RUDOLF ŠTAJNER
Idi na stranu
1, 2, 3  Sledeci
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati
www.OBJAVE.com forum » KNJIGE NA SAJTU I VAŠI KOMENTARI
Pogledaj prethodnu temu :: G :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
segrt
Hodočasnik


Pridružio: 26 Jun 2008
Poruke: 771

 Poruka Poslao: 30 Jun, 2008 11:16 am    Naslov: RUDOLF ŠTAJNER
Odgovoriti sa citatom

Pozdrav
sviđa mi se ovaj forum, zaista ima mnogo toga dobrog za pročitati. Ukoliko neko ima nešto od Rudolfa Štajnera na našem jeziku neka postavi. Ovo je tekst sa:
http://www.prosvetljenje.net/index.php?option=com_content&view=article&id=55&Itemid=27

Krv je sasvim osobit sok

Rudolf Štajner



Svako od vas zacelo se seća da se ovo današnje predavanje svojim natpisom vezuje za jednu reč Geteova Fausta. Vi svi znate, da se u tom spevu prikazuje, kako Faust, predstavnik najviše čovečanske težnje, stupa u savez sa zlim silama, a njih u spevu opet s njihove strane prikazuje Mefistofeles, izaslanik pakla. Vi svi znate, da Faust mora sklopiti ugovor sa Mefistofelesom i da tada to pismeno Faust mora potpisati krvlju. Faust isprva smatra ovo za šalu, ali Mefistofeles izgovara ovu izreku, koju je Gete na ovom mestu zacelo ozbiljno smislio : „Krv je sasvim osobiti sok."

Kod ovoga mesta Geteova Fausta desilo se •nešto zanimljivo tako zvanim Geteovim tumačima. Vi zacelo znate, da o Geteovu Faustu postoji tako obilata književnost, da bi se njom mogle napuniti čitave knjižnice. Razume se, da moj zadatak ne može biti razlaganje onoga što ovi razni Geteovi tu-mači govore upravo o ovom mestu iz Fausta, ali oni ne objavljuju nešto mnogo drukčije od onoga čemu daje primer komentar Fausta, jedan od poslednjih, od univerzitetskog profesora Minora. On slično drugim tumačima raspravlja o ovoj izreci kao o nekoj Mefistofelesovoj napomeni zajedljivoj, a Minor je stavio napomenu zanimljivu, upravo vanredno zanimljivu napomenu. — Saslušajte tačno šta on kaže, da biste se začudili, na šta sve može doći jedan Geteov tumač. — On kaže: „Đavo je neprijatelj krvi", i pri tom upućuje na to, da je krv ono što upravo uzdiže i održava život čoveku, i da zbog toga đavo, neprijatelj ljudskoga roda, može biti samo neprijatelj krvi. Ali on s pravom obraća pažnju na to, da ova krv igra istu ulogu već u starijoj obradi Faustova izdanja,. a osobito u priči.

U jednoj staroj knjizi o Faustu jasno Je opisano, kako je Faust malo zagrebao nožićem levu ruku, kako tada umače pero u isteklu krv, i potpisuje svoje ime ispod ugovora, kako tada na levoj ruci krv se zgrušava i stvara reči: „O čoveče, beži:" Sve je ovo tačno. Ali sada da vidimo napomenu, kako je đavo neprijatelj krvi i kako zbog toga zahteva krvni potpis, baš zato što je neprijatelj krvi. Ja bih vas zapitao, da li neko može zamisliti, da on žudi baš za onim što mu je nemilo. Razborit čovek može samo pretpostaviti da je Gete na ovom mestu mislio — da ne samo Gete, nego i glavna priča i starije pevanje o Faustu mogli su jedino i samo to misliti —, da je đavolu osobito stalo do krvi i da njemu nije sve jedno, da li dobiva ugovor potpisan običnim, neutralnim mastilom ili krvlju. Ovde se ne može pretpostaviti ništa drugo nego da predstavnik zlih sila veruje, šta više da je ubeđen, kako će on Fausta baš naročito imati u ruci time što će se dočepati bar jedne kapi njegove krvi.

Ovo se potpuno razume po sebi, i niko ne može drukče razumeti ovo mesto, nego da Faust treba krvlju da potpiše ne zbog toga što je đavo neprijatelj krvi nego zbog toga da bi se on, đavo, dočepao krvi.

Ovo se zasniva na jednom značajnom osećaju, da onaj vlada čovekom koji se dočepa čovekove krvi, i da je zbog toga krv sasvim osobitn sok, jer je krv tako reći ono za što se čovek mora upravo boriti onda kada se bori za čoveka s pogledom na dobro i na zlo.

Sve ove stvari, koje su nam došle iz narodnih priča i mita i koje imaju veze sa čovekovim životom, menjaju se u naše vreme na osobit način s obzirom na celokupno gledište i shvatanje čovekovo. Za nama je ono doba, kada se na priče, gatke i mite gledalo tako kao da se u njima izražava samo detinjska narodna mašta. Za nama je šta više i ono doba, kada se nekim detinjski učenim načinom govorilo o tome, da se u priči izražava pesnička narodna duša. Ova pesnička narodna duša nije ništa drugo nego proizvod zelenog naučničkog stola. A zeleni naučnički sto postoji isto tako kao što postoji zeleni birokratski sto. Ko upravi pogled u narodnu dušu, taj vrlo dobro zna, da se narod ne zanima izmišljotinama i tako nečim, nego nečim mnogo dubljim. I to se izražava u njegovim pričama i mitima o čudnovatim silama i čudnovatim događajima.

Ako se sa novog gledišta duhovnog ispitivanja ponovo udubimo u priče i mite; ako pustimo da na nas utiču one uzvišene i silne slike, koje smo primili iz iskonskog doba i pošto smo snabdeveni duhovno-naučnim postupcima ispitivanja — to nam se ovi miti i ove priče prikazuju kao izraz neke duboke pradavne mudrosti.

Istina je da se čovek ponajpre pita, kako to biva, da mi ipak pre svega imamo posla sa primitivnim narodnim pogledima. Istina je da je bezazleni čovek u ovim pričama i gatkama mogao slikovito i jasno prikazati svetske zagonetke i da mi, ako se danas udubimo u te priče i gatke, uvek sagledamo u slici ono što nam danas jasno otkriva duhovno istraživanje.

U prvi čas ovo nas zadivljava. Ali onome koji sve dublje i dublje ulazi u način, kojim su postale ove gatke i ove priče, nestaje svako čuđenje, nestaje svaka sumnja, i on u ovim pričama i ga-tkama neće naći samo ono što se naziva bezazleno gledanje. On će u tome spaziti mudri izraz jednoga starog, istinitog, mudrog gledanja na svet.

Više, mnogo više još može čovek naučiti, ako stvarno ispita osnove ovih mita i priča, nego ako prisvoji sadašnju nauku razumsku i iskustvenu. Razume se, da čovek ovim stvarima mora prići opremljen načinima ispitivanja duhovne nauke. Sve što se o krvi nahodi u pričama i sta-rim pogledima na svet obično ima značaja. Jer u tim pradavnim vremenima postojaše jedna mudrost, koja duboko poznavaše krv, onaj osobiti sok, koji je upravo tekući čovečiji život.

Mi se danas ne možemo zanimati pitanjem, otkuda je u pradavna vremena došla ona mudrost, mada završetak ovoga predavanja mora i na to ukazati. Pravo posmatranje ovoga predmeta mora ostati za potonja predavanja. A danas mi želimo posma-trati samu ovu krv, u njenom značaju za čovečanstvo i za razvitak čovečanske kulture.

Ovde neće biti izneto kao neko fiziološko ili čisto prirodnjačko posmatranje, nego jedno po-smatranje iz duhovnog gledanja na svet. A ovo mi najbolje proničemo u svaku stvar, ako ponajpre budemo svesni značaja jednog prastarog stava, koji je vezan sa prakulturom staroga Egipta, gde je vladala sveštenička mudrost boga Hermesa. Taj stav, koji vredi kao načelo cele duhovne nauke, nazvano hermesko načelo, glasi : „Gore je sve kao dole."

Vi možete naći poneko diletantsko objašnjenje ovoga stava; ali ono objašnjenje, koje nas danas ovde ponajpre zanima, jeste ovo. Cela duhovna nauka na čisto je s tim, da ovaj svet, koji je čoveku pristupačan ponajpre preko njegovih pet čula, ne prikazuje ceo svet. On je samo izraz za svet dublji, koji je iza ovoga skriven, za duhovni svet. U smislu ovog hermeskog načela ovaj duhovni svet nazvan je gornji svet, a čulni svet, koji se širi oko nas, koji mi svojim čulima možemo opa ziti i ispitati svojim razumom, vredi kao donji, kao izraz duhovnoga sveta. Tako da duhovni istraživač ne vidi u ovom čulnom svetu nešto poslednje, nego jednu vrstu fizionomije, koja mu izražava duševni i duhovni svet koji postoji iza ovoga sveta. Upravo onako, kao što čovek, kada posmatra čovekovo lice, ne sme se zadržati na oblicima lica i na pokretima, nego će ga, razume se, pokreti i fizionomija uputiti na duševno i duhovno, koje se u njima izražava

Ono šta svaki čovek čini prosto, kada pristupa jednom duševnom biću, to okultist ili du-hovni istaživač radi prema celom svetu. Na čoveka preneta izreka „Gore je sve kao dole" glasila bi: na čovekovu licu izražavaju se oni impulsi koji počivaju u njegovoj duši: u licu oštru, grubu — duševna grubost; u osmehu — unutrašnja veselost; u biseru suza — duševna patnja.

Dopustite mi, da na pitanje: šta je upravo mudrost, izložim hermesko načelo.

U duhovnoj nauci uvek se o tom govorilo, da čovekova mudrost ima veze sa iskusšvom, i to sa bolnim iskustvom. Onaj koji upravo potone u bol i patnju možda će u ovom bolu i u ovoj patnji pokazati neki unutrašnji nesklad. A onaj koji je nadvladao bolove i patnje i koji nosi u sebi njihov plod, uvek će vam govoriti samo to, da je time dobio neku mudrost. Radosti i uživanja u životu, zadovoljstva koja mi je život pružio, zahvalno primam; ali sve to bih dao za moje proživljene bolove i patnje.

„Mojim bolovima i patnjama zahvalan sam za mudrost". Tako je od vajkada duhovno istraživanje videlo u mudrosti kao neki kristalizovani bol, koji je savladan, pa se preobratio u svoju suprotnost.

A zanimljivo je, što se čudnim načinom baš na to povratilo sadašnje više materijalističko istraživanje. Nedavno je izišla jedna lepa knjiga o mimici mišljenja, knjiga dostojna čitanja. Knjigu nije napisao teosof, nego ispitivač prirode i duše. On pokušava dokazati, kako se u fizionomiji izražava čovekov unutrašnji život, njegov na-čin predstavljanja. Pa i ovaj ispitivač obraća pažnju na to, da mislilac u izrazu svoga lica ima uvek nešto što podseća na upijen bol. Tako vi vidite, kao lepu potvrdu prastarog načela duhovne nauke, kako se ovo načelo opet po-malja u više materijalističnom shvatanju našega vremena. Ovo ćete uviđati sve dublje i dublje, i naćićete, doslovice, da je prastara nauka opet postala predmet izučavanja današnje nauke.

Biće duhovnog istraživanja jeste u tome, da se sve što nas u svetu opkoljava — mineralni oklop, biljni pokrivač, životinjski svet naše zemlje — smatra kao fiziognomični izraz ili donje jednoga gornjeg, jednog duhovnog života koji leži iza ovoga. Sa gledišta okultnog ili duhovno-naučnog razumeće se tačno ono što nam je dato u čulnom svetu tek onda kada se upozna gornje, duhovna praslika, duhovna prabića, iz kojih je sve proizišlo. Tako nas danas mora zanimati ono što se nahodi skriveno iza pojave krvi, ono što je sebi u krvi, ovde u čulnom svetu, stvorilo fizio-gnomski izraz. I kada čovek ima ovu duhovnu osnovu krvi, tada će i uvideti, kako jedno takvo sa-znanje mora uticati na cro naš duhovni i kul-turni život.

Velika pitanja nameću se u naše vreme lju-dima, pitanja vaspitanja ne samo mlada čoveka, nego pitanja vaspitanja čitavih naroda. Tako i veliko vaspitno pitanje, koje će čovečanstvu postaviti budućnost i koje svaki mora spaziti, ako upravi svoj pogled na velike, društvene preokrete, koji se svuda javljaju — bilo žensko pitanje, društveno pitanje, pitanje mira i t. d. — sve ovo izlazi pred našu brižnu dušu.

Sva ova pitanja postaju svetla i jasna, kada poznamo što postoji iza krvi kao duhovna bitnost.

Ko će poricati da s ovim pitanjem nije vezano rasno pitanje, koje se vidno ponovo javlja i u naše dane? Ali mi razumemo rasno pitanje samo onda, kada razumemo tajanstveni uticaj krvi i krvnog mešanja među narodima. Najposle s tim je u vezi još jedno pitanje, koje će postajati sve aktuelnije, što se više čovek u ovoj stvari izvija iz jednoga čisto besciljnoga postupanja i što više prodire do postupanja u ovoj oblasti, sasvim jednakog punoga jedinstva. Pitanje, na koje se ovde ukazuje, jeste pitanje kolonizacije. Ovo pitanje se pomalja, kada se susretnu ljudi uljuđenih naroda sa neuljuđenim narodima: koliko mogu neuljuđeni narodi usvojiti nove kulture? Kako se može uljuditi jedan crnac, jedan varvarski divljak,. kako čovek da se ponaša prema njima? Ovde se ne posmatraju samo osećanja jednoga tamnoga morala,. nego velika, ozbiljna i značajna životna pitanja bivovanja.

Onaj koji ne zna, pod kakvim pogodbama stoji jedan narod, da li napreduje ili nazaduje u svom razvitku, da li je njegova krv određena ovim ili onim, taj ne može naći pravi put, da makakvu kulturu uvede u neki drugi narod. Sve se ovo pojavljuje, kada se postavi ovo značajno pitanje o krvi. — Šta je krv po sebi, vi svi dobro znate iz prirodne nauke. Kada posmatrate ljude i više životinje, vi znate da je ta krv zaista tekući život. Vi znate, da se krvlju čovekova unutrašnjost otvara prema spoljašnosti, i dok se to događa, čovek krvlju prima životni vazduh, kiseonik. Ovim primanjem kiseonika krv se obnavlja. Ona krv, koju čovekova unutrašnjost tako reći nudi kiseoniku koji struji unutra, jeste neka vrsta tvari otrovne za organizam, neka vrsta uništača i razorača. Ova plavetno-crvena krv pretvara se u crvenu, životvornu krv primanjem kiseonika, nekom vrstom sagorevanja. Ova krv, koja prodire u sve delove tela i u svima delovima tela slaže gradiva za ishranu, ima zadatak, da gradiva spoljnjeg sveta primi u sebe neposredno i da ih najkraćim putem upotrebi za ishranu samog bića.

Čovek i više životinje imaju potrebu, da ove hranljive sastojke prvo prevedu u krv, da stvore krv, da kiseonik iz vazduha prime u krv i da krvlju telo sagrade i održavaju.

Nije nepravo rekao jedan oštrouman poznavalac duše : krv sa svojim kretanjem jeste kao neki drugi čovek, koji se kao neka vrsta spoljnjega sveta odnosi prema onom čoveku, sastavljenom od kostiju mišića i nervne mase. I zaista ceo čovek neprestano prima iz krvi sile koje ga održavaju, i s druge strane predaje krvi ono što nije upotrebio. U krvi se dakle nahodi pravi čovekov udvojenik, koji ga neprestano prati, i iz koga on neprestano crpe svoje nove sile, a kome on predaje ono što njemu više ne treba. Zbog toga su s punim pravom nazvali krv čovekovim tekućom životom i odredili joj značaj, sličan gradivu ćelijskom u nižih organizama. Što je ćelijsko gradivo nižim drganizmima, to je čoveku taj tako mnogostruko preobražavani „osobiti sok", krv.

Jedan znamenit ispitivač, kakav je Ernst Hekel, sagledao je duboko u radionicu prirode i u svojim narodskim delima s pravom je obratio pažnju na to, da u organizmu krv postaje upravo najdocnije. Kada se prati razvšak čovekova začetka u materinom telu, nalazi se, da su osnove za stvaranje kostiju i mišića stvorene pre no što postane osnova za stvaranje krvi. Tek vrlo pozno vide se osnove za stvaranje krvi, i s njim sistem krvnih sudova u čoveka; tek vrlo kasno izlaze one, i iz toga prirodna nauka zaključuje s pravom, da se u razvitku sveta stvaranje krvi u opšte tek pozno pojavilo, da su — tako reći — druge sile, koje tu bejahu, tek uzdignute do visine krvi, da na ovoj visini izrade ono što treba-da se izradi u čoveku. Kada je čovek kao ljudski zametak prošao kroz pređašnje mene u razvitku čovečans^va, kada ih je ponovio, tada tek on sebi prisvaja ono što se bejaše nahodilo u svetu pre stvaranja krvi, — da bi tada stavile krunu evoluciji preobraženjem, izdizanjem svega pređašnjeg u ovaj osobiti sok, u krv.

Ako sada želimo proučiti tajanstvene zakone duhovne vaseljene, koji upravljaju iza krvi, moramo se pozabaviti najosnovnijim pojmovima antroposofije. Ovi osnovni pojmozi antroposofije ovde su već često izlagani. Vi ćete videti, da ovi osnovni pojmovi antroposofije jesu gornje i da nam se ovo gornje — ako smo ga upoznali — izražava u značajnim. zakonima krvi kao i u zakonima ostaloga života — kao u nekoj fizionomiji. Oni koji odavno poznaju osnovne zakone antroposofije zacelo će mi dopustiti, da ih ukratko ponovim onima koji su ovde prvi put. Pri tome i njima samima ti zakoni postajaće sve jasniji i jasniji, ako nauče da ih ponovo primenjuju u osobitim novim slučajima. Doduše, onima koji još ništa ne znaju o antroposofiji, koji se još nisu uživedi u ono posmatranje života i sveta o kom se ovde govori, — tima je ono što ću ja sada reći više ili manje: samo ređanje reči, pod kojima oni ništa ne mogu zamisliti. Ali nedostatak jednog pojma koji se krije iza neke reči zaista nije uvek kriv, ako neko pri nekoj reči ne može sebi ništa zamisliti. Ovde. se može primeniti, nešto izmenjena, jedna napomena, koju je učinio duhoviti Lihtenberg. Kada se sudare jedna glava i jedna knjiga, pa to zvuči šuplje, za to ne mora uvek biti kriva knjiga. Tako je i sa ocenjivanjem antroposofskih istina od naših savremenika. Ako ove istine ljudima često zvuče u ušima kao obične reči, pri kojima oni ne mogu ništa zamisliti, za to ne mora uvek biti kriva antroposofija. Ali onaj koji se uživi u ove stvari videće da iza oznake i pokazivanja na viša bića zaista se i kriju takva bića, koja se ;ne mogu naći u našem čulnom svetu.

U antroposofskom gledištu na svet vidimo, da čovek, u koliko se on u spoljnjem svetu pojavljuje našim čulima, u koliko vidimo njegov oblik i lik, čini samo jedan deo čovekova bića i da šta više iza fizičkog tela postoje mnoga druga bića. Ovo fizičko telo ima čovek zajedničko sa svima mineralnim, nazvanim beživotnim, stvarima, koje ga okružavaju. Ali iznad toga čovek ima tako na-zvano etersko ili životno telo, — eter nije ovde upotrebljen u onom značenju, kako to čini fizička nauka. — Ovo etersko ili životno telo jeste ono načelo, koje za duhovno-naučnog istraživača nije samo nešto izmišljeno, niti samo nešto izmudrovano, već je nešto što za njegova otvorena duhovna čula isto tako stvarno postoji kao što postoje spoljašnje čulne boje za čulno oko. Vidovit čovek može videti, zaista videti ovo etersko ili životno telo. Ono je ono što neorganska veštastva (tvari) izaziva na živo bivovanje, podiže ih iz neživota, da bi ih nanizalo na nit života. Nemojte misliti, da je okultnom istraživaču ovo životno telo samo nešto što on uz beživotno još zamišlja. To pokušavaju istraživači prirode ! Oni pokušavaju to, da upotpune ono što mikroskopom i sličnim sredstvima mogu videti na stvarima, da izmisle nešto za sebe, što oni tada nazivaju životnim načelom. Antroposofsko istraživanje ne stoji na tom gledištu. Njegovo je tvrdo načelo da ne govori : „Ovde stojim ja kao istraživač, kakav sam takav. Što postoji u svetu, mora se pokoriti mom sadašnjem gledištu. Što ja ne mogu saznati, to ne postoji." To je od prilike isto tako pametno, kao kad neki slepac kaže, da su boje neka maštanija. O nekoj stvari ne može odlučivati onaj koji o tome ništa ne zna nego onaj koji je od toga nešto doživeo. Čovek se nahodi u razviću; zato antroposofija govori: ako ti ostaneš onakav kakav si, ne možeš ništa videti od eterskog tela, i zaista možeš govoriti o „granicama saznanja" i o „Ignorabimus". Ali ako postaneš drugi, kao prisvojiš potrebne sposobnosti za opažanje duhovnih stvari, — onda se ne može govoriti o granicama saznanja. Ova granica samo postoji dotle dok čovek nije otvorio svoja unutarnja čula. S toga i agnosticizam nije ništa drugo nego silan teret za našu kulturu. On kaže : čovek je takav i takav, i kada je čovek takav i takav, on može saznati samo to i to. Na ovo treba odgovoriti: ako je čovek danas takav i takav, mora on upravo drukči postati, i tada će on i drukče saznavati.

Drugi čovekov deo jeste dakle etersko telo, koje čovek ima zajedničko sa biljnim svetom.

Treći član jeste tako nazvano astralno telog vrlo lepo i osobito značajno tako nazvano, patre-ba ovde i docnije još jednom pokazati, da je ovo astralno telo s pravom tako nazvano. Teosofi koji htedoše izabrati drugo ime mesto ovoga i ne slu-te o čemu se ovde radi. Astralnom telu dužnost je — u čoveku i u životinji — izazvati ono što je živo na to da postane osećajno veštastvo. Tako da se u živome ne pokreću samo sokovi, nego da se u njemu izražava ono što se naziva prijatnost i patnja, radost i bol. Time ste u bitnome nagovestili i razliku između biljke i životinje, mada ima prelaza.

Jedna nova grupa naučnih ispitivaчa prirode mislila je da može pridati biljkama osećanje u pravom značenju. Ali to je samo igra s rečima. Za neke biljke razumljivo je po sebi da se draže, kada im se nešto približi, kada nešto na njih utiče. Ali to nije osećaj. U unutrašnjosti stvorenja mora se pojaviti slикa kao refleks nadražaja, i ako se u nekih biljaka dogodi odraz na neki spoljnji utisak, to ipak još ne dokazuje, da biljka jednu takvu draž i iznutra izdiže do jednog osećaja, da je iznutra doživljuje. Ono što čovek iznutra doživljuje nalazi se u astralnom telu. Tako dakle vidimo, da se ono što se izdiglo do životinje sastoji od fizičkog tela, od eterskoga ili život-nog tela i od astralnog tela.

Čovek nadmašava životinju nečim sasvim o-sobitim, a to čime čovek nadmašava životinju, mi-saoni ljudi uvek su osećali. Na to ukazuje ono što Žan Pol u svom životopisu sam govori o sebi : on se seća sasvim tačno, kako njemu kao malom detetu, u dvorištu roditeljske kuće prolete kroz dušu misao : ti si zaista jedno „ja", ti si jedno biće koje može sebi iznutra reći „ja."Toučini na njega značajan utisak.

Sva tako nazvana spoljašnja nauka o duši previđa najznačajniju stranu ovoga pitanja. Pratite me za nekoliko minuta u jednom tananom razmišljanju, i ono će vam pokazati o čemu se radi. U celom jeziku postoji jedna jedina reč, koja se načelno razlikuje od svih drugihreči. Svakoj stvari, koja je ovde u dvornici, može svako od vas kazati ime; svaki može nazvati sto stolom, a sto-licu stolicom. Ali ima jedna reč, jedno ime, što vi možete izgovoriti samo za ono čemu pripada ovo ime : to je rečica „ja". Niko ne može drugom kazati „ja". To „ja" mora isticati iz same dubine duše : to je ime koje duša može dati jedino sebi. Svaki drugi je za mene jedno „ti", i ja sam sam za svakog drugog jedno „ti".

Sve religije osećahu da se u tom ja izražava ono biće u duši, kojim duša u seba samoj može dati reč svojoj osnovnoj bitnosti božanskom, u sebi. Tu počinje tada ono što nikada ne može ući u nas preko spoljašnjih čula, što se po svom zna-čenju nikada ne može nazvati spolja, već što mora zazvučati iz najunutarnjijeg. Tu počinje onaj razgovor duše sa sobom, u kom se božanska ličnost javlja u duši, kad se otvori put duhu u dušu. U starijim kulturnim religijama, još u staroj jevrejskoj, nazvali su ovo ime „neiskazano ime Božje", i ma kako to prevela današnja filologija, staro jevrejsko ime Božje ne znači ništa drugo nego to što se danas iskazuje rečju „ja". Pokretahu se redovi slušalaca, kada posvećeni izgovaraše „ime" ..nepoznatog Boga", kada se slutilo ono što se iskazuje tom rečju, kada to „ja sam koji sam" u hramu odjekne. — U ovoj reči iskazuje se četvrti član čovekove bitnosti, koji u krugu jednog ze-maljskog bivovanja ima jedino čovek. Ovo „ja" opet obuhvata u sebi i izgrađuje klice višim stepeni-ma čovečanstva. Samo treba ukazati na to što će u čovečanskom razviću biti ostvareno u budućnosti ovim četvrtim članom. Treba ukazati na to, da se čovek sastoji od fizičkog tela, od eterskog tela, od astralnog tela i od svoga „ja" ili od pravog unutrašnjeg života i da se u ovom unutrašnjem životu nahode klice za tri dalja stepena razvića, koji će postati iz krvi, a to su Manas, Budhi i Atma, ili drugim rečima:

Manas = duhovno „ja" u suprotnosti prema

samom telu;

Budhi = životni duh;

Atma = duhovni čovek, pravi istiniti duhovni čovek, koji danas čoveku lebdi samo kao ideal, koji je začet kao mala klica u unutrašnjosti i usavršiće se u dalekoj budućnosti

Tako mi imamo, kao u dugi sedam boja, u zvučnoj lestvici sedam tonova, u carstvu atoma sedam stepena atomske težine, i sedam stepena ljudskoga bića, koji se opet dele na četiri donja i tri gornja stepena.

Sada pokušavamo, da sebi jednom objasnimo kako se ovo gornje, duhovno, fiziognomski izra-žava u donjem, kako nam ono izlazi pred oči u čulnom svetu. Uzmimo najpre ono što se u čoveku hristalovalo kao njegovo fizičko telo. On to ima zajedničko sa tako nazvanom mrtvom prirodom. Kada o ovom fizičkom telu govorimo antroposofski, tada nikako ne govorimo o onom što oko vidi — nego govorimo o spoju sila, koje su sklopile fizičko telo, o onom što iza fizičkog tela stoji kao sila-priroda

Pogledajmo biljku kao biće već s eterskim telom, koje fizička gradiva izdiže do života. A to znači : etersko telo preobraća čulnu materiju u životne sokove. Šta je to, što takvim načinom tako nazvane beživotne sile preobražava u životne sokove? Mi to nazivamo etersko telo, i ovo etersko telo deluje i u životinji i u čoveku kao i u biljci: ono izaziva ono što je samo čulno .do životinjskih oblika. To etersko telo prožeto je opet astralnim telom, a šta čini ovo astralno telo? Ono izaziva pokrenuto veštastvo na unutrašnje zajednačko kruženje sokova i tvari. I to tako, da se spoljašnje kretanje ogleda u unutrašnjim doživljajima.

Mi smo time toliko odmakli, da shvatamo u koliko je čovek postavljen u životinjsko carstvo. Sva veštastva od kojih je čovek sastavljan nala-zite i na polju u beživotnoj prirodi: kiseonik, ugljenik, vodonik, sumpor, fosfor i t. d. Ako je potrebno da se izazove ono što je eterskim telom obraćeno u živo veštasto za unutrašnje shva-tanje, za stvaranje unutrašnjih slika kao u ogledalu o onom što se napolju zbiva, onda ono što mi zovemo astralno telo mora biti prožeto eter-skim telom. Astralno telo izaziva osećaj. Ali sada, na ovom stepenu, astralno telo izaziva osećaj sasvim osobitim načinom. Etersko telo pretvara neorgansko veštastvo u životne sokove, astralno telo pretvara ovo životno veštastvo u osećajno veštastvo. Ali — i molim da se ovo naročito za-pazi — šta oseća neko biće, koje je snabdeveno samo sa ova tri tela? Ono oseća samo sebe samo, samo svoje životne pojave; ono vodi jedan u sebi za-tvoren život. Ovo je jedna veoma zanimljiva činje-nica, od vanrednog značaja, dostojna da se zapamti.

Pogledajte, na primer, neku nižu životinju. Šta je nju stvorilo? Ona je pretvorila neživo veštastvo u živo veštastvo, i živo, pokretno veštastvo — u osećajno veštastvo. A osećajno veštastvo nahodi se samo onde gde ima bar podloge za ono što se docnije javlja u izgrađenom živča-nom sistemu. Tako mi imamo dakle beživo veštastvo i veštastvo prožeto osećajnim živcima.

Kada posmatrate jedan kristal, dužni ste ponajpre predstaviti sebi u ovom kristalnom obliku izraz nekih prirodnih zakona, koji vladaju napolju, u tako nazvanom neživom carstvu. Kristal ne bi mogao postati bez cele prirode, koja ga okružava. Vi ne možete iščupati jedan član iz vaseljene i postaviti ga zasebno, — isto tako kao što ne možete iščupati čoveka iz njegove cele okoline, pošto bi morao umreti, ako bi bio izdignut iznad zemlje samo za koju milju. Kao što se čovek može zamisliti samo na onom mestu na kome je, gde se odnosne sile u njemu moraju spajati, u njemu moraju živeti, tako je to već i kod kristala. I ko kristal tačno posmatra, videće u njemu celu prirodu, celu vaseljenu u pojedinačnom otisku. Sasvim je tačno ono što je Kivije rekao, da sat vršen anatom po jednoj kosti može zaključiti, kakvoj je životinji pripadala ta kost, jer svaka životinja mora imati svoje sasvim osobite oblike kostiju.

Tako i u obliku kristala živi cela vase-ljena. A isto tako izražava se cela vaseljena i u živom veštastvu pojedinoga bića. Pokrenuti so-kovi jednoga bića već su mali svet, otisak velikoga sveta.

A kada je veštastvo izazvano do osećaja, šta živi tada u osećajima najprostijega bića? U ovim osećajima ogledaju se vaseljenski zakoni, i tako da pojedino živo biće mikrokosmički oseća u sebi ceo makrokozam. Osećajni život prostog bića jeste dakle jedan otisak vaseljene, kao što je kristal otisak njenog oblika. U takvom prostom živom biću čovek ima posla sa jednom tupom svesnošću. Ali što je ta svest više tupa, to je ona na drugoj strani izravnata većim obimom. Cela vaseljena zablesne u tupoj unutrašnjoj svesti živoga bića, Ali u čoveku se sada također ne nahodi ništa drugo nego zapleteno razviće onih triju tela koja se nalaze u najprostijem osećajnom životnom biću. — Uzmite čoveka, bez obzira na tu krv, — uzmite ga kao jedno biće koje je stvoreno od ve-štastva fizičkog sveta koji ga okružava. I ljudsko biće, kao i biljka, ima u sebi sokove, koji ga izazivaju da postane živo veštastvo, a u kome je učlanjen i jedan nervni sistem. Ovaj prvi nervni sistem jeste tako nazvani simpatični Ovaj sim-patični nervni sistem u čoveku širi se duž kičmenog stuba s obe strane, na svzkoj strani ima red čvorova; grana se i račva i šalje svoje končiće raznim organima: plućima, priboru za varenje it. d. Bočnim strukovima on je svezan sa kičmenim stubom. Ovaj simpatični nervni sistem znači ponajpre — osećajni život, koji vam je malo čas prikazan. Ali čovek svojom svešću ne može segnuti do onoga što se preko ovih živaca saznaje kao ogledalom o svetskim pojavama. Ovi živci su iz-ražajna sredstva, i onako kako je čovekov život sagrađen iz okolnog vaseljenskog sveta, tako se opet ovaj vaseljenski svet ogleda u simpatičnom nervnom sistemu. Ovi živci žive tupim unutrašnjim životom. Kada bi čovek mogao utonuti u ovaj simpatični nervni sistem, on bi (kada bi uspavao svoj viši nervni sistem) video kao u nekom svetlosnom životu, kako veliki zakoni vaseljene upravljaju i rade.

U čoveka iz davnoga doba beše jedna danas savladana vidovitost, koja se može poznati, kada se osobitim postupcima isključi rad višeg nervnog sistema i time se oslobodi niža svest. Tada čovek jednim osobitim načinom živi u tom nervnom sistemu, koji postaje ogledalom sveta oko njega. — Neke niže životinje svakako su održale i sačuvale još i danas ovaj stepen svesnosti: ovo je dakle jedna tupa, sumračna svest; ali je ona u stvari prostranija nego li današnja čovekova svest. Ona zrcali prostrani svet kao tup unutrašnji život, ne samo mali isečak sveta, što ga opaža sadašnji čovek. — Ali za čoveka nastupa nešto drugo. No mada je u toku razvića do sim-patičnog nervnog sistema vaseljena odražena kao u ogledalu, na ovom se stepenu razvića biće otvara opet prema spoljašnjosti; simpatičnom sistemu pridružuje se kičmena moždina. Sistem kičmene moždine i moždani sistem dovode tada do organa koji postavljaju svezu sa spoljašnjim svetom. Kada je u čoveku stvaranje toliko odmaklo, tada se od njega više ne traži, da se u njemu samo ogledaju iskonski stvarački zakoni vaseljenski, nego sama odražena slika stupa u odnos s okolinom. Kada se simpatični nervni sistem spoji sa višim delovima nervnog sistema, tada je ovo izraz svršenog preobražaja astralnog tela. Ovo telo tada ne preživljava više samo vaseljenski život u tupoj svesnosti, nego ono spaja s ovim svoj osobiti unutrašnji život. Simpatičnim nervnim sistemom jedno biće oseća šta se zbiva izvan njega, a višim nervnim sistemom ono što se zbiva u njemu. I najviši oblik nervnog sistema, u današnjem opštem čovečanskom razvitku, uzima gradivo za stvaranje slika spoljašnjega sveta iz više raščlanjenog astralnog sveta.

Čovek je dakle izgubio podobnost doživlja-vanja iskonske tupe slike spoljašnjega sveta; on oseća svoj unutrašnji život i iz ovoga svoga unutrašnjeg života gradi on sebi na višem stepenu novi slikovni život, koji doduše zrcali mali komad spoljnjega sveta, ali svetlijim, savršenijim načinom.

S ovim preobražajem ide uporedo na viši stepen razvića drugi preobražaj. Promena astralnog tela proširuje se do eterskog tela. Isto onako kako etersko telo menjajući se izaziva astralno telo, kako se simpatičnom nervnom sistemu pridružuju sistemi kičmene moždine i mozga, tako i ono što je iz eterskog tela proizraslo i oslobodilo se, primivši niže kruženje sokova, pretvara niže sokove u ono što nazivamo krv. Krv je isto tako izraz oličenog (individualisanog) eterskog tela kao što su mozak i kičmena moždina izraz oličenog astralnog tela. I ovim oličavanjem postaje ono što se proživljava u našem „ja".

Kada smo s ovog gledišta tako prostrano propratili čoveka u njegovu razviću, vidimo, da mi imamo ionajpre jedan petočlani lanac, koji je ovako sastavljen: 1) fizičko telo, 2) etersko telo, 3) astralno telo (ili 1. neorganske, neutralne, fizičke sile; 2. životni sokovi koji se nahode i u biljci; 3. niži ili simpatični nervni sistem); 4) više astralno telo, izdignuto iz nižega astralnog tela koje je izraženo u kičmenoj moždini i u mozgu; 5) ono načelo koje etersko telo oličava.

Kao što su ova dva načela bila oličena, tako se i u čoveka oličava prvo načelo, preko koga neživa gradiva prodiru spolja i stvaraju čovečje telo. Ova promena kod današnjeg čoveka nahodi se tek u prvoj klici.

Vidimo kako spoljašnja, bezoblična gradiva utiču u čovečje telo; kako etersko telo izaziva ova gradiva u žive tvorevine; kako se tada preko astralnog tela stvaraju slike spoljašnjeg sveta; kako se dalje odraz spoljašnjeg sveta razvija u unutrašnje doživljaje; i tada ovaj unutrašnji život proizvodi iz sebe samog slike spoljašnjega sveta.

Prelazi li sada promena na etersko telo, postaje krv. Krvni sistem sa srcem jeste izraz promenjenog eterskog tela, kao što su sistemi kičmene moždine i mozga izraz promenjenog astralnog tela. Kao što preko mozga spoljašnji svet postaje čovekovom unutrašnjošću, tako se preko krvi ovaj, unutrašnji svet u čovekovu telu preobražava u jedan spoljašnji izraz. — Moram govoriti u slici, kada želim prikazati zapletene pojave, koje se ovde posmatraju. Krv prima slike spoljašnjeg sveta,, koje su preko mozga postale unutrašnje, pretvara ih u žive stvaračke sile i preko njih gradi današnje čovekovo telo. Tako je krv sok koji gradi čovekovo telo. Ovde se nama stavlja pred oči jedan postupak, kojim krv prima ono najviše što može oduzeti okolnom svetu, kiseonik, to jest ono što krv svagda obnavlja, novim životom snabdeva. Time se krvi daje prilika, da sebe otvori spoljnjem svetu. Ovim načinom prošli smo mi put od spoljašnjega sveta unutrašnjem i opet natrag od unutrašnjeg spoljašnjem. — Sada je dvoje mogućno; Mi vidimo, da postanak krvi počiva onde gde čovek kao samostalno biće staje nasuprot spoljaš-njem svetu, gde čovek iz osećaja, postalih od spoljašnjeg sveta, ponovo samostalno stvara likove i slike, gde čovek postaje stvarač, gde dakle može oživeti njegovo „ja", njegova lična volja. Nijedno biće, u kome ovaj postupak još nije ostvaren, ne bi moglo iz sebe samoga kazati „ja". U krvi počiva načelo za postanje našega „ja". Jedno „ja" može doći do izražaja samo onde gde jedno biće može u samom sebi stvarati slike, koje ono proizvodi o spoljašnjem svetu. Jedno „ja-biće" mora biti podobno primati u sebe spoljašnji svet i ponovo u sebi samom proizvoditi.

Kada bi čovek imao samo mozak, on bi mogao u sebi proizvoditi i u sebi proživljavati samo slike spoljašnjega sveta; tada bi on mogao sebi , reći samo ovo: „Spoljašnji svet ponovljen je u meni još jednom kao slika u ogledalu." Ali ako on može ovo ponavljanje spoljašnjega sveta sagraditi u jedan nov oblik, tada ovaj oblik nije više samo spoljašnji svet: on je „ja."

Jedno biće sa samim simpatičnim nervnim sistemom zrcali spoljašnji svet; ono dakle još ne oseća ovaj spoljašnji svet kao sebe, još ga ne oseća kao unutrašnji život. Jedno biće sa kičmenom moždinom i mozgom oseća stvaranje slika kao u ogledalu unutrašnjim životom. Ali biće s krvlju proživljava svoj unutrašnji život kao svoj oblik. — Svoje telo uobličavamo krvlju prema slikama unutrašnjeg života s pomoću kiseonika spoljaš-njega sveta.

Ovo oblikovanje dolazi do izraza kao opa-žanje svoga „ja". Na dve strane upućuje ovo „ja", i krv je spoljašnji izraz toga upućivanja. Prema unutrašnjosti upravljen je pogled ovoga „ja", prema spoljašnjosti upravljena je volja toga „ja"; prema unutrašnjosti upravljene su krvne sile: one grade unutrašnjost; prema spoljašnjosti one su upravljene kiseoniku spoljnjega sveta. Zbog toga čovek kad zaspi pada u nesvesno stanje; on pada u ono što svesnost može doživeti u krvi. — Ali kada čovek otvori svoje oko spoljnjem svetu, tada krv prima u svoje stvaračke sile one slike koje su proizveli mozak i čula.

Krv stoji tako u sredini između unutrašnjeg slikovnog sveta i spoljašnjeg sveta živih likova. Ova uloga biće nam jasna, kada posmotrimo dve pojave; jedna pojava jeste poreklo, srodnost u svesnih bića; druga pojava jeste iskustvo sveta spoljašnjih doživljaja. Poreklo nas stavlja tamo gde mi po svojoj krvi spadamo, kako se to obično kaže. Čovek se rađa iz jedne zavisnosti, iz jedne rase, iz jednoga plemena, iz reda svojih predaka, i ono što on nasleđuje od svojih predaka nalazi svoj izraz u krvi. U krvi se isto gako obuhvata što se obrazovalo iz stvarne prošlosti čovekove, ali u krvi se također unapred stvara ono što se pri-prema za čovekovu budućnost.

Otuda, kada čovek priguši svoju višu svesnost, kada je u hipnozi, somnambulizmu ili u predačkoj vidovitosti — tada on uronjava u još dublju svesnost i opaža velike svetske zakone kao u snu, samo mnogo jasnije i sjajnije nego u najsjajnijim snovima običnoga spavanja. Čovek je tada prigušio rad mozga, a u najdubljem somnambulizmu i rad kičmene moždine; on proživljava rad svoga simpatičnog nervnog sistema, što znači : u tupom, tamnom obliku život u celoj vaseljeni. U ovakvom slučaju krv tada ne izražava više slike unutrašnjeg života, koje su dobivene preko mozga, nego ono što je spoljašnji svet u nj ugradio. Ali su na čoveku gradile sile njegovih predaka. Kao što čovek ima oblik nosa od nekog svog pretka, tako ima i oblik svoga celoga tela. U prigušenoj svesnosti oseća on u sebi svoje pretke tako kao što pri budnoj svesnosti oseća slike spoljašnjeg sveta, stvorene čulima. To znači: njegovi pretci komešaju se u njegovoj krvi. On tada tupo proživljava još život svojih predaka.

Sve u svetu nahodi se u razvitku, pa i čovekova svesnost. Čovek ne bejaše uvek svestan na takav način na kakav je sada. Ako se u vremenu vraćamo našim daljim pretcima, nalazimo drugu vrstu svesnosti. Sada čovek u svom budnom dnevnom životu opaža svojim čulima spoljašnje stvari i pretvara ih u predstave. Ove predstave spoljašnjeg sveta utiču na njegovu krv. Otuda u njegovoj krvi živi i radi sve ono što je primio spoljašnjim doživljajima svojih čula. Pamćenje je sada ispunjeno ovim doživljajima, čulnim iskustvima. Naprotiv, ovom današnjem čoveku ostaje nesvesno, šta je u unutrašnjem životu njegova tela nasleđeno od njegovih predaka. On nema ni pojma, kakvog su oblika njegovi unutrašnji organi. Tako ne beše u davno doba. Tada u krvi življaše ne samo ono što čula behu primila spolja, nego i ono što se nahodilo u telesnom obliku. I pošto je ovaj telesni oblik nasleđen od predaka, to je čovek osećao u sebi život svojih predaka. Ako se takva svesnost zamisli pojačana, dobiva se predstava o tom da se ona izražava i u jednom sećanju koje tome odgovara. I čovek, koji proživljava samo što opaža svojim čulima, seća se samo onoga što je proživeo spoljašnjim čulnim iskustvom. On može imati svesti samo o tom što je od svog detinjstva naučio ovim načinom.

Drukčije beše ovo u čoveka davnog doba. On proživljaše ono što u njemu beše, pa kako je ovo „unutrašnje" posledica nasledstva, preživljavaše on u svojim predstavama doživljaje svojih predaka. On se ne sećaše samo svoga detinjstva, nego i doživljaja svojih predaka. Ovaj život njegovih predaka bejaše u slikama koje primi njegova krv, živ kao u sadašnjosti. I ako je to neverovatno za današnji materijalistički način predstavljanja, ipak je istina, da jednom postojaše svest, kojom ljudi posmatrahu ne samo svoje čulne opažaje kao svoje sopstvene doživljaje nego i doživljaje svojih predaka. Tada oni govorahu: „ja" sam to proživeo, ne samo o onom što je njihova sopstvena ličnost preživela nego i o onom što pretci behu iskusili. Oni se sećahu toga.

Doduše ovaj raniji oblik čovekove svesnosti bejaše taman prema sadašnjoj budnoj svetloj sve-snosti, više kao neko živahno pojačano sanjanje, ali zato on beše obimniji. On se prostiraše preko predačkog iskustva. Sin se osećaše vezan u jedno „ja" s ocem, s dedom, jer on preživljavaše njihove doživljaje kao svoje.

Zato što čovek imađaše ovu svesnost, zato što življaše na samo u svom ličnom svetu nego zato što u njegovoj unutrašnjosti oživljavaše svesnost njegovog prethodnoga pokolenja, zato on i ne označavaše jednim imenom samo svoju ličnost, već čitav red pokolenja. Sin, unuk, i t. d. jednim imenom označavahu zajedničko ime, koje prolažaše kroz njih sve. Čovek se osećaše članom či tavoga reda pokolenja. To beše osećanje stvarno i istinito. Pa šta to izmeni ovaj oblik svesnosti u drugi?

Jedan događaj, koji tajno-naučna povesnica dobro poznaje, izvede ovu promenu. Kada se vra-tite povesnicom u prošlost, tada zapažate, da svima narodima zemaljskim nastupa trenutak, koji vam se kod svakog pojedinog naroda može označiti sasvim tačno. To je trenutak, kada narod stupa u novo kulturno stanje, u kome on prestaje imati stara predanja, u kome on prestaje posedovati prastaru mudrost, onu mudrost koja strujaše kroz krv mnogih pokolenja. Narodi imaju svesnost o tome, i ovu svesnost nalazimo izraženu u starim narodnim pričama. U ranije doba plemena ostajahu zatvorena u sebe; pojedini članovi porodice stupahu u brak među sobom. Ovo nalazite u prvo doba kod svih rasa i plemena, i značajan je trenutak za čovečanstvo, kada je slomljeno ovo načelo, kada se tuđa krv meša s tuđom krvi, kada bliski brak prelazi u daleki brak. Bliski brak čuva krv pokolenja ; on pušta da kroz pojedine članove teče ona ista krv koja tolikim pokolenjima proticaše kroz pleme, kroz narod.

Daleki brak uleva čoveku novu krv, i ovaj proboj plemenskog načela, ova mešavina krvi, koja se u svih naroda nahodi i ranije ili docnije nastupa, znači rođenje spoljašnjega uma, rođenje razuma.

Ovo je baš značajno, što u starim vremenima bejaše postajala jedna vrsta sumračne vidovitosti i što su miti i priče potekli iz ove vidovite moći koja se u srodničkoj krvi može iživljavati, kao u pomešanoj krvi sadašnja svest. S pojavom dalekoga braka poklapa se i rođenje lotičkog mišljenja, rođenje razuma. Mada ovo tako iznenađuje, ovo je istinito. To je saznanje, koje će se sve više i više potvrđivati spoljašnjim ispitivanjem. To je već započeto. Mešanje krvi, koja se javlja; sa dalekim brakom, u isto vreme jeste ono što odvajkada ponajpre gasi vidovitost, da bi podiglo čovečanstvo na viši stepen razvitka. Kao što onaj koji prolazi kroz okultno razviće ponovo podiže ovu vidovitost i pretvara je u nov oblik, tako je obratno današnja budna svetla svest razvijena iz jedne stare sumračne vidovitosti.

U sadašnje doba ceo okolni svet, kome se čovek predaje, izražava se u krvi, i ovaj okolni svet stvara tako unutrašnjost prema spoljašnosti. Kod pračoveka telesna unutrašnjost više se izražavaše u krvi. U davna vremena sa sećanjem na predačke doživljaje nasleđivahu se i njihove sklonosti prema ovom ili onom „dobrom ili rđavom". U „krvi" potomka mogahu se osetiti uticaji predačkih sklonosti Kada krv bi pomešana dalekim; brakom, tada bi presečena i ova veza s pretcima. Čovek pređe na svoj lični život. On se nauči u svojim moralnim sklonostima upravljati se prema onom što je iskusio u ličnom životu. Tako se u nepomešanoj krvi izražava sila predačkog života,, a u mešanoj krvi sila svojih doživljaja. O tome pričaju narodne pripovetke i miti. Oni nam kažu: što ima silu nad tvojom krvlju, to ima silu nad tobom. Sila narodnih predanja presta, kada ne mogaše više uticati na krv, kada se ugasi podobnost njenog primanja takve predačke sile meša-njem sa tuđom krvlju. I ovaj stav vredi u najširem obimu. I koja sila makad želi zavladati jednim čovekom, ona na njega mora uticati tako, da se taj uticaj izražava u krvi. Ako dakle neka zla sila želi zadobitg uticaj na čoveka, tada ona mora vladati njegovom krvlju. U ovome je duhovno dubok zamah pomenute Faustove reči. Stoga predstavnik zloga načela govori : Napiši mi svoje ime krvlju ispod ugovora. Kada tvoje ime tvojom krvlju na-pišem, tada sam te ščepao tamo gde se čovek jedino može uhvatiti; ja sam tebe privukao sebi. Čija je krv, onoga je i čovek, ili čovekovo „ja".

Kada se sudare dva skupa ljudi, kako to obično nastupa u kolonizaciji, tada će onaj koji poznaje evoluciju moći kazati, da li jedna strana kultura može biti primljena ili ne može. Uzmite jedan na-rod koji je izrastao iz neke okoline, u čijoj sekrvi izgradila ta njegova okolina, i pokušajte, da mu nakalemite jednu stranu kulturu. To je nemogućno. Ovo je također razlog, što neki praljudi moraše propasti, kada kolonisti dođoše u određene krajeve. S ovoga gledišta moraće se ovo pitanje prosuditi, i tada se neće više veroviti, da se sve može nakalemiti svakom. Od krvi se može zahtevati samo ono što krv još može podneti.

Otkriće novije nauke, da kada se krv jedne životinje pomeša s krvlju njoj nesrodne životinje, jedna krv ubija drugu, jeste jedno staro okultno saznanje. Pomešajte čovekovu krv s krvlju nižih majmuna, — nastupauništenje, jer su one suviše uda-ljene jedna od druge; pomešajte čovekovu krv s krvlju viših majmuna, nećete ih ubiti. Kao što mešanje krvi životinjskih vrsta, kada su suviše udaljene, izaziva pravu smrt, tako ovo ubijaše staru vidovitost nižega čoveka, kada se njegova krv pomeša s krvlju nesrodnoga porekla. Ceo današnji duhovni život nije ništa drugo nego posledica krvnog mešanja, i u dosta bliskom vremenu proučavaće se uticaj mešanja krvi i moći će se u čovekovu životu pratiti unatrag, kada se ispitivanje pono-vo započne s ovog gledišta. — Dakle : krv sa krvlju životinjskih vrsta koje su u razvitku uda-ljene ubija; krv sa krvlju srodnih životinjskih vrsta ne ubija. — Fizički organizam čovekov izdržaće, i ako tuđa krs pređe tuđoj krvi, ali vidovita snaga umire pod uticajem mešanja krvi ili dalekog braka.

Čovek ja tako stvoren, da se rađa razum, ako se krv i krv mešaju, a nisu suviše udaljene po razvitku krvi. Time se uništava sila vidovitosti, koja postanjem dolazi iz životinjskog carstva, i u razviću rađa se nova svest.

Kod čovečanskog razvića nahodi se dakle na višem stepenu nešto slično onom što je u životinjskom svetu na nižem stepenu. U životinjskom svetu tuđa krv ubija tuđu krv. U čovečanskom svetu tuđa krv ubija ono što je vezano sa srodnom krvlju : tupu, sumračnu vidovitost. Budna svetla svetlost sadašnjega čoveka jeste dakle posledica jednoga čina ubijanja. U toku razvića bio je ubijen duhovni život bliskog braka, ali se zato iz da-lekoga braka bilo rodilo nešto novo, — razum, budna svetla svest.

Ono dakle što može živeti u krvi čovekovoj, to živi u njegovu „ja". Kao što je fizičko telo izraz fizičkog načela, etersko telo izraz životnih sokova i njihovih sistema, astralno telo izraz nervnoga sistema, tako je krv izraz našega „ja" — Fizičko načelo, etersko telo, astralno telo jesu „gornje", stanje krvi i „ja" jesu „srednje", a fizičko telo, životni sistem, nervni sistem jesu „donje". Zato ono što želi zavladati čovekom mora zavladati njegovom krvlju. Na ovo se čovek mora obzirati, ako želi napredovati u praktičnom životu. Može se, na primer, ubiti tuđ narod u njegovoj osobenosti, ako se kolonisanjem od njegove krvi zahteva ono što njegova krv ne može podneti Jer se u krvi izražava Ja". Lepota i istina vladaju čovekom tek onda kad imaju njegovu krv. Mefistofeles dokopava se krvi Faustove, jer on želi imati njegovo „ja". Stav koji čini osnovnu misao ovoga predavanja uzet je iz dubine saznanja, -- zaista : „Krv je sasvam osobiti sok".



Preveo: M. K. D.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 30 Jun, 2008 16:39 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

...

Pozdrav Šegrt,
i dobrodošao na forum !
I ja sam zbog Štajnera počela da se interesujem za antropozofiju.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
segrt
Hodočasnik


Pridružio: 26 Jun 2008
Poruke: 771

 Poruka Poslao: 30 Jun, 2008 17:19 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Hvala Vesna

Drago mi je da ima još ljudi zainteresovanih za antropozofiju..
Evo još nekih linkova;

Posvećenje - Rudolf Štajner
http://www.duhovnirazvoj.com/Tekstovi/Posvecenje.htm

Na ovom linku su izdanja Antropozofskog kulturnog centra, za pojedine knjige imate mogućnost čitanja pojedinih dijelova
http://www.duhovnirazvoj.com/Knjige/Antroposofski%20kulturni%20centar.htm

Antropozofske inicijative, bilteni....
http://www.susreti.net/

Antropozofski forum u HR (ne baš mnogo posjećen)
http://antropozofija.hr/forum/index.php

Štajnerova dijela na engleskom:
http://www.rsarchive.org/
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
easy
Majstor


Pridružio: 27 Jan 2008
Poruke: 988

 Poruka Poslao: 05 Jul, 2008 17:23 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

...

Poslednji izmenio easy dana 19 Jul, 2009 22:42 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Enoch
Majstor


Pridružio: 10 Apr 2008
Poruke: 822
Lokacija: ..u prostranstvu simbola i beskonacnosti u jednome trenu...

 Poruka Poslao: 06 Jul, 2008 01:25 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

easy ::
Izgleda da Gurdjijev nije bas voleo teozofe?



Nije ih volio ni Ouspensky. Mislim da je to sasvim razumljivo posto se teozofija u ono vrijeme dijelila na mnoge ogranke. Medju elitom (bogatasima i visokom gradjanskim slojem) i plemstvom je bilo popularno bavljenje spiritizmom i misticizmom sto je u to doba izviralo iz teozofije. Teozofija bi se umnogocemu mogla promatrati kao new age onoga vremena.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
segrt
Hodočasnik


Pridružio: 26 Jun 2008
Poruke: 771

 Poruka Poslao: 11 Jul, 2008 14:31 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Da, i sam se Stajner razišao sa teozofima, na jednom dijelu svog puta, kada je osnovao antropozofiju...
Kakogod svjedoci smo da postoje mnoga učenja, i većina njih vode istom cilju samo različitim putevima. stoji da različitim ljudima odgovaraju i različite staze.
Ja sam tek odnedavno počeo sa proučavanjem Štajnera. Pre svega me zainteresovao zbog svoje sveobuhvatnosti na poljima pedagogije, biološko dinamičke poljoprivrede, arhitekture, medicine i dr.

Gurdjijeva još nisam detaljnije čitao ali i njegove knjige su spremne (u kompu) i čekaju svoj trenutak.

pozdrav
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Dušan
Hodočasnik


Pridružio: 02 Feb 2008
Poruke: 523
Lokacija: Srbija

 Poruka Poslao: 11 Jul, 2008 19:24 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

АНТРОПОСОФИЈА И ВАЛДОРФСКЕ ШКОЛЕ



Рудолф Штајнер, аутор преко стотину књига и брошура, поникао је из теозофског учења Јелене Блавацке, а циљ му је био да створи "хришћански окултизам".

Данас антропозофски покрет има чврсте корене у САД и Немачкој, а у Русији отварање штајнеровских "Валдорфских школа" при државним школским установама одобрило је Министарство просвете, које је омогућило праву навалу окултних секти у руске основне и средње школе (муновцима је на употребу дато 2000 руских школа).
Штајнер, (25. 02.1861. - 30.03.1925) а родио се у Доњем Краљевцу (Хрватска). Стекавши титулу доктора,заинтересовао се за дело Јохана Волфганга фон Гетеа, нарочито за његово окултно учење о свету и човеку. Следећи Гетеа, он је тврдио да космос прожима извесна " сила", коју неки зову "Бог".

Сила је и и светла и тамна, и позитивна и негативна, и добра и зла "све је једно". Године 1902. Штајнер се учланио у Теозофско друштво и постао је секретар друштва за целу Немачку. С радошћу је прихватио учење о реинкарнацији, а Христа је прогласио "Господом карме". Иступа из теозофског друштва и оснива антропософију 1913. После десет година, у Дорнаху у Швајцарској саздао је духови центар "Гетеанум", који је антроософски штаб до дана данашњег.
Штајнер је еволуциониста, који верује да човек до натчовештва може да стигне употребом разних окултних техника визуализације, призивања духова, астралних путовања, итд. Медитацијом се открива стаза познања. Штајнер је негирао човеков пад у грех по опису Библије, и устврдио да је човек пао кад је изгубио "познање виших светова".

Свако се кроз низ инкарнација, селећи се из тела у тело, "враћа блаженству". Планета земља такође пролази кроз еволуцију разних ваплоћења: сатурн (топлота), сунце (ваздух), месец (вода) и земља (минерал). Еволуцију човека и света надзиру духовна бића из горњих светова. Тренутно се води "рат духова" Сунца и Месеца, у коме ће "сунчани духови" победити, доносећи срећу човечанству.

Штајнер је тврдио да је "Христ" нешто што се достиже на мистички начин, да Еванђеља могу разумети само "иницираии", јер је реч о једној врсти тајне недоступне онима који нису посвећени. Нови Завет је за њега имао исти значај као и "Багавад Гита"; на крају, Исус је само највећа мера савршенства до које може доћи "иницирани човек".
Уместо другог Христовог Доласка, антропософија говори о доласку Сунчаног Бића које се још зове Скривени. Он је такође "Христ", само друге форме ("Христесенција"). По Штајнеру, Исус је стекао "Христесенцију" кад је крштаван на Јорадну. Такође, била су два Исуса један из Еванђеља по Матеју и Луки, а други "реинкарнација Заратустре".

Тело Исуса су за појављивање у овом свету припремала духовна бића, међу којима је био и Буда. Што се васкрсења тиче, Апостоли су Исуса видели "у духу", "трећим оком", што и ми можемо постићи путем медитације.
Поред Дуге, један од антропософских символа је и Змија. Гетенаумска змија има реп у устима, што означава постајање индивидуалног духа делом "духа макрокосмоса".

Други символ је купола, која је знамен достигнутог савршенства и ујединење мушког и женског принципа. Антропософи су основали своју "цркву", која се зове "Хришћанска заједница", и која има 350 свештеника у САД, Немачкој и Холандији. Они следбенике поучавају " преображавајућим силама љубави", које зову "Христ импулс". Имају обреде које је саставио сам Штајнер. Антропософи верују у постојање гнома, саламандера, силфа и осталих митских бића, сматрајући људско астрално тело делом "земаљске силе". Имају и пољопривредне технике и ритуале. које зову "биодинамика". Верују у светост краве, чија астрална аура негује "гноме".

Валдорфске школе је подржао власник фабрике цигарета Валдроф-Асторија из Штутгарта, па се оне зову по њему. Наравно, њихов план и програм такође је осмислио Штајнер. Један од основних предмета је еуритмија, окултно играње засновано на хинду-концепту да су Бог и човек укључени у космички плес, и да је енергија свемира непрестано у покрету. У школама се предају нордијски митови, објашњавају се пагански пантеони, историја Индије, Вавилона, Сумера, Персије и Египта; говори о схватању хармоније и музике у древној Грчкој.

Нагласак ставља на бајке и вилинске приче, а повести Старог Завета, које се такође излажу, сматрају се такође неком врстом поучних бајки. Учење о светлосним бићима и људском просветљење! као и о Сунчаном Бићу, сродно је учењу илумината који су преко розенкројцерства, са Штајнером били духовно повезани.

ANTROPOZOFIJA – Religiozno – okultni pokret koji je osnovao Rudolf Štajner u Nemačkoj početkom prošlog veka. Po učenju antropozofije cilj ljudskog inkarnisanja je moralno i spiritualno usavršavanje. Osim čulne percepcije postoji viša i i spiritualna percepcija koja je u potpunosti nezavisna od čulnih sadržaja. Ona je produkt višeg JA i kroz spiritualno usavršavanje ovaj vid percepcije postaje sve aktivniji, omogućavajući čoveku sticanje svesti o višim nadfizičkim svetovima.
1902. godine Štajner je postao član Teozofskog društva i za kratko vreme došao na čelo nemačkog ogranka. 10 godina potom sukobio se sa vodećim teozofima i kao posledica tog sukoba nastalo je Antropozofsko društvo
Centar ovog pokreta je u Getenaumu u Dorlahu ( Švajcarska).


http://www.joschua.rs.ba/content/view/433/12/
_________________
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
segrt
Hodočasnik


Pridružio: 26 Jun 2008
Poruke: 771

 Poruka Poslao: 11 Jul, 2008 19:45 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

...



GOETHEOVA TAJNA OBJAVA
Rudolf Steiner

Ezoterno predavanje održano 24. listopada 1908. godine u Berlinu.


Ovom predavanju bi se moglo lako prigovoriti da će u njemu na simboličan i alegorijski način biti objašnjeno nešto što je Goethe kao pjesnik stvorio u slobodnoj igri svoje stvaralačke mašte. Uvijek će se iznova događati da netko ovakvo – tako da kažemo – izlaganje, objašnjenje jednog proizvoda stvaralačke mašte, odbaci prigovorom: “Ah, ovdje se (opet) u oblikovanju ovog djela traže svakakvi simboli i značenja, kako bi se pomoću njih okarakterizirala njegova dubina.” Stoga, odmah na početku treba primjetiti da ovo što danas imam namjeru kazati nema ništa zajedničko s onim što se često čini, osobito u teozofskim krugovima, a izražava se kao simboličko ili alegorijsko objašnjenje bajki ili pjesničkih djela. I zato što znam, da se na slična predavanja koja sam održavao, često prigovaralo riječima: “Ne možemo prihvatiti takva simbolička objašnjenja pjesničkih figura.” Upravo stoga ne mogu dovoljno naglasiti da ono što ovdje želim kazati mora biti shvaćeno, jedino i samo, u slijedećem smislu: Pred nama je jedno cjelovito pjesničko djelo nastalo kreativnom igrom stvaralačke mašte – Bajka o zelenoj zmiji i lijepoj Ljiljani.
I to trebamo uvijek imati na umu. Ipak, u vezi s tom bajkom moglo bi se postaviti pitanje: smijemo li s bilo kojeg gledišta tom djelu prići i pokušati pronaći ono što je u njemu idejno, ono što je idejni sadržaj jednog takvog pjesničkog uradka?
Pred sobom vidimo biljku. Čovjek pristupa biljci, istražuje zakonitosti njezinog rasta i razvoja, dio po dio. Ima li botaničar, ili netko drugi tko se time bavi, pravo na to? Treba li mu prigovoriti: O tim zakonima, koje nalaziš u biljci, biljka ništa ne zna, ona ne poznaje zakone svoga rasta i razvoja. Istu vrijednost koju bi takav prigovor imao nekom botaničaru
– isti takav smisao ima i prigovor koji bi se mogao uputiti mome pokušaju objašnjenja Goetheove Bajke. Ja ne želim da se ove stvari koje ću kazati tako shvate kao da bih ja želio reći: ovdje imamo zmiju, ona znači ovo ili ono; ovdje imamo jednog zlatnog, jednog srebrnog i jednog brončanog kralja, oni znače ovo ili ono. Nemam namjeru objašnjavati Bajku simbolički ili alegorijski, nego na sličan način kao što bih objašnjavao zakonitosti po kojima raste biljka, zakonitosti kojih biljka nije svjesna niti ih može spoznati.
I kao što botaničar ima pravo pronalaziti zakonitosti rasta biljke, isto tako može (svatko) sebi kazati: ono što se ovdje raspravlja, to pjesnik Goethe nije morao nikada izgovoriti ili o tome razmišljati, nikada to nije moralo biti iznešeno pred njegovu dnevnu svijest. Pa ipak je istina da se zakonitosti uobličavanja i metamorfoze idejnog sadržaja Bajke mogu promatrati u istom smislu kao što kod biljke promatramo i istražujemo zakonitosti njenog rasta; da isto tako kako postoje zakonitosti uobličavanja i metamorfoze sadržaja Bajke, postoje i zakonitosti po kojima biljka raste, prema kojima je nastala. Stoga molim da ono što ću kazati shvatite tako kao da to predstavlja smisao i duh Goetheovog načina mišljenja i predstavljanja. Treba priznati mogućnost da onaj tko se, takoreći, osjeća pozvanim izložiti vam idejni smisao Goetheovog
pogleda na svijet, na to ima pravo. Stoga ćemo pokušati pronaći idejnu osnovu Goetheovog pogleda na svijet i život, kao što bi botaničar pokušao pronaći zakonitosti po kojima raste biljka.
U Bajci o zelenoj zmiji i lijepoj Ljiljani nalazi se Goetheova psihologija ili znanost o duši, odnosno, ono što Goethe smatra mjerodavnim za ljudsku dušu. I ako želimo shvatiti ono što o tome treba reći, bit će dobro da prethodno, običnim jezikom, ukratko izložimo Goetheovo shvaćanje svijeta, duha i duše. Ovdje zastupani Goetheov pogled na svijet polazi od činjenice da ljudsku spoznaju ne treba smatrati kao nešto što
vrijedi za sva vremena. Često nailazimo na shvaćanje: čovjek kakav je danas, takav je i u svojoj biti, takav je općenito; takav kakav je, on je sposoban da svim stvarima postavlja bezuvjetne kriterije; on svojim osjetilnim organima promatra svijet, shvaća ga u njegovim pojavama, kombinira te pojave pomoću svoga razuma vezanog za njegova
osjetila, i ono što zaključuje tom razumskom djelatnošću vezanom za osjetilno promatranje, to smatra apsolutnim znanjem svijeta i života, znanjem koje mora vrijediti za svakoga i za sva vremena.
S tim u suprotnosti je – ali ta je suprotnost sasvim određene vrste – duhovnoznanstveno shvaćanje svijeta koje se ovdje zastupa. Ono polazi od pretpostavke da ono što postaje naša spoznaja ovisi o našim spoznajnim organima, o našoj spoznajnim mogućnostima; te da smo mi kao ljudi sposobni, radom na sebi, razviti na viši stupanj one spoznajne
sposobnosti koje imamo na određenom stupnju svoga postojanja. Ovaj pogled na svijet polazi od pretpostavke da mi te spoznajne sposobnosti možemo obrazovati.Čovjek može razvijati svoje spoznajne sposobnosti, i takvim uzdizanjem na viša gledišta prodirati dublje u tajne svijeta i opstanka, te time zadobivati jedan sveobuhvatniji pogled na svijet i život.
Duhovna znanost je daleko od toga da se užasava slike svijeta ljudi koji stoje na čisto materijalističkom gledištu, ili pak, da je proglašava točnom ili netočnom. Na te stvari prije treba gledati tako da u svakom vremenu slika svijeta nekog čovjeka odgovara stupnju ljudskog razvoja, ali i da je
čovjek u stanju u sebi sadržane sposobnosti razviti i uzdići, i tim uzdizanjem svojih spoznajnih sposobnosti steći i neka nova iskustva i spoznaje. U perspektivi duhovne znanosti je shvaćanje da čovjek može stjecati sve više spoznaja tako što će sam sebe dalje razvijati i da je ono što postigne daljnjim razvojem, ono što može doživjeti u sebi, objektivni sadržaj svijeta kojeg ranije nije opažao, upravo zbog toga što nije raspolagao sposobnostima kojima taj svijet može opažati. Duhovna znanost se bitno razlikuje od drugih, jednostranih pogleda na svijet (bili oni spiritualistički ili materijalistički) po tome, što u osnovi uzeto, ne zna za jednu zauvijek zaključenu istinu, nego uvijek zna samo za mudrost nekog određenog razvojnog stupnja. Stoga se duhovna znanost pridržava Goetheove rečenice: “Čovjek, zapravo, uvijek ima svoju istinu, a ona je ipak uvijek ista”. Ona je uvijek ista jer je ono što mi svojom spoznajom primamo u sebe objektivno isto. Kako čovjek dolazi do toga, da razvija sposobnosti i snage koje počivaju u njemu? Duhovna znanost je, takoreći, stara koliko i čovjekovo mišljenje. Duhovna znanost je uvijek
stajala na gledištu da pred čovjekom, kao ideal, stoji neko savršenstvo spoznaje, kojem on teži. Princip koji sadrži taj ideal oduvijek se nazivao “princip posvećenja ili inicijacije”. Posvećenje ili inicijacija, dakle, nije ništa drugo nego podizanje čovjekovih spoznajnih sposobnosti prema sve višim stupnjevima spoznaje, a time i stjecanje sve dubljih uvida u biće svijeta oko nas. Može se slobodno reći da je Goethe čitavog svog života u potpunosti stajao na tom gledištu, na gledištu spoznaje u razvoju, na gledištu posvećenja, inicijacije.
Upravo to nam, u najeminentnijem smislu, pokazuje ova bajka. To ćemo najlakše razumjeti, ako pođemo od gledišta, kojeg danas zastupa većina ljudi a koje je u suprotnosti s principom posvećenja ili inicijacije. Danas se u najširim krugovima može čuti, od ljudi koji su o tim stvarima razmišljali, ili koji vjeruju da o tim stvarima imaju svoj sud, kako (više ili manje svjesno) zastupaju gledište da o istini, o objektivnoj stvarnosti, može odlučivati samo. Veoma često moći ćete čuti: Znanost može biti
samo ono što se oslanja na objektivnost opažanja, a pod tim se, gotovo uvijek, podrazumijeva i primjena ljudskog razuma i sposobnosti predstavljanja na rezultate opažanja. Svi vi znate da čovjek ima sposobnost sebi nešto pred-staviti, obrazovati neki pojam, i da je to jedna duševna moć među ostalim moćima. Isto tako, svatko od vas zna da su takve duševne sposobnosti, ili moći, i osjećaj i volja. Tako se, već relativno površnim promatranjem, može kazati: Čovjek nije samo biće koje stvara predstave, nego i biće osjećaja i biće volje. Međutim, oni koji smatraju da zastupaju gledište čiste znanosti kazat će: u znanosti ima riječ samo moć predstavljanja, a ne čovjekovi osjećaji i impulsi volje. Jer, kažu oni, ako se dopusti osjećajima i volji da se miješaju u znanstveno rasuđivanje, time će se ono što je objektivno zagaditi, time će ono što u predstavljanju treba imati objektivni (bezlični) karakter postati subjektivno i tako iskvariti znanstvenu spoznaju. Jer čovjek će, ako u ono što treba biti predmet znanstvene spoznaje unosi svoje osjećaje, naći stvari koje
su mu dopadljive ili odvratne, simpatične ili antipatične. To da se nama nešto dopada ili ne dopada nastavljaju zastupnici čiste znanosti, da nešto želimo ili ne želimo, za spoznaju je sasvim nevažno. Kao što je za onoga tko stoji na čvrstom tlu znanosti , istina dostupna tek onda ako se drži samo izvanjskih stvari, tako je istina da te sama stvar prisiljava
da kažeš: ovo je crveno; na isti način je točno i ono što stekneš kao predstavu bića kamena. Ali, nije u bivstvu stvari da se pojavljuju kao ružne ili lijepe, da ih netko želi ili ne želi. Ako ti nešto izgleda crveno, to ima objektivnu osnovu, a ako ti nešto nećeš, tu nema ništa objektivno.
Neki sustavi današnje psihologije, u izvjesnom smislu, nadilaze prethodno okarakterizirano gledište (ovdje se naravno
nećemo baviti razlozima za i protiv takvog pravca današnje znanosti o duši, ili psihologije). Ta psihologija kaže: “Ako promatramo duševne pojave, duševni život, onda se ne smijemo ograničiti samo na sposobnost predstavljanja, nego moramo uzeti u obzir i utjecaje osjećaja i svijeta volje”. Možda je nekome od vas poznato da ovaj stav spada u
sustav Wundtove psihologije koja volju smatra prvobitnom duševnom djelatnošću. Na fundamentalan način, u izvjesnom smislu, i ruski psiholog Loski je u svojoj zadnjoj knjizi pod naslovom “Intuitivizam” (bez obzira slažemo li se s tim ili ne) skrenuo pažnju na ulogu volje u čovjekovom duševnom životu. Mogao bih vam navesti još mnogo primje
ra, ako bi želio pokazati kako se u okviru znanosti o duši ili psihologiji nastoji prevladati jednostrani intelektualizam; i ako bih želio dalje pokazivati da u onom što sadrži čovjekova duša, djeluju i druge snage.
Onaj tko bi želio o ovim stvarima dalje misliti, mogao bi sebi reći: Iz prethodno navedenog vidimo kako je neutemeljen zahtjev da jedino predstave izvedene iz promatranja mogu dovesti do objektivnih znanstvenih rezultata. Jer ako i sama znanost (o duši) pokazuje da to nije moguće, da posvuda u duši u igri sudjeluje i volja, kako je onda moguće zaključiti da je nešto čisto objektivno promatranje.
Goethe je pripadao onoj vrsti ljudi koji su najoštrije odbijali osnovnu pretpostavku da spozanja nastaje samo posredovanjem sposobnosti predstavljanja, samo posredstvom moći mišljenja. To je najizrazitija, najznačajnija osnovna karakteristika Goetheovog bića, koju je on često, više ili manje jasno, javno iznosio. Goethe je uvijek bio mišljenja
da čovjek mora angažirati cjelokupnu ljudsku dušu, sa svim njenim snagama, ako hoće rješavati zagonetku svijeta. Međutim, ne smijemo stvar shvatiti jednostrano i biti nepravedni. Sasvim je točno da su, ukoliko ih primjenimo za spoznaju, osjećaji i volja pojedinca podložni individualnim svojstvima čovjeka. I s pravom se kaže: kuda bismo dospjeli ako ne bismo uzimali u obzir samo ono što pripada predmetu
promatranja, što oči vide, što pokazuje mikroskop,nego i ono što nam o tome kažu osjećaj i volja? A upravo to moramo reći sebi da bismo shvatili kako Goethe stoji na principu posvećenja i razvoja. Jer, ljudski osjećaji i volja, takvi kakvi su danas u prosjeku, uistinu su neupotrebljivi
za spoznaju. Oni bi, kada bi se koristili takvi kakvi danas u prosjeku jesu, ljude vodili samo jednom apsolutnom spoznajnom nejedinstvu. Prema subjektivnim potrebama osjećaja i volje, jedan hoće ovo, drugi ono. Onaj koji stoji na stajalištu inicijacije nema iluzija da su od ljudskih sposobnosti
(mišljenje/predstavljanje, osjećaj i volja), u razvoju suvremenog čovjeka najviše napredovale sposobnosti mišljenja i predstavljanja; one su, po spoznajnim sposobnostima, daleko ispred osjećaja i volje, one su sposobne isključiti osobno i prodrijeti u objektivno.
Ona duševna sposobnost koja se iživljava u intelektualizmu je već danas toliko uznapredovala da se ljudi, ako se oslanjaju na tu moć duše, najmanje sukobljavaju u mišljenjima i najviše slažu u onom što kažu. To je stoga što su se
anašnji ljudi u odnosu na predstave i navike mišljenja daleko razvili, dok osjećaji i volja još uvijek nisu razvijeni do tog stupnja objektivnosti. Doduše, mogli bismo i unutar misaonog područja i života predstva pronaći razlike i neslaganja, kada bi se time htjeli dalje baviti. Ipak, ima širokih područja života predstva koja nam pružaju potpuno objektivne
istine, istine koje su ljudi kao takve upoznali, neovisno o izvanjskim iskustvima. I pri tome je sasvim svejedno ako i milijuni ljudi o tome misle drugačije. Onaj tko je razloge za određenu tvrdnju, posredstvom mišljenja, doživio u sebi, u stanju je tvrditi da je to istina iako bi milijuni
ljudi mislili drugačije. Svatko se može sam uvjeriti u takve istine kada se one odnose na svijet brojeva i prostora. Da je 3 puta 3 jednako 9, to može svatko shvatiti, i to je točno i onda ako milijun ljudi tvrdi suprotno. Zašto je to tako? Zato što je većina ljudi u odnosu na takve istine, kakve su na primjer matematičke istine, uspjela isključiti svoje sviđanje
i nesviđanje, svoje simpatije i antipatije, ukratko sve ono što je osobno i individualno, i time omogućiti samim stvarima da govore o sebi.
To isključenje svega osobnog, u odnosu na mišljenje i sposobnost predstavljanja, označavano je nazivom “pročišćenje” (razbistravanje) ljudske duše, i to pročišćenje je smatrano prvim stupnjem na putu posvećenja ili inicijacije. Ili, moglo bi se reći, prvim stupnjem na
putu prema višim spoznajama.
Čovjek koji je upućen u te stvari može reći: Ljudi na području
osjećaja i volje nisu postigli stanje u kojem osobno više ne dolazi do izražaja, ali, u velikoj većini, ljudi to još nisu postigli ni na području mišljenja; oni se još uvijek nisu
u stanju slobodno osloniti na ono što im stvari, ili ideje o
stvarima, govore o sebi, na način kako to mogu kada se radi
o matematičkim predmetima i zakonitostima. Ali, postoje
metode da se mišljenje toliko pročisti da više ne mislimo
osobno, nego da pustimo misli da misle u nama, onako
kako puštamo matematičke misli da misle u nama. Dakle,
ako misli očistimo od primjesa osobnosti, onda govorimo o
pročišćenju ili katarzi, kako je to nazivano u eleuzinskim
misterijama. Čovjek se mora, dakle, razviti do stanja pročišćenog
mišljenja, da bi mu to mišljenje moglo pružiti mogućnost
da stvari shvati objektivno.
Kao što je to moguće primjeniti na području mišljenja, isto
je tako moguće isključiti sve primjese osobnosti i iz osjećaja.
U tom slučaju, ono u stvarima što izazove naše osjećajne
reakcije, to više ne govori o osobi koja nešto osjeća (to
više nema ništa s osobnim, s individualnim simpatijama i
antipatijama), nego nam kroz osjećaj govori jedino, i samo
biće stvari, i to govori ono što o stvarima ne možemo spoznati
oslanjajući se samo na moć predstavljanja, govori ono
što je predstavljanju skriveno. Doživljaji u našoj duši koji
proizlaze iz našeg osjećajnog života vode jednoj unutarnjoj
spoznaji, vode dublje u biće stvari, ali pri tom se obraćaju
drugim područjima naše duše, područjima izvan intelektualizma.
I osjećaji, dakle, mogu biti pročišćeni kao i mišljenje,
tako da i osjećaji, u tom slučaju, isto tako mogu voditi
prema objektivnim spoznajama, kao i mišljenje ili moć
predstavljana. U ezoternoj znanstvenoj spoznaji, to pročišćenje
ili razvoj osjećaja naziva se “prosvjetljenje”. Svaki
čovjek, sposoban za takav razvoj, mora se potruditi da se u
istraživanju stvari prepušta samo onome što je u biću stvari,
a ne onome čemu proizvoljno teže osobne sklonosti njegova
bića. Ako je postigao da stvari u njemu ne bude nika
kve osobne simaptije ni antipatije, nego dopušta da mu govori
samo biće stvari, tako da može kazati: moje simpatije
i antipatije mi nisu važne, njih ne trebam uzimati u obzir
– onda će to što će čovjek misliti ili raditi počivati u biću
stvari, onda će to biti izraz unutarnjeg bića stvari.
U ezoternoj znanosti o spoznaji rad volje je nazvan “svršetak”.
Ako čovjek stoji na principima duhovne znanosti,
onda on sebi kaže: Ako imam pred sobom neki predmet,
u tom predmetu živi nešto duhovno i ja mogu svoje sposobnosti
predstavljanja tako upotrijebiti da se taj predmet,
kroz moje predstave i pojmove, objektivno odražava. Tako
je ono što mi je izvanjsko postalo unutarnje i ja sam biće
stvari upoznao svojim sposobnostima predstavljanja. Ali,
to što sam tako upoznao, to je samo dio bića. U stvarima
postoji nešto što uopće ne vodi predstavama, nego samo k
osjećaju. I upravo to je ono što spoznaje onaj tko je prosvjetljen,
onaj čiji je osjećaj postao objektivan.
Onaj tko posebnim odgojem osjećaja nije u sebi razvio jedan
takav dio bića, nije u stanju prepoznati biće u navedenom
smislu. Za onoga pak, tko sebi kaže: osjećaj isto tako
može pružiti priliku za spoznaju, kao i sposobnost predstavljanja
(ne osjećaji kakvi jesu, nego onakvi kakvi prikladnim
metodama znanosti o spoznaji mogu postati) – takvom
čovjeku će postepeno postajati jasno da postoje stvari
koje su dublje nego što sposobnost predstavljanja može
zahvatiti, a to su stvari koje govore duševnoj prirodi ili
osjećajima.
Isto tako, postoje stvari koje se uzdižu čak do volje.
Goetheu je bilo posve jasno da je tomu tako, da u čovjeku
uistinu postoje takve mogućnosti. On je u potpunosti bio
na stajalištu principa inicijacije. Stoga je posvećenje – koje
čovjek može postići kroz razvoj tri osnovne sposobnosti
svoje duše: volje, osjećaja i mišljenja – predstavio tako što
je u Bajci prikazao predstavnike triju oblika posvećenja.
Zlatni kralj je predstavnik posvećenja kroz sposobnost
objektivnog mišljenja, srebrni kralj je predstavnik posvećenja
kroz sposobnost objektivnog osjećaja, a brončani
kralj je predstavnik voljnog posvećenja.
Pri tom nam je Goethe izričito skrenuo pažnju na to da čovjek
mora nešto savladati da bi bio obdaren darovima triju
kraljeva. Mladić, kojeg smo u Bajci upoznali, nije ništa drugo
nego predstavnik čovjeka koji stremi najvišem. Onako
kako Schiller u svojim Estetskim pismima prikazuje čovjeka
koji stremi prema savršenom (punom) čovještvu, tako
Goethe u liku Mladića prikazuje čovjeka koji teži prema
najuzvišenijem, koji najprije hoće dosegnuti lijepu Ljiljanu,
da bi zatim unutarnje savršenstvo stekao darovima kojima
ga obdaruju tri kralja: zlatni, srebrni i brončani.
Pod kojim okolnostima se sve to događa, naznačeno je u
zbivanjima Bajke. Sjetite se da je u podzemnom hramu, u
kojem zmija vidi pomoću snaga kristalizacije zemlje, u svakom
od četiri kuta bio po jedan kralj. U prvom kutu je bio
zlatni, u drugom srebrni, a u trećem brončani. U četvrtom
kutu je kralj koji je bio smjesa ova tri metala, kralj u kojem
su metali bili tako saliveni da ih je bilo nemoguće razlikovati.
U tom četvrtom kralju Goethe nam prikazuje predstavnika
onog ljudskog razvojnog stupnja u kojem su kod
čovjeka pomješane njegove moći volje, osjećaja i mišljenja.
Drugim riječima, četvrti kralj je predstavnik duše kojom
vladaju impulsi volje, osjećaja i mišljenja, jer duša nije
u stanju vladati njima. Četvrtom kralju nasuprot je postavljen
mladić, koji je dobio darove prva tri kralja – dar moći
objektivnog mišljenja, dar spoznaje kroz osjećaje i dar spoznaje
kroz volju, ali tako da ti darovi nisu pomiješani – on
utjelovljuje one spoznaje kojima ne vladaju predstave, osjećaji
i volja, nego čovjek vlada njima. Te moći vladaju čovjekom
sve dok u njemu kaotično struje jedna kroz drugu; sve
dok one u njegovoj duši nisu čiste i dok ne djeluju svaka za
sebe i po vlastitim zakonitostima.
Dok čovjek ne postigne to razdvajanje on nije u stanju
ispravno djelovati kroz svoje tri spoznajne moći. U slučaju
kada te tri moći ne vladaju čovjekom kaotično, nego obrnuto,
on vlada njima – onda je njegova moć predstavljanja
takva da je mišljenje čisto kao zlatni kralj, da mislima nije
ništa izvanjski pridodato; onda je njegova moć osjećaja takva
da nije izmjenjena primjesama osobnosti, da je osjećaj
čist i bistar kao srebrni kralj; a kada je volja tako čista kao
tučak brončanog kralja, onda njome ne vladaju predstave i
osjećaji, i ona je u mogućnosti slobodno se izraziti u punini
svoje posebnosti.
Drugim riječima, ako čovjek kao sredstva objektivne spoznaje
ispravno koristi volju, osjećaje i mišljenje, onda za
njega možemo kazati da je u tolikoj mjeri nadišao sebe da
stječe takvu spoznajnu moć koja ga vodi jednom dubljem
uvidu u zagonetku svijeta i života – onda on istinski uranja
u tijek stvarnosti, uranja u unutarnjost bića stvari. Ima
li čovjek, uistinu mogućnost vršiti takve uvide i uranjanja,
o tome nas, razumije se, može poučiti samo vlastito isklustvo.
Nakon prethodne napomene neće biti teško shvatiti da
nas je Goethe – prikazavši u Mladiću čovjeka koji nečemu
teži – potaknuo da u lijepoj Ljiljani vidimo jedno duševno
ustrojstvo, jedno stanje koje ljudska duša postiže kada
joj se objave bića predmeta i kada čovjek svoje postojanje
uzvisi time što svoju unutarnjost stapa s bićima vanjskoga
svijeta. To što čovjek doživi time što preraste sebe, time
što postane vladar svojim duševnim sposobnostima, pobjednik
onog što kaotično živi u njegovoj duši; to što čovjek
tada doživi, to unutarnje blaženstvo, tu spojenost s
predmetima vanjskoga svijeta, to rađanje sebe u stvarima
– to nam Goethe prikazuje događajem spajanja (vjenčanja)
Mladića i lijepe Ljiljane. Pri tome ljepota nije samo estetska
kategorija, nego svojstvo čovjeka koji je postao savršen
do izvjesnog stupnja. Time smo na tragu otkrivanja razloga
zašto nam Goethe prikazuje kako Mladića nešto vuče, kako
žudi za Ljiljanom i kako mu u toj prvotnoj žudnji odumiru
sve životne snage. Zašto to biva tako?
Razumjet ćemo Goetheovo prikazivanje jedna takve slike,
ako se nadovežemo na jednu misao koju je on, jednom
prigodom, ovako izrekao: “Sve ono što nam daje vlast nad
nama samima, bez sudjelovanja naše slobodne volje, vodi
nas u zablude”. Čovjek prvo mora postati slobodan da bi na
ispravan način postao vladar nad svojim unutarnjim duševnim
snagama. Tek tada on može postići istinsko sjedinjenje
s najvišim stanjem ljudske duše, s lijepom Ljiljanom.
Ali ako on to sjedinjenje hoće postići prije nego je zato primjereno
pripremljen, s nezrelim duševnim snagama, onda
mu ta težnja troši životne snage, djeluje iscrpljujuće na njegovu
dušu. Stoga Goethe želi skrenuti pažnju na činjenicu
da Mladić traži takvu oslobođenje koje će ga učiniti vladarom
nad vlastitim duševnim sposobnostima. U trenutku
kada njegove duševne snage u njemu više ne djeluju kaotično,
nego međusobno stoje pročišćene i prosvijetljene, u
tom trenutku on je zreo za postizanje onog stanja duše koje
je okarakterizirano, odnosno prikazano kao spajanje s lijepom
Ljiljanom.
Već smo rekli da Goethe sve likove Bajke obrazuje slobodnom
igrom vlastite stvaralačke fantazije: Ako smatramo
da su ti likovi izrazi određenih duševnih snaga, vidimo da
su te snage bile stvaralački aktivne u Goetheovoj duši. On
se nije zadovolji time da to svoje unutarnje stanje izrazi na
način lošeg didaktičkog pjesnika, navodeći što ova ili ona
duševna snaga znači. On je likovima i radnjom Bajke slikovito
izrazio ono što se u njegovoj duši događalo. Ako Bajku
tako doživljavamo, moći ćemo spoznati što njeni likovi
izražavaju. Likovi u Bajci stoje međusobno u takvom
odnosu kao što u čovjeku međusobno stoje njegove duševne
snage.
Ne može se dovoljno oštro naglasiti da se u Bajci ne radi o
tome da pojedini likovi znače ovo ili ono. Uopće se ne radi
o tome. Važnije od toga je pratiti koje doživljaje određena
duševna snaga izaziva u Goetheovoj duši, te pokušati
razumjeti ono što je živjelo u Goetheovoj duši, ono što je,
posredstvom njegove pjesničke imaginacije, zadobilo svoj
izraz u likovima Bajke. Događaj i ugođaj Bajke time postaju
važniji od njezinih likova. Likovi su tu ne da bi značili ovo
ili ono, nego da bi kroz međusobne odnose mogli stvoriti
događaj i ugođaj Bajke.
Tako vidimo plamenove lutalice i zelenu zmiju. Vidimo da
plamenovi lutalice dolaze s one, duhovne obale rijeke i pokazuju
sasvim neobična svojstva. Oni požudno uvlače u
sebe svo zlato na koje naiđu – ližu čak i odaje starčeve kolibe
– a nakon toga ga razmetljivo razbacuju. To zlato ne
predstavlja nikakvu posebnu vrijednost, ni plamenovima,
ni nekim drugim likovima Bajke. Lađar odbija zlatnike plamenova
lutalica jer bi se rijeka propela, to jest jako usprotivila,
da ga je primio kao nagradu za obavljeni posao. Lađaru
se smije platiti samo plodovima zemlje.
Kako pak to zlato djeluje u zelenoj zmiji? Zmija gutajući ga
sve više svijetli. I biljke i drugi predmeti u njezinoj okolini
počinju svjetliti uslijed toga što zmija uzima u sebe ono
što je, dok se nalazi u plamenovima lutalicama, bez vrijednosti.
Međutim, u Bajci se i plamenovima lutalicama pripisuje izvjesna
važnost. Znate da starac u odlučnom trenutku zahtjeva
od plamenova lutalica da baš oni otvore kapiju hrama,
tako da cijela povorka može ući u hram.
Ono što se zelenoj zmiji događa u okviru radnje Bajke
odgovara doživljajima kroz koje ljudska duša prolazi na
putu svoga razvoja. To naročito snažno doživljavamo u načinu
mišljenja koje je u prekjučerašnjem predavanju prikazano
razgovorom između Goethea i Schillera. U tom predavanju
je izloženo da su Goethe i Schiller razgovarali o
tome kako treba promatrati prirodu. Tom prigodom, Goethe
je s nekoliko poteza nacrtao svoju ideju prabiljke. Schiller
mu je na to odgovorio svojim mišljenjem da je to što je
Goethe nacrtao – ideja, nešto apstraktno, nešto što se dobije
kada se na promatranom predmetu, jednoj vrsti biljke,
izostave sva različita obilježja i sastavi sve ono što je opće,
zajedničko svim jedinkama jedne vrste. I spominje se da je
Goethe na to odgovorio: “Ako je to jedna ideja, onda ja ideje
vidim svojim očima”. U tom trenutku, jedna prema drugoj,
postavile su se dvije sasvim različite stvarnosti.
Schiller se doista bio uzdigao na Goetheov način gledanja.
Poštovatelji Schillera griješe kada ga navode kao primjer
one duševne sposobnosti koja lebdi u apstrakcijama i živi,
prije svega, u predstavama stvari prvenstveno shvaćenih
samo razumom. U čovjeku koji hoće postići neki viši razvoj
ta sposobnost duše, u određenim okolnostima, može
igrati sasvim negativnu ulogu.
Postoje ljudi koji su prvenstveno orjentirani prema apstraktnom
mišljenju. Ako apstraktnost promatramo kao
duševnu snagu, onda bi za nju mogli kazati da je povezana
s pojmom neproduktivnosti. Ljudi skloni apstraktnom
mišljenju mogu biti veoma oštroumni, sposobni izvesti
veoma precizna razlikovanja, na divljenja dostojan način,
uspostaviti odnose među različitim pojmovima, kombinirati
razne teorije. Međutim, jedno takvo duševno raspoloženje
često je spojeno s nemogućnošću primanja duhovnih
utjecaja inspiracije. To ustrojstvo duše, okarakterizirano
neproduktivnošću i apstraktnošću, predstavljeno je u pla
menovima lutalicama. Oni u sebe primaju zlato gdje god
ga nađu, ali u njima nema pronalazačkog dara, oni su neproduktivni,
ne mogu shvatiti ideje u Goetheovom smislu.
Njima su te ideje nešto strano. Oni nemaju volje da se nesebično
predaju stvarima, nemaju volje da se zadržavaju na
činjenicama, i pojmove koriste na način da im oni budu tumači
činjenica. Njima je stalo do toga da svoj razum kljukaju
pojmovima, kako bi ih poslije mogli razmetljivo razbacivati.
Oni su slični čovjeku koji sjedi u bibliotekama, sakuplja
znanje i onda ga na odgovarajući način prenosi drugima,
bez da je sam do kraja spoznao ono što sakuplja i prenosi.
Za plamenove lutalice je karakteristično da raspolažu
duševnom sposobnošću koja nikada nije u stanju shvatiti
ni jednu literarnu misao, ili sadržaj nekog osjećaja, ali vrlo
dobro, na primjer, poznaju povijest književnosti. Sve što su
produktivni duhovi stvorili, sve to oni mogu shvatiti samo
u apstraktnim formama.
Ali, prethodno izrečenim ne želim obezvrijediti ovu moć
apstrahiranja. Jer, kada čovjek ne bi imao tu duševnu sposobnost,
i kada ju ne bi njegovao, ili kada bi ona u njemu
bila nedovoljno razvijena, onda bi mu nedostajalo nešto
što on nužno treba imati, ako želi svoje stvarne spoznajne
sposobnosti razviti u punoj mjeri. Slikom plamenova lutalica,
odnosno, njihovim odnosima s drugim likovima u Bajci,
Goethe nam prikazuje način na koji jedna takva duševna
sposobnost djeluje na druge sposobnosti duše, način
na koji im može štetiti, ili pak, koristiti. Doista, kada netko
ne bi imao tu duševnu sposobnost, a htio bi se uzdići na viši
stupanj, on to ne bi mogao učiniti, jer ne bi imao ono čime
može otključati hram. Goethe čitatelju želi predočiti štete i
koristi koje ta duševna snaga može nanijeti.
Plamenovima lutalicama Goethe predstavlja jedan element
duše. Onog trenutka kada se čovjek počne jednostrano
predavati pojedinom elementu svoje duše, taj element
postaje štetan. Takva jednostrana apstraktnost daje jednu
visoku kritičku sposobnost, koja čovjeka oblikuje tako da
on postaje netko tko sve može naučiti, ali to znanje, budući
da mu nedostaje produktivni element, ne može se dalje iz
sebe razvijati i donositi plodove istinske spoznaje. A Goethe
sasvim jasno prikazuje kolika je vrijednost onoga što je
prikazano plamenovima lutalicama. To što oni nose u sebi,
može postati nešto izuzetno vrijedno: zlato plamenova lutalica
u zelenoj zmiji postaje nešto korisno time što osvjetljava
predmete koji se nalaze u njezinoj okolini.
To što živi u plamenovima lutalicama, ako se preradi na
pravi način, postaje u ljudskoj duši nešto krajnje produktivno.
Onaj tko se trudi da pojmove, ideje i idealtipove, doživljava
tako da ih ne postavlja kao apstrakcije, nego ako mu
one postaju vodič i tumač onih realnosti koje ga okružuju,
i ako se isto tako predano posveti promatranju, kao što se
predano posvećuje apstraktnom mišljenju, onda ga takva
duševna snaga dovodi u položaj u kojem se našla zelena
zmija. Onda on može svjetlost i mudrost obrazovati iz samih
pojmova. Onda ga to ne vodi k tome da postane vertikalna
linija koja gubi sve veze i odnose s površinom, kao što
je to bio slučaj s plamenovima lutalicama, koji su, premda
zmijini srodnici, uvijek zauzimali stav vertikalne linije. Vidjeli
smo da u Bajci, u jednom trenutku, zlatnici plamenova
lutalica počinju padati među stjene. Kada ih zmija pronađe
i proguta, ona time postaje unutarnji svjetlonoša. Mudrost
prikuplja onaj tko oboružan pojmovima prilazi predmetu
spoznaje.
Goethe nam daje primjer kako se prema pojmovima treba
odnositi. On ima pojam prabiljke. Što je taj pojam? On
je prvobitno apstrakcija – apstraktni pojam. Kada bi Goethe
taj pojam obrazovao samo apstraktno, onda bi on bio
jedna prazna tvorevina koja ubija sve živo, kao što je zlato
koje su izbacili plamenovi lutalice ubilo psa. Međutim,
razmotrimo što radi Goethe s pojmom biljke. Ako ga pratimo
na njegovom talijanskom putu, onda možemo vidjeti
da mu je taj pojam motiv i vodič koji ga vodi od biljke do
biljke, od bića do bića. On shvaća pojam, polazi od njega ka
konkretnoj biljci i promatra kako se taj pojam u različitim
biljkama obrazuje u različitim oblicima, kako on poprima
jedne oblike u nizinskim, a druge u visinskim predjelima.
On promatra, od stupnja do stupnja, na koji način i u kojem
obliku je duhovna realnost prisutna u pojedinom osjetilnom
liku ili predmetu. On sam mili okolo, kao zmija pukotinama
zemlje. Tako pojmovi za Goethea nisu ništa drugo
nego nešto što se može utkati u objektivnu stvarnost.
Zmija mu je predstavnik one duševne snage koja za višim
područjima življenja ne teži na egoističan način, koja se ne
želi uzdići iznad osjetilne stvarnosti, nego strpljivo, upornim
promatramnjem obistinjavati pojam – strpljivo ići od
iskustva do iskustva i od doživljaja do doživljaja. Ako se čovjek
ne bavi samo teoretiziranjem, ako ne živi samo u pojmovima,
nego ako pojmove primjenjuje na životna iskustva,
onda on time određene vlastite duševne sposobnosti
dovodi u položaj zelene zmije, te kroz njih može ostvariti
ono što zelena zmija čini u događaju Bajke.
Tko filozofiju ne prima kao teoriju, nego kao nešto životno
što ona istinski treba i biti, tko duhovnoznanstvene pojmove
prima kao upute za življenje, taj zna da pojmove, i
onda kada su najviši, treba koristiti tako što ćemo ih ulijevati
u život na način koji omogućuje da se ti pojmovi djelatno
odražavaju u svakodnevnim aktivnostima i doživljajima.
Za onoga tko je naučio nekoliko pojmova, a ne umije
ih prenijeti u život, može se kazati da je sličan čovjeku
koji je iz neke kuharice naučio napamet sve recepte, ali ne
zna kuhati.
Tako, kao što zmiji zlato može poslužiti da se njime osvijetle
predmeti, tako Goethe pojmovima osvjetljava stvari
u svojoj okolini. To je ono poučno i veličanstveno u Goetheovoj
znanstvenosti, prisutno u njegovom cjelokupnom
spoznajnom stremljenju. U svemu onome što Goethe daje
kao pojmove i ideje, vlada realnost, sve to uvijek djeluje
kao svjetlost koja osvjetljava predmete u okolini. Prekjučer
je istaknuta jedna Goetheova univerzalna osobina, koja se
sastoji u tome, da onaj tko proučava ono što je Goethe rekao,
nikada nema osjećaj da je to Goetheovo mišljenje. On
o nečemu govori, ali, ako sagledamo njega i one misli koje
izlaže, nemamo dojam da je to njegovo znanje, nego nam
se čini kao da time samo bolje razumijemo stvari koje već
znamo, ali koje nam do tada nisu bile tako razumljive.
Kada bismo htjeli govoriti o svakoj pojedinosti ove Bajke,
kada bismo htjeli okarakterizirati svaki njezin lik, onda
nam za to ne bi bila dovoljna ne tri sata, nego tri tjedna.
Stoga ovdje mogu izložiti samo dublje principe Bajke, sa
svješću da nas svaka pojedinost u njoj upućuje u način Goetheovog
predstavljanja i shvaćanja svijeta i života.
Likovi koji predstavljaju plamenove lutalice, zelenu zmiju i
kraljeve, nalaze se s ove strane rijeke. Tamo preko, s druge
strane rijeke, boravi lijepa Ljiljana, ideal savršenog znanja i
savršenstvo života i stvaranja. Od lađara smo saznali da on
likove može prevoziti samo s one strane na ovu, ali nikoga
ne može prevesti ponovno na onu stranu rijeke. Pokušajmo
to primjeniti na naše cjelokupno duševno ustrojstvo.
Mi ljudi, kao duševna bića, nalazimo se ovdje na zemlji.
Ova ili ona duševna snaga postoji u nama kao sposobnost,
kao više ili manje obrazovana snaga duše. Sposobnosti su
u nama. Međutim, u nama živi i nešto drugo. U nama ljudima,
ako sami sebe ispravno sagledamo, živi osjećaj, živi
spoznaja da u sebi imamo duševne snage koje nam u konačnici
omogućuju da se unutarnje srodimo s glavnim duhovima
svijeta, sa stvaralačkim duhovnim moćima. Kada gledamo
na te stvaralačke moći, gledamo na lijepu Ljiljanu.
Tako znamo da sve što proizlazi iz lijepe Ljiljane teži, s druge
strane, da se vrati k njoj. Nas su na ovaj svijet prenijele
nama nepoznate snage, kojima mi ne upravljamo. Mi znamo
da su nas neke sile prenijele preko rijeke, s one strane
na ovu stranu svijeta. Te sile koje djeluju u dubinama naše
nesvjesne prirode, a koje su okarakterizirane u liku lađara,
te sile nas ne mogu ponovno vratiti na onu stranu rijeke.
Jer bi se tada čovjek bez svog truda, bez svoje suradnje mogao
vratiti u božansko carstvo, na isti način kako je iz njega
otišao. Snage koje su nas kao nesvjesne prirodne sile prenijele
u carstvo smrtnih ljudi ne mogu nas ponovno vratiti
u duhovno carstvo. Za to su potrebne druge snage. I Goethe
je to znao. On je Bajkom htio pokazati što se s čovjekom
mora događati da bi se opet mogao sjediniti s lijepom
Ljiljanom.
Postoje dva puta. Jedan put vodi preko zelene zmije. Mi
možemo preko nje preći, preko nje mi malo po malo otkrivamo
i pronalazimo duhovno carstvo. Drugi put vodi preko
divove sjenke. Pokazuje nam se da div, koji je inače sasvim
nemoćan, u vrijeme sumraka ispruži svoju ruku, a sjena
te ruke legne preko rijeke – drugi put vodi preko te sjene.
Tko dakle hoće prjeći u carstvo duha pri jasnoj svjetlosti
dana, mora se poslužiti putem koji ide preko zelene zmije,
a onaj tko hoće preći pri sumračnoj svjetlosti, taj može
putem koji vodi preko divove sjene. To su dva puta kojima
se može ići da bi se došlo do duhovne slike svijeta. Onaj
tko ne pokušava duhovni svijet dosegnuti onim snagama
koje su okarakterizirane bezvrijednim zlatom i plamenovima
lutalicama, nego tko strpljivo i samoprijegorno ide od
iskustva do iskustva, taj pri jasnoj sunčevoj svjetlosti stiže
na drugu stranu rijeke.
Goethe zna da pravo proučavanje ne smije ostati prikovano
za materijalne pojave, nego ga se mora voditi iznad njih,
preko granice čulnoga, preko rijeke koja nas dijeli od duhovnih
činjenica. Ali postoji i jedan drugi put, jedan put za
manje razvijene ljude koji ne žele ići putem spoznaje, stazom
znanja, nego putem koji je u Bajci predstavljen divom.
Taj div kao div je nemoćan, samo njegova sjena ima moć.
Ali, što je u pravom smislu nemoć? Uzmite u obzir stanja u
kojima se čovjek može naći pri prigušenoj svijesti, kao što
je slučaj pri hipnozi, halucinacijama, pa i pri stanju sanjanja:
sve ono uslijed čega je prigušena jasna dnevna svijest,
odnosno, kada se čovjek prepušta utjecaju duševnih snaga
i stanja koja se nalaze ispod praga jasne dnevne svijesti
– sve to pripada drugom putu. U tim stanjima duševne nemoći,
nemoći budne dnevne svijesti, biva duša prevedena u
stvarni duhovni svijet. Duša još nije razvila sposobnosti za
svjesni prelazak u duhovno carstvo, nego pri prelasku ostaje
nesvjesna, a u duhovnom carstvu se pojavljuje kao sjena.
Goethe smatra sjenom diva i sve ono što u životu djeluje iz
nesvjesnog, po navici, bez sudjelovanja onih duševnih snaga
koja djeluju pri jasnoj dnevnoj svijesti.
Schiller je bio upućen u ovu Goetheovu ideju. U vrijeme
velikih bura u Zapadnoj Europi (Francuska revolucija –
n.p.), Schiller je jednom prigodom pisao Goetheu: “Drago
mi je što Vas nije zahvatilo uzbuđenje sjene diva”. Što je
Schiller time htio kazati? To da je Goethea, da je putovao
dalje na Zapad, moglo zahvatiti revolucionarno raspoloženje,
odnosno sjenka diva. Jer, revolucije u svojim nastojanjima
da čovjeka samovoljom i nasiljem dovedu do stanja
slobode, poput divove sjenke što se u suton nadvija nad rijekom,
nesvjesno odražavaju težnju za idealnim stanjem.
Zatim, vidimo da je u Bajci vrhunac razvoja spoznaje koju
čovjek treba postići predstavljen slikom hrama. Dakle,
hram predstavlja viši stupanj čovjekovog razvoja. Danas
bi Goethe rekao da je hram nešto skriveno u pukotinama
Zemlje. Jedna duševna snaga, predstavljena zmijom, može
samo nejasno opažati oblike hrama. Time što u sebe unosi
ideale, zlato, može taj hram osvijetliti; međutim, u osnovi
uzeto, taj hram može biti samo podzemna tajna. Time što
Goethe za izvanjsku kulturu hram prikazuje kao nešto postojeće
u podzemlju, time on upućuje na činjenicu da je tajna
hrama pristupačna samo onima koji razviju sposobnosti
za njegovo pronalaženje. On time, zapravo, upućuje na duhovnoznanstveni
pokret, jer se tek u okviru duhovne znanosti,
znanosti inicijacije ili principa posvećenja mogu pronaći
cjeloviti odgovori na tajne hrama.
U pravom, slobodnom Goetheovom smislu, mladića koji
se pojavljuje u Bajci treba razumjeti kao čovječanstvo koje
stremi prema tajnama hrama. Stoga se hram mora uzdići
iznad rijeke, da preko nje mogu prelaziti, i ovamo i onamo,
ne samo mali broj pojedinaca, već svi ljudi, cijelo čovječanstvo.
Za takav prelaz nisu dovoljni zmija i sjenka diva, potrebno
je izgraditi most.
Uzdizanjem hrama inicijacije iznad Zemlje Goethe prikazuje
jedno stanje u budućnosti kada će čovjek/čovječanstvo
moći svjesno prelaziti iz osjetilnog carstva u duhovno i iz
duhovnog carstva u osjetilno.
Čime je to postignuto u Bajci? Time što je ispunjena prva
tajna Bajke. Rješenje Bajke je u samoj Bajci, kaže Schiller.
On je obratio pažnju na to da je u samoj Bajci na sasvim
poseban način spomenuta riječ rješenje. Sjetite se starca sa
svjetiljkom koja svijetli samo tamo gdje već ima svjetlosti.
Tko je taj starac? Što predstavlja ta svjetiljka? Kakva je to
naročita svjetlost u njoj? – Starac je u Bajci uvijek iznad situacije.
Njegova svjetiljka ima čudno svojstvo da preobražava
stvari: drvo u srebro, kamen u zlato. Ona ima svojstvo
da osvjetljava samo tamo gdje već postoji neka osvijetljenost,
neka obrađena vrsta svjetlosti. – Kada je starac ušao u
podzemni hram bio je upitan koliko tajni zna. On je odgovorio:
tri. Na pitanje srebrnog kralja: “Koja je najvažnija”,
odgovorio je: “Ona najočitija”. Na pitanje brončanog kralja:
“Hoćeš li je i nama otkriti”, rekao je: “Čim saznam četvrtu”.
Na to zmija starcu nešto šapnu na uho, na što on reče: “Došlo
je vrijeme”. To što je zmija rekla starcu, u tome je rješenje
zagonetke. Na nama je da otkrijemo što je zmija rekla
starcu.
Daleko bi nas odvelo kada bismo iscrpno željeli objasniti
što znače te tri tajne. Ovdje to želim samo ukratko nagovijestiti.
Postoje tri carstva koja su na današnjem stupnju razvoja,
tako reći, stacionarna. To su mineralno, biljno i životinjsko
carstvo. Njima nasuprot je ljudsko carstvo koje se nalazi u
stanju razvoja. Razvoj prva tri carstva kao da je zaključen.
Unutarnji razvoj kroz koji čovjek prolazi je toliko silovit i
značajan da se ne može usporediti s razvojem ostala tri carstva.
Spoznaja da je neko prirodno carstvo stiglo do sadašnjeg
stanja, da je postigluo zaključenje, to je ono što se nalazi
u tajni starca, to je ono što objašnjava zakone mineralnog,
biljnog i životinjskog carstva. Ali njima se pridružuje i
četvrto carstvo, ljudsko carstvo, koje se treba objaviti u čovjekovoj
duši. Ta tajna je takve vrste da ju starac tek treba
saznati. I kako je on mora saznati. On zna o čemu je u tajni
riječ, ali zmija mu je mora prvo kazati. Time se želi kazati
da se s čovjekom treba dogoditi nešto posebno ukoliko
on želi postići cilj razvoja, koji su tri ostala carstva već postigla.
Ono što se dogodilo u najdubljoj unutarnjosti ljudske
duše i što se mora dogoditi ako čovjek želi ostvariti taj
cilj, to je ono što zmija starcu kaže na uho. Ona mu kaže
da se mora razviti jedna određena duševna snaga da bi se
mogao postići viši stupanj ljudskog razvoja. Ona kaže starcu
da je voljna sebe žrtvovati – i žrtvuje se. Do tada je ona
pravila most samo ponekad, kada je neki čovjek htio preći.
Međutim, time što će se raspasti u komade, sada će ona
postati trajni most, tako da čovjek može imati trajnu vezu
između ove i one obale rijeke, rijeke koja dijeli čulni svijet
od nadčulnoga.
Kao uvjet otkrovenja četvrte tajne treba smatrati spremnost
zmije da sebe žrtvuje. U trenutku kada je starac čuo
da se zmija hoće žrtvovati, mogao je reći: Došlo je vrijeme.
Ovdje je riječ o onoj snazi duše koja se drži izvanjske stvarnosti.
Put razvoja mora polaziti od toga da ta snaga duše,
kao i unutarnja spoznaja, ne budu same sebi cilj, nego da
su spremne sebe žrtvovati. To je zaista tajna, koja se naziva
i “objavljena tajna”, jer se svakome, tko joj istinski teži,
može objaviti.
Ono što se uobičajeno smatra da je samo sebi cilj – sve ono
što učimo u okviru prirodne znanosti, znanosti o kulturi,
povijesti, matematici i drugim znanostima – sve to ne
može nikada biti samo sebi cilj. Nikada mi nećemo moći
postići pravi uvid u dubine svijeta, ako te dubine promatramo
izolirano, kao nešto za sebe. Tek onda, ako smo u
svakom trenutku spremni da te spoznaje promatramo kao
sredstvo, kao nešto što trebamo žrtvovati, kao most preko
kojeg možemo prijeći, onda tek dolazimo do stvarnih spoznaja.
Ako nismo spremni sebe žrtvovati, mi se time zatvaramo
prema višem svijetu, prema stvarnoj spoznaji. Tek
onda će čovjek steći neki pojam o tome što je posvećenje,
ako prestane pojmovima vezanim za čulno i izvanjsko graditi
vlastiti pogled na svijet. Cijelog čovjeka mora preplaviti
osjećaj, mora zadobiti ono duševno raspoloženje, koje je
Goethe, u jednom svome djelu, okarakterizirao kao najvišu
tekovinu, riječima: “I sve dotle dok nemaš to: Umri i postani!,
sve dotle si umoran gost na mračnoj zemlji”.
Umri i postani! Uzimaj ono što ti život može pružiti, ali
nemoj zastajati - prolazi, savladaj, nadiđi sebe. Žrtvuj sebe,
neka od tebe postane most, i ti će oživjeti u jednom višem
životu, postati jedno s bićima stvari i uvidjeti da biće stvari
ne možeš spoznati bez razvoja svoga višeg jastva. Tamo
gdje Goethe govori o žrtvovanju pojmova i duševnih iskustava,
da bi se oživjelo u višim sferama, gdje govori o najdubljoj
i najintimnijoj ljubavi, on se rado sjeća riječi misti
čara Jakoba Bohmea, koji je poznavao taj doživljaj žrtvovanja
zmije u sebi. Upravo u djelima Jakoba Bohmea Goethe
je pronašao podsticaj i potvrdu uvjerenju da se čovjek, i za
vrijeme boravka u fizičkom tijelu, može uzdići u jedan svijet,
u koji inače ulazi tek nakon smrti; da se još za zemaljskog
života može uzdići u duhovni svijet. Jakob Bohme je
znao i to, da samo od čovjeka zavisi može li, u višem smislu,
otkliznuti u duhovni svijet. On to pokazuje slijedećom
izrekom: “Tko ne umre prije smrti, umire nakon nje”. To su
velike riječi! Čovjek koji u sebi ne umre prije fizičke smrti,
odnosno, koji u najdubljoj nutrini svoje duše ne razvije
svjestan odnos prema duhovnim realitetima, taj neće biti
u stanju ni nakon smrti ponovno pronaći duhovnu jezgru
svoga bića. Duhovni svijet je u nama. Mi ga najprije moramo
otkriti u sebi da bi smo ga mogli pronaći izvan nas, u
svijetu. “Tko ne umre prije smrti, umire nakon nje.” Tako je
i s drugom izrekom: “I tako je smrt izvor svakoga života”.
Vidjeli smo da duševnost može zasjati samo tamo gdje već
postoji svjetlost. Starčeva svjetiljka može osvijetliti samo
ono što je već prožeto svjetlošću. – Opet nas Goethe upućuje
na duševna svojstva koja nam pristupaju u naročitom
obliku, naime, na duševne snage devocije, religiozne predanosti,
na snage koje već stoljećima i tisućama godina ljudima
donose pouke i poruke iz duhovnih svjetova – onim
ljudima koji svjetlost duhovne istine nisu mogli tražiti na
putu duhovnoznanstvene spoznaje. U liku starca je predstavljena
svjetlost različitih religioznih otkrovenja, u liku
starca koji posjeduje tu svjetlost. A onaj tko, u religioznom
smislu, ne zapali svoju unutarnju duhovnu iskru, tome ne
svijetli svjetiljka religije. A tamo gdje svijetli, svjetiljka je
imala moć preobražavati ljude, ona je sve mrtvo preobražavala
u produševljeno živo.
I onda vidimo da su, uslijed zmijine žrtve, sjedinjena oba
carstva. Poslije niza, takoreći, simboličkih postupaka, koje
je čovjek na putu svoga višeg razvoja imao izvršiti, vidimo
kako je, pomoću sve tri čovjekove duševne snage, na onoj
strani rijeke izgrađen hram spoznaje. Kako je tu uzdignut
i kako u njemu svaka duševna snaga obavlja svoju službu.
Nagovješteno je da te tri duševne snage moraju harmonično
surađivati time što je rečeno: pojedinac ne može ništa,
ali ako u pravom trenutku svi surađuju, ako ogromni
i neznatni međusobno djeluju u pravilnom odnosu; onda
može nastati ono što osposobljava dušu da duša može postići
svoje najviše stanje: sjedinjenje s lijepom Ljiljanom.
Onda se hram, za sve one koji istinski streme spoznaji i
istini, premješta iz skrivenih pukotina na površinu.
Mladić biva obdaren spoznajnim snagama mišljenja i predstavljanja,
koje mu daruje zlatni kralj: “Spoznaj najviše”.
Srebrni kralj mu daruje snage spoznaje kroz osjećaje, što
Goethe lijepo nagovještava riječima: “Pasi ovce”. U osjećaju
je korijen umjetnosti i religije. Za Goethea, to dvoje je bilo
jedno – već onda kada je sa svog puta po Italiji, o umjetničkim
djelima koja je tamo vidio, pisao: “To je nužnost, to
je Bog”.
Ako čovjek vlastito djelovanje ne koristi samo kao oružje u
borbi za opstanak, kao sredstvo za preživljavanje na ovome
svijetu, onda mu ono postaje sredstvo kroz koje u svakodnevnom
životu ostvaruje ljepotu i mudrost. To je smisao
riječi koje je brončani kralj izgovorio mladiću: “Mač u lijevu,
a desnica neka ti je slobodna”. Desnica treba biti slobodna
za djela koja potiču iz višeg smisla ljudske prirode.
A što se dogodilo s četvrtim kraljem u kojem su sva tri elementa
pomješana. Taj pomješani kralj se istopio u grotesknu
figuru. Plamenovi lutalice mu prilaze i ližu s njega preostalo
zlato; to znači da u čovjeku i tada žive duševne snage
koje žele proučavati ono što je preostalo od čovjekovih
ranijih razvojnih stanja, stanja u kojima se on nekada ranije
nalazio.
Promatrajmo još jedno svojstvo, to jest, diva kako se doteturao
u hram, pa sada stoji tamo kao kip i pokazuje sate:
ako je čovjek svoj život doveo u harmoniju, onda je od sporednog
značaja ono što u ljudskom životu treba biti metodično
uređeno. Harmoniziranjem svjesnog života, ono što
je čovjek do tada morao izvanjski ispravno uređivati sada
se izražava kao navika. I ono što je u čovjeka do tada nesvjesno
živjelo, u hramu dobiva ispravan smisao i pravilnu
formu. Stoga je div prikazan kao sat.
Starac sa svjetiljkom je oženjen staricom. Ona ne predstavlja
ništa drugo nego zdravorazumsku ljudsku duševnu
snagu. Ona ne prodire u visoke regije duhovne apstakcije,
ali zato sve shvaća razumno i praktično. Tako ona, na primjer,
razumije religiju koja je u rukama starca prikazana
svjetiljkom. I zato je baš ona sposbna lađaru odnijeti plaću:
tri glavice kupusa, tri crvena luka i tri artičoke. Takav stupanj
razvoja još nije prerastao prolaznost. Plamenovi lutalice
se prema njoj ne ponašaju pristojno. Time je okarakterizirano
kako apstraktni duhovi najčešće oholo gledaju
na niže, prema ljudima koji stvari shvaćaju na instiktivan i
zdravorazumski način.
Svaki događaj, svaki obrat u Bajci ima značaj koji zahvaća
u duševnu i duhovnu dubinu čovjeka. I ako treba dati
još neko objašnjenje, koje ima ezoterni značaj, onda se to
može odnositi još samo na metodu objašnjavanja, odnosno
razumijevanja Bajke: udubljujte se u samu Bajku i moći
ćete u njoj pronaći čitav jedan živi svijet, i mnogo više nego
što se danas ovdje može nagovjestiti.
Prikazaću vam, na dva primjera, kako Goethe, kroz cijeli
svoj život provlači duhovno razumijevanje svijeta; kako je
on i u najdubljoj starosti istine duhovnih spoznaja dovodio
u suglasje s onim što je stvorio u mladosti. Prilikom pisanja
Fausta, Goethe je preuzeo neke predstave koje upućuju na
simbol jednog dubljeg razumijevanja razvojnog puta prirode.
Kada Faust priča o svome ocu da je on bio alkemičar i
da je bio odan jednom starom vjerovanju, ali da ga ljudi već
tada nisu razumjeli, pa kaže da je njegov otac učinio da se
“... jedan crveni lav, jedan smjeli ženik
u mlakoj vodi vjenča s Ljiljanom.”
To Faust kaže ne znajući puninu značenja izrečenog. Međutim,
te riječi mogu biti ljestvice koje vode višem razvoju.
Goethe u Bajci prikazuje mladića kao čovjeka koji teži najljepšoj
nevjesti, s kojom se on treba sjediniti? i tu nevjestu
naziva lijepa Ljiljana. Kao što vidite, ta Ljiljana se nalazi već
u prvim poglavljima Fausta.
A ono što je u Bajci izraženo kao osnovni princip Goetheovog
pogleda na svijet, to pronalazimo u drugom dijelu Fausta
u Horu mistika (Chorus mysticus). Tamo gdje Faust
stoji pred pragom duhovnog svijeta, tu Goethe monumentalnim
riječima izražava svoje duhovno viđenje svijeta. On
tu pokazuje kako tri stupnja uzdizanja, koji slijede jedan
za drugim: pročišćenje mišljenja, prosvjetljenje osjećaja i
prerađivanje volje u čisto djelovanje – imaju za posljedicu
uzdizanje na putu spoznaje.
Ono što čovjek postigne pročišćavanjem predstva, vodi
ga k otkrivanju duhovne stvarnosti iza svega osjetilnoga.
Osjetilno je samo izvanjski lik – poređenje. Čovjek ponire
dublje da bi shvatio ono što je predstavi nedostižno. Zatim
se uzdiže na viši stupanj, na kome se predmeti ne promatraju
pomoću predstava, nego se čovjek sam unosi u predmete,
spaja se s bićem predmeta , i ono što se ne može
opisati i predstaviti, (time) postaje postignuće. A ono što se
ne može opisati, što se mora spoznati na treći način, a pri
čemu se mora napredovati do tajne volje, Goethe izražava
kao neopisivo.
Ako čovjek tako prođe trostrukim putem - kroz predstavu,
osjećaje i volju - onda se sjedinje s onim što je u Horu mistika
nazvano Vječno žensko. To je onaj isti razvoj koji je u
Bajci prikazan kao proces traženja i spajanja s lijepom Ljiljanom.
Tako vidimo da Goethe svoje najdublje životno uvjerenje,
svoju tajnu objavu, izgovara i na kraju svog velikog spjeva
u kojem ispovjeda vlastita vjerovanja. Tu se on – kroz
predstavu, osjećaj i volju – probio i uzdigao do sjedinjenja
s lijepom Ljiljanom; do stanja koje nalazi svoj izraz na
kraju spjeva, gdje Hor mistika izražava ono o čemu i u Bajci
govori, a što se može smatrati njegovom životnom filozofijom
i njegovim duhovnoznanstvenim poimanjem svijeta
i života:

Sve je prolazno
Samo je poređenje
Nedostižno
Ovdje je postignuće
Neopisivo
Ovdje je učinjeno
Vječno žensko
Mami nas u visine!

Prema prijevodu dr. Josifa Koraća.
Za tisak priredio: Ivan Vukoja


Preuzeto iz magazina za (političku) kulturu i društvena pitanja „Mislioci“.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Dušan
Hodočasnik


Pridružio: 02 Feb 2008
Poruke: 523
Lokacija: Srbija

 Poruka Poslao: 11 Jul, 2008 22:03 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

segrt ::

Gurdjijeva još nisam detaljnije čitao ali i njegove knjige su spremne (u kompu) i čekaju svoj trenutak.

pozdrav



Smile
Ajde mi segrte prosledi te knjige od Gurdjijeva,
da i ja malo čitam letos .

pozzzzzzzzzzzzzzz
Wink
_________________
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
segrt
Hodočasnik


Pridružio: 26 Jun 2008
Poruke: 771

 Poruka Poslao: 12 Jul, 2008 08:44 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Pozdrav Dušane
Na ovom linku imaš dosta literature, u folderu gnostika imaš knjige od Gurdjijeva:
http://www.4shared.com/dir/884568/732a22e3/sharing.html
nešto na našem jeziku, nešto na engleskom...
takođe i na:
http://www.ivantic.net/gurdjijev.htm
na poslednjem imaš i neke video materijale
Uživaj!!! Wink
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Dušan
Hodočasnik


Pridružio: 02 Feb 2008
Poruke: 523
Lokacija: Srbija

 Poruka Poslao: 12 Jul, 2008 09:55 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Very Happy

hvala majstore,


Wink

pozzzzzzzzzzzzz
Dušan
_________________
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
segrt
Hodočasnik


Pridružio: 26 Jun 2008
Poruke: 771

 Poruka Poslao: 12 Jul, 2008 20:03 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

No problem
Smile
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
segrt
Hodočasnik


Pridružio: 26 Jun 2008
Poruke: 771

 Poruka Poslao: 13 Jul, 2008 13:36 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

R. STEINER - PUT U BUDUĆNOST

"Na vrhu socijalnog razvoja stajaće čovek koji, slobodan od spoljne prinude zapovesti i slobodan od unutrašnje prinude nagona, ume da se posluži svojim mišljenjem da bi oplemenio svoja osećanja i da bi svoje htenje usmerio ka dobrom." - Herbert Vicenman

Kakav značaj ima mišljenje za razvoj antroposofije?

"Vaša misaona aktivnost je ključ koji otvara vrata duhovnog sveta."

Za ovladavanje životom mišljenje danas čini najvažniji instrument u kanonu čovekovih duševnih snaga. Ukupna naučna kultura oslanja se na postignuća razuma. Ipak, pred njegovom britkošću i hladnoćom
povlače se ostale snage duše, tako da racionalnost znači takođe i pojednostranjenje čoveka. U svetlosti intelektualno određene svesti naročito se duhovni razvoj pojavljuje kao jedva moguć. Tako nastaje
suprotnost: egzoterno je mišljenje dominantna duševna snaga, a ezoterno vodi život u senci (ili: senkovito postojanje).
Rudolf Štajner je mišljenju dodelio za razvoj antroposofije poseban značaj. Međutim, ono ga može imati jedino ako se oslobodi svoje razumske pojednostranjenosti i razvije se u živu, iskonsku snagu duše. U tome je Rudolf Štajner video budući zadatak antroposofije.

Da li je antroposofija umetnost?
"A sada put koji vodi u minulo, gde se budućnost tek rađa. Sa ozbiljnim efeskim nakitom, a ipak i sa vedrim plavetnilom ... nezaboravljenima ... buduće dece, koja me zovu puna poverenja ... mene, koji sam bio, biću ... gde sam ja?"
U spisu "Opšti smisao umetnosti" Solovjov opisuje put na kome Znati postaje Umeti. Kao što se svetlost ne pojavljuje na biljnom svetu samo spolja, već se u njemu utelovljuje kao život, tako saznanje treba da postane osnova umetničkom stvaranju. Tako shvaćena umetnost je individualno ostvarenje univerzalne antroposofije. Ovaj razvojni pravac se da iščitavati u naspramnosti životnog dela Rudolfa Štajnera i onog Geteovog. U obradi Geteovih prirodno-naučnih spisa,

Štajner je tražio "prelaz iz umetnosti u nauku, jednu tačku gde se njih dve dotiču, tako da savršenost u jednoj oblasti iziskuje savršenost u drugoj." - Uobičajeno shvatanje umetnosti i upražnjavanje umetnosti među antroposofima još ne poklanja dovoljno pažnje istraživanju te tačke. To je dovelo do pogrešnog shvatanja, kao da bi mogao postojati neki spoljašnje ustanovljiv antroposofski umetnički stil. Kada se potpadne pod takvo shvatanje, onda se, primera radi, u umetničkoj produkciji Rudolfa Štajnera traže plastično-arhitektonske praforme, slikarski pramotivi, standardne euritmijske forme, grafičko-kaligrafski i ostali pratipovi, sve do onih koji dosežu do ručno izrađenih upotrebnih predmeta.

Tamo gde antroposofija postaje umetnost, nastaju školovane umetničke forme koje obrazovanje čovekovih umetničkih sposonosti izražavanja čine plodnim za socijalni život čovečanstva. Ujedinjenje umetnosti je zadatak umetnosti. Tako se postiže predviđena realna utopija slobodnog sveumetničkog društvenog organizma. Jedna nauka o umetnosti, koja zaslužuje to ime, mora umeti da razvije svest o socijalno-estetskoj funkciji umetnosti. Svest o umetničkom nastojanju i oblikovanju mora postati ogledalno žarište koje omogućava da čovečanski cilj sija kao izvor duševne topline za rasplamsavanje ljubavi za oblikovanje sadašnjosti.

Na kraju XIX veka otvara se nebo. Završava se kali-yuga. Silno duhovno otkrovenje se probija iz mraka koji je okivao ljude pet hiljada godina ... Herold (vesnik) ovog spasonosnog svitanja, herold vremena prekretnice za ljudsku svest, herold čovekove slobode, čak herold čovekovog povratka u njegovu duhovnu domovinu, zove se Rudolf Štajner. Na prelazu u XX vek on poklanja svetu, uz naprezanje svih svojih snaga, impuls nade antroposofije.
Na moćnim fundamentima izgrađuje Rudolf Štajner kapiju kroz koju mora proći čovečanstvo na svom putu povratka u duhovnu domovinu. Dva stuba nose snažan svod. Jedan od stubova obrazuje vrhunski oblik individualnosti: Filosofija slobode. Drugi stub sačinjava vrhunsko obrazovanje zajednice: Božićno zasedanje. Između ta dva pola, između individualnosti i zajednice, tka živa duhovna struja antroposofije, spajajući polove i uznoseći ih u njihovoj spojenosti.

Mišljenje kao put školovanja i obrazovanje zajednice kao školovanje - živo protkivanje ovih puteva rađa Duh-supstancu koja treba da hrani budućnost čovečanstva.
Od stuba do stuba nadvija se od svetlosti duha zračeći svod, jedna duga koja sija u najraskošnijim bojama. Te boje su duhovni darovi antroposofije: spiritualizovana nauka saznavanja koja poklanja čoveku put u slobodu, jedno poznanje čoveka (čovekologiju, humanologiju) koja čovekovom biću priziva u sećanje njegovo kosmičko poreklo, jednu kosmologiju koja izveštava o duhovnoj domovini čoveka, hristologiju koja kao Sunce Nade obasjava put u budućnost.

U ovoj dugi se zgušnjavaju prekrasni oblici kristala Misterijskih drama, zdanja prvog Geteanuma, Wahrspruchworte (slobodno prevedeno: Istinitih reči stihovi), Vodećih stavova, Životnog puta, Pisma članovima. Najdragocenije drago kamenje i lekovite supstance sijaju u mnogim podacima koje je Rudolf Štajner dao za tako puno oblasti umetnosti i nauke. Naročitu zahvalnost svet ovde duguje za rođenje euritmije. Tkanje od podataka koje je Rudolf Štajner mogao da pokloni iz svog istraživanja karme upotpunjuje naponsku snagu ovog svoda. RE-LIGIJA - ponovno povezivanje čoveka sa kosmosom, sa duhovnim svetom - tako bi moglo da glasi ime te kapije.
Veličanstvenost ove kapije jeste to što je građena iz sopstvenih snaga. Lekovita snaga koju prima svako ko kroči kroz ovu kapiju teče kroz duhovne i duševne snage njenog graditelja. Nosilac Hrista, Hristofer najvišeg stepena, poklonio je čovečanstvu ovo moćno duhovno zdanje. Najsrdačnija zahvalnost velikom učitelju, zahvalnost iz dubine srca za njegovo žrtveno delo. - Sasvim su skriveni duhovni zakoni onome ko ne shvata da jedno takvo zdanje ne može biti sačinjeno ako mu njegov graditelj ne žrtvuje svoju sopstvenu supstancu, sopstvenu fizičku, duševnu i duhovnu supstancu.

U duhovno područje Rudolf Štajner nije prodirao idući mistično-osećajnim putem, već preko kristalno jasnih pojmova! Doživljaj tih pojmova vodio ga je zatim iz idejnog (mišljenog) u duhovno-realno. U tome se sastoji taj "novi put": saznajna snaga čoveka mora biti navođena na duhovni svet. Zbog toga on mora da oživi svoje mišljenje, da svoje razum-mišljenje preobrazi u svest-mišljenje. Pojmovi moraju ponovo postati dostojni božanskog, tj. moraju se preinačiti za shvatanje (obuhvatanje) duhovnog sveta. Moraju izgubiti svoju ukočenost, moraju se učiti da budu otvoreni za razvoj, ne smeju se zaglaviti u (sopstvenom) postojanju. Pojmovi moraju živeti u prijemčivosti za pulsirajući, dišući život. Taj život se može raspaliti jedino unutar čoveka.
Mišljenje mora biti unutrašnje ojačano sve do živosti čulnih utisaka. Zbog toga čovek mora da uči da pokrene svoje unutrašnje, duhovno-duševno biće. Tako nastaju stvaralačke misli, misli sa stvaralačkom snagom, a ne tek mrtve misli-ogledala razumskog mišljenja.

Rudolf Štajner govori o ULASKU U NOVI HRAM.
Čovek mora početi lično, svojom višom personalnošću da živi svoje ideale, a ne da ostaje u apstraktnom. Naše misli ne mogu biti vođene naviše u duhovni svet sve dok su bez života, sve dok su a p s t r a k c i j a. Saznanja moraju biti d o ž i v l j e n a, moraju biti doživljena sa svim onim što duša sadrži, sa svim duševnim snagama.

ŽIVOT MOŽE PRIMITI MIŠLJENJE AKO JE ONO NOŠENO U DUBINI ČOVEKOVE DUŠE.
Naše ideje, pojmovi moraju n a j p r e ići naviše "u natčulni svet, ka bogovima, u svet gde se rađaju, gde se stvaraju, gde se proizvode". Tek onda čovek može ove pojmove, oživljene u spiritualnim visinama, spustiti u čulni svet. Tek takvi pojmovi, dostojni božanskog, mogu onda da mu pomognu da istinski razume čulni svet.
Čovečanstvo danas stoji na Pragu povratka u duhovni svet. Na tom pragu sreće njegovog Čuvara. Celo čovečanstvo danas mora proći pored Čuvara Praga. Čovečanstvu je istorijski određeno da u našem vremenu, u bilo kojoj formi, prođe pored Čuvara Praga.

Za budućnost će biti odlučujuće k a k o ljudi prolaze pored Čuvara praga: budno ili spavajući, svesno ili nesvesno.
Ljudi će od sada sve više moći da gledaju u duhovni svet preko prirodne vidovitosti, buđenjem prirodnih vidovitih snaga. Ali, oni moraju danas to činiti s v e s n o. Moraju razumeti što je to, šta to tu vide. Za to su ljudima potrebni živi, spiritualizovani, individualno oživljeni pojmovi. Moraju steći sposobnost - uz pomoć duhovne nauke! - da mogu budno, svesno proći pored Čuvara Praga u duhovni svet. Inače će biti duševno-duhovno paralizovani.

"Vidite, dragi moji prijatelji, savremena civilizacija može da bude zasnovana sa tom formom duhovnog života, koja je već tako dugo vremena negovana; ali život se ne može zasnovati sa tim. Ova civilizacija bi mogla još jedno vreme da ide dalje. Duše ne bi ništa slutile, upravo za vreme budnosti, o Čuvaru Praga, za vreme spavanja bi od njega bile odbijene, da ne bi bile paralizovane, i na kraju bi to učinilo da u budućnosti bude rođen ljudski rod koji ne bi imao razumevanja, mogućnosti da primeni ideje u životu, u tom budućem zemaljskom životu. I mišljenje, život u idejama bi iščezao sa Zemlje. Zemlju bi morao da nastani bolestan, čisto instinktivan ljudski rod. U razvoju čovečanstva bi se učvrstili samo loši osećaji i emocije, bez orijentišuće snage ideje."
Sada razumemo zašto je Rudolf Štajner poslednjeg dana Božićnog zasedanja morao da govori o odgovornosti, o velikoj odgovornosti koja nam je dosuđena. - Čovečanstvo stoji na Pragu i potrebna mu je sva zamisliva pomoć, da prelaz preko Praga za ljude ne bi za bio spojen sa neiskazanom patnjom.

USPON U DUHOVNI SVET SE MORA DEŠAVATI SVESNO.
Za to čovečanstvo mora biti pripremljeno! Duh-saznanje mora doći u svet, da ljudi ne bi prespavali ovo vreme velike prekretnice. Jer to bi imalo užasne posledice za budućnost. Pripremiti čovečanstvo za ovo vreme ogromnog preokreta jeste zadatak duhovne nauke. Pomoći čovečanstvu pri prelazu preko Praga, to je zadatak Antroposofskog društa. To je poziv Božićnog zasedanja: doživite svoju odgovornost!

U svojim oproštajnim rečima Rudolf Štajner članove mora da poziva takođe i na hrabrost. Jer, biće potrebno puno, puno hrabrosti, spoljne hrabrosti, unutrašnje hrabrosti, duhovne hrabrosti i skrušenosti, da bi se zaista odazvali velikoj odgovornosti, da bi zaista mogli da ispunimo velike zadatke, koji su nam Božićnim zasedanjem položeni na srce.
"Moraš za razabiranje glasova iz zemlje duhova da razviješ veliku hrabrost, da bi priznao sebi te glasove, jer si počeo da se budiš. Hrabrost će te održati budnim, obeshrabljenost bi mogla jedino da te uspava."
R. Štajner
Ako uspemo živo da doživimo pojam hrabrosti, onda ćemo znati koja razmera duševnih snaga mora biti pribavljena, da bi se ovim rečima Rudolfa Štajnera stvarno moglo udovoljiti.
"A onim dušama, koje su duše antroposofa, njima se međutim kaže:
trebalo bi samo još da isprobate svoju hrabrost u priznanju (ispovedanju) onoga što bi svakako mogli da čujete kao glasove kroz težnju vaše duše, kroz težnju vašeg srca."

Autor orion
http://www.joschua.rs.ba/content/view/434/12/
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
segrt
Hodočasnik


Pridružio: 26 Jun 2008
Poruke: 771

 Poruka Poslao: 28 Jul, 2008 15:02 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Pozdrav
Sutra 29.07 na 2 kanalu HRT-a , prikazuju reprizu "zvjezdani vrtovi" - na rubu znanosti. Emisija je o biološko dinamičkoj poljoprivredi koju je utemeljio Rudolf Štajner.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Gwydion
Gost





 Poruka Poslao: 28 Jul, 2008 18:10 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

segrt ::
Goetheova tajna objava
Rudolf Steiner

Ezoterno predavanje održano 24. listopada 1908. godine u Berlinu.
Prema prijevodu dr. Josifa Koraća.
Za tisak priredio: Ivan Vukoja


Preuzeto iz magazina za (političku) kulturu i društvena pitanja „Mislioci“.


ovo je zgodno, kada je Josif Korać živeo i umro? Pitam zbog autorskih prava, možda bih ovo stavio na sajt? I onako sam ove nedelje mislio da skeniram još jednog starog Štajnera i da stavim.
 Nazad na vrh »
Prikaži poruke iz poslednjih:   
www.OBJAVE.com forum » KNJIGE NA SAJTU I VAŠI KOMENTARI
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati Sva vremena su GMT + 1 sat
Idi na stranu
1, 2, 3  Sledeci
Strana 1 od 3

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu

Neke srodne teme
 Teme   Odgovori   Autor   Pogledano   Poslednja poruka 
Nema novih poruka VAŠE SUGESTIJE 105 adminfob 90552 26 Mar, 2011 01:56 am
Jazz08 Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Suština vašeg sadašnjeg duhovnog stava, ubeđenja ? 22 plavizrak 29940 08 Nov, 2010 09:22 am
rale Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Interval ne-vremena 4 adminfob 42467 03 Jun, 2010 23:13 pm
zvoncica Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka FONTANA MLADOSTI - Tibetanske vežbe za podmlađivanje 19 adminfob 34269 25 Maj, 2010 09:17 am
filip Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka TRAGANJE ZA ISTINOM 32 plavizrak 29615 07 Sep, 2009 04:30 am
Vesna Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Tvorac i zemlja 2 adminfob 42822 11 Maj, 2008 23:06 pm
Vesna Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka ŽENA TELE BELOG BUFALA 1 adminfob 25663 13 Jan, 2008 00:10 am
adminfob Pogledaj zadnje poruke
 
 
Home | Add to Favorites | Mapa sajta
 
 




Solaris 1.11 phpBB theme/template © 2003 - 2005 Jakob Persson (readme)(forumthemes/bbstyles)

Powered by phpBB © 2001, 2002 phpBB Group
Prevod by CyberCom