Katarza
Idi na stranu Prethodni  
1, 2
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati
www.OBJAVE.com forum » ČUDESNA BIĆA I SVETOVI
Pogledaj prethodnu temu :: G :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
zvoncica
Mesija


Pridružio: 09 Jan 2009
Poruke: 4073

 Poruka Poslao: 25 Jan, 2010 15:53 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Dečki, inače - osim mog gornjeg hajdučkog spama- vaše su priče: super!
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
rale
Mistik


Pridružio: 09 Nov 2008
Poruke: 1283

 Poruka Poslao: 06 Feb, 2010 20:31 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Научио син да игра фудбал. најбоље у крају а и шире.
Играо је фидбал свим срцем,чак је заиграо у првој лиги,али никако да оде у ту обећану земљу.
Полако је почео да губи наду да ће икад отићи.
Године су пролазиле,прошла и тридесета и он више није имао снаге да се бори.
Увидео је да он није ниучему био довољно добар шта би га одвело у ту обећану земљу.
Видају ћи повреде које му је труд донео узео је да чита једну књигу.
И гле чуда. Читајући ту књигу он је сазнао да он има Оца,који је за њега платио пут у једну другу обећану земљу.
Све што је требало да ради је да воли све људе.
Учинило му се да би у томе могао да буде добар, а и није толико велика конкуренција.
Реши он да крене у ту обећану земљу у којој тече мед и млеко.Јесте да тамо мало њих иде али обећана земља је обећана земља.
Успех је успех па ма какав био.
_________________
једном се живи, али вечно!!!!!!!!!!!!!!!!!!
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
zvoncica
Mesija


Pridružio: 09 Jan 2009
Poruke: 4073

 Poruka Poslao: 06 Feb, 2010 22:08 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Bravo Rale...ponekad nije teško zabiti važan gol, nekad doista čovjek to i napravi a da ni sam ne zna kako i šta ga je snašlo, a kamoli zašto...ali svatko ima svoja stremljenja i ponekad je doista teško prozrijeti što je jednom čovjeku cilj, da bi se osjećao uspješnim. Naravno, ne mislim samo na konvencionalne vrijednosti, već na one male tajne, nedostižne snove koje svi ljudi imaju u svojoj srži: savladati nesigurnost u razgovoru, nacrtati jednom nešto što će druge ostaviti bez daha, skočiti bungeejem, preći preko mosta otvorenih očiju, zaroniti u crnu dubinu nakon napada morskog psa...to je ono što nas učvršćuje na putu da budemo dobri. I uspješni Very Happy
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
sneguljica
Hodočasnik


Pridružio: 25 Okt 2009
Poruke: 578

 Poruka Poslao: 07 Feb, 2010 14:01 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Zvoncica
Bravo Rale...ponekad nije teško zabiti važan gol, nekad doista čovjek to i napravi a da ni sam ne zna kako i šta ga je snašlo, a kamoli zašto...ali svatko ima svoja stremljenja i ponekad je doista teško prozrijeti što je jednom čovjeku cilj, da bi se osjećao uspješnim. Naravno, ne mislim samo na konvencionalne vrijednosti, već na one male tajne, nedostižne snove koje svi ljudi imaju u svojoj srži: savladati nesigurnost u razgovoru, nacrtati jednom nešto što će druge ostaviti bez daha, skočiti bungeejem, preći preko mosta otvorenih očiju, zaroniti u crnu dubinu nakon napada morskog psa...to je ono što nas učvršćuje na putu da budemo dobri. I uspješni


Ee, u pravi si Zvoncice, male stvari cine coveka ispunjenijim...velike stvari nam se ne dasavaju cesto ...to drzi ali i prodje, a sitnice zivot znace.

Pozz
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
zvoncica
Mesija


Pridružio: 09 Jan 2009
Poruke: 4073

 Poruka Poslao: 07 Feb, 2010 17:20 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Upravo tako Sneguljice...ono šo se meni čini velikim, nekome je nezamjetno. Nekome na primjer ništa ne znači kad most prođe otvorenih očiju, brzinom od 80 km/h ali mom prijatelju, kad to napravi i to brzinom od 40 km/h to je kao da je osvojio himalaju. kao što meni znači, svaki puta kada otplivamu moru do te granice gdje se ne vidi dno, a da ne spominjem da skočim u tamno more, bez dana i onda se praćakam...to su naši peaks! I mogu ti reći da je moj frend nakon što je prošao most bez zatvorenih očiju, uspio napraviti korijenite promjene u svom životu, koje se višestruko vide isplatljivim! Napokon je krenuo u susret svojim snovima, preselio se u LA, gdje ima odličan posao i živi napokon onako kako je sanjao cijeli život....

Ja još krzmam i ne dam se...branim se time da niti jedan ribar ili pomorac me nije shvatio pogrešno. Kad jednom pogledaš zvijeri u oči i preživiš - to zapamtiš za cijeli život. Svatko ima svoje vrhunce, a samo pravi prijatelji razumiju njihovu dubinu...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
sneguljica
Hodočasnik


Pridružio: 25 Okt 2009
Poruke: 578

 Poruka Poslao: 08 Feb, 2010 18:00 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Zvoncica
Ja još krzmam i ne dam se...branim se time da niti jedan ribar ili pomorac me nije shvatio pogrešno. Kad jednom pogledaš zvijeri u oči i preživiš - to zapamtiš za cijeli život. Svatko ima svoje vrhunce, a samo pravi prijatelji razumiju njihovu dubinu...


Shvatam tvoju ljubav perma moru, dubinama...i meni su te i slicne stvari usla u srce odavno i ne izlaze uopste.
Sada su okolnosti drugacije i nemam toliko vremena za njih...ali bice.
Plivanje u moru do granice gde se nevidi dno... i skijanje na planini punoj zimske svezine su stvari koje me najvise vracaju nasoj lepoj iskonskoj prirodi i cini mi se da tu najasnije vidim njenu energiju i lepotu.

Pozdav
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Zosim
Majstor


Pridružio: 16 Sep 2008
Poruke: 1072

 Poruka Poslao: 16 Feb, 2010 16:07 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

nastavak priče...

BOŠKO

Kao i većina momaka njegovog uzrasta, bio je zaludjen za fudbal. Medjutim, od svih njih on se bitno razlikovao: dok su oni samo maštali i pričali o fudbalu Boško je aktivno trenirao. I to ne bilo gde nego u jednom od najslavnijih klubova u državi.
I povrh svega Boška je bio talenat od kojeg se očekivalo da zablista jednog dana i proslavi boje svoga kluba. Kako su to stručnjaci voleli da kažu za kafanskim stolom: - Mali je obećavao. Stoga su polagali velike nade u njega.
Specijalnost su mu bili slobodni udarci. Imao je nogu kakva se radja jednom u sto godina, ako ne i redje.

Majka mu je bila neprimetna, uvek u senci oca koji je bio vojno lice, naučen da dominira i komanduje. Imalo je to i svojih dobrih strana. Zahtevni otac je od malena naučio Boška disciplini, pogotovu onoj telesnoj. Svaki dan je ustajao u isto vreme, sat mu nije trebao za budjenje i odmah potom bi radio fiskulturu da ojača telo. Čeličenja radi tuširao se hladnom vodom.
Ubrzo je kontrolisao svoje telo kao da je automat.
Otac ga je kao vojni starešina učio i naučio da je snaga u jedinstvu, da je najvažnije da pažljivo odabere sebi drugare i da se onda oslanja na njih. Podsmevao se naporima onih koji su hteli kao pojedinci da prodju kroz svet i život. Tvrdio je da od toga nema ništa.
Kada bi pričao o ženama otac je uvek citirao jednu te istu Ničeovu rečenicu: „Žena je odmor ratniku“. Ni u stvarnom životu nije imao ništa više od toga da pokaže svom sinu jedincu.

Kada je Boško počeo da trenira fudbal već je bio oformljen kao sportista. Još na tom uzrastu bio je svestan značaja timskog rada što je bio san svakog trenera. Uz to posedovao je i svu neophodnu mentalnu čvrstinu. Svi preduslovi da izraste u pravog asa bili su tu.


Boško je na trening uvek išao pešice. Dvadeset pet minuta pešice od stana do stadiona.
Imao je osamnaest godina, sitne mladalačke brkove koje je revnosno brijao.
Kako je počela škola te godine skoro svakog Četvrtka je na putu do stadiona sretao jednu devojku koja ga je zbunjivala. Bila je neobično lepa jer je imala taj pitom i u isto vreme divlji pogled. Nekad bi mu se činila kao ljubičica, a nekada kao kaktus. Stidljivo su razmenjivali poglede u mimohodu. Tek negde na proleće počeli su i da se javljaju jedno drugom kratkim „zdravo“. Toliko puta je hteo da je zaustavi i progovori još koju reč sa njom, da joj uroni u oči, ali ona je uvek nakon onog kratkog pozdrava ubrzavala korak i žurno se udaljavala.

Da je umeo da definiše zaljubljenost znao bi da je već odavno zapao u to stanje. Umesto toga on se čudio zašto mu san teško dolazi na oči, zašto preskače obroke, zašto mu često smeta buka njegovih drugara, a prija samoća. Popustio je na treninzima. Svi su primetili da je pomalo rasejan. A on se čudio zašto ga po prvi put u životu telo ne sluša, već kao da ima svoju volju.

Bio je početak Juna. Sve je još uvek upućivalo na veliko obećanje leta. Penjao se kaldrmisanom ulicom ka stadionu kada je začuo graju sa zgrade kojoj se približavao. Zastao je zaprepašten. To je bila muzička škola. Na trećem spratu jedna učenica je prelazila iz učionice u učionicu pažljivo se krećući po zubu na spoljašnjem zidu zgrade. Zub nije mogao biti širi od petnaestak centimetara, a na fasadi nije bilo ničega za šta bi se u krajnjem slučaju mogla uhvatiti. To što je radila bilo je suludo, pogotovu što su se djaci iz obe učionice nagurali na prozore i svojom drekom i dovikivanjem joj odvraćali pažnju.
Prilikom poslednjih nekoliko koraka svi su se začudo umirili da bi po uspešnom prelasku sve eksplodiralo od vike i urlika. Prepoznao je i devojku koja je izvela tu vratolomiju. Dok su je uvlačili na ciljnom prozoru u učionicu i ona je njega uhvatila krajičkom oka.

Sutradan mu je klupski prijatelj ispričao za dogadjaj iz muzičke škole.
- Zamisli, jedna ludača je za opkladu prešla iz jedne učionice u drugu šetajući na trećem spratu po fasadi školske zgrade kao da je pauk. Direktor je naravno saznao za tu ludost i kaznio je ukorom iz vladanja.
- Otkud ti znaš za to?
- Sestra mi je ispričala. Ona ide tamo u školu. Druže moj, današnje ženske su poludele! Ne znaju šta će od sebe.


Nekoliko nedelja kasnije, po završetku školske godine, dogovorio se sa društvom da odu na Adu, na kupanje. Voda u jezeru još uvek nije bila pretopla što je čeličnim momcima odgovaralo. Na dogovreno mesto došla je i Tea, sestra bliznakinja, ona iz muzičke škole, i sa sobom povela drugaricu Milenu. Da, onu Milenu! Pauka.
Upoznala ih je. Konačno su stajali jedno pred drugim. Izgledala je pitomo i milo, s obe ruke je držala Heseovog „Demijana“, kao da grli knjigu.
- Zdravo!
- Zdravo!
Nisu mogli da rastave poglede.
Ostali primetiše: -Jel se vas dvoje poznajete?

Dan je bio ispunjen igrom, kupanjem, šalama i naravno muško-ženskim zadirkivanjem. Predveče su momci otišli na trening, a devojke za njima da ih gledaju.
Pred kraj treninga trener ih je ostavio da vežbaju slobodne udarce i otišao na kratko do kancelarije. Čim je otišao medju njima je nastalo neko meškoljenje i ubrzo je izbilo na videlo da se radi o opkladi.
Boško je bio izazvan. Ako pogodi sa jedanaest metara sastavnicu prečke i stative onda Tein brat plaća piće celom društvu, a ako promaši onda Boško plaća. U suštini, njih dvojica su se borila oko toga ko će dobiti pravo da se udvara Mileni, samo su to predstavili kao opkladu u piće. Bilo je jasno: ko izgubi ispada iz trke i još celo veče časti društvo.

Vrtlog strasti zahvatio je i devojke. Izmamili su im obećanje da će pobednik dobiti i poljubac od njih.
Ali onda Boško neočekivano drsko upita Milenu:
- A šta ako dva puta uzastopce pogodim sam ćošak okvira gola?
- Dobićeš dva poljupca.
- Ako pogodim tri puta uzastopce?
- Dobićeš tri poljupca.
Svi su se smejali kao ludi.
- Šta ako pogodim pet puta uzastopce?- Boško je bio uporan.
- Dobićeš pet poljubaca.
Opčarao ga je sjaj njenih očiju. A tek smeh, njem smeh mu se poput zmije penjao uz kičmu. Nije mogao da zamisli da izgubi nešto tako lepo.
- A šta ako pogodim šest puta? Licitirao bi on tako do sutra, ma...sve dok bi znao da broji, samo da ne mora da odvoji pogled od nje ali drugari ga prekidoše.
-Hajde, bre, dosta sa tim, ato te devojka poljubi pet puta već ste uradili celu predigru...šta imaš još da pitaš posle toga.
Raskalašno su se smejali ali tada Milena izjavi:
- Za šest pogodaka biću tvoja.
Svi za trenutak zamukoše od iznenadjenja, a onda počeše da urlaju, zvižde i zavijaju kao čopor gladnih vukova.


Boško oseti da su mu dlanovi vlažni. Okrenuo se, uzeo loptu, poljubio je i pažljivo stavio na belu tačku sa koje se izvode penali. Tein brat je kredom obeležio desnu sastavnicu stative i prečke.
Boško se odmakao nekoliko koraka od lopte, a onda se se sav uvukao u sebe, tražeći najveću koncentraciju.
Neko šapnu: - Gle sada kada promaši prvi šut, a toliko je licitirao.

Boško se borio protiv drhtanja nogu. Obuzela ga je slabost. Dizao se i bodrio u mislima. Sve čemu ga je otac naučio sada je bilo na ispitu. A ulog je bio preveliki da bi smeo i da pomisli na poraz. Posle kratkog zaleta opalio je po lopti i ona je pogodila mesto obeleženo kredom. Svi poskočiše od oduševljenja. Milena mu je aplaudirala.
Dodaše mu drugu loptu. Opet sve isto. Šut i lopta opet obrisa tačku obeleženu kredom.
I opet oduševljenje.
Treći i četvrti put sve isto. Svi su već poludeli od uzbudjenja. Bodrili su Boška da nastavi. Ko se god tada našao na stadionu prišao je da gleda predstavu. I trener se vratio na teren i posmatrao sve iz pozadine.
Na redu je bio peti šut. Oseća je kako mu se telo trese. Vid mu se maglio. Na sve moguće načine tražio je put za sebe kroz tu maglu, sakupio je snagu, kratak zalet i peti šut obrisao je tačku obeleženu kredom.

Drugari ga zaskočiše sa svih strana. Napraviše živu piramidu. Jedva se izvukao ispod gomile telesina i odmah, sav ponosan, potražio njen pogled. Ali tamo je ugledao neku drugu Milenu. Ozbiljnu, hladnu, distanciranu. Osmeh je nestao sa njenog lica. Kao da joj više nije prijao njegov uspeh.
Bez onog svetla u očima izgledalo je kao da gleda kroz njega.

Boško je odgurnuo drugare.
Oni mu dadoše šestu loptu i ponovo obeležiše ćošak gola kredom. Svih prethodnih pet lopti bilo je uredno složeno ispred njih i na svakoj mala bela pega od krede kao neoborivi dokaz njegovog umeća.
Kao i svaki put do tada, Boško je poljubio loptu i pažljivo je stavio na tačku za jedanaesterce.
Duboko je udahnuo. Drugari iz tima su ga bodrili zagrljeni, Tea je držala ruku preko usta. A onda nastade tajac. U daljini se čuo gradski autobus.
Prvi put Boško se osetio snažnim, moćnim, bistra pogleda, jasna uma, nesalomivih nerava.
To je bio osećaj dostojan bogova. Bacio je brzi pogled krajičkom oka na Milenu i video njen bledi izraz lica.
Odlučan kao nikad do tada poleteo je ka lopti. Svima je zastao dah.
Lopta je, kao ispaljena iz topa, proletela tik uz stativu i odletela daleko iza gola.
Promašio je!

Nisu mogli da poveruju. Gromoglasan uzdah odjeknu stadionom. Promašio je!
A onda drugari potrčaše, oboriše ga na zemlju i stadoše bezdušno skakati po njemu kao da je džak krompira. Čupali su ga za kosu i uši, udarali pesnicom u stomak, šamarali i pljeskali po glavi.
-Some jedan, našao si kada ćeš da promašiš...šta je nisi imao muda? Kada je bilo najpotrebnije noge ti zakazale...i ti hoćeš da budeš neki fudbaler...sakri se u mišju rupu,
...hrabra moja kukavice...- i sve u tom smislu.

Dok su ga onako ugruvanog i poniženog pustili devojke su otišle. Bez reči. Možda su se i javile ali kako bi ih mogao čuti dok je bio pod torturom.
Istuširao se u svlačionici, zakazao kafanu za naredno veče i pobegao. Trebalo mu je da bude sam. Da preboli sve što mu se desilo. Kod kuće se uvukao u krevet, pokrio preko glave i samo je želeo da zaspi, da zaboravi...da zaboravi!

Posle nikakvog sna, u kojem je još sto puta preživeo jučerašnje dogadjaje, ustao je za novi dan. Dok je oblačio pantalone osetio je u zadnjem džepu pare. Posegao je za njima zbunjen jer tu obično ne drži pare.
Umesto para tamo je zatekao istrgnuti list iz knjige „Demijan“, dva puta nemarno presavijen i na njemu na brzinu ispisanu poruku.
To ga je Milena pozivala da u Petak naveče dodje na naznačenu adresu. Zurio je u njem potpis.
-Šta je sad to trebalo da znači?
Šta god bilo, srce mu je snažno poskočilo u grudima. Dobro je...dobro je!
Nije bio živ do Petka.
Našao je adresu bez problema. Parkirao je motor i skinuo kacigu. Pre nego što će pozvoniti primetio je da su vrata kapije odškrinuta. Ušao je u dvorište i zatvorio vrata za sobom.
Zamislio se nad tim. Pozvonio je na vrata vrlo lepo uredjene kuće. Nije dugo čekao. Milena mu je otvorila vrata. Izgledala je tako nežno i krhko. Dok je prolazio kraj nje izvukao je jednu ružu ispod jakne i stavio je medju zube, a onda se okrenuo ka njoj. To je video na nekom filmu, pomislio je da bi moglo biti prikladno. Ona se nasmejala. Zubi su joj bljesnuli kao biseri.
Ništa mu nije rekla. Osetio se nervoznim i pomalo nesigurnim zbog toga. Taj njen suzdržani stav je mogao da se shvati kao: „shvatam, pokušavaš da budeš šarmantan ali to nije dovoljno“. Očigledno nije proizvelo efekat koji je očekivao, koji je video u nastavku onog filma.

Gledala ga je dugo, sa neverovatnim samopouzdanjem. Dodirnula mu je usne, a onda je odšetala, ugasila svetlo i prišla mu. On je još uvek držao ružu medju zubima i osećao kako pljuvačka preti da se prelije preko ruba usana.
Milena je prišla i u polumraku sobe počela da mu skida motorističku jaknu. Nije se opirao. Onda je počela da mu otkopčava košulju (bio je presrećan što nije obukao majicu, a baš to se dvoumio kad se pripremao za sastanak). Dotakla mu je obnažene grudi usnama. Kao da se iznenada nečeg setila, odmakla se korak unazad, uhvatila mu pogled i biranim rečima rekla:
- Hvala ti za ono što si učinio za mene. Posle pet sjajnih šuteva bilo je junački s tvoje strane da pred onolikom publikom promašiš šesti. I tako viteški. Kao u neka davna vremena kada su riteri po cenu sopstvenog života branili čast svoje gospe.

Opet mu je usnama dodirnula grudi, a onda ga ovlaš ugrizla za bradavicu. Junački je izdržao sve muke. A onda je osetio da mu je pljuvačka kanula niz bradu. Ona se glasno nasmejala. Uzdigla se na vrhove prstiju i zubima zgrabila drugi, slobodan kraj ruže. Predao ju je sa velikim olakšanjem i žurno progutao pljuvačku. Ona se okrenula i bez reči zaputila ka zavojitim unutarnjim stepenicama koje su vodile na gornji sprat. Na pola puta se okrenula, izvadila ružu iz usta i dobacila mu: „Čekam te gore, ali ne odmah! Oseti pravi momenat. “

Posle izvesnog vremena pojavio se na spratu i uputio ka jedinim vratima iza kojih se videlo titravo svetlo. To je bilo kupatilo. Unutra je gorelo na desetine sveća a ona je već bila u kadi, u vodi po kojoj su plivale raznobojne latice cveća.
Nikada, pa čak ni na filmu, nije video odjednom toliko upaljenih sveća.
-Jel’ tebi tata voskar? - pokušao je da bude duhovit.
Još uvek je bio u istom stanju kao kada ga je ostavila: razgolićen do pasa.
Ona ga pecnu: jel umeš sam da se skineš ili ti treba pomoć?
On polete da se skine što pre, kod pantalona izgubi ravnoteži i ...nije pao...dočekao se na ruke!
Ušao je obazrivo u kadu, pazeći da je ne zgazi, poražen time što je njegova muškost jasno pokazivala sve ono što se on stideo glasno da kaže.
Da bi umanjio nelagodu on reče: - Sreća pa sam se danas okupao.
Cerekao se kao malo dete kada ulazi u kadu.
Ona mu odgovori:
-Ovo je ritualno kupanje. Svu prašinu i problema sveta ostavljaš pred ulazom pre nego što udješ u hram ljubavi. Ovom vodom spiraš sve sa tela ali isto tako i unutar sebe, i tek tako čist i blistav prilaziš Boginji. Samo tako.

Zahvatila je vodu šakama i posula mu po kosi. Slivajući se niz lice, jedna cvetna lat ostade mu priljubljena uz nos. Zagnjurila je glavu pod vodu. Kada je izronila kosa joj se pripila uz lice i vrat. Bila je drugačija...bila je ...bila je tako...da, setio se: bila je tako poznata, kao da je celog života tražio baš taj lik. Zadrhtao je.

Osetio je njene prste na sebi, koji su kao znatiželjne ribice ispitivale i grickale svaki deo koralnog spruda-njegovo telo.

Sutradan su preturali po kući ne bi li našli nešto za jelo. Pronašli su pola tegle ušećerenog meda i neku zaboravljenu teglu slatkog od šljiva. Bilo je dobro.

- Čija je ovo kuća? Vidi se da u njoj već dugo niko ne živi!
- Ne brini. Naša je! Niko nas neće iznenaditi.
Bilo je jasno da ne želi dalje da priča o tome.

Uveče su izneli dušek na terasu. Odatle se pružao predivan pogled na grad u daljini, svetlosti velegrada su se ljeskale kao mesečina na vodi.
Iz zvezdarske šume je dopirala svežina, noće ptice, ćukovi i sove, počeli su da se dozivaju...a njih dvoje se ljubilo i volelo na terasi...niko im nikada nije pokazao kako da stanu pa to onda nisu ni činili.

On, koji je celoga života podvrgavao telo vežbama i samodisciplini sada se po prvi put osećao kao da nema telo, kao da je bestelesan, u jednom energetskom mehuru sa Milenom.
Sutradan ujutru olizaše teglu sa slatkim od šljiva. Ničeg više od hrane nije bilo u kući.
- Ja gladan. Ja biti mnogo gladan. Ja pojesti tebe. Uaaaaa!
Jurio je Milenu po kući sve dok je nije uhvatio. A ona se potrudila da bude slasan zalogaj divljaku iz šume.
Uveče su seli na motor i odvezli se do malenog, porodičnog restorana u kraju, sa iste strane zvezdarske padine. Jeli su ćevape na kajmaku. Kada ih je konobar u prolazu video kako jedu zastao je zgranut, zakolutao je očima i otišao odmahujući glavom. A oni su se smejali što se on toliko čudi i sablažnjava.
Vozili su se motorom kroz šumu. Držala ga je s ledja, o kako ga je samo držala dok su se vozili, milovala ga je po licu, prsti su joj još uvek mirisali na kajmak.
Osećajući njeno telo uz svoje dok su kilometri pod njima promicali poželeo je da zauvek ostane tako. Iznenadila ga je snaga te želje.
Kao da čita misli, zavukla mu je ruku pod košulju i snažno ga zagrlila. Njena ruka na njegovim grudima.
-O da, Bože...hvala ti! Zauvek!
A onda su vrištali kroz noć vukući svoj otegnuti krik za sobom kao da je rep zmaja kojeg deca puštaju u vetar.

Obronci Zvezdare. Na njima prelepa, napuštena kuća, u kući terasa koja gleda ka uzavrelom gradu, na terasi dušek za dvoje.. i noć koja traje... i traje...
U gluvo doba noći odvezli su se do letnjeg bazena, preskočili ogradu i ušli u voda koja je bila toplija od vazduha.
Kada su se opustili i počeli da vrište čuvari ih otkriše i izbaciše. Zapretili su im da će sledeći put zvati milicuju...a njih dvoje se smejalo i bilo još ludje što su pretnje bile veće. Mokri i sa minimumom odeće na sebi pohitalu su ka svojoj terasi...ljubavnom gnezdu iznad grada.


Pre nego što će zaspati ispričala mu je:
- Imam jedan san...često mi se vraća...tako već godinama. U tom snu ja sam malena meduza koja svojim gracioznim pokretima putuje kroz okean. Telo mi svetluca bledo-plavičastom svetlošću, prozirna sam i kroz moje telo se vide daleke zvezde, stvarajući iluziju da su deo mene. I tako pomoću zvezda spoznajem da je okean kroz koji putujem u stvari svemir. A da su morske struje solarni vetrovi.
Ti vetrovi me nose kao semenku iz koje sve počinje...ništa ne znam o toj planeti koja mi je sudjena, ali znam, kad je budem videla da ću je prepoznati. Do konačnog odredišta putujem puna mira i spokoja jer znam da u sebi nosim najveći poklon, nosim život.

Dan je već bio odmakao kada se trgao iz sna. Ona je već bila budna. Sedela je kraj kreveta i posmatrala ga. Bila je drugačija...daleka...kao onda kada je izvodio šesti šut. Izmedju njih se stvorila neka zavesa. Dodirnuo ju je, ali to više nije bio onaj dodir.

U svesti mu se pojavila tegobna slika malene meduze nasukane na suncem obasjanu peščanu obalu kojoj oseka uskraćuje spasonosni dodir talasa. Slika mu je tako snažno pritisla grudi da je morao da skoči na noge i zbaci je sa sebe. Zagrlio je Milenu.

Ona se izmigoljila iz zagrljaja da bi mu skoro svečanim glasom rekla:
- Zauvek ću pamtiti ovo leto...ove dane ljubavi sa tobom.
Zabrundao je kao meda:
- Šta imaš da pamtiš, život je bolji od sećanja.
Uzela je njegovu šaku i položila je na svoje srce. Bila je nečeg zastrašujućeg u njenoj ozbiljnosti.
- Tu si mi...i zauvek ćeš biti. Samo toga budi svestan.

Rastali su se. Predložio je da se vide sutra uveče. Čekaću te na Tašu, ispred crkve Svetog Marka. I reče joj u koliko sati.
-Probaću...ako ne dodjem do tog vremena nemoj me čekati! Javiću ti se.

Došao je kući. Još dok je prilazio vratima stana majka ih je otvorila i poletela mu u zagrljaj.
- Sine moj, živ si! Gde si bio? O, Bože hvala ti što si mi ga vratio!
Ušli su u stan. Otac je sedeo u kuhinji sa svojim drugarima kao da zaseda ratni savet: svi namrgodjeni i u oblaku duvanskog dima. U dva skoka našao se pred Boškom.
- Sine, šta se desilo? Gde si bio svo ovo vreme?
Na prvi nagoveštaj smeška na Boškovom licu zavalio mu je takav šamar da se on zateturao i da nije bilo zida iza njega pao bi na ledja. Onda je ušao u kuhinju i izdao najkraću zapovest:
-Idemo!
Društvo se pokupilo i izašlo. Neki od njih mu u prolazu lupiše po čvrgu, drugi ga tiho opsovaše.
- Majko, šta sve ovo znači?
- Sine, ne možeš da zamisliš koliko smo brinuli ovih dana od kad te nije bilo. Niko nije imao pojma gde si. Ni u klubu, niko od tvojih drugara, baš niko. Strahovali smo da ti se ono najgore nije desilo. Prijavili smo miliciji tvoj nestanak. Obišli sve bolnice.
Boško zaroni lice u šake. Istina je! Baš je bio nesmotren misleći samo na svoju sreću.
- Gde su sada otišli?
- Sigurno su otišli u miliciju da prijave tvoj povratak ...a onda će da se napiju...znaš već!


* * *
Crkva Svetog Marka. Rečeni čas. Šetao je nervozno sa šljivom na levom oku.
Vreme je prolazilo, a Milena se nije pojavljivala.
Isti onaj mesec pod kojim su vodili ljubav, svedok i intimni prijatelj, sada je bio surovo hladan i dalek.
Konačno, kada su zvezde počele da blede on je tužan i slomljena srca seo na motor.
Legao je u krevet samo sa jednom idejom: da zaboravi ovu noć.
Sutradan se odvezao do zvezdarske šume. Osmotrio je kuću. Bila je zaključana i napuštena. Nikoga nije bilo u njoj.
Za trenutak mu je pred očima zaigrala slika malene meduze nasukane na daleku peščanu obalu gde joj on ne može pomoći. Srce mu se steglo. Osećao je kako mu je telo tesno i da bi najradije iskočio iz njega.

Opet je bio ispred crkve Svetog Marka u rečeno vreme i čekao.
Tako je isto bilo i sledeće večeri, i one posle nje...nikada se više nije pojavila.
Nestala je bez traga i glasa.
Tea mu je potvrdila isto. Milena se jednostavno nikada više nije pojavila u školi. I niko ništa nije znao o njoj.

Od tada je često obilazio kuću na Zvezdari gajeći ludu nadu. Nekih godinu dana posle Mileninog nestanka po prvi put je zatekao ljude u njoj. Lupao je kao lud na kapiju dok mu nisu otvorili. Sav van sebe pitao ih je za Milenu. Ništa nisu znali.
-Vidite mladiću, mi tek što smo kupili kuću. Upoznali smo vlasnike i sa sigurnošću vam možemo reči da nemaju kćerku Milenu. Da nemaju kćerku uopšte. Žao nam je. Vidimo da vam je jako važno. Zaista nam je žao što vam ne možemo pomoći.

Nešto se u njemu ugasilo. Plamen koji je do tada nosio u grudima svenuo je i on se zauvek odrekao sna o fudbalskom asu. Okačio je kopačke o klin. Umesto toga završio je trenersku školu i posvetio se radu sa decom. Učio ih je da je snaga u jedinstvu, da svi zajedno moraju biti tim, svi zajedno kao jedan ako žele da uspeju. I da je disciplina tela najvažnija stvar u životu.
Njegovi pionirski timovi su neprekidno bili u vrhu svih državnih takmičenja. Onda mu je uprava kluba dodelila juniorsku ekipu. Napravio je od njih prvake države, pa onda i prvake Evrope.

Sve njegove uspehe neprekidno je pratilo šuškanje teško poput lepljive senke.
Boško je bio pijanica. I to je bila javna tajna.
Ali mu se praštalo i gledalo kroz prste zbog svega onog drugog dobrog koje je iz njega dolazilo. Svojim uspesima višestruko je nadomešćivao nedostatke.
Deca su ga volela jer su osećala da i on njih voli. Posvećivao im se svim srcem.
Raznosila su priču kako ume i mrtav pijan, jedva stojeći na nogama, sa pola terena da smesti loptu pod same rašlje.


* * *
Mnogo godina kasnije...

Žena je uplašeno ušla u spavću sobu. Muž joj je još spavao iako je podne davno prošlo. Obazrivo ga je prodrmusala. Jovane! Probudi se...čuješ li...probudi se...traže te...hitno je!

Uz burno negodovanje čovek se probudio i javio na telefon. Prebledeo je. Odmah po završenom razgovoru počeo je da se oblači.
Žena je siktala oko njega:
- Govori...govori šta si uradio...nemoj da ti čupam reči iz usta...govori nesrećo, čuješ li...
- Ženo, umukni!
Tako je otišao, ostavljajući je bez odgovora.
Jovan je bio portir na stadionu. Uprava kluba ga je zvala da u najkraćm roku dodje do njih zbog izuzetno važne stvari.
Dok je hitao žurnim koracima osećao je kako mu kolena klecaju. Samo da se nije desilo ono čega se pribojavao. Već je proklinjao samog sebe.


- Istinu Jovane! Samo istinu želimo da čujemo od tebe! Znamo da je pio, znamo da je pravio ispade, ne možeš ga zaštititi prikrivanjem činjenica. Naprotiv. Sada si u situaciji kada i njemu i nama samo istinom možeš pomoći. Dakle, Jovane, ispričaj nam sve onako kako se dogodilo.

- Ovako...Boško je umeo nekoliko puta godišnje da dodje u pola noći, uvek pripit i da traži da mu upalim pomoćna svetla na glavnom terenu. Obukao bi kopačke, izvukao iz ostave mrežu punu lopti i odvukao je pred severni gol, iako mu je onaj južni bliži. Zašto tako ne znam.
A onda bi šutirao jedanaesterce. Majko moja, takvu nogu još svet nije video. Izvodio je serije od šest šuteva. Svaki put bi poljubio loptu i pažljio je postavio na belu tačku. Pet puta bi pogodio desnu sastavnicu stative i prečke, a šesti put bi obavezno promašio. Onda bi plakao, psovao i svadjao se sa bogom, nalivao se iz pljoske, pa bi ponovio seriju šuteva. I uvek isto. Pet šuteva u sam gornji, desni okvir gola, šesti promašaj. Kako on to može tako precizno da izvede meni nikada neće biti jasno. Posle pet-šest takvih serija ja bih mu pozvao taksi ili, ako bih procenio da je previše pijan ostavio bih ga u svlačionici do jutra.

Sinoć je došao u odelu. Dugo ga nisam video tako lepo obučenog. Bio je pripit. Tražio je da mu upalim pomoćna svetla. Obukao je kopačke ali je ostao u odelu. Tako, sve sa kravatom izvodio je serije šuteva. Ono njegovo, pet pa jedan. Pustio sam ga da istrese svoj jad. Vratio sam se u kućicu ali sam zadremao. Verujte mi, nikada to ne radim. Kako mi se to sinoć desilo ne znam. Kiša me je probudila. Bio je to jak pljusak. Odmah sam se setio Boška i pitao šta je sa njim. Očekivao sam ga da naidje, da mu zovem taksi. Nije lud da po takvom pljusku ostane na terenu. Ali on nije dolazio. Bio sam ubedjen da je već otišao i da nije hteo da me probudi. Ujutru pre nego što će mi doći smena sin me nazvao da svratim do njega i odvedem unuka u vrtić. Eto, to je sve.

Jedan član uprave saopšti Jovanu neprijatnu vest:
- Jutros smo zatekli Boška na terenu, u lokvi vode, kako ti to kažeš „u odelu, sve sa kravatom“, promrzlog i bez svesti. Prebačen je u bolnicu. Lekari su konstatovali tešku alkoholisanost, hipotermiju i upalu pluća. Život mu je ugrožen.

Jovan jauknu i ujede se za usnu.
- Luda glavo, šta si to učinio?- i počeo je da se udara pesnicama po glavi. Ljudi skočiše da ga zaustave.
- Hajde Jovane, ne budi lud, nije tvoja krivica. Bošku niko ne može da pomogne, to bi mu se desilo mnogo ranije da nije bilo tebe.

* * *
Boško je preživeo ali je incident procurio u javnost. Štampa je brujala na sva zvona. Bila je to sramota za klub. Boško više nije mogao da ostane glavni trener juniorske ekipe.
Uprava kluba se našla pred velikim problemom.

- I šta sad da radimo? Boško ne može više da bude glavni trener juniorske ekipe, a opet, niko durgi ne može da ga zameni jer on taj posao radi najbolje.
- Eh, kad bi smo mogli da nadjemo nekoga ko bi samo figurirao kao glavni trener i pojavljivao se u javnosti za slikanje i davanje izjava, a da Boško iz senke nastavi da odradjuje sav posao, to bi bilo spasonosno rešenje.
- Da, ali gde da nadjemo takvog čoveka, a i Boško bi morao da pristane na podredjenu ulogu?
A onda Pedja, član uprave uze reč.
- Ljudi, setio sam se! Znam upravo takvog čoveka kakav nam treba. Znam ga još iz detinjstva. Zove se Miloš. Trenirao je fudbal, imao je velike planove za sebe, čak je igrao i u prvoj ligi, ali nikada ništa značajno nije napravio. Svi su ga snovi mimoišli. Kada je video da kao fudbaler nema perspektivu počeo je da proklinje sebe što nije učio, što se nije osposobio da bude nešto u životu, a mogao je da bude dobar matematičar. Prekasno se setio. Prošao je kroz opaku krizu ali se izvukao tako što se okrenuo crkvi i veri. I danas je veliki, rekao bih zadrti bogoljubac. Sve samo po božijem slovu. On bi mogao biti glavni trener, biće plaćen da se ne meša Bošku u posao, a Bošku ćemo natrljati nos posle svega tako da će morati da prihvati ulogu asistenta glavnog trenera., Tako će biti pred javnošću, a ispod žita Boško će obavljati sve kao do sada.
- Dobro ti je to! Dovedi tog...kako reče da se zove...da, da....Miloša! Samo proveri da ima čistu biografiju, nemoj posle da ispliva neka prljavština.


Miloš je zaista bio čist i besprekoran. Živeo je skromnim i povučenim porodičnim životom, nije pio, nije imao afere, nije pravio skandale.
Sve što mu je preostalo u promašenom i dosadnom životu bilo je razvijanje bezgranične vere u svevišnjeg. To ga je zapravo jedino spašavalo od besmisla života.
I ono malo što je razmišljao budilo je u njemu nemir i sumnju u uzaludnost svega navodeći ga da postane još veći i još predaniji vernik. Na sreću, drugi su to tumačili kao njegovu snagu i vrlinu. Time je zadobio poštovanje ljudi oko sebe. Ali i ono najvažnije: smirio je sebi savest.

Miloš je postavši glavni trener juniorske ekipe koja je u svojim vitrinama posedovala i pobednički pehar sa prvenstva Evrope, još jednom imao razloga da se zahvaljuje svemogućem bogu na čudima koja stvara i na veličanstvenom obrtu u svom životu koji ga je sa dna karijere uzdigao na sam vrh. On sam se nikada ne bi usudio da pomisli na tako visoku poziciju, a eto, bio je živi dokaz toga da je sve moguće i da iskrena vera menja svet.

Boško je posle svega bio zahvalan što može da nastavi rad u klubu, rad sa decom koja su mu bila sve u životu i pokajnički je prihvatio svoju novu, podredjenu ulogu.

* * *
Jednom je Miloš upitao Boška da li veruje u boga.
Boško se malo zamislio pa mu ovako rekao:
- Zamisli da neko uzme malu prozirnu meduzu, ženku, ne veću od naprstka, i spusti je u vodu sa one strane Atlantika, i da neko isto takvog mužjaka pusti sa ove strane u okean.
Ta dva bića, čije treplje nisu sposobne da se odupru ni najslabijem talasu, plutaju nošena morskim strujama i nadaju se susretu jer im od toga sve zavisi. A jedino što imaju pri polasku na put to je vera u Boga, vera da će sve ispasti dobro.
I sada zamisli kada se ta dva nejaka bića sretnu. Sve do tog susreta ona su imala veru.
Nakon toga ona više ne veruju, ona ZNAJU da Bog postoji.

Miloš malo zavrte glavom kao da otresa kišu sa šešira:
Pa dobro, zašto onda piješ?
-Zato što me ljubav prema bogu preplavljuje i ja...ne mogu da je podnesem u tolikom intenzitetu.
- Molim te, ne zevzeči se sa tim...to su ozbiljne stvari.
- Šta god ti mislio, ja sam savršeno ozbiljan.
- Dobro! Dobro! Vidim da nisi spreman za razgovor.

Ostavši sam Boško je pričao sam sa sobom:
- Bože, znam da te ima...ali neke stvari ne razumem.
Da nisu možda solarni vetrovi krivi...podigli su je i poneli, a ja...ja nisam bio spreman?


* * *
Tako je u čuvenom fudbalskom klubu, za juniorsku ekipu, usledio period poznat kao „era Miloša mesije“.
Evo nekoliko odlika tog perioda:
Na pitanje novinara kakvu je taktiku spremio za predstojeći meč Miloš je uvek odgovarao:
- Šta god ja smislio, bog zna bolje. Sve je u božijim rukama, zašto bih se ja onda mešao ili nametao?

A, kakav ishod meča očekujete:
- Vidite, biće onako kako je to bog odredio.
- A to je...
-Molim vas, budite ozbiljni...pitajte me to posle meča.

Mangupi su za njega smislili vic da je u restoranu poručio srneća ledja i šopsku salatu.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
BelaGalaktickaDamo
Gost





 Poruka Poslao: 16 Feb, 2010 22:14 pm    Naslov: Re: Katarza
Odgovoriti sa citatom

     Wujo priča...dugačka je bome...nadahnut si...da li je iskustvo ili mašta nadahnulo.

Alkohol kažu leči tugu,donosi barem zaborav,eh kakva tragična zabluda.
E sad sve je to nekako suviše patetično dramaturški obojeno,ali nekima tako život u vinu prođe.San u snu...pa onda izgubljen san.
I Miloš da osveži. Very Happy No ni njemu nije lako...

Meni nekako previše nostalgije,patetike i suviše nepotrebne magle nosi sve to,barem za moj ukus je nepotrebno tragično,no ukusi su različiti,te da ne razglabamo uzalud o njima . Very Happy
Pozdrav
 Nazad na vrh »
zvoncica
Mesija


Pridružio: 09 Jan 2009
Poruke: 4073

 Poruka Poslao: 16 Feb, 2010 22:48 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Zapravo su egal Miloš i Boško. Svatko u svome bijegu i slabosti.

Kad je Boško postao vjernik?
Zapravo, njegova priča tek počinje. Milošev epilog smo dobili...tako ja bar vidim.
U svakom slučaju, bliži mi je Boško.





(ili smo samo mi iz generacije '72 stvarno s greškom, kao što jednom reče jedan prijatelj... )
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 16 Feb, 2010 22:54 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

.
Meni se uvek dopadaju Zosimove priče.
Kroz priče sam još više zavolela brata Zosima, pa je sad već postao konkurent bratu Taletu, kao ,,kultni lik'' Objava ...
Šalim se, he,he. Njih dvojica su potpuno različiti, i svaki je originalan na svoj način.
Pozdrav obojici ! herc herc
_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
BelaGalaktickaDamo
Gost





 Poruka Poslao: 16 Feb, 2010 23:08 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

zvoncica ::


Kad je Boško postao vjernik?

Mislim da je poverovao kad je ogoljen pao u kadu sa meduzicom Very Happy

Ne budi sa greškom nauči da se restartuješ ili nađi dobar antivirus! Very Happy
 Nazad na vrh »
zvoncica
Mesija


Pridružio: 09 Jan 2009
Poruke: 4073

 Poruka Poslao: 17 Feb, 2010 00:05 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Citat:
Ne budi sa greškom nauči da se restartuješ ili nađi dobar antivirus! Very Happy


To bi bilo ispravno.
Ali dobar neki program, nikako da se riješimo anomalije...pogledaj malo oko sebe, ajde baš me zanima taj eksperiment: iz naše generacije svi žive u otklonu od očekivane norme (bolje da ne nabrajam, frendica ('72) je to učinila na faksu na vježbama na Defektologiji pa su se čak i studenti zgrozili kad je navodila primjere naše generacije).

Druga frendica, koja je psihijatar s iskustvom ('72), sasjekla nas je riječima da možda i nisu svi s otklonom, ali da mi to ne znamo jer se s takvima ili ne družimo ili ih ne poznamo.
Racionalizira, ali ona je plaćena za to.

znaš nekog "normalnog" u svojoj okolini da je rođen 1972? pod time mislim da je u braku, ima stabilan posao, djete/djecu, radi u državnoj firmi ili nekoj solidnoj tvrtki realnog sektora (ha,ha) i nije imao nikakav sklandal iza sebe?

dijagnozu o generaciji s greškom prije deset i više godina dao je naš zajednički prijatelj, puno stariji od nas; danas tek vidimo da se nije zezao s nama, nego smo bili glupi onda da bi ga shvatili ikako drukcije nego šaljivca sa šarmom.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Prikaži poruke iz poslednjih:   
www.OBJAVE.com forum » ČUDESNA BIĆA I SVETOVI
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati Sva vremena su GMT + 1 sat
Idi na stranu Prethodni  
1, 2
Strana 2 od 2

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu

Neke srodne teme
 Teme   Odgovori   Autor   Pogledano   Poslednja poruka 
Nema novih poruka ŠAUMBRA SIMPTOMI 73 Vakan Tanka 44589 13 Jul, 2011 00:09 am
one Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka REKONEKCIJA 641 TATA SINANA 246347 09 Mar, 2011 09:20 am
Sagitarius Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka E-Meilovi članova foruma 27 Giba 15256 26 Nov, 2010 16:40 pm
pluton Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Zaboravljena Povest Zemlje 6 adminfob 35315 04 Jan, 2010 23:41 pm
majstor Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Pomozite mi da se nađem... 6 Crveni Zmaj 6404 17 Mar, 2009 04:30 am
talerman Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Spiritualno buđenje ili ludilo ? 31 easy 13151 17 Nov, 2008 22:16 pm
Vesna Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka MAMOGRAFIJA - DA ILI NE 0 Vesna 4450 02 Jul, 2008 12:15 pm
Vesna Pogledaj zadnje poruke
 
 
Home | Add to Favorites | Mapa sajta
 
 




Solaris 1.11 phpBB theme/template © 2003 - 2005 Jakob Persson (readme)(forumthemes/bbstyles)

Powered by phpBB © 2001, 2002 phpBB Group
Prevod by CyberCom