DUHOVNE POUKE I BESEDE
Idi na stranu
1, 2  Sledeci
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati
www.OBJAVE.com forum » ПРАВОСЛАВЉЕ
Pogledaj prethodnu temu :: G :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 07 Jan, 2011 15:02 pm    Naslov: DUHOVNE POUKE I BESEDE
Odgovoriti sa citatom

Божићни загрљај Бога и човјека

„Много пута сам почињао да Вам пишем“, каже генијални руски мислилац Павле Флоренски у свом писму једном од блиских пријатеља, „и истотолико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтјело да будем у општењу са Вама, продужује он, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтјео), јер је мојим животом завладала нека неизрецивост, и то до те мјере да чак ни за самог себе не налазим ријечи, да у њих смјестим своје унутарње биће. Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу отворити нећеш.

Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао руке, и престао да сматрам да су оне „све“. Управо тада сам почео да назирем, да је смисао и циљ нашег подвига и труда – општење са личношћу: не у „дјелатној љубави“ и не у „служењу ближњем“ (ни на то нијесам гледао и не гледам као на „све“), него у додиру голе душе саголом душом. Ако постоји могућност да човјек постигне нешто позитивно, то се може десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би бар два човјека схватили један другога на свагда и до краја. Само у таквом додиру они се могу један другом открити као бескрајност. Увидио сам да је такво јединство – основа свега, и да је оно постулат цјелокупног живота. Но да ли је оно остварљиво? – То је за мене судбинско питање. И, премда у извјесним моментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет – оно ишчезава бесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа, да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука…Човјеку није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим односима, њему је потребан једноставно Друг, и топли, цјелосно људски односи, такви односи, када дају себе, а не своје, и узимају мене, а не моје. Да ли је то могуће? Ако није, онда се сав живот обвија безизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и дјелатност. Јер „дјела“ сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва „дјела“ имају за мене само символичку вриједност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем савезу.

Може бити, с философске и књижевне тачке гледишта, ја овог момента говорим сувише наивно и површно. Али кад живот ишчезава, човјеку није до“дубина“, и кад се не бави ничим од онога што је једино на потребу. Ја не желим „дубине“, не треба ми књижевност, не требају ми „дјела“ и стваралаштво, иако бих можда могао да дам нешто генијално. Апсолутна вриједност, познање Бога, не зависи од нас, оно се не среће „кроз огледало у загонетци“ – у немирном коловрату символа поезије и философије; а нама требају не стидљиви осмјеси Мудрости, но – све или ништа! Додирнути Бога руком, ако је то могуће, – мислим да је могуће само кроз душу другога, Друга; и тиме све испунити сазнањем стабилности, ухватити се руком за „мишицу Силнога“… Остало ће све бити благословено, свето, добро, али не сада него тада…“

У овом изводу из недавно објављеног писма мученички ишчезлог о. Павла Флоренског, изражена је исконска људска жеђ за додиром Бога, што значи Истине бића, и сазнање да је личност и лични сусрет, додир, сједињење, једина непропадљива истина и вриједност живота. Када је писао ово писмо (1905.г.), Флоренски се већ био вратио са свог лутања по бесплодној пустињи – „Витлејемском аспекту живота“, тј. Хришћанству. Зато је и прогледао за тајну Друга, тајну личног сусрета и додира као смисла свега постојећег. Јер,шта је сусрет Бога и човјека, малог бога, божића, – на дан Божића? – Ништа друго до остварење тога смисла и задовољење неутољиве људске жеђи за додиром Бога „кроз душу другога„. На дан Божића, Бог не само што је допустио да га човјек „додирне“ својом руком, него се сјединио са њим неразоривим јединством. Тај други пак кроз кога је дошло до тог сједињења, то је Исус, рођен од Дјеве Марије и Духа Светога. Од тога дана Бог се не додирује само кроз „огледало“ вјечно немирне и променљиве природе, и кроз немоћну људску мисао: од тада он постаје најприсутнија реалност бића и човјека, рађа се у јаслима, повија се пеленама, постаје незаменљиви Друг анђела и људи и свега што постоји. Туга људска, и пре Христа и послије Њега, тоје туга за човјеком који додирује Бога и за Богом који општи са човјеком, што значи туга за – Богочовјеком. На дан Божића та туга се претвара у радост анђела и људи, неба и земље… Од тога дана Мудрост се не осмјехује више човјеку стидљиво и преварно, него улази у матицу људског живота, да одатле умудрује, просветљује и освећује сваког човјека који долази у свијет. Јер по светоотачкој философији живота, Бог је на Божић постао човјек, да би човјек постао Бог.

Ако истјерамо из матице живота ту Мудрост Божију и Логоса Божијег, свако јединство ишчезава бесповратно или потања у бездан неразумља. Оно ишчезава и онда, и долази до непремостивих расјелина и провалија међу људима, када се они не сретају у Њему и када се њихова „дјела“ и њихове „врлине“и њихово стварање не освећују и не очишћују Њим, и не пролазе кроз Њега. После Божића, основни закон живота је закон обогочовјечења свега, тј. вјечногличног сусретања и све дубљег сједињавања Бога и сваког појединог човјека, на христоподобни, божићни начин. Само ако човјек то хоће. У оваплоћеном Логосу, сва природа се открива као хаљина Његова, а свака тварца – свједок и изразличног додира и општења између Бога и човјека, човјека и човјека. Наш Бог, дакле, није „неко“ и „нешто“, неко апстрактно и далеко Биће философа, Он је наш Друг и наш најближи Ближњи, преко кога се сретамо један садругим, и предајем један другог и сав живот наш Њему – Богу своме. Отуда, све што не прође кроз Христа и не преобрази се Њим, тврди новојављени светитељ и друг Божији Нектарије Егински, па било да се ради о љубави нашој и умјетности и култури и сваком дјелу или врлини нашој – нечисто је, сакато је, заводи у безличну земљу Недођију.

На Божић је изречена, пред људима и пред анђелима и пред свим створовима, неизрецива Тајна. Божија бескрајност је постала благодатно људско својство; Божија бескрајност се открила као људска бескрајност, и загрлила се с њом. Човјек који је био и смртан за микрокосмос, мали свијет у великоме, постао је макрокосмос, велики свијет по достојанству у маломе. Бог је постао човјек, а човјек се проширио и продужио Богом – у бескрај…

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 15 Jan, 2011 00:32 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Сведок Христов веран до смрти

Беседа Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија на Светој Литургији у манастиру Ваведење, 13. маја 2008. године приликом молитвене прославе преноса и полагања моштију Свештеноисповедника Доситеја Загребачког у ћивот у манастирској цркви.




е бој се мало стадо, јер је воља Оца вашега да вам даде Царство, ријечи су св. Јеванђеља, драга браћо и сестре, које смо управо чули. Ријечи охрабрења, ријечи утјехе, ријечи наде, ријечи Христовог обећања. Његовог обећања које се испуњавало и које се испунило кроз сву историју рода људскога. Не бој се мало стадо, рекао је Господ, а на многим другим мјестима, дао је исто тако обећање, да ће остати са нама и да нас неће оставити саме. У исто вријеме потврдивши да је јачи онај који је у нама, него ли све силе које су око нас. Сва историја Цркве Божије је то потврдила. У немоћи, у тајни Часнога Крста који је символ најдубљег страдања и најдубље немоћи људске, открила се управо моћ и сила Божија кроз оне који су на христолики начин носили Крст Христов, и који су носећи Крст Христов поистовјетили се са Христовим страдањима и кроз његова страдања задобили снагу Његовог Васкрсења. Живот Цркве Христове је крстно-васкрни живот кроз сву историју, и најдивнији изданци Цркве Христове, они су тога свједоци.


Један од таквих дивних свједока Христа Господа, свједока крстно-васкрсне пасхе, прелаза кроз таму овога свијета и страдања у радост Господњу, у тајну Христовог Васкрсења јесте и блаженог спомена свештеноисповједник Доситеј загребачки и ваведењски. Благословом Његове Светости ми смо синоћ и ево данас извршили пренос његових моштију. Он је прибројан лику свештеноисповједника наше Цркве прије неку годину на Архијерејском Сабору. Доситеј, изданак овога града, рођен у граду Београду, али који је својим животом, својим свједочанством, својом проповјеђу и својим страдањем украсио не само овај град у коме је провео прве године свога живота и последње страдалне године свога живота, савивши своје гнијездо у овој светињи ваведењској. Украсио је својим страдањем, својим подвигом и свједочењем царски град Ниш, гдје је био изабран 1913. године за нишког епископа, уочи оног првог свјетског поклања, понијевши заједно са својим народом Крст Часни, Крст страдања и проводећи већи дио Првог свјетског рата у заробљеништву, прогнанству у Бугарској, да би се поново вратио у град Ниш и да би ту унаприједио црквени живот, основавши и штампарију св. Цара Константина и Јелене, издајући значајни духовни и црквени лист „Преглед нишке епархије“, обнављајући духовни живот и сахрањујући оне који су били побијени. Од руку злотвора десетине свештеника православних били су поклани у то вријеме, од небраће. Све је он прикупљао, њихова имена, и оставио о њима свједочанство као о страдалницима за вјеру Христову. У своје вријеме а прије тога, он је завршио духовне школе у чувеној Кијевској духовној академији, добивши звање кандидата богословља. Васпитан у страху Божијем, научен богословљу и мудрости Цркве Божије, он је био један од најдивнијих свједока Цркве српске Православне између два рата. Са тог разлога, Свети Архијерејски Сабор га је послао да буде први Митрополит новоосноване загребачке Митрополије. Он је ту у Загребу свједочио Господа, проповједао Јеванђеље, био човјек мирнога и тихога духа, дубоке вјере и дубокога повјерења у Господа. А још прије тога, њега је Црква Божија послала као мисионара у Закарпатску Русију и он је, може мирне душе да се каже, обновитељ Закарпатске Цркве Православне, тамо гдје су служили као мисионари наши епископи блаженог спомена митрополит Јосиф потоњи скопски, такође потоњи Митрополит Загребачки Дамаскин, епископ рашко-призренски Владимир. Тамо је такође био послан и блаженог спомена отац Јустин Ћелијски Преподобни, у те крајеве који су веома страдали кроз вјекове, гдје су православни били гоњени од унијата и од римске пропаганде тога времена. Тамо је и Доситеј немало пострадао обнављајући манастире, обнављајући духовни и црквени живот те Цркве која иде у дубоку старину. И по предању и по историјским чињеницама, тамо је један број званих Бијелих Срба остао од старина и до данас преживио, поред оних Лужичких Срба који су се претапили кроз вјекове, али су многи и од њих сачували своје национално самосазнање. Бијели Срби, сачували су своју вјеру и имали су и своје манастире, који су били повезани и са средњевјековном Црквом Српском у вријеме цара Душана, а такође у вријеме Стевана деспота Високога. Тако је наша Црква преко њега и других наших Архијереја обновила Православље на тим просторима, које и данас постоји и оно и данас прославља Име Божије на Православни начин. Дакле, апостол царскога града Ниша, апостол Закарпатске Русије, апостол града Загреба, страдалник и исповједник. Његово страдање дошло је до свог врхунца 1941. године у Загребу, када је био затворен и када је пребијан у затвору, када му је брада његова чупана, и гдје је доживио страховита страдања, тјелесна и душевна, да би на крају био прогнан из Загреба и дошао овдје и дуго времена боравио у болници у Београду и на крају посљедње дане свога страдалног живота провео је управо овдје под, бригом сестара манастира Ваведења, ондашње игуманије, рускиње мати Ангелине. Овдје се упокојио 13. јануара 1945. године, и ево у наше дане његов спомен поново оживљава и васкрсава. Свети Архијерејски Сабор је сагледао његов подвиг, проучио његов живот, његово страдање и уписао га је у Календар Цркве Христове.

Благословом Његове Светости, ми смо синоћ и ево данас извршили пренос његових светих моштију и оне су постављене овдје у овај свети ћивот, да би вјерни цјеливали његове ране, његове страдалне мошти и да би кроз цјелив његових страдалних моштију, учили се истинском и правом путу Христовом, оном путу којим је ходио свештеноисповједник Доситеј загребачки и ваведењски.

Не бој се мало стадо, јер Господ је обећао онима који заједно са њим страдају, који Крст Његов носе да им подари Царство своје. И придодао је Господ: они који мене исповједе и пред људима и ја ћy њих исповиједити пред анђелима својим небеским, који се мене одрекну пред људима и ја ћу се њих одрећи пред анђелима небеским. Свети Доситеј је исповиједио Господа свим својим животом, животним подвигом и Господ га је признао за свога пред анђелима и уписан је неизбрисивим словима у књигу вјечнога живота.

Његовим молитвама нека Господ и нас утврди у ношењу Крста Часнога; нека Господ закрили и ову свету обитељ, нека закрили и нашу свеукупну Цркву, која наставља да носи Часни Крст Христов. Нарочито нека Господ закрили многострадално Косово и Метохију које је сво у знаку ношења Часнога Крста и страдања. Свети Доситеј, који је пострадао носећи Крст Христов, нека би се молио да се Господ смилује народу своме и стаду своме и да му поврати слободу на Косову и Метохији, да му поврати његово достојанство и његову част свуда и на сваком мјесту.

Молитвама св. Доситеја загребачког, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси нас! Амин.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 15 Jan, 2011 00:44 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Свети Јефрем Сирин: Похвално слово у светима оцу нашем Василију Великом



Приклоните мени слух ваш, браћо љубљена, приповиједаћу вам најљепшу приповијест. Јер је лијепо чувати тајну цареву, али је тајне Божије откривати добро (Тов. 12:7). Како кроз вјерне слуге Своје Господ укрепљује немоћне, од којих сам први ја (1 Тим. 1:15), тако и у мени постоји жеља да се дотакнем онога што је много помогло да се залијечи биједна моја душа. Сада желим да исткам тканину од прекрасне вуне словесне овце. Желим да изаткам одежду са предивним шарама од руна предрагих умних уста. Јер видјех једном ја овна који је имао прекрасну вуну, и словесни рогови његови јављаху божанствене глаголе. И, приближивши му се са великом борбом у духу, помало чупках са њега мале влати. Али ме сад спопаде неки неиздржив страх да сам се, не бивши мудар, одважио на овакво дјело.

Желите ли да јасно чујете какав је то ован, украшен тако добрим бојама? То је – мудри и вјерни Василије, који је епископ био у Кападокијској области, у Кесаријском граду, који је свој васиони објавио спаситељне догмате. Ваистину Василије бијаше темељ врлине, књига хвале, живот пун чуда, у плоти ходајући и духом корачајући сажитељ доњих који је гледао у горња, драгоцјенo гудало које свира у духовне лире, који је заслађивао област светих Ангела, јагње вјерно материнском животу, који је озарио пашњаке Свештенога Духа, који се у пориву силне љубави бацио и уграбио цвијет у подножју Часнога Крста; јасле догмата, словесни језик, цијена правих и корисних мисли; онај који је дубоко заронио у дубине Писма и који је пронашао свијетао бисер; раскошно украшен грозд Божанственог винограда који је небески изрицао Божију сладост; прекрасни лист свештене мудрости, исписан са висина Божанственим цртежима; најизузетнија њива горњега Царства која је изродила Богу плодове правде; брдо обрасло тајанственим ружама чији миомирис досеже до самог неба; онај који је громогласно објавио благоугодне пјесме о Господу и који је примио на небесима лагане вијенце; онај који је спознао благодат и који је, као Јов, који је обзнанио исповиједање своје Спаситељу свих: Дух Божији ме је створио, а дах Сведржитељев ме подучава (Јов. 33:4), тврдио да је Духом Светим свима проповиједао Господа Исуса Христа.

Још желим, у похвалу Василију, да наставим словесно ткање, како бисмо за празник и на помен праведника његовим молитвама и ми стекли његово знање и умиљење. Стога поново морамо да се ухватимо за чунак (Ходалица на разбоју за ткање – прим прев.) Духа, да припремимо мисаону нит и толико да се распростремо у том послу, како бисмо на тој основи могли започети да плетемо тканину. Јер ако се трезвеноумно испреде ова нит, за оне који то желе испрешће се риза бесмртности.

Такви су почеци тајанственог питомца; такве су користи од светог стицања! Тако непрестано, као вуном обрастао, бијаше украшен он учењем, обезбјеђујући духовне одежде онима који долажаху код њега, духоносног овна Христовог стада који је себе украшавао милосрђем свијетле Цркве, вуном својом огријевајући сиромашне и роговима бодући богате. Даноноћно и неодступно боравећи у самом светилишту, са висина је примио благодат. Због тога је свакодневно својом цвјетоносном ријечју обнављао непромјенљиви украс душа; ипак, прилагођавајући се свакоме, није оскудијевао ни у разноликости. Како је одрастао међу бесмртним цвијећем, тако се и хранио он светим изданцима; како је увијек лежао на Писму, одмарао на апостолским пашњацима и веселио у свештеним дворцима, тако је и његова ријеч текла као ријека, а правда и истина његова су ударале као таласи морски. Тамо је усисавао он божанствене мисли, онде је окушао бесмртне глаголе. Тамо је окушао отмјена јела, а овдје је изрицао нама доступну ријеч. Јер није сурова била његова храна, није трње то било, него руже и љиљани, шафран и цимет. Чак и то растиње је подвргавао испитивању и из тајанственог биља извлачио миомирисну храну. Због тога је његова пречиста вуна била прекрасна и употребљавала се за ткање божанствених поука.

И да ли треба много говорити о овом овну? Ријеч његова бијаше припремљен сасуд, и то не обични сасуд, него налик на оно што је Петар видио како је на четири краја везан и како се одозго спушта на земљу (Дј. Ап. 10:11). Али тај је силазио са неба до земље и у њему су биле птице и четвороношци; а Василије нам је, пак, успињавши се ка небу, изрицао преславне и необичне ријечи. Онај сасуд се јавио само на кратко вријеме и његова слика, према откровењу које је дато само Петру, опет се успела на небо; а Василије је, многе године успињући се на висину, многима давао благодат Духа; за онај сасуд Петар је чуо са неба: „оно што је Бог очистио, то не сматрај нечистим“ (Дј. Ап. 10:15) и за њега бијаше речено: Ја сам га освештао, поштујте га и ви (Јер. 1:5, Пс. 2:12). Због тога, ко неће похвалити онога кога је прославио Отац? Ко неће поштовати онога кога је освештао Син? Ко неће блаженим сматрати онога кога је блаженим начинио премудри, преумни и прехваљени Дух? О, са каквом је благом вољом одрлучено у Савјету Свесавршеног уселити се у њ и у њему ходити? Јер рече Бог: И на коме ћу да починем, ако не на кротком и ћутљивом и оном који трепери пред ријечима Мојим (Ис. 66:2). Благодат је тако натапала његов ум многопоштованим и вјечним потоцима, да је и оне који су пребивали у прљавштини својих греховних падова чинила исто онолико пристојним, колико и умивеним.

Тада се пак Господ смилова и нада мном, јавивши милост Своју, једном приликом, у једном граду; зачух тамо глас који ми говори: „Устани, Јефреме, и једи мисаону храну“. – „Откуда да узмем, шта ми је јести, Господе?“ И рече ми: „Ево, у дому Мом царски сасуд даће ти да једеш“. Већма се задививши реченом устадох и ступих у храм Свевишњег. Тихо ушавши у црквено двориште и са силном жељом усмјеривши поглед ка припрати, угледах у Свјатаја Свјатих сасуд изабрани, свијетло распрострт пред паством, украшен богоприличним ријечима; очи свих бијаху уперене у њега. Видјех га да храм храни Духом, да нарочито брине о удовицама и сирочадима. Видјех тамо ријеке суза како се лију према њему, и руно живота које златним сјајем сија за све; и самог пастира како на крилима Духа узноси молитве о нама, чих и како нас поучава ријечју. Видјех Цркву како се дичи њиме, видјех каквом љубављу он љуби њу, прекрасну и величанствену. Видјех како нам предаје Павлове лекције (и поуке пророка) и закон јеванђеоски и видјех како нам усађује страх према Тајанствима. Видјех тамо корисну и спаситељну ријеч, која се несумњиво уздизаше до самог неба. Једном ријечју, видјех сав тај сабор озарен лучевима благодати. И с обзиром да је све то тако благочестиво примало своју силу од изабраног Царског сасуда, опјевах ја Премудрог и Благог Господа, Који тако славно прославља оне који Њега прослављају.

А по изласку из овог училишта Дух му Свети бијаше јавио за мене и, позвавши к себи моју јадност, питаше ме преко преводиоца, говорећи ми: „Ти ли си Јефрем, онај што прекрасно пови шију своју и узе на себе јарам спаситељне ријечи?“ И одговорих му рекавши: „Ја сам Јефрем, који сам себи препречава ход небеском стазом“. Загрливши ме тада, овај свети муж остави на мени печат свог светог цјелива. Понуди ми и трпезу од оног чиме се хранила мудра, света и вјерна његова душа – не од трулежних твари припремљену храну, него препуну нетрулежним мислима. Јер расуђиваше он о томе – каквим добрим дјелима ми можемо умилостивити Господа, како требамо да одбијамо насртаје гријеха, како да преграђујемо улаз страстима, како да стекнемо апостолску врлину, како да умолимо непоткупљивог Судију. И ја, заплакавши, завапих и рекох: „Ти, оче, буди чувар мој, јер раслабљен сам и лијен. Ти ме настави на праву стазу, ти приведи у скрушење окамењено срце моје. Пред твоје ме је ноге бацио Бог духова, да би ти излијечио душу моју. Ти усидри лађу душе моје у водама упокојења.“

И да видите брижност доброг учитеља! На који је начин он овладао мојим силама: мени је он постао оно што је жезло тијелу и, искоријенивши навику неразумних страсти, скинуо је са мене мрену, ту маховину очију и, ослободивши ријеч моју од онога што је у њој било зелено и незрело, загрлио ме ревношћу и поринуо у дубине својих упутстава. Тада је моја утроба зачела благи разум, како би родила похвалу четрдесеторици мученика, зато што је овај смиони муж сродио мој слух са њиховим свакојаким трпљењем, испричавши ми како су више од свега они завољели да умру за Христа, колико су презрели све опасности само да би Њега стекли, а такође и колико је по броју било светих, а приповиједао ми је и све остало о благочешћу њиховом.

И тако, пошто ме таквог славног труда удостоји вјерни архијереј, оставивши похвале овим побједоносцима, прослављеним мужевима до друге пригодне прилике, ублажимо сада преподобног Христовог мужа, ревнитеља за мученике и њима равног по части и достојанству. Јер онако како су ови свети храбро стајали против мучитеља Ликинија и војног заповиједника Дука, тако се и овај преподобни препирао са Валентом, Аријем и надменим управником области. Они су тргали трње заблуде; и он је чупао чичке јеретичког бјеснила. Они су разорили Ликинијеве ровове; и он је паралисао Валентове указе. Они су нарушили Дукова наређења; и он је посрамио Аријеве приговоре. Они су смирили надменост војног заповиједника; и он је скршио Модестово лудило, бивши потакнут подвигом ових мученика, као што је Финес пробадао многобошце који нису сачували вјерност Богу. Зато је и желио са силном ватреношћу испити чашу, журио је да кроз мучеништво уздигне себи побједнички споменик. Мученици за вјеру у Христа трпјели су смјело, носећи на себи одједном све патње; Василије је, пак, у Христа се уздајући, смјело подносио све дуготрајне вртлоге искушења. Они су свукли са себе хаљине и удове своје дали на посрамљење; и он је хитао да свуче са себе крпе које су покривале врат и тијело. Они су у језеру к себи привукли у бешчашћу заблудјелог и приопштили га к слави; а он, крстећи невјерне у бањи обновљења, за њих је постајао заступник пред Небеским Царством. Они, у водама пржени љубављу, видјеше на главама свјетлост са вијенцима; и он, опламењен догматима Свете Тројице, прими награду за ратоборност према зломислећима.

Шта све није измишљао лукави Велиар да би одвојио Василија од горњега Царства! Раздражавао је цареве, кнежеве и народе, – а Василије је постао ослонац вјернима; подизао је у јарости све своје буре, – и ништа од тога нимало није смућивало пламеном окупаног мудраца; уздизао је немире преко својих слуга, јеретика, усмјеравао узбуркане таласе на Цркву, – и није могао потпопити брод Василијеве вјере; водио је са њиме битку јеретичким тумачењима; и истог часа је био дочекиван богословским догматима; наоружао је против њега Арија, као Голијата, – и био поражен његовом праћком из које је опалио три камена вјере; ударао је у стуб његов вјетровима зловјерја, јер су ријечи нечастивих биле вјетрови, али га није ни заљуљао, зато што се он оградио трима несавладивим зидовима Пречисте Тројице; пуштао је на њега стријеле многобоштва, – и оне су истог трена бивале одбијане Јединоначалијем. Насртали су чопори лајућих паса, – и он их је рањавао жезлом крста; вукови су се опет одијевали у овчију коже, а он је не часећи ни часа разобличавао њихово лицемјерје; журила је неправда да га смути, – и истог часа бивала поражена његовом правдом. Н
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Mystic_Storm
Hodočasnik


Pridružio: 01 Jun 2009
Poruke: 800
Lokacija: Kragujevac

 Poruka Poslao: 15 Jan, 2011 10:59 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Hvala Vera na temi. Bas sa trazio o Jefremu a ima jako malo toga...
Ti si bas puno nasla. Very Happy
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
kosmička_beba
Mistik


Pridružio: 11 Okt 2010
Poruke: 1386

 Poruka Poslao: 15 Jan, 2011 19:58 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Svim pravoslavcima pozdrav na Svetog Serafima Sarovskog, mog ličnog svetca zaštitnika.

U to ime :
„Ja znam tvoje nevolje, tvoje patnje, tvoje borbe i slabosti tvog života. Ja znam tvoj kukavičluk, tvoje grehe i uprkos njemu kažem ti: "Daj mi srce tvoje, ljubi me kakav jesi!" Ako čekaš da postaneš anđeo da bi se predao ljubavi, onda me nikad nećeš ljubiti. Ako si slab u ispunjavanju svojih dužnosti i u vežbanju svojih vrlina, a ako često padaš u one grehe koje ne želiš više da činiš, Ja ti dopuštam da me voliš. Ljubi me takav kakav jesi!“

Serafim Sarovski (1759-1833) je bio jedan od najvećih ruskih pravoslavnih podvižnika, prozorljivaca i čudotvoraca.

Rodio se u Kursku, u Rusiji, 19. jula 1759. godine, od imućnih roditelja. Na krštenju je dobio ime Prohor. Kad je navršio 17 godina, majka ga je poslala da se posveti monaškom životu. Na rastanku mu je navodno poklonila mali krst, od koga se on nikada nije odvajao. Najpre je otišao u kijevsko-pečersku lavru, a potom ga je starac Dositej uputio da se spašava u sarovskoj pustinji. Ne zadovoljavajući se tišinom i bezmolvijem sarovske obitelji, ugledajući se na neke manastirske starce, sa blagoslovom svog starca, u slobodnim časovima povlačio se u gustu šumu radi molitvenog usamljeničkog tihovanja. Sredom i petkom nije ništa jeo, a u druge dane samo jednom dnevno.

Prohor se 18. avgusta 1786. godine, udostojio podstriga u monaški obraz, pri čemu dobi ime Serafim. Serafim udvostruči svoje trudove i življaše još usamljeničkije, roneći u unutarnje bogomisleno sozercanje. Uvek u jednoj istoj odeći, zimi je skupljao granje, leti čuvao pčele i radio u svojoj maloj gradini. Uz velike telesne trudove, danonoćno je pojao tropare i crkvene pesme, i predavao se uzvišenim radovima uma i srca. Puno je čitao, naročito sveto Pismo. Izdržavao je velika đavolja iskušenja i zamke. Da bi se još usrdnije borio protiv istih, uzeo je na sebe veliki podvig. Hiljadu dana i noći na granitom kamenu proiznosio je iz dubine duše carnikovu molitvu: Bože, milostiv budi meni grešnome!
Vikicitati „Ja znam tvoje nevolje, tvoje patnje, tvoje borbe i slabosti tvog života. Ja znam tvoj kukavičluk, tvoje grehe i uprkos njemu kažem ti: "Daj mi srce tvoje, ljubi me kakav jesi!" Ako čekaš da postaneš anđeo da bi se predao ljubavi, onda me nikad nećeš ljubiti. Ako si slab u ispunjavanju svojih dužnosti i u vežbanju svojih vrlina, a ako često padaš u one grehe koje ne želiš više da činiš, Ja ti dopuštam da me voliš. Ljubi me takav kakav jesi!“
(Sv. Serafim Sarovski, Ljubi me takav kakav jesi [1])

Dobivši od Boga blagodatne darove: prozorljivosti, čudesa i isceljenja, a po volji Svevišnjega poče stupati u razgovor sa posetiocima, a pre svega sa monasima. Njegove reči, prenete nekom osobenom ljubavlju i prepune neke tihe, životne vlasti, zagrevahu srca, čak i ona okorela i hladna. S velikom ljubavlju lečio je sve duševne i telesne bolesti. Toliko je bio poznat i voljen da je dnevno dolazilo skoro po dve hiljade ljudi na lečenje ili savete, ili samo za blagoslov. Odlikovao se velikom smernošću. Kada ga je sav svet slavio, on je sebe nazivao „ubogi Serafim“[traži se izvor od 09. 2009.].

2. januara/14. januara 1833. godine starac Serafim je završio svoj život na zemlji, u svojoj običnoj beloj podrasi, klečeći na kolenima na svagdašnjem mestu svojih molitvenih podviga, pred ikonom Božje Matere " Umilenje". O vratu mu je visio mali krst sa raspećem. Ruke su mu bile prekrštene na grudima. Srpska pravoslavna crkva ga praznuje kao prepodobnog Serafima Sarovskog 2. januara po crkvenom, a 15. januara po gregorijanskom kalendaru.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 21 Jan, 2011 01:48 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Свети Јован Шангајски: Беседа на Богојављење



У име Оца и Сина и Светога Духа!



Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. „Ти треба мене да крстиш“. „Остави сада“ – одговара Исус – јер тако нам треба испунити сваку правду“. Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:“Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио“. А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, „земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом“. Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље – и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. „Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је“ (Пс.24,1-2). „Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи“, пише апостол Петар. „Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде“ (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не сано на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. „Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, „твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)“ (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. „Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава“. (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:“Христос се јави да Јордана освети воде“ (Претпразнични тропар), „Данас се водена освећује природа“ (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења.

Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смреношћу Исусовом, – открио је људима да је Бог Тројица – осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост.

И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: „Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље“ (Мк. 1,15).

До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Када Сам Господ виче људима:“Покајте се“. Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше старсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин.



Битољ, 1928. године

Извор: Svetosavlje.org
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 22 Jan, 2011 02:41 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Духовне поуке преподобне мати Синклитикије



1. Говорила је мати Синклитикија: – Велику борбу и труд имају у почетку они који Богу приступају, а потом неизрециву радост. Они који хоће да запале ватру најпре се надиме и сузе им теку, па тако остваре што су хтели, јер је речено: „Бог је наш огањ који спаљује“; тако и ми уз сузе и труд треба да распаљујемо божански огањ.

2. Још је говорила: – Потребно је да ми који смо изабрали монашки призив стекнемо крајњу трезвеност. Јер, и код световњака се трезвеност сматра начином живота, али заједно с њом присутна је безумност, због грешности свих осталих чула. Заиста, они гледају непристојно и смеју се разуздано.

3. Још је говорила: – Као што најјачи отрови одгоне крвожедне звери, исто тако и молитва заједно с постом одгони лукаве помисли.

4. Још је говорила: – Нека те не преласти обиље световних богатстава, као да, тобоже, има некакве користи од празног уживања. Они цене куварско умеће; а ти постом и бедним јелима превазилазиш богатство њихових јела. Јер вели: „Душа сита гази медно саће“. Немој се наситити хлеба и нећеш пожелети вина.

5. Упиташе блажену Синклитикију је ли сиромаштво крајње добро. А она рече: – Најсавршеније за оне који то могу. Јер који га подносе, телом осећају жалост и невољу, али у души налазе спокоја. Јер као што се круте хаљине перу тако што их газимо и снажно трљамо, тако се и снажна душа добровољним гладовањем још више укрепљује.

6. Још је говорила: – Ако се задесиш у општежићу, немој мењати место јер ћеш себи много нашкодити. Заиста, као што птица, када напусти своја јаја, учини их празним и неплодним; тако и монах или монахиња када прелази из места у место хлади се и умртвљује у вери.

7. Још је говорила: – Много је замки ђавољих. Није се душа глађу покренула? Тада он богатство нуди као мамац. Није успео уз помоћ увреда и погрда? Упућује хвалу и славу. Ако је побеђен здрављем, он разболева тело. А пошто не беше у стању да обмане човека уживањима, покушава да га одврати невољним страдањима. И намеће којекакве тешке болести, не би ли тако помрачио љубав према Богу у оних који због њих постану малодушни. Али и тело бива растрзано снажним грозницама и трпи неподношљиву жеђ. Ако све то подносиш јер си грешан, сети се и будућих мука и вечнога огња и казни и немој бити немаран према будућности. Радуј се што је Бог погледао на тебе и имај на својим уснама ону чувену изреку: „Карајући покара ме Господ, али ме смрти не даде“. Био си железо, али си се огњем избавио од рђе. А ако си праведан па допаднеш болести, напредујеш од великих ствари ка још већима. Јеси ли злато? Па кроз огањ ћеш бити још вреднији. Даде ли се твоме телу сатански дух? Веселим се; погледај коме си постао сличан, јер си удостојен Павловог дела. Мучи те грозница? Патиш се због студени? Али Писмо вели: „Уђосмо у огањ и воду, али си нас извео до одмора“. Успео си у првоме? Причекај и друго. Чинећи добродетељи узвикуј речи светитељеве, јер каже: „Ја сам ништ и болан“. Постаћеш савршен са ове две невоље; јер каже: „Невољом си ме обдарио“. Подвизавајмо се у својим душама таквим трудовима; јер имамо непријатеља пред својим очима.

8. Још је говорила: – Ако нас болест мучи, немојмо жалити што због болести и телесних рана не можемо гласом појати; јер све се то у нама збива да би жеље нестале. Заиста, пост и лежање на земљи су нам због уживања одређени. Ако, дакле, каква болест искрсне, заповести су сувишне. Јер у томе је велики подвиг, да издржимо у болести и да узносимо благодарне песме Богу.

9. Још је говорила: – Када постиш, немој се представљати болесним, јер су и они који не посте много пута допали такве болести. Започео си са добрим? Немој се заустављати да те не би непријатељ прекинуо; јер њега твоје стрпљење уништава. Јер, и они који започињу пловидбу најпре вребају повољан ветар, а када рашире једра наилазе одмах на супротан ветар, али морнари не искрцавају брод због ветра који је наишао; већ само, пошто се мало примире или се супротставе невремену, настављају пловидбу. Тако и ми, када наиђе противан дух, пружајући крст уместо једра, без страха обавимо пловидбу.

10. Још је говорила: – Они који, уз муку и морске опасности, сабирају вештаствено благо, када зараде много, желе још више; а оно што већ имају сматрају ништавним, пружајући се према ономе што немају. А ми, немајући ништа од онога што је тражено, због страха Божијег не желимо ништа да стекнемо.

11. Још је говорила: – Подражавај цариника да не би био осуђен са фарисејем; и изабери кротост Мојсијеву, па ћеш своје срце, које је камено, претворити у извор воде.

12. Још је говорила: – Опасно је да друге поучава онај који се није уздигао практичним животом. Јер као што онај ко има трошну кућу, ако прими госте, може им нашкодити ако кућа падне, тако и они, ако не изграде прво себе, погубиће и посетиоце заједно са собом; јер су их речима сабрали на спасење, а лошим животом ће више нашкодити подвижницима.

13. Још је говорила: – Добро је да се не гневиш; а ако ти се то ипак догоди, Господ ти није оставио ни цео дан за страст, рекавши: „Да не зађе сунце“. А ти чекаш да зађе све твоје време? Зашто мрзиш човека који те је ожалостио? Није он тај који ти је нанео неправду, већ ђаво. Мрзи болест, а не болесника.

14. Још је говорила: – Што више подвижници напредују у врлинама, то се са вишим противником носе.

15. Још је говорила: – Има и подвига које је непријатељ одредио; јер и његови ученици их извршавају. Како, дакле, да разликујемо божански и царски подвиг од тиранског и демонског? Очигледно из сразмере. Све твоје време нека буде одређено за пост. Немој постити четири или пет дана, а следећег да разрешиш на мноштво хране, јер безмерност доводи до пропадљивости. Ако си млад и здрав, пости; јер доћи ће старост са болестима. Према томе, колико можеш, сабирај храну, па кад не будеш могао, бићеш спокојан.

16. Још је говорила: – Када смо у општежићу треба више да се држимо послушања него подвига; јер једно нас учи смиреноумљу а друго гордости.

17. Још је говорила: – Треба својом душом разборито да управљамо; па када смо у општежићу да не тражимо што је наше, нити да чинимо ишта по својој вољи, већ да се потчинимо оцу по вери.

18. Још је говорила: – Писано је: „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“. А да будемо као змије, речено је да нам се не поткраду нагони и смицалице ђавоље (јер што је слично брзо се узајамно препозна), а безазленост голубице показује чистоћу дела.



Преузето из књиге Старечник, Беседа 2000.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 27 Jan, 2011 14:23 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Жичка беседа Светога Саве о правој вери




Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.

Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене „испуни недостатке“ отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, „темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави“ Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је — права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да „савршен буде човек Божји“, а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: „Спасава вера, која кроз љубав дела“.

Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.

И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.

Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: „Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро“ са правом вером „отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло — у васкрсење суда.“

Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.

Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.

Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: “ Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио“. И опет: „Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се“. Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је „вера без дела мртва“, по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери –, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: „Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек“.

Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: „Окусите и видите како је добар Господ“. Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар — да не умремо никада!

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења — просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.


Poslednji izmenio Vera Bojičić dana 27 Jan, 2011 14:38 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 27 Jan, 2011 14:35 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас „љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом“. И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему „од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“, осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је „пред очима Његовим све откривено“, као Што рече Апостол“, и „јер је Бог наш огањ који спаљује“; и „узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове“. Јер је он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни“. Да „држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих“, „да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим“, Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.



(У преводу еп.Атанасија Јефтића, узето из његове књиге
„Свети Сава и косовски завет“. Београд, 1992.)
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
rale
Mistik


Pridružio: 09 Nov 2008
Poruke: 1283

 Poruka Poslao: 02 Feb, 2011 22:32 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom


Link


Надам се да немате ништа против беседа у оваквом облику.
Мени се изузетно допало.за сваку препоруку!
_________________
једном се живи, али вечно!!!!!!!!!!!!!!!!!!
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 13 Feb, 2011 18:01 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског у Недељу митара и фарисеја 1966.



Данас је Недеља митара и фарисеја. Данас уствари почиње Ускрс, Ето, десило се велико чудо. Десило се васкрсење душе пре славног Васкрсења Господа Христа. Десило се то у некој незнатној црквици. Тако гласи данашња Благовест, данашње Свето Еванђеље: Два човека ушла у цркву да се Богу моле: фарисеј и цариник. Фарисеј се мољаше и хваљаше себе у молитви. А цариник стајаше издалека, и не шћаше ни очи своје подигнути у небо. Бијући прсе своје каже: „Боже, милостив буди мени грешном“. Ето тада, тада се збило васкрсење ове душе, јер драги Господ, гледајући га и слушајући њихове молитве, рече: „Овај отиде оправдан кући својој, отиде спасен кући својој, а не онај“.[2]

Шта је то спасење? Шта се десило са овим човеком? За неколико речи доживео је Васкрс, васкрс своје душе. Спасена душа, значи – шта? Спасена из пакла и узнесена у рај. Спасена од греха и узнесена у Царство Небеско. Спасена од ђавола и узлетела Богу. Чудо, чудо које (је) овај покајани цариник учинио са собом. У овој његовој смерној молитви сав је Ускрс његов. Уствари, у смерној молитви Ускрс је мој и твој и свачији, Ускрс лични, посебни, пре славног Васкрсења Спасовог, пре славног Ускрса Његовог, којим Он спасава сав род људски[3] и осигурава у телу људском васкрсење из мртвих и бесмртност и Живот Вечни. Та васкрситељска сила у неколико молитвених смерних речи: „Боже, буди милостив буди мени грешноме“. Каква сила дата човеку, каква власт!


Poslednji izmenio Vera Bojičić dana 13 Feb, 2011 18:09 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 13 Feb, 2011 18:02 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

nastavak:

Гле, ти човече, који живиш на земљи у гресима, у мукама, у тминама, у помрчинама, ти баш хоћеш силе и моћи да себе одједанпут извучеш из тога, да муњевито полетиш ка Небу и освојиш Небеско Царство. Каква је сила у смерној молитви, каква васкрситељска сила! Колика ја сила ова цариникове смерна молитве показао нам је у новије време Свети Серафим Саровски, велики Светитељ Православни. Он је хиљаду дана и хиљаду ноћи на камену провео непрекидно молећи том истом молитвом: „Боже, буди милостив буди мени грешноме“. Хиљаду дана и хиљаду ноћи. И по самом његовом изгледу тада су у њему престале све страсти и сви похити ка греху. Он је постигао бестрашће, постигао је уствари Живот Вечни на земљи. Постигао је на земљи анђеоски живот, живот без греха. Какав је то размак? Какво растојање између човека грешника и Бога? Гле, Свети Серафим Саровски светом и чудесном миротворном молитвом себе васкрсао из свих смрти! Јер сваки грех мала смрт. Он је васкрсао из свих смрти, победио све страсти. Свака страст пакао. И (он) са душом узишао у Царство Небеско. Показао пут свима нама, показао каква је васкрситељска сила у овој цариниковој молитви: „Боже, милостив буди мени грешноме“.

Шта је уствари урадила ова молитва са душом цариниковом? Шта је урадила ова молитва са душом Светог Серафима Саровског. Ослободила их страсти, ослободила их греха, ослободила их смрти, ослободила их пакла. Ето каква сила је у овој краткој, чудесној молитви! Пређен сав пут од пакла до раја, сав пут од човека до Бога, сав пут спасења. Такав је пут отворен и теби и мени и свакоме људском бићу. Немамо извињења ако остајемо у гресима. Гле1, како је лако спасити се. Погледај на цариника покајаног који ништа друго не чини, бије прси своје и вапије: „Боже, милостив буди мени грешноме“.

Спаситељ указује да је потпуно истинита и свечудотворна она Његова чудесна реч: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско“[4], та прва заповест међу заповестима еванђељског живљења. Као што је гордост сва за човека грех (који сурвава) у пакао, у смрт; не само за човека, него и Арханђела првог претворила га у ђавола, у сатану, и он створио себи пакао. Господ даје муњу коју ја и ти можемо употребити, и такву силу да мене и тебе, и васцело биће моје и твоје, пренесе из пакла у рај, у Царство Небеско. Блажени сиромашни духом, блажени и смирени значи, јер је њихово Царство Небеско, њихово је, вели. На земљи си, али ако си смирен, имаш то смирење које грехе протерује из душе, смирење које смрт истерује из душе, смирење које сажиже и спаљује сваког демона и сваког ђавола, гле, већ је ту Царство Небеско. Већ је ушло у њега… (и изгони)[5] све што би те одвојило од њега и отело ти Царство Небеско.

Непрекидно се велича смирење као једна победна сила, као Божанска сила, сила која нам је дата од Господа Христа. Назива се смирење високотворно, високотворно је смирење. Смирење је сила Божанска која чини велике ствари са човеком, тако велике ствари да му даје Царство Небеско. У посед, у имовину даје му Рај, даје му Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот. Заиста, високотворно је смирење.[6]

Онда, Бог је постао човек. То је навеће смирење које се могло десити у свима световима. Да Бог постане човек, постане погани човек, човек који је сав огрезао у смрти, и у греху, и у паклу…[7] Он, Безгрешни, Вечити, решио да постане човек. Какво смирење, какво смирење за Бога – да прими смрт за човека! Он је сишао због смрти наше, због смирења нашег, да би нас подигао из мртвих. То Његово Божанско смирење – ето нама спасења. Зато је велики Светитељ Божији Варсануфије Велики рекао: „Смирење је скраћено спасење“. Имај смирења, ето, спасен си. Јер, то твоје смирење предаје (те) Господу Христу, смерном и смиреном Богочовеку, Који те подиже из свих твојих паклова у Небеско Царство и даје ти га у наслеђе. Та сила створила је све Светитеље, та сила створила је и ствара све хришћане. Ко има те силе спасења побеђује све грехе.

Значи, ја и ти, ако се решимо на подвиг смирења, да смиримо себе пред Богом, да примимо Њега, свога Спаситеља, да Њему служимо, да Његов закон испуњујемо, ето нам спасење – и Господ Христос заиста постаје и мој и твој Спаситељ. Сваки човек хришћанин смерно сагледава све своје недостатке, сва своје мане, све своје грехе, све своје смрти и сав свој пакао, (као) човек који би стао пред Господа Христа и осетио да је грешник. Бог сваком осим гордељивца – а гордост је увек позајмљена од ђавола, увек његова, увек отима човеку Бога и отима човеку спасење душе – Господ Благи Својим Еванђељем даје силе и моћи, Својим човекољубљем даје свакоме човеку да сам себе подигне. Како? Кроз смирење. И чинећи то сваки човек уствари очишћава своју душу од сваке нечистоте. Лечи себе од сваке болести. Нема греха који се не може очистити. Видите, Он ни истраживао није грехе смерног цариника. Он их је видео, али од њега није тражио да их ређа. Доста је било то што је цариник себе осетио грешним и што је сву душу своју излио у вапај: „Боже, буди милостив мени грешном“.

Шта је човеку потребно у овоме свету за спасење? Ништа. Уствари, врло мало и теби и мени: смерна покајничка молитва. Нити се тражи као жртва, нити као имање, нити као приноси, нити као гасиш сунца, нити као палиш звезде, ништа слично. Човече! – стани смерно пред Господом Христом, Свемилостивим Човекољупцем, и завапи: „Боже, буди милостив мени грешном“. Али, у човеку дела грехољубива сила демонска. Он не може да смири себе таквом молитвом. Он не може да натера себе зато што неће. Све зависи од наше воље, браћо и сестре. Све од нашег хтења. Хоћемо ли да будемо спасени сигурно ћемо да будемо спасени. Нећемо? – сигурно нећемо да будемо спасени.

Господ Благи не намеће никоме спасење; не намеће никоме ни погибао. Ни ђаво не може наметнути погибао човеку. Он само може да предлаже жовеку оно што је зло. Човек својом вољом усваја то или одбацује. Ђаво куша свакога и нуди му сласти греховне. Од нас зависи да ли ћемо прихватити те сласти или не. Какво је мучење за човека живети међу ђаволима! Какво је понижење за човека живети међу ђаволима, и живети међу гресима, и међу смртима! Какво је понижење за човека живети у паклу! Зашто понижење? Зато што је човек боголико биће, човек је саздан од Бога да наследи Небеско Царство, да наследи Вечни Живот, а не да себе преда смраду пакленом, демонима, свима страхотама. О, каква срамота за човека! Понижење човекова бића које је створено од Бога за Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду.

Каква красота за душу човекову, када сама себе понижује, а Господ га уздиже! А то бива кроз смирење, кад човек смири себе пред Господом, као овај цариник, тада му сва богатства Неба Господ, Који је дошао у овај свет, даје таквоме човеку. Отиде оправдан и спасен кући својој. Значи гле, ево га, ушао је у Царство Небеско, Царство Небеско постало је његово. Блажени сиромашни духом, његово је Царство Небеско. Какво прослављење човека! Каква слава! Од срамоте греховне, ето, човек уздигао се у анђеоске лепоте. У анђеоску славу, и још више, још узвишеније. Пресвета Богомајка, изнад архангелске и херувимске славе, изнад свих Архангела и свих Ангела. Каква сила, какво величанство, какав сјај, каква лепота за људску природу!

Зато је Он, богат будући, што је сам Бог – а ко је богатији од Бога? – постао човек (и осиромашио) да нас, како вели Свети Апостол Павле, Својим сиромаштвом обогати.[8] Постао је човек да би мени и теби човеку, из Своје човечанске руке, предао Небеско Царство, предао Вечну Истину, Вечни Живот, Вечну Љубав и сва Божанска богатства. Има ли шта веће за човека од тога? Има ли шта славније? Пред Господом смириш ли себе вером у Њега, молитвом смерном, гле, постајеш неосиромашен богаташ, богатији од сваког Анђела и Арханђела, богат као Бог. И извршује се и испуњује се она блага реч Спаситељева о човеку који се богати Богом у овоме свету.[9] Грех је, (када)човек води себе ка нечовеку, човек води себе у загрљај ђаволу, када се у овоме животу не богати Богом, него се богати пролазним, трулежним богатствима овога света. А кад се богати Богом, он заиста наслеђује сва богатства небеска и постаје сунаследник Христов, сунаследник Сина Божјег.6 Таква је љубав Господа Христа према човеку. Он нуди Своје богатство, нуди Своје Царство Небеско. Наше је да ли ћемо то примити или не.

Када је Еванђеље Христово примио, и смирење на себе Христово узео, Свети Антоније кога данас Црква слави, е, он је од себе изградио чудесну наданђеоску личност. Човек у телу, а уствари анђео у телу. Он је силом Христовом, смирењем, молитвом, постом и бдењем, постао јачи од сваке вражје силе, не само једне, него свих. Он се играо са демонима и исмевао их и чикао их. Ево, ја сам Антоније, не можете ми ништа учинити!

Ко ће ме раставити од љубави Христове[10]. Ко? Ви? Ви сте сенке немоћне! Хулници, ништаци! Дим и огањ. И од његове молитве заиста су се они растапали, као дим и огањ ишчезавали и бежали. Све зависи од наше молитве, од наше вере, од нашег труда.

Тешко човеку који свесно иде у смрт, који свесно ради против свог спасења!…[11] Непокајани греси, о колико је хришћана са непокајаним гресима! Колико је погибија душа због непокајаних грехова! А Спаситељ је рекао за сваки грех…[12] то јест, за свако грешење и свесно остајање при греху, то се неће опростити. Кад човек, свесно душа има Господа Христа и Бога, остаје свесно при томе, неће да се каје, нема му опроштаја ни овога ни онога света. Као што нема опроштаја ни ђаволу. Зато што се добровољно такав човек укорењује и утврђује у свему што је богоборно, у свему што је против Бога. …[13] Али он је упропастио своја добра дела. Чиме? Охолошћу својом. Ето нисам као остали људи хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Нисам као они. И гле, цариник покајани оде спасен својој кући, а не он, не фарисеј. Страшно је када човек остаје свесно у својим гресима.


Poslednji izmenio Vera Bojičić dana 13 Feb, 2011 18:10 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 13 Feb, 2011 18:03 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Први знак покајања то је да човек мрзи своје грехе, своје страсти, да се бори са њима. Чим то Господ види у теби, Он прилети теби, шаље ти Анђеле, безброј Анђела да те подрже у твоме подвигу, у твојој борби да савладаш грехе, а из свих грехова да савладаш ђавола, да савладаш све ђаволе који нападају тебе коз страсти и сласти. Не сумњај никада, Господ ће те спасти. Даће ти потпуно покајање и смирење и рећи ће души твојој: „Оправдана си, спасена си“. Мудра реч Светог Антонија данашњег, великог Светитеља Божјег, који казује Господу да и ђаволу опрости, да ђавола поврати у ред анђела, да га спасе пакла и да му подари Рај и Царство Небеско. То је он доживео. Иако је био велики противник ђавола, изборио се за спасење своје душе, он је у моментима својег великог човекољубља жалио и саме ђаволе и молио се Богу за њих, за њихово спасење. И десило се једном ово. Свети Антоније је био прозорљив, видовит. Он је видео и анђеле и ђаволе да круже око њега и лете између неба и земље. По дару Божијем, због великих подвига, он је био велики мислилац[14] и прозорљивац. Пошто је искусио демонска кушања разноврсна, он ни у шта не рачунаше више њихова лукавства и њихова зла. И много пута је својим телесним очима видео и анђеле и ђаволе како се труде око људи да их привуку сваки на своју страну. Беше толико велики и моћан у својим врлинама да се ругаше несретним дусима и исмеваше их. Понекад их и наговараше подсећајући их на то како су бачени са неба и како се имају вечно мучити у огњу.

Читамо из Житија Светог Антонија[15], једном се десило ово: два демона се договараху како да отиду славноме старцу Антонију, и разговараху међу собом како нико од њих не сме да му се приближи, бојећи се да му старац не зада тешке ране. Јер, старац беше постигао велико бестрашће и савршено живљаше и беше се обожио: испунио себе Божанским силама које Господ дарује за подвиге, дарује нам (кроз) Свете Тајне, нарочито Свето Причешће. Беше се обожио пресветлим[16] Духом Светим. И један од те двојице демона говораше другу своме: „Брате Серафере, јер тако беше име овоме демону, ако би се који од нас покајао, да ли би Бог примио његово покајање? Може ли то бити или не?“ Одговори други: „Ко то може знати?“ А Серафер рече: „Хоћеш ли да отидемо старцу Антонију који нас се не боји, те да се код њега обавестимо о томе и сазнамо“. Одговори му други: „Отиди, отиди, али се добро пази, јер је старац прозорљив и видеће да га кушаш, па неће хтети да пита Бога о томе. Ипак иди, еда би на неки начин сазнао шта желиш“. И Серафер се претвори у човека и отиде к старцу Антонију, и стаде плакати пред њим и ридати. Он, Бог, желећи да покаже, да ни од кога који се каје не окреће главу, него прима све који му прибегавају, и дајући пример човеку грешнику како не би окренуо главу ни од ђавола, поглавара зла, када би се овај истински покајао, привремено је сакрио од старца Антонија намеру овога демона. И добри Антоније, видећи пред собом човека, а не неког демона упита га: „Зашто, човече, тако од срца ридаш и плачеш, те и моју душу потресаш својим сузама?“ А препредени демон одговара: „О, оче, ја нисам човек већ демон, и зовем се Серафер.“ Пита га старац: „Шта хоћеш да ти учиним, Серафере?“ И Преподобни сматраше да он из велике смирености назива себе демоном. А Бог му не беше још ништа открио. Демон одговори: „Оче Свети, молим те само за једно: помоли се усрдно Богу да ти каже, да ли би примио ђавола ако се покаје или не. Ако би примио ђавола примио би мене, пошто сам учинио дела која и он чини“. Старац рече: „Испунићу ти молбу, али иди данас дому свом, па дођи сутра овамо, ја ћу ти рећи шта о томе Господ каже“. И демон оде. Кад падне ноћ старац подиже к небу своје свете руке и помоли се човекољубиво(м) Богу да му каже да ли би примио ђавола ако се покаје. И одмах анђео Господњи стаде пред старца и рече му: „Овако каже Господ наш: Зашто ме молиш за демона. Он је дошао да те лукаво искуша“…[17]

1966. године у манастиру Ћелије
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
rale
Mistik


Pridružio: 09 Nov 2008
Poruke: 1283

 Poruka Poslao: 26 Feb, 2011 15:00 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom


Link

_________________
једном се живи, али вечно!!!!!!!!!!!!!!!!!!
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 25 Mar, 2011 23:18 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Пето сузно мољење – Петком увече



Душа жалосна к Теби притиче, свети Владико, са сузама ти жалбу приноси на љутог непријатеља, и са смирењем пред Тобом припада, тражећи да је заштитиш од противника који је притешњује. И пошто Ти долази са молбом неућутном, Ти је брзо услиши, и њу која Ти са љубављу притиче, посети брижним старањем. Ако је презреш, несрећну, она ће погинути. Ако оклеваш да је намучену чујеш, изгубиће снагу. Ако је, пак, посетиш милосрђем Твојим, биће сачувана. Ако погледаш на њу, спашће се, ако је саслушаш, укрепиће се. Не презри је, да је не уграби непријатељ. Не опомени се ни грубих увреда којима огорчих благодат Твоју, милостиви Владару, и не поступи са мном према делима мојим, већ насупрот томе, даруј мени грешноме кратки рок да нађем време за истинско покајање, Човекољупче благи.

Благодат Твоја отрпела је мноштво безакоња младости моје, па нека и сада отрпи презрење, увреде и лакомисленост. Знам, Господе, да си се самим Собом заклео да не желиш смрти грешнику, него би радије да га спасеш од грехова, милосрђем Твојим. Благодат Твоја, животољубиви Владико, свакодневно побеђује милосрђем Својим и добротом Својом. Ти милујеш и спасаваш оне који Те љубе. О милосрђу Твоме свугде се проповеда, и у Јеванђељу, и у Апостолу. 0 њему говоре у свим списима свети Оци и Учитељи, у Цркви знани и незнани. Знам за блудног сина, Манасију, разбојника, Закхеја, цариника, блудницу, Хананејку, крвоточиву, раслабљеног, за слепог, за Јаира и све остале, и зато притичем к Теби; отвори милосрђе Твоје, и прими ме. Наслади ум мој, јер често изнова падам у своја стара безакоња, и као у блато, тонем у нечисте помисли. А благодат Твоја, дошавши у срце моје, налази тамо смрад лоших мисли, због чега одмах одступа, не налазећи себи приступа, јер не може да уђе и усели се у мене, као што жели. Умиј срце моје светозарном сладошћу, како бих дошао к себи.

0, каква је благост Божија, и какво је човекољубље Божије! Како Он жели и побуђује све људе на спасење! Поштеди, Господе, непотребног слугу Твога; поштеди, милостиви Христе Спасе, створење Своје. Ако Ти, Господе, не уразумиш мене, бедног, и не даш ми срдачне просвећености, ја нећу бити у стању, због своје велике покварености, да видим немар и раслабљеност своју. Али, пошто сам притешњен немилосрдним непријатељем који ме мучи, ја непрестано, са сузама вапим благости Твојој, да би ме избавила од мрежа његових. Јер он непрестано обнавља своје замке против мене, и свакога часа мучи моју душу блудним помислима и прижељкивањем задовољстава. Твоја сила, Христе, која је зауставила морске таласе, нека запрети и њему, да не би имао никаквог утицаја на мене непотребног слугу Твога. Пошаљи, Владико, благодат Твоју брзо, да отера од слуге Твога велику змију са свим њеним гнусним и лукавим помислима. Јер ране које на мом срцу начинише његове стреле, посташе гнојни чиреви, а ја у својој неразумности, на све начине гледам да их сакријем. Исцелитељ добри прилази ка мени не потребујући плату, нити пушта моју крв, али ми моја лењост не дозвољава да Му приђем. Он сам долази да ме излечи, и види како прождирем своје ране. И када их докрајчим ја се кајем, али моје покајање није истинито.

Свега исцељујућег Податељу и Оче милосрђа, Ти си једини добри и благоутробни Бог, који увек дарујеш добра онима који Те моле. Пошто на себи искусих безмерна исцелења Твоја и добре дарове које си ми слао свакога дана (благодат исцелења Твојих, Владико, је безмерно широка, и свима који Ти долазе дарујеш исцелење), зато, без страха молим благост Твоју, незлобиви Господе, да сиђе и на мене благодат Твоја, да сабере у једно ум мој, и да поново исцели моје страшне ране. Јер ево, разоноде и бриге прохујалог времена обузимају моју пажњу, и не дају ми да се постарам за вечна Твоја блага. Али Ти, дуготрпељив буди према мени. Ни небо, ни земља, немају чиме да узврате за исцељујуће и благодатне дарове Твоје. Јер нема такве драгоцености којом бисмо узвратили Теби. За моје сузе, обдарујеш ме Ти сам, за горки плач мој, дарујеш вечну насладу. 0, каква је снага суза! Даруј, Господе, мени недостојном слузи Твоме, сузе покајања да сперем грехе своје, да се просвети срце моје, и да са мало суза буде избрисан велики списак, да кратковременим плачем буде угашен велики огањ који ја сам запалих. Јер они који овде плачу, биће избављени од вечног плача.

Са свих страна сабирам своје помисли, и још се нисам ослободио од деловања лукавих духова који ће ме задржавати на ваздушном путу. Још нисам схватио тежину мноштва грехова мојих. Оно што ме је отерало у грех, још доноси плодове у мојој плоти. Хоћу ли се ја, бедник, још дуго опијати без вина, и бити немаран за своје, као да је туђе? Као лукави слуга против господара свога, тако и ја смишљам лукавства против сопственог спасења, као да ће неко други примити на себе мој труд; нећу да пазим на себе и свакодневно огорчујем Твоје дуготрпљење. Пред очима ми је беда моја, а Ти све то трпиш по великој благости Својој.

Даруј ми, Господе, лек за обраћење, да бих се исцелио од беде која живи у мени. Даруј ми да ступим на поприште уздржања; даруј ми да у скрушености срца прођу сви дани живота мога; просвети помрачене очи ума мога, да са усрдношћу уђем у виноград Твој, јер се потрошило време мога живота, проведено у сујетним и срамним помислима. Време живота мога дошло је већ до једанаестог часа. Усмери, Господе, лађу са мојом имовином, даруј разум немоћном купцу, да бих окончао трговину своју док још има времена. Јер је настао час исхода, и већ ми је пред очима; веома се уплаших видевши сиромаштво своје; уместо да се радујем, страх ме још већи обузе.

Заиста је, душо, долазак смрти страшан за страсне, грешне и слабе који се нису трудили да живе непорочно у овом сујетном свету. Делатни и савршени подвижници радују се часу исхода. Имајући пред очима велики труд свога подвижништва, бдења, постова, покајања, молитава, суза и одеће од кострети, њихова душа ликује када су позвани да из тела пређу у покој. Али разлучење веома растужује грешника коме је пред очима немар његов, та храна многостицања. И њему неће бити дозвољено да било шта каже, јер предност има заповест. Какво ће тада кајање обузети срце онога који је овде био немаран за своје спасење!

Тешко теби, душо, тешко теби! Зашто се не стараш о своме животу? Ако изненада стигне позив, шта ћеш чинити тамо, када си била немарна овде? Шта ћеш чинити пред престолом праведног Судије? Како те то непријатељ поткрада, а да ти и не примећујеш? Како ти непријатељ отима небеско благо, а ти расејана, и не знаш за то?

Заштити ме, дуготрпељиви Сине Божији и безгрешни Христе! Даруј ми, Спаситељу, помисао о будућем животу, да творим вољу Твоју. Макар и у старости, учини ме сарадником благодати Твоје, да бих обавио добру куповину оним талантом који си ми Ти сам дао, Царе небески. Како ћу ја расејани стати пред Твој страшни престо? Како ћу ја нетрпељиви и бесплодни, постати саучесник у праведности која овде доноси плодове? По каквом ће ме животу познати, када се у небеским становима препознају између себе свети и преподобни. Праведни, целомудрени и смирени ходиће у неприступној светлости, а грешни, лењиви, гордељиви и уображени, што безбрижно благују у раскоши, биће у вечном и неугасивом огњу.

0, неразумна душо! 0, безосећајна душо! Душо која си презрела свој вечни живот! Хоће ли те дуго држати лоша навика злих помисли? У своме немару надаш се да неће ускоро доћи крај твој. Али он ће доћи као муња. Бди, душо моја, и моли се са сузама. Завапи од свег срца свог, да те крај затекне промењену, молитвама Свепречисте Владарке наше Богородице и свих светих Твојих, Господе, јер си благословен у све векове. Амин.

Сузна мољења преподобног Јефрема Сирина
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Prikaži poruke iz poslednjih:   
www.OBJAVE.com forum » ПРАВОСЛАВЉЕ
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati Sva vremena su GMT + 1 sat
Idi na stranu
1, 2  Sledeci
Strana 1 od 2

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu

Neke srodne teme
 Teme   Odgovori   Autor   Pogledano   Poslednja poruka 
Nema novih poruka Svakodnevne duhovne spoznaje (uvidi) 704 plavizrak 154354 26 Feb, 2011 16:10 pm
plavizrak Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Duhovne sfere 3 talerman 4075 03 Feb, 2011 20:29 pm
Almsivi Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Svetozar Radišić - Nestanak velikog brata, 2012-ta 6 rade1969 5795 23 Jan, 2011 09:49 am
rade1969 Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka DNEVNIK DUHOVNE ZAPITANOSTI 52 plavizrak 20610 24 Dec, 2010 20:48 pm
plavizrak Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka BHAGAVAD GITA 63 Vesna 28133 14 Jun, 2010 13:05 pm
MarkoJakšić Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka KO KONTROLISE NASE DUHOVNE PUTEVE???? 60 TATA SINANA 17110 17 Mar, 2010 18:40 pm
alex radovic Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka [ Glasanje ] Duhovne nedoumice i STRAHOVI ... 0 Aleksandra-Caca 3035 23 Jan, 2010 03:39 am
Aleksandra-Caca Pogledaj zadnje poruke
 
 
Home | Add to Favorites | Mapa sajta
 
 




Solaris 1.11 phpBB theme/template © 2003 - 2005 Jakob Persson (readme)(forumthemes/bbstyles)

Powered by phpBB © 2001, 2002 phpBB Group
Prevod by CyberCom