боља од живота. Ми видимо како Јов тражи одговор: Зашто је Бог ставио њега на дно понора, пред пријетњом вјечног растанка? Али не тражи он толико одговор и објашњења колико Самог Бога, без Кога не може да живи. . .
Јов не негира свој гријех као нешто присутно код свих људи уопште, али он не налази у себи онога гријеха који би могао прекинути ово мистично, богоопштење, љубав Божија најзад од њега. Не налази да се може повратити изгубљено његовим трудом. Он би хтио да види свој гријех и преступ да би га било којом жртвом искупио; он их тражи поштено и мученички, али не налази, баш као што не налази гријеха који би превагнуо ранију љубав Бога према њему, а лагати живоме Богу он не може. Но ставивши маску, чак маску смирења, без ње је немогуће видјети лице Бога. Овдје је посебан метафизички трагизам: не кошмар Соломоновог пада у гријех, већ трагизам личне праведности, у суштини безизлазан, јер Јов не може жртвовати правду ради љубави и љубав ради правде. Јов је јуначки издржао најтежа искушења као доказ своје љубави према Богу, али сада у новом унутрашњем преживљавању богоостављености или пред њеним ужасом ова иста искушења могла су му се учинити као охлађење божанске љубави према њему, ово поднијети он већ није могао. Зато су ријечи Јова -безумље љубави, то је плач Суламите код њеног растанка са младожењом. Велика туга и велика радост су ћутљиви, зато су ријечи пријатеља, ма колико биле дивне само оптеретиле Јова. Суламиту не могу утјешити њене другарице већ лице младожење. Угледавши га, Суламита заборавља све - и говор својих другарица и своје сузе и саму себе. Дешава се теофанија - Бог се јавио Јову. "Ја сам чуо Њега, а сада Га видим". (Јов 42, 5), говори праведник. То је Богојављење, не одговор на ријечи Јова, већ на љубав његова срца. Бог му се јавио - не с тим да разријеши недоумице у свјетлости Божанства, ако су нестале без трага, као сјенке, већ да увјери Јова у своју вјечну љубав, то је ново Богојављење - одговор на ова мученичка питања Јова, одговор Бога: " Ја сам с тобом". Губавац Јов сједи на ђубришту, али Бог невидљиво пребива са њим. И зато му се то мјесто чини као трон, лепра - царска одје
_________________
једном се живи, али вечно!!!!!!!!!!!!!!!!!!
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
rale
Mistik


Pridružio: 09 Nov 2008
Poruke: 1283

 Poruka Poslao: 15 Avg, 2011 19:20 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Nastavak.
И зато му се то мјесто чини као трон, лепра - царска одјећа, а црви златни украси на њему. Јов у ћутњи пажљиво слуша Бога.
Господ исцјељује Јова, враћа му богатство, продужује његов живот, али то све је само свједочанство да су се вањска искушења свршила. Све милости дате су брзо не толико за самог Јова, колико за праведнике пријатеље да би се они увјерили у његову важност.
Господ говори Јововим пријатељима, да трже његове молитве за себе пошто је Јов праведнији од њих. У чему се састојао гријех Јовових пријатеља? То је био више гријех не као преступ, већ као несавршенство: јелен не треба показивати пут орлу који лети небом; јелен може пролазити кроз шумски честар и горе, али орао их лако прелијеће. Јовови пријатељи са њиховом идејом праведности и узвраћања нису могли схватити како један порив љубави пред Богом може бити драгоцјенији од вањске праведности, праведности закона. И зато ова казна треба да им покаже њихово несавршенство у најглавнијем и открије им тајну у Јова.
Један егзегета је рекао: "Књигу о Јову треба читати кроз сузе". Ми бисмо додали: не кроз сузе о Јову, већ о нама самима, о томе како је у поређењу са озареном пламеном душом Јова, мрачна и празна наша душа.
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/TajnaSpasenja/tajna_spasenja10.htm
_________________
једном се живи, али вечно!!!!!!!!!!!!!!!!!!
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
rale
Mistik


Pridružio: 09 Nov 2008
Poruke: 1283

 Poruka Poslao: 18 Avg, 2011 20:28 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Архимандрит Рафаил (Карелин)
ТАЈНА СПАСЕЊА


Религиозна осјећања интелигенције

Мистика - то је љубав човјечје душе према Живоме и Личносноме Богу. У мистици нема закона пошто се љубав јавља души као бесконачна унутарња слобода, тамо нема узрочно-посљедичних веза, тамо се Бог прима као једини живот, а губитак Бога - као смрт. Магија је покушај да се одреде закони духовног свијета и кроз знање тих закона, укључујући себе у асоцијативне симболе, бројеве и имена, имати могућност утицаја на духовни мир. Према стилу мишљења, магија је ближа од мистике памети научника, и зато су многи од њих падали у магизам, на примјер, Крукс, Фарадеј, Бутлеров, Флоренски и др. Они су хтјели да изуче и класификују у складу са навикнутим за њих истините научне спознаје феномене духовног свијета и као резултат тога нашли су се у заробљеништву окултно-демонског свијета. Други научници, рационалисти, стапали су Божанство са свијетом, њихова религија је била вјера у разумност васељене, у надахнутост саме материје, страхопоштовање пред непознатим; дугим ријечима, пред самим стваралачким процесом спознања. Према мишљењу Ајнштајна, бити научник јесте умјети се дивити. Овдје се религиозно осјећање замјењује са индивидуалним надахнућем тражења.
Код научника, који су више умјетничке природе, религиозно осјећање се замијенило усхићењем, устројством и појавама видљивог свијета са елементима естетског преживљавања: Бог, свијет и ја - то је једно. То је јавни или сакривени пантеизам. Тако на примјер, Тејар де Шарпјен, истакнути научник, палеонтолог и свештеник - Језуита, описује случај када се налазио у експедицији: није имао вина и хљеба за обављање мисе, па је раним јутром, попевши се на брежуљак утонуо у созерцање природе и зору као литургију, а излазак сунца схватио као јављање Христа и тајну Причешћа. Овдје се јасно брише граница између Цркве и свијета, Божанства и његове творевине, сакралне и профористичке вањске. За такве људе сав космос je литургијски организам. Мисија Цркве је продуховљење васељене, а овдје саму Цркву растачу и као да је топе у хаосу неосвећеног.
Обично такви научници уносе у религију дух секуларизације. Горди ум говори: "Или Бога нема, или ако Он постоји, ја сам Његов дио. Научницима су упућене ријечи Спаситеља: "Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај имање своје сиромасима и хајде за мном" (Мт 19, 21). Чувши ове ријечи, младић се растужио и отишао од Христа. Најамник треба не само да учи, већ што је далеко теже - да поново учи. Тако, на примјер, преподобни Арсеније Велики, најобразованији човјек кога је цар изабрао за васпитача своје дјеце, говорио је да не зна чак ни азбуку оне мудрости којом владају монаси у пустињи.
Мало издвојено међу научницима стоје психолози; они боље од других схватају немоћ науке да објасни психу човјека материјалним факторима, а у исто вријеме, они који сматрају себе вјерницима, прихватају религију кроз призму психологије. За њих је религија одређени програм у кога човјек треба да се укључи, а молитва, нешто слично аутотренингу, аутосугестији; њену вриједност не негирају, али суштину не схватају, духовни свијет као свијет других бића и духовне супстанце за њих практично не постоје, Религија је за њих оптимално психичко стање, добар начин самозаштите од стресова и потреса, извор трпљења, нада за вријеме болести, мир у часу смрти, а гдје је живи Бог - неизвјесно је. Зато су неки од таквих психолога склони да гледају на религију и њене заповијести, обреде и ритуале као на лијек посебно потребан за слабу, поремећену психу, и религија се примјењује у свези са таквим појавама као што су психоанализа, хипноза и медитација.
Неки од њих иду још даље и спремни су тврдити да су низ психолошких обољења, наркоманија и алкохолизам не само субјективни процеси, не само раслабљена подсвијест, већ и продор у демонски свијет.
Понекад психолози сматрају aскeте вриједним материјалом за самоанализу, али у цјелини религија за њих има духовну, а не душевну вриједност: што је виши идеал коме тежи човјек, то је способнији да живи у екстремним условима савременог свијета. Јасан примјер овакве двојности је академик Павлов. Иако носи крст, врши религиозне обреде, узима и благослов од свештеника, он у исто вријеме даје сагласност да ступи у чланство англиканског атеистичког друштва под називом "Рационалист", под изговором да религију сматра потребном за људе одређеног психолошког састава, "слабе конституције". Религиозност своје жене Мендељејевљеве кћерке, он прати, према његовим ријечима, са "грозним осјећањем".
Хронична болест интелигенције је духовна гордост; она се обично крије под лажним ријечима о достојанству човјека. У ствари, овдје је ријеч о издвајању себе у неку елиту, о кићењу својим интелектом, и ниједан се интелектуалац неће озбиљно упоредити ни са сељаком, ни са занатлијом нити са оним који стоји на нижем образовном нивоу. Напротив, под овим ријечима о достојанству скрива се супарништво и неутољива жеља за престижом. Често се чује од интелектуалаца: "Како ја могу стајати у храму поред некаквих старица и неугледних људи!" Ријетко ће који сликар рећи да је његов сабрат талентованији од њега, ријетко ће се који композитор сложити да је неки други изразио дубље таму човјечијих осјећања од њега, ријетко који пјесник не сматра себе "супер пјесником" данашњице; ријетко који глумац не подсјећа да је његов гениј остао до сада непризнат у свијету. Ако такав човјек не увиди у себи ову страшну болест реално, не увиди да се, како и он сам тако и остала "елита", која галами о достојанству човјека и служењу народу, баве из осјећања супарништва и љубоморе најподлијим интригама, сплеткама, блате један другог; ако не дође до чуда - сагледавања, не бљеска, већ прашине својих страсти, таквих људи као што су Бодлер, Иго, Брјусов, Блок, Андреј Бели и Метерлинк - онда ће његова религиозност примити демонски карактер. Зато и није чудо што су припадали тајним демонским сектама.
Јерес има обично два узрока. Први - лажни мистични поглед, када човјек не очистивши се од гријеха, не обуздавши своје страсти, не смиривши своју гордост, тежи према виђењу духовног свијета, и овдје се слично сусреће са сличним; горди дух човјека улази у додир са гордим духом злобе. Други узрок јереси је гордост разума, коју бисмо назвали интелектуалним простаклуком-
Ако, пак, ови људи који себе сматрају елитом и чак себи изаберу духовника, онда му они ријетко потчињавају своју вољу; они ће га питати о духовном животу, постављати казуистичка питања, трудити се да изненаде својим знањем, одговорима на његове савјете и благослове. И ускоро ће се то завршити тиме што ће њихов духовник махнути руком и рећи: "Радите шта хоћете!" пошто је туђа воља непробојан зид. Или ће пак они сами закључити да их њихов духовник не схвата пошто је за њих непросвећен човјек, а послушање - то је болест која смета њиховом узлету. Човјек сматра самог себе критеријумом истине, и на основу својих знања и представа, веома ограничених а искривљених, почиње да решава метафизичка питања у смислу да се метафизички свијет може обујмити човјековом мишљу. Он не схвата да је метафизички свијет свијет другог бића, других категорија, да се у везу са тајном може ступити само кроз страхопоштовање према тајни. Истинско знање шири код човјека хоризонте његовог незнања, а овдје је духовна болест: човјек не зна своје незнање и најсмјeлије говори о ономе што није видио и постигао.
Међу члановима јереси тешко је наћи стварно интелигентне људе: али чак и код најерудитивнијег научника и блиставог философа, ако не буде хришћанин у своме свакодневном животу, ако не почне вршити јеванђељске заповијести, а хоће да спозна духовни свијет силе свога ума, истина ће исклизнути као зрак из рупе, која хоће да га ухвати.
Рационалистички јеретици јављали су се због тога што у коначним и ограниченим покушавали обухватити и одредити неограничено, а у ствари, остали су при маштаријама свога ума. Гордост ума манифестује се у лажном осјећању слободе. Један интелектуалац је говорио да му је ближе гностичко "јеванђеље", него јеванђеље које је прихватила Црква. Узрок овога он сам није могао разумом објаснити, али је ипак рекао главно: кад читам канонско јеванђеље, осјећам се Божијим робом. Овдје је у питању трагично несхватање онога да кроз Божије робовање човјек престаје бити роб гријеха и да благодаћу Божијом добија слободу, а демон лажну слободу.
Све велико се обавља у тиховању. Тајна тиховања је мало разумљива за савременог интелектуалца, који се родио и живи у свијету ријечи. За њега тиховање није пуноћа оног другог живота, и кога ријеч није јака да изрази; за њега је ћутање гробна пустош. Интелектуалац је увијек бучан, он мало личи на генератор који људима даје свјетлост, али и буку. Мисао на то да нема шта да каже, за њега звучи као пораз. Један од узрока зашто интелектуалац ријетко посјећује цркву, или је уопште не посјећује, по његовим ријечима, је у томе што са "нашим свештеницима културан човјек нема о чему да разговара". Интелектуалцу је неразумљиво то да је свештеник вршилац тајни, а тајне су живот за човјечију душу; он хоће да свештеник буде образовани водич по храму.
_________________
једном се живи, али вечно!!!!!!!!!!!!!!!!!!
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
rale
Mistik


Pridružio: 09 Nov 2008
Poruke: 1283

 Poruka Poslao: 18 Avg, 2011 20:30 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Nastavak
Када је познати духовни писац Е. Посељанин изгубио вољену жену и пријатељи му савјетовали да напусти свијет и оде у манастир, одговорио је: "Ја бих оставио свијет, али ће ме у манастиру послати да радим у коњушници". Не знамо какво би послушање дали том човјеку, али је тачно осјетио да ће се монаси у манастиру потрудити да укроте његов дух, да би се из духовног писца претворио у духовног дјелатеља.
Истински духовни живот скрива се од свијета. Како је то тешко онима који покушавају да освоје свијет својим талентима! Ми не говоримо да је то немогуће, - ми говоримо да је то тешко...
Сада ћемо прећи на други дио интелигенције, на онај који се бави политиком и управом. Религија је заснована на поштеном служењу истини, политика на прагматизму, умијећу да се извуче корист из свих околности. Религија подржава поновно рођење личности, ослобођење личности од колективног ропства, од терора заједнице, од онога духа свијета који спречава људе да се клањају Богу умјесто златном телету.
Религија кида паучину друштвених односа дужничких обавеза и поставља као свој циљ оно што се налази ван граница земаљског бића. Политика и управљање убијају личност, тамо су интереси државе, фирме, канцеларије, и др. Уз то су интереси потпуно земаљски и утилитарни - они остају и учвршћују се у борби у којој побјеђује најјачи, Поштена политика је она за коју је поштење корисно; поштено управљање је оно коме нарушавање правила може пријетити банкротом.
Овдје се добија чудна двострукост: политике обично иступају са позиција морала, оне сматрају моралност корисном за очување државних структура, оне исказују лојалност у односу на религију, а истодобно њене заповијести сматрају необавезујућима за себе, јер је за њих служење држави или корпорацији циљ који је обујмио њихове снаге, циљ који они сматрају најважнијим. Може се рећи да су они религиозни у том смислу што се користе религијом. Најчешће су то људи који су, уствари, индиферентни према питањима религије; границе религије, правдољубивост, непоштеност, љубав према непријатељима нису у складу са начелима борбе за престиж. Плод овога је да се општечовјечанско увијек жртвује појединачном. Зато религија таквих људи, ако она уопште постоји, има углавном декларативни карактер. Религија - ми имамо у виду хришћанство -захтијева од човјека да говори истину, да буде праведан чак и према својим супарницима; међутим, како политика и управа дијеле свијет на "своје" и "туђе", таква подјела је крај религије.
_________________
једном се живи, али вечно!!!!!!!!!!!!!!!!!!
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Prikaži poruke iz poslednjih:   
www.OBJAVE.com forum » SVETA ZNANJA
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati Sva vremena su GMT + 1 sat
Idi na stranu Prethodni  
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15
Strana 15 od 15

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu

Neke srodne teme
 Teme   Odgovori   Autor   Pogledano   Poslednja poruka 
Nema novih poruka SVA VAŠA PITANJA ZA ADMIN-a I UREDNIKE 899 Dušan 287749 03 Sep, 2011 15:36 pm
Starcy Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Da li je 1.maj samo praznik rada ? 1 rade1969 5771 02 Jun, 2011 00:33 am
oversoul Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Deset Božijih Zapovesti- PRVA ZAPOVEST 90 Vera Bojičić 35171 12 Apr, 2011 22:48 pm
Giba Pogledaj zadnje poruke
Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati ZORAN IZ ZEMUNA - Čitaocima koje to zanima (2008.) 2294 Vesna 1702940 08 Nov, 2010 01:48 am
Vesna Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka PRAKSA III - Najzahtevnije vežbe - samo za veoma iskusne 423 talerman 97968 16 Feb, 2010 19:50 pm
valen Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Sposobnost razlikovanja istine od lazi 36 MEDUZA 17383 14 Avg, 2009 08:18 am
spirit Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Dijeta.....liječi li uzrok ili samo poslijedicu? 8 Ana 6077 23 Feb, 2009 19:26 pm
Ana Pogledaj zadnje poruke
 
 
Home | Add to Favorites | Mapa sajta
 
 




Solaris 1.11 phpBB theme/template © 2003 - 2005 Jakob Persson (readme)(forumthemes/bbstyles)

Powered by phpBB © 2001, 2002 phpBB Group
Prevod by CyberCom