Poezija, proza, pesme sa porukom...
Idi na stranu
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18  Sledeci
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati
www.OBJAVE.com forum » UNUTRAŠNJA STRANA VETRA
Pogledaj prethodnu temu :: G :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
nocnavila
Gost





 Poruka Poslao: 19 Dec, 2008 23:50 pm    Naslov: Poezija, proza, pesme sa porukom...
Odgovoriti sa citatom

.




MIT O PTICI
MIROSLAV ANTIĆ

I
Ko u ramenima oseća zemljinu težnju
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:

onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.


To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.


Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.


Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
dopire lepet krila.

Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.


U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomocu takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.


Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

III
U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokusao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.

Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.


Pokusao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.

Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.


IV
Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.

Bio sam duzan da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.


Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.

Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
bas tako - na početku.


V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.


Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da vise ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nešto drugo no što oduvek jesu,
prevazići ću pravljenje i razumeti stvaranje.

Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde je početak i kraj kugle.


VI
Zatim sam oprao tabane,čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.


[i]Zar izucavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak žive i ipak su od nečega?
[/i]


Mozda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nesto sto nazivamo: prazno?
Mozda smo mi njima: nista.
Mozda smo mi njima: prazno?


Koliko puta su prosli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prosli kroz njih,
a i ne znaju nasu nameru?


Da li je oblik oblik, ili je nesto drugo oblik?


VII
Poklonio mi se vetar. Poklonila se tisina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reci:


Kako da nadjete granice i procitate krajeve,
ako ih uporno trazite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir necemu ispod njega.
Svako je nebo - pliccak necemu iznad njega.


Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.


Ko hoce da opipa rubove neka ne isteze ruke.
Treba presaviti um.
Mozda vi i znate da letite,
ali jos niste probali na sve moguce nacine.


VIII
Poklonio sam se vetru. Poklonio se tisini.
Mislim da sam razumeo.
Citava stvar je, znaci, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.


Zato se kaze da dosezanje nije nista drugo
do - prepoznavanje sopstvene poruke.


Zato se kaze da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz buducnosti.

Mozda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam cudno smiren, sa ridjim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.


IX
Celog zivota opsedala me je zhelja
da stvorim sebi zivu pticu.
Pticu koja je samo jednom.

Mozda je trebalo da to pokusam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogresivo,
dospevao sam do svega u sta umem da poverujem.

Oblikujuci bezoblicja, uzimao sam shaku nicega.
I nista nisam dodavao. I nista nisma oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nesto novo.


Kakva magicnost materijala!
Kakva cudesna linija!
Kakva raskos boja i povrsina, senki i svetlosti!


Celog zivota opsedala me je zhelja
da stvorim pticu drukciju od svih ostalih.


X
Napustajuci detinjstvo, sve vise sam se hvatao
za sadrzine koje se mogu zarobiti
i sacuvati kao dokaz.


Nekad mi je bilo vazno da sebi pokazem sebe.
Docniije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj decackog doba vec sam umeo da se ponasam
namerno, kao izlozba.

Nekad su me privlacile samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opcinjen pred carolijom obicnog.
Kako nisam imao niceg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam shvatio da umem takve stvari.


Zinuo sam, isukao sam mach iz svoje kichme:
udahnuo sam mojoj ptici chelichno secivo umesto krila.


XI
Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči:
razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.


Naiđu nepogode.
I on ih utiša svojom težinom.
Prolaze stoleća.
I on ih nadživi i zatrpa.
Niču i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.

Šta posle vredi najveća bina vekova,
ako okolo nema gledališta?
Smrt nije završetak predstave,
već nedostatak publike.



XII

Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih.

Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istrazivač lepote ili ružnoće stvari oko sebe
i vojskovođa sna.


Ko žuri – zakasniće. Široko začuđenih zenica
ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.



XIII
Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.


Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.

U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po cemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.


Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.


XIV
Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se čuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.

Nije dovoljno samo čuti.
Treba se setiti ušima.
Treba imati smisla za beskonačnost blizine.


Ko nema takvo uho - nema sluha.
Ko nema sluha - nisam siguran da je živeo.


XV

I rekao sam sebi još i ovo:

naučio si napamet kako se događaju razlike
između tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica
niti ameba - medved.


Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš
zašto je ličnost - ličnost.


U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne,
promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.
Naučio si napamet samo otkrića mudrih,
umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.


Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.


XVI
Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubičastog i sivog.

Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam
posmatrajući odlazak boja.

Nešto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.

Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj
što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.

Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako počinjem da razumem vajarstvo.


XVII
Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju
to sto su sebi odredili.

Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam sta ću uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim oči - tonem u nered i haos.
U unutrašnjost sna.


Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa početkom života,
na početku svog velikog i najčudesnijeg sna.


To je strašna samoća.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.

Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplašen.


XVIII
Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava
kao brid dlana karatiste, zaustavljen i ukroćen
tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija.


Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje.
Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.

Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim.


Ko pristane na stvaranje, pristao je na čudjenje.



XIX
I mora pristati i na strah.

Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja:
šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek Čuvar smisla?


Šta je to, što ćelijama tog bića kaze: dosta je?
Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu?
Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu?


Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
nečiji krajnji cilj?
Šta gospodari mojom mudroću? Mojim umećem?
I slobodom?


Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj život - tuđ zadatak?



XX
Čija je ovo ptica?
Šta ja to prenosim? Čiju poruku?
Šta je to sto mojoj ruci kaze: dosta je?
Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem
i da je oblik završen?

Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu
i dodajem životu još života?


Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
ČIJIH misli?

Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?


XXI

Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nesto okruglo crno.


Da, neko me je gledao.
Nešto je nečim motrilo to sto Činim.


Odjednom, nisam znao sta sam:
čim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
već ono tamo crno mene je upotrebilo.

Jesam li konačno bio pred licem pravca
koji od mene beži prema - ovamo?


XXII
U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:


šta sam bio pre mene,
šta sam sad dok sam ja,
i šta ću biti kad ne budem.

Mora znati i to: otkud meni dar
da činim žive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?

Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?


XXIII
Da bih opisao to nešto crno što me posmatra
sa neporubljenih nebesa južnog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo reči,
- toliko je to crno usisalo govora
u svoje ćutanje.

Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
- toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj Čvor.


Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
- toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost
okrenuta ka spolja.


Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio još negde?
Jesam li sada pre ili sam sada već i posle?
Kako se postiže naše istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?


XXIV
Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka,
a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi.
Zemlja je princip materinstva.

Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?


Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da ce ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.


Mogu li od vas da nauičm kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.


XXV
Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.

Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.

Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osećam poljubac neprolaznog.


Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
Ima li ličnu ili bezličnu svest?

Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?


Kako da utvrdim šta sam:
jednina ili množina?


XXVI

Naše uečnje nije sistem, rekoše oni.
Ali Može postati nauka,
ako ne bude Bezglavo prihvaćeno,
već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja.


I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere,
moraće da se uspnu do takvih domašaja
koji se zovu i: razumevanje.

Naše učenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom.


Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine


XXVII

Učili su me zatim kako da mislim i kazujem.

Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.

Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.


Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.

Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.

Ne kušati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadrižni vodenog.

Premnogo reči utrošeno je da se objasni
šta je sve potrebno ćutanju.



XXVIII
Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše,
i teže nam je da pronadjemo pitanje nego odgovor.
I mi se gričmo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore što usisava svetlost.


Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnožavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo života,
to nelogično: logiku prirode.


Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše
odmah u nepogršivom pravcu - prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.


I mi i vi preskočili smo prvu reč.
Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.


XXIX
Kako objasniti, rekoše, to sto je želatin ikre
vičan plivanju čim se izmresti?

Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čudjenja,
ima već gotove navike?


Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.


Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost?
Možda je sadašnjost samo zanemarena buducnost?
Možda je nepoznato samo zanemareno poznato?

Idite, rekoše, i završite svoje delo.


XXX
Tako je rodjena moja jedina ptica.
U neukosti i strahu.
U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.


Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.
To nisu nikakva vrata,
- to je potpuo drukčija vrsta shvatljivog.

I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,
ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog,
najzad se, u očajanju, setila suprotnog pravca.


Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na naličje.
I čim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same.


XXXI
Posmatrao sam zadivljen taj čin:
videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,
sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija
i odande se istače i obrnuto namotava
na nešto što se otvorilo
kao živo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.


U svakom moru postoji drugo, suprotno more.
U svakoj reci, reka što teče ka svom početku.
Nema mislenih imenica.
Nema nevidljivog - ima samo nemoćnih očiju.


Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa.

XXXII
Pretočena u plazmu, u jedan od onih oblika
koji se zovi vlažnim i mekim imenom: biće,
u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine
i postala je ptica:
uspomena na perspektivu vrtloga.

Uspomena, koja je svakim izdisajem
sve vise gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo.

Ona je disala!
U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno.

Ona je disala!
To znači da je počela da zaboravlja.


XXXIII

U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice
niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.


Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
i vraćeni ste mi sasvim prirodno
kao što su mi,
kad sam rodjen,
polako vraćeni zubi,
čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.


Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.


Poslednji put izmenio nocnavila dana 20 Dec, 2008 16:48 pm, izmenio ukupno 2 puta
Ovaj post je izmenjen!
Možete pogledati prethodne verzije...
 Nazad na vrh »
nocnavila
Gost





 Poruka Poslao: 21 Dec, 2008 16:07 pm    Naslov: Re: Poezija,proza,muzičarske pesme sa porukom...
Odgovoriti sa citatom

XXXIV

Držao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu.
Držao sam je pažljivo, šćućurenu i mokru.
Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.

Osetih kako vetar u mirisavom mlazu
paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve
slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan,
dan na koji se namotavaju prostori.


O, zemljo, rekao sam,
vidite šta smo stvorili vi i ja!

Načinili smo krila što ne rastu iz tela,
nego iz duha ove ptice.
Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti.
Načinili smo Biće koje je vršnjak večnosti.



XXXV

Najteže mi je pala ona krhka munjevitost
kojom je valjalo da je podsetim
na samu svečanost letenja.


Tu uvek postoje dva možda:
- ili ja da joj pomognem,
- ili da sama shvati da je u ovom stanju
proglašena za nešto što mi se činilo najpogodnijim
da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.


Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tačke.
Što manji oblik – veća glad.



XXXV I

Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice.
Dao sam joj Slobodu da se poistoveti s vazduhom,
da se pretope međusobno i prožmu jedno drugim.

Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu.
Poslednja dužnost tvorca je, pre blagoslova,
da malo poćuti sa svojim delom.


Uz tišinu volšebno staje sve ono
što je promaklo da se kaže.

Nemam nameru da vas učim, ptico mog ushićenja.
Mogu jedino da vas podsetim
na neka načela krilatosti.

Ostalo je u vama. Prisutno. Vi to znate.
Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate.



XXXVII

A ptica reče u svom dubokom ćutanju:
nije strahota u tome što ne znam šta vec znam.

Mnogo je veći užas što ne znam šta još ne znam.

U pepeljastim lukovima
vetar se isparavao nad predelom,
krunio se u krošnjama i taložio na lišću
kao gorka prašina.

Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko
i još se nisam usudio da razmišljam o njemu,
a kamo li i da ga objasnim.

Dužan sam da vam saopštim deset zaveštanja.
Ne o letenju, nego o dostojanstvu vaših krila.
Ostalo je vaš posao.


XXXVIII

Prvi amanet ptici:

Čim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,
znači da ste morali nekako ući.
Zato se kaže: ne istraživati ovde i tamo,
nego trenutak dodira - vrata između.


Ne izučavati oblik. Ni obris. Nego nešto
u pretapanju iz Ćudi u ćud materije.


Ne izučavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.
Ne spektar. Ne boju. Nego to
čime se prozračno drži za sebe: ravnotežu.


Ne tkivo pre života i tkivo posle života,
nego sam čin prelivanja iz jedne svesti u drugu.
Ne arhitekturu. Ni opeku. Izučavati otvore.
Izučavati usta prostora. Dah.


XXXIX
Drugi amanet ptici:

Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj ili da bude čarolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
može da bude tu negde, ili da bude čak tamo.


Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekog opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.


Kad jedna škola svrgava drugu školu,
ona se tačno uspravlja na ruševinama stare:
koristi isti materijal,
samo ga drugačije razmešta
.


Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se učenja.
Jedino što se menja, to su - učitelji.



XL

Treći amanet ptici:

Sve se može dokazati putem već proverenih učenja
ili umovanja što se tek naziru,
ali stvari će ipak teći onim brzinama
kojima putuje vaša misao.

Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
čitav svoj preozbiljni i uvaženi zivot.


Postoji nešto što se ne da naučiti.
Ko može govoriti lisšću kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda školovala da sija?
Koji nas to učitelj uputio u disanje?


Silom se ne moze biti ni krilat, ni darovit.


XLI

Četvrti amanet ptici:


Običaj je da se postavi jedno i još jedno
i razmišlja o njihovoj sličnosti ili razlici.
Mi sebi moramo naći drukčije pravilo poređenja.


Mi zato uzimamo jedno
i uporedimo ga s njim samim.

Unutra beži napolje. Spolja uranja u dubinu.
To nazivamo mudrošću kosmičkog Gesta.

Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje
između ovde i ovde.


Između prvog koraka i njega samog.


XLII

Peti amanet ptici:


Osloboditi sebe od robovanja slobodi,
to još uvek ne znači i raskid s tradicijom.
Raskinuti s tradicijom,
To još uvek ne znači: imati u rukama neko znanje.

Imati u rukama znanje,
to još uvek nije i posedovanje vlastitog mišljenja.
Imati svoje mišljenje,
to još uvek nije i otuđenje od navika.


Otuđenje od navika,
to još uvek nije i objava rata.
Objava rata još uvek nije i pobeda.
Pobeda još uvek nije i istorija.


Istorija - to jos uvek nije i večnost.

VEČNOST – TO JOŠ UVEK NIJE I SLOBODA.


XLIII

Šesti amanet ptici:

Sa neskrivenim poštovanjem
odnosite se prema onima
koji ne misle kao vi.
Samo njih smatrajte vrednima.

Ko misli kao vi,
oduzima vam sposobnost vijanja vetra
i druge slične pokretljive veštine.


Ne uzimajte ga za sagovornika
da svojom beslovesnošću ne obezvredi
smisao vase pobede.


Sa neskrivenim poštovanjem
odnosite se prema onima
koji su dostojni da ih prevaziđete.


XLIV

Sedmi amanet ptici:

Pravi i veliki letači, ti, koji su nam uzor
i kojima najvise verujemo,
moraju na vreme da se povuku s neba,
jer zablenuti u lepotu svoga umeća
smetaju onima koji dolaze.


Mrtvo drveće je ugalj.
Mrtav ugalj je vetar.
Mrtva vatra je pepeo
iz kojeg niče korenje novog drveća.


Zato se veliki mudri letači na vreme povlače
i ne gužvaju nebo.



XLV

Osmi amanet ptici:

Za vreme vašeg posmatranja
sve su čarolije normalno stanje uma.


Zašto tvrditi nekom
da su plavi glečeri Grenlanda smeđi,
ako ih je on video ružičaste?

Oni si, ustvari, isto to: isto beli.


Neka za vreme vašeg posmatranja
purpur crvenog cveća što se žuti
neodoljivo podseća
na zeleno sivilo ljubičastog.

Mogućnost nemogućeg postize se kad uman stvor
izgubi osećanja za prepreke i tvrdo,
izmigolji se svim zahvatima, čak i vetru
i zauvek prestane da se bavi dijalogom.



XLVI

Deveti amanet ptici:

Ko samo razgleda sebe kao celinu,
taj može biti i odmaknuto radoznao
da bi neprestano posmatrao obe svoje suštine
i razumeo kako to pravac ka ovamo
vodi u onom pravcu.


Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati,
taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine
i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog
i vrlo unutra u nejasnoći jasnog.

Iz ovog stanja sebe, što je još uvek tamo,
dospeti u ono stanje sebe, što je vec sasvim ovde.


To nazivamo dostojanstvom svih stvari.


XLVII

Deseti amanet ptici:

Pokrećite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.
Bez namere. Naprezanja. Opterećenja. I prisile.
Ne predviđajte unapred dubinu nijednog zamaha.

Misle li da ste ukopani - ukopana je njihova misao,
jer nije u stanju da vas prati.


I plačite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.
U isti mah se i vraćajte i odlazite tamo i ovamo.
Istodobno zaboravljajte i pamtite.

Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako može zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.


Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.



XLVIII

Da li da vas nazovem učiteljem, gospodine,
upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom
dok je u vetru njušila dah teških vlažnih senki
i žmirkala u gumenu daljinu
što se skraćivala i rastezala podno bregova.


Učitelj Umeće daruje da bude svima korisno,
a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje
i niste čak ni meni rekli KAKO me ljuštite
sa same granice prostora.

Za sve što ne znate, unapred pogađate odgovore
bez straha da li će biti tačni
i bez radoznalosti zašto su zaista tačni

mnogo docnije kad se prouče ili dokažu.


Vi ne pravite jata,
nego poseban slučaj krilatosti.
Mogu li da vas nazovem Učiteljem, gospodine?


XLIX

Ako ste učitelj, objasnite mi neke stvari.

Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je.
Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam šta sam.?
Ali potrebno mi je znanje zašto verujem.

Zašto me bacate uvis?
Zašto mislite da sam živa?
Zašto mislite da sam ptica?
I zašto mislite da sam krilata?


Možda jedino zato što ste u meni primetili
da sam toliko opčinjena slobodom
da mi je neudobno i to što pripadam sebi.
 Nazad na vrh »
nocnavila
Gost





 Poruka Poslao: 22 Dec, 2008 19:32 pm    Naslov: Re: Poezija,proza,muzičarske pesme sa porukom...
Odgovoriti sa citatom

L

Po čemu nešto,
što je privremeno načinjeno od peska,
kao ja,
mora i da misli kao pesak: privremeno?


Po čemu i najstarije moje pitanje
mora da bude mlađe od božanskih pitanja svemira?


O čemu nas dvoje govorimo dok ćutimo?
O stvaranju života?
Ili o stvaranju vec stvorenog?

Da li je isto: isto? Ili je isto: različito?


LI

Strahovito sam meka i neotporna.
Osećam se kao plima i oseka.


Možda jedan kamen misli o meni da sam ružna
i ljigava,
kao što ja to mislim za sipu ili žabu.
Možda se sipa i žaba gade mene i kamena
jer smo im jednako tvrdi.


Htela bih da ispravim neke pogreške naučenog.
Da sa ozbiljnosti oljuštim proizvoljno.
Da odgonetnem ono što se smatra mističnim.


Ja sam primila svih Vaših deset zaveštanja,
ali ona su Vaše, a ne moje Iskustvo.

Ako mi date svoje prezime
i primorate me na svoju misao,
Čime ću onda rasti?


LII

I ovako je rekla: ja nemam rodoslova,
ali mi je neshvatljivo da sam došla iz ničega.


Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam više ni vi.
Ovo iz čega vam govorim,
taj paperjasti oblik ptice,
- to je tek privremeno moje stanje.


Ne bojim se života. Bojim se što se ne sećam
koliko sam već puta bila mrtva.

Ne bojim se ni smrti.
Bojim se što ću opet zaboraviti da sam živela.


LIII

Čudno je to sa stvaranjem života,
priznao sam joj umorno.

Ne, nemojte me zvati učiteljem.
Samo sam slučajni učenik svetlosti.


Pošao sam na sever
da negde izučim težak zanat livca vetra.

To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom
i mnogi je ovde svrstavaju u pesništvo,
ali je razlika u veštini neizdisanja
suvišnih reči
.



Ovo je prvi put da vajam.
Prolazeći niz reku pomolio sam se vetru
i svetlost me je primetila
i pomogla mi da vas stvorim.


Izabrao sam Učitelja koji je preživeo svoju smrt.


LIV

Na onoj strani horizonta, gde je već mrak,
kotrljaju se prve zvezde.
Milionima godina šalju nam stalno svežu svetlost.
To njihovo iskustvo pamti:ŠTA JE NIŠTA..


Pamti kako drvo zatrudni.
Da li je pčela predak ili potomak svoje duše.
Dokle vreme zri.
Kako se mogu nabrojati sva Čula ilovače.
U šta je smeštena bezgraničnost.


Nisam vam govorio svoju istinu,
nego istinu svetlosti.
Otac neznanja je: neću da saznam.
Otac znanja je: moram.
Najvece misli događaju se u procepu.


Oslušnite i čućete: postoji nešto kao pra-govor.
Bio sam pritešnjen. Ja sam morao to da naučim.



LV

Nije li najzad vreme, rekoh ptici,
da vas bacim u nebo?
Vi tamo pripadate.


Verujte, priznao sam,
jedva sam uspeo da vas načinim.
Sad vise nemam snage ni da se obradujem.


Laku noc, rekao sam.
I bacio sam je uvis:

letite u Čistoti, ptico moja!
Ne znam pravedniju počast
koju bih mogao da vam darujem.


Načinila je krug nad mojom glavom
kao da crta auru. I odletela.
U ogledalu vode ličio sam na boga.


LVI

Pošto sam napokon uspeo da zanemarim neke Čudnosti,
da zanemarim navike i osećajnost postupka
i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka,


da zanemarim boju i delotvornost oblika,
vreme trajanja prostora i njegovu Čistotu,

da zanemarim pitanje: Šta je sadržaj bića,
od čega se to pravi,

da zanemarim pitanje: [u]da li ja uokvirujem razum,
ili je razum to što uokviruje mene,


- bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre.
I mislim da sam ga shvatio.


LVIII

Jedino, možda je trebalo da joj ponešto kažem
i o ružnoci. O zlu i smrti.
O kvarljivosti materije.


Ali bio sam divno Čist i bezazlen tih godina.
Bavio sam se neograničenim poverenjem u Lepo.
Bio sam taj što se raspituje o snu.

Imao sam sva nemoguća Čula
koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.


U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva,
događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka.
Najveća od njih je bila što sam se bavio znacima,
umesto da pazim na predznak.


LVIII

Vodeni vetar u zamršenoj mreži reke.
Vetar vazduha u naježenom perutanju lišća.

Veliko vreme rastanka: u plićacima
ribe su večerale tišinu.


Negde daleko u brdima kao da je
zbog mene i zbog ptice nešto plakalo.
Kiša.


Kakav naporan dan za učenja i za odluke!


LIX

Kad sam ponovo sreo moju pticu,
prošlo je jedno proleće.
U povratku sa severa zanoćio sam u tom kraju.
Nije bilo u redu nešto s nebom.


U oku mi se grčile mokre bezglave zvezde.
Iz vratova im šikljala gorka zelena svetlost.


Beše to jalova godina svih mojih želja i nadanja.
Odveć jalova i odveć uzaludna godina.
Nisam izučio da lijem vetar.


Velika putovanja događaju se u tabanima. Ne u glavi.
Ništa sem svojih ušiju nisam poneo tamo kao prtljag.

Korito mesečine sam popio dok sam primljen za ušenika.

Ništa sem svojih ušiju nisam poneo natrag.
Bio sam rđav učenik.
Dobar je učenik prazan, jer u njega sve staje.
 Nazad na vrh »
nocnavila
Gost





 Poruka Poslao: 23 Dec, 2008 09:04 am    Naslov: Re: Poezija,proza,muzičarske pesme sa porukom...
Odgovoriti sa citatom

LX

Prespavao sam tu noć široko otvorenih očiju.
Ljut miris trske i barskog bilja lepio se za nozdrve.
To se močvara iza nasipa dimila u snu i preživala
kao krdo cvrenih krava.


U zoru vetar se, kao da sebi ljušti kožu,
presvukao iz purpurnog u belo.


Na prilazima mladosti postoje mnoge varke.
Jedna od njih je da delo vodi poreklo od duha.
Ja sam video duh kako se koti iz dela.


Nešto nabreklo, ljigavo, nešto sa natrulim krilima,
uvaljano u krv od noktiju do kljuna,
kružilo je nad rekom i podmuklo me vrebalo.

Stvarno je nisam poznao - takva je bila moja ptica.


LXI

Dečaci misle da lepo ne mora da jede,
da sveto nije podložno bolestima i raspadanju,
ni plemenito prljavštini i poroku.

Nedovršene stvari dečaci zovu: nesavršenstvo.
Ja sam uobličio svoju pticu.
I Šta se desilo toj mojoj božanskoj Ljubavi:
čim sam joj dao slobodu, osetila je glad.


Svi ti oblici, što smo ih stvarali s mnogo truda
od svoje prozirnobele, kratkovide radoznalosti,
bez nas su strašno siromašni: idoli, nakit, zdele,
figure životinja, oruzje, sfinge i žrtvenici,
karijatide, poprsja, sarkofazi i fetiši,
- ništa od toga nije bez nas dovoljno Živo.


Čim pustimo iz ruke igračku,
ona prestane da se igra.


LXII

Moja ptica je postala lovac:
grabljivica.
Ali nije ubijala, nego se hranila živim stvarima
i ostavljala ih, da tako sakate, tako žive.

Obala beše sva zagađena od praznih čaura
koje se miču, gamižu i urlaju za pomoć
dopola posrkane i bačene.


Kakav užasan vonj nedovršenih smrti
u mojim bakarnim nozdrvama.

Kakav gust i usiren plač
u uglovima mojih očiju.

Još nisam doživeo ružniju klanicu jednog ideala.


LXIII

Dogodi se da oblik
opterećen obiljem unutrašnjeg - pukne.
Dogodi se da sadržina
oklopljena u tesno telo - zakržlja.

Od moje ptice se stvorilo
nešto nakaradno i naopako:
sprega protiv svih mojih namera i načela.


Oblik i sadržina nisu kinjili jedno drugo.
Spolja je kipelo od slobode.
I unutra je kipelo od slobode.


To nije bilo biće koje sam ja zamislio,
NEGO NAGODBA DVE SUŠTINE:
Šaka mene i Šaka peska podelile su posao.

Oblik je žrtvama sisao snagu i Čula.
Sadržina je srkala Osećanja i Mozak.



LXIV

Pripadam onima koji se prvo stide pred sobom,
pa tek onda pred drugima.

Da je to bilo nečije tuđe delo,
ja bih pomogao da se probudi i da ozdravi.


Retko to činim, a i onda sam oprezan,
jer među dečacima moga uzrasta
milosrđe je gorka reč.

Pticu sam ja načinio.
Izletela je iz mojih prstiju.
Isuviše sam ponosit da bih tešio svoje poraze.


LXV

U redu, rekoh, siđite malo ovamo, rđava ptico.
U Šta ste se to obreli otkad se nismo videli?

Zar vas nisam načinio od šake poverenja
da kazaljkama krila objašnjavate tačno vreme nežnosti
i najlepšu mekoću, po veličini ravnu nevidljivom?


Pobio sam vam grabljivice.
Zar je to blagodarnost?
Proglasio sam vas za umetnost.
Zar mi se tako vraćate, Čudo moje?

Ideal nema slobodu ličnog ponašanja.
On mora da bude onakav kakvog ga drugi izmisle.


A ptica reče sažaljivo:
Šta vredi što se trudite da usavršite odgovor,
kad vidim da još niste usavršili pitanje.


LXVI

Polako, rekao sam. Sletite da se objasnimo.
I zaista vam kazem: ne ustremljujte se na mene
i ne pokušavajte da mi neopaženo, na prevaru,
dospete kljunom do oka.


Vi niste vi, nego ja.
Praveći vas, ja sam pravio sebe.

I ODREDIO SAM VAM ONU KOLIČINU LEPOTE,
KOJA JE MENI POTREBNA DA BIH VALjAO.

Otvoreno vam kazem: nisam vas namenio vama.

A ptica reče mokrim glasom
koji je mirisao na meso:
JAKI SE NE NAMENjUJU:.


LXVII

Bila je stvarno ružna kad mi se sasvim približila.
Bila je bolesna. Znojila se.
Govorila je siktavo, a jezik joj je bio crn.
Nije me gledala u oči,
već negde preko moje glave kao da stalno laže.


Zar vas nisam zamolila, upitala je trulo,
kad ste me onako Čistu bacili u to nebo,
zar vas nisam zamolila da mi vi, moj Tvorac, kažete
kako se postiže stanje istovremenog svuda?


Kad jednom budete odrasli,
ponašajte se kao svemir - ne kao njegov deo.


LXVIII

Kako sam lakomisleno pristala na reč: UČENIK.
Na tu reč što zaudara na poslušno i bespolno.
Zar nije Čudovisno kad ti oduzmu Pravo
da se pitaš i odgovora - ne samo pitanja?


Ko se povinuje ceremonji ma koje vrste dijaloga,
čak i da ne uzme reč, već samo da prisustvuje,
razmenio je Svesno svoju slobodu u sitniš.


Radoznalost se najbezbolnije škopi odgojem,
lepim ponašanjem, velikim uzorima i idealima.


Sve što je pre mene odgovoreno,
odgovoreno je da se izbegne odgovor.


LXIX

Zatim su, kao plač, iz nje provalile optužbe.
I rekla mi je sve.

Glačajući do Savrsenstva dosezanje svog: Hoću,
vi se usrdno trudite da naučite nauku filozofiji,
filozofiju umetnosti,
a umetnost da bude već jednom i nauka.


I vrteći se tako u ljusci materije,
bespomoćne, jer ne zna Čime da bude Svesna
izvan dimenzija svoje prirode,
- radite misleći.


I ne vodite računa kako se zove to
čime nekakve druge prirode beleže svoje delo .


Vi ste me to osudili da osakaćena o sebe samu
kao zemlja u svemiru
budem i zvono i klatno i sama u sebe da udaram.


LXX

U silnom strahu od naginjanja van,
opasno sam se strmoglavila unutra.

Bila sam na dohvat svih neverovatnih drugih prostora,
a mimoišla sam i svoj sopstveni.


Nisam ja znala sama po sebi kako se leti.
Nema iskusnih nagona. Sve se uči.
Ništa mi niste objasnili, a lepo sam vas Molila.

Zaista nisam znala Čime neće mirovati
ova moja potpuno nespremna vrsta Pojmljivog.


Nije istina da mudrost kojom savlađujemo nebo
mora da ima u sebi i nešto beskrilno kao Zemlja.
Oslonac je opasnost za krilate .
Najsnažnije se hvata kad se uopšte ne dodiruje,
i kad se leti glađu, a ne krilima.


LXXI

Kad ste me bacili uvis, opsednuti idejom
o krilatom, o beskonačnom, o izgledima na slobodu,
nisam imala vremena ni da se Čestito uplašim,
a Već sam probila nebo.

Doživela sam strašan sudar.
Razbila sam najtvrđu stvar u vasioni: Vazduh.


Ima ptica koje imitiraju svoga tvorca.
Ja sam od sebe učila i imitirala sebe.


Pa neka bude tako: neka stvarno i jesam
najgori krilati stvor koji je ikada sačinjen:
Stvorio me je jedan dečak da bi me naterao
da odrastem Pre njega, da vidi kako se to može.


Mislim da malo znate o vajarstvu, moj gospodaru.


LXXII

O, kako ste u zabludi
da ništa bez vas nije dovoljno Živo.
Hajde, ugasite sveću:
ono što je u mraku - i dalje traje.


Civilizacije,
zasute humusom i potopljene morima,
izgubljene u prašumama,
- NAIZGLED obrasle čekanjem,
znaju za sebe da postoje
svejedno kad će ih izneti na svetlo dana,
danas, ili kroz mnogo miliona godina.

Hajde, neka padne noć:
sve što je stvoreno - ostaće prisutno zauvek.


LXXIII

Stvari se ne smeju prepustiti
prostoru i umišljenosti umetnosti.

Ima NEŠTO kao nadmoć Dela
NAD Privremenošću Vremena.

U nekom muzeju, nakon hiljadu stoleća.
čak će i veslo iz mulja biti spomenik umetnosti.


Ništa nije tako sporedno kao vaše mišljenje.
Ne ostajete vi da svedočite.
Ostaje Svedočanstvo vesla.
 Nazad na vrh »
nocnavila
Gost





 Poruka Poslao: 24 Dec, 2008 15:37 pm    Naslov: Re: Poezija,proza,muzičarske pesme sa porukom...
Odgovoriti sa citatom

LXXIV

Hteli ste Silom da me naterate
na Vaš preživeli način kretanja.
Način kretanja tvrdih i sporih stvari.


Grlili ste me prstima,
a ipak niste znali gde sam.
I u tom očajnickom neznanju
tražili ste da odredite svoje mesto u meni.


Jedno je: platiti ulaznicu
a drugo: platiti Izlaz.

Ko uđe, a ne ume da izađe,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.


LXXV

Treba prvo razmotriti Vašu nesnosnu naviku
da sve vrednosti svodite pod sistem Humanosti.
Postoji sumnja da ste vi i alga više jedno,
nego vi i vaš otac.
Postoji sumnja da ste vi i cvet više čovečanstvo
nego vi i vaš brat.


Postoji sumnja da je Celina nešto drugo
i da je Harmonija nešto drugo.


Da su vas u zemlju sadili, možda biste postali drvo.
ali vas su uporno vaspitavali samo na ljudsko.
Zaboravili ste krila. Zaboravili peraja.
Zaboravili ste svoje lišće. Sve manje imate Čim
da budete i nešto drugo, sem ovog čemu ste NAUČENI.


LXXVI

BILjE IMA MORALNO NAČELO BILjNOSTI
KOJE U MNOGOČEMU NADVISUJE SVE LjUDSKO.

Kamenitost i vodenost, zemljanost i nezemljanost,
- sve su to takve osobine
koje ne ispunjavaju vaše uslove.


Možda je čak i to, što nazivate: ŽIVOT
nekakav smrtni događaj nečemu drukčije Živom,
kao što sam primetila da je i vaš način lepoga
ružnoca Nečemu što vidi lepotu sasvim drukčije.

Otkud vi znate da i bolest nije nekakav poljubac,
samo što ona pojede svoju nežnost.


LXXVII

Treba zatim razmotriti vaše nazore o Slobodi.
Nebo bez Gospodara pretvara se u blato.

Jedno je sloboda sagledavanja Života,
a drugo sloboda življenja tim životom.

Jedno je sloboda puštanja nekog u visine,
a drugo sloboda hvatanja za vazduh, da se ne padne.


Jedno je sloboda pravljenja krilatosti,
a drugo sloboda letenja samo u pravcu tuđeg sna.

Kako da budem dobra ptica?
Trebalo je izdržati. Nebo je to, moj Stvoritelju.

Tamo je svako sam sebi i gnezdo i zavetrina.


LXXVIII

I treba najzad razmotriti, rekla je zabrinuto,
zašto ste me proglasili za vrhunac svog dela.
Nije li to nekakav rđav znak:
znak da ste bili zadovoljni?

Niste vi mene izvajali od peska,
nego od svoje nesigurnosti.
Pesak je bio Tu tek da me učini vidljivom:
nešto kao lepota rukopisa.


Otresla sam sa sebe taj nepotrebni oblik
i sad sam Vaše bezobličje.
Nisam ja vasa ptica, već vaša pukotina
kroz koju su svi propali između dečaštva i mladosti
- a niko ne pamti kako.


U mnoštvu mojih novih navika
postoji i malo Poštenja: dužni ste da mi kažete
kako ste završili sebe kroz mene nedovršenu.


LXXIX

Tvorac može da izgubi dostojanstvo pred svima,
jedino ne sme pred Svojim Delom.

MORAO SAM DA UBIJEM TU PTICU.

Stvarno je imala pravo: postojim - to nije naučno
nego Moralno pitanje.


Ništa nije toliko širom otvoreno kao nebo,
a uvek mi je bilo i lakše i prirodnije
da rijem tunele kroz planine,
da bušim čelik i druge sabijene strukture,

NEGO DA PROĐEM KROZ NEVIDLjIVO.

Jesam li nemoćan ja, ili su nemoćne Moje navike?


LXXX

Zašto ja nikad nisam leteo?
Zašto sam večito pravio krila nečemu drugom?


Čime sam se to mučio da savlađujem prepreke
kad mi je uvek bilo potrebno manje napora
da izađem kroz zatvoreno, nego kroz otvoreno?


Pripremio sam se.
Drhtao sam od smirenosti.

Stvarno sam morao da ubijem tu pticu.


LXXXI

Dođite, mahnuo sam.
Dođite da vas poljubim u znak Žalosti.
Ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.

Vi ste za mene već ionako mrtva ptica.
Najveća tuga koju sam ikada okusio.
Dođite, Slagao sam, ja ne ubijam mrtve stvari.


A ptica reče: vaša je najbolja tehnika
u isto vreme vaša najgora tehnika.
Onda, kad ste me stvarali, već ste me jednom poljubili
i ostala je Živa Rana.


Ne bojim se ja zuba. Zubi su mekši od usana.
Zubi ujedaju za trenutak. Usne za ceo život.


Razgovarajmo na rastojanju. Ja sam Vaš San, zar ne?
Moram da budem oprezna: San nema pravo da se uspava.


LXXXII

Bilo je stakleno doba dana. U sivim pramenovima
zora se polako parala iz udaljenih senki šuma
i natapala plićake uz obalu.

Bilo je nečeg mekog, gotovo svečanog,
u nagorelom vetru zaustavljenom za trenutak.


To su te pitome jutarnje mise ranog aprila
što nas opominje na Život iza providnog
i uče Razmišljanju o tome da li smo,
ovako stvarni i živi,
nešto nestvarno, nešto neživo, nešto ono i drugo,

nečemu nama nestvarnom, neživom, onom drugom
što Živi svoju stvarnost Iza granica naše.

Podsećaju nas da se u takvoj vrsti razmišljanja
sve može shvatiti i kao pobrkanost prostora

i da smrt ne mora biti ni odlazak ni povratak,
nego večita čežnja da se Promeni mesto sa samim Sobom.


LXXXIII

Načinio sam život. To sam Čudesno umeo.
Umem li od iste stvari da načinim i smrt?


Kleknuvši pored obale dohvatio sam Šaku peska,
pokvasio u vodi i pošteno umesio
kao i onog dana.


Ptica je kružila nada mnom.
Nije me više vrebala.
Bila je začuđena i dahtala je sipljivo.

Šta to pravite? - reče. Možda nekakvu bolju pticu
jaču i plemenitiju , koja će me pobediti?


Ne, kazao sam zamišljeno.
Pravim kamen.
Hteo bih nekako da vas vratim vašem pesku.


LXXXIV

Dobro pazite šta vam govorim:

Vidite ovu grudvu. Tvrđa je od Stida i Poraza.
Ma kuda pobegli u visine, makar do samih zvezda,
Ona će vas uloviti.

A ptica reče prezrivo: mene su tukle oluje.
Rvala sam se s munjama i nagutala gromova.
Šta može pesak pesku? Zar nismo od Istog načinjeni?
Šta može voda vodi i svetlost šta može Svetlosti?

Laste su unakrsnim kricima plele mrežu
što se nad vodom spuštala ljubicasto i bunovno
i tonula u krta čula ranjavih predela.


Rekoh: pazite, ptico. Ja sam vas opomenuo.

LXXXV

Da je pažljivije slutila, znala bi u kom se pravcu
okreće čitava priroda Izgorela od Mržnje.

Da je pažljivije sumnjala, moda bi bila spremnija
na zvuk što je tek ovlaš zamirisao iz moje šake.

Da je pažljivije mislila, možda bi stvarno shvatila
Šta može pesak pesku i voda Šta može vodi.


Promaklo joj je da spozna zvuk što se može Čuti
tek jednom u životu, jer inače je i sam - Uho.

Zamahnuo sam kamenom umešanim od peska.
Pesak se uništava peskom - Ničim više.


SVE SE UNIŠTAVA SAMIM SOBOM-NIČIM VIŠE.

 Nazad na vrh »
nocnavila
Gost





 Poruka Poslao: 24 Dec, 2008 16:17 pm    Naslov: Re: Poezija,proza,muzičarske pesme sa porukom...
Odgovoriti sa citatom

LXXXVI

Čovek sam,
i slabost mi je da budem zaljubljen u svoje delo.
A ipak sam joj kamenom smrskao glavu.

Mojoj Jedinoj ptici. Sigurno Neponovljivoj,
pa zato i najdragocenijoj koju sam ikada Imao.


Nebo se oko nje raspalo kao bolestan kristal.
Otkačila se poput tega i razbila o zemlju.

Ne mogu sebi da objasnim zašto sam pomislio
da su joj Oči besmrtne.


Drhtale su u pesku kao dva šarena klikera.
Nije u njima bilo ni Čudjenja, ni bola,
samo premnogo Umora. Šarenog staklenog umora.


Posle ih je rastopio talas.
Ocedile su se boje i ostala je kraj vode
samo gomila riđeg peska zarđalog od Smrti.


LXXXVII

Osetio bih da me je bolelo.
Valjda bih od silnog Straha izgovorio neku Molitvu.
Znam kako se to kaže pri Oproštaju s mrtvima.


Kaže se: sve što jeste, mora isto toliko i da nije
i samo koliko ga nema toliko i može biti.
Pa i vas, Senko stvarnosti, ostaće onoliko
koliko otisak vašeg oblika vrišti za vama u meni
iščašenom Prazninom.


Možda postoji i Lepši rastanak sa detinjstvom?
Pouzdaniji nego što je ubistvo jedne ptice.
A možda svrha stvaranja i nije Ostvarenje,
nego divota mučenja na putu prema Stvorenom?

Možda sam ja moju pticu ubio još na početku
samim tim što sam je stvorio naopako,
Izvrnutu na naličje: meku i krutu spolja,
a tvrdu i nesavitljivu Iznutra?



LXXXVIII

Oljušteno od magle, jutro je izgledalo siromašnije.
Praznije od Tišine. Nedostajale su senke.

Nebo je dopola splasnulo i reka se razblažila
kao da su je sisale neke nevidljive usne.

Bilje je okolo raslo pobrkano i bezvoljno.
Grozdovi ptica su visili izmrvljeni i obrani.

Kroz pepeljasto lišće smežuralo se sunce
i žalost se belasala u mokrim očima riba.


Svega je bilo manje,
kao i uvek kad nekim predelom zađe Smrt.

Jesam li Očekivao, ležeci licem ka zemlji,
da mi iz glave, iz pameti, izrastu bela krila?

Jesam li dovoljno pipao put kroz senilnost detinjstva:
kroz moje lomno i smeteno dečastvo?


LXXXIX

Teško mi je da priznam šta sam bio stvorio.
I teško mi je da priznam šta sam to bio pokvario.
Najteze mi je da priznam da mi se bilo učinilo
da prisustvujem Vaskresenju.


O, Vetre, zaurlao sam, zar je ta Ptica neuništiva?!
Ležao sam uz obalu prignječen samim Sobom.
Pesak je kucao kao Srce. Voda je tekla kao Krv.
Nebo je po meni padalo kao velike krpe.


Onda se svetlost spustila na moje uho poput Leptira.
Nisam je osetio. Samo sam čuo njeno disanje.
O, vetre, jaukao sam, evo, ptica se sama stvara!
Šta je uopste Smrt? Povratak Živog Večnosti,
ili povratak Večnog Živom?


XC

A vetar reče, Glasom od voska i od tamjana:

AKO VAM DAM GRUDVU ZEMLjE- odvojena od tla,
ONA VIŠE NE PREDSTAVLjA SEBE.
Ipak,
jednom ce UŽASNO BITI GLADNA i
MOLIĆE VAS da je VRATITE.

Jer zemlja se hrani zemljom, proždire samu sebe
i to joj daje čvrstinu i dugovečnost.


Ako vam dam deo večnosti, načinite od njega
istoriju i narode, putokaze i tradiciju. Ipak,
jednom će po svemu popasti fini prah raspadanja
i moliće vas da to mirno vratite.


JER VREME SE HRANI VREMENOM,
PROŽDIRE SAMO SEBE
i to mu daje Snagu i Neprolaznost.



XCI

I ovako je rekao:


Sve Što Živi, vraća se SVOM Početku.
Predmeti načinjeni od tvrdog
i načinjeni od nevidljivog.


Svetlost, odvojena od svetlosti,
postaje hladna i siromasna
i snaga joj se vraća tek kad se opet obasja.


Tama, odvojena od tame,
strahovito je opljačkana i bespomoćna.


IZ SVAKOG NESTAJANjA PUT VODI U NESTAJANjE.
Niste vi ubili svoju pticu.
Vi ste je samo Nahranili.


XCII

Jutro je bilo sasvim ovozemaljsko.
I ta gomila smrskanog ovozemaljskog mene.
I ta gomila smrskane ovozemaljske ptice.
I ta gomila svetlosti Što nas boli pri Dodiru.

Jesmo li preozbiljno shvatili svoju igru?
Sve smo radili pazljivo kao na preslikačima.
Rekoh pokojnom sebi: ostani malo pitom
da obavimo što blaže ovaj ritual ljuštenja.


I ptica sebi isto rece, kao eho.

Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret JOŠ lakši od polako.

I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.


XCIII

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da će nas to dovesti dalje od Najdaljeg Pojmljivog.


Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, Osećamo U njima
nekakvo belo klube koje Diše.

Time se može reći da smo Izlučili Svoju Svest
i samo nam je preostalo da Nacrtamo sebi senke.


Da nacrtamo onaj Pravi Trenutak Susreta:
to prožimanje stvari koje već Dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu Sadržaja.

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
LjUBAV Dodira.


XCIV

To se obavlja teže i daleko opreznije,
DA SE NIŠTA NE ZAMRSI.

Obaviju se dlanovi oko planina, šuma, oblaka,
poneke preostale ptice što se sliva na zapad,
ponekog talasa Što lizne gornjom usnom peščani sprud.


I ostavi se tako da Pređe u sasvim prozračno.

Ako je urađeno SVE Tačno i KROZ trepavice,
nikad se na tom mestu neće poznavati Šav
i Smrt će na prstima mimoilaziti ovaj predeo.
Dobivši tako iz dve savršeno nedodirljive sadržine
oblike koji se tope i urastaju jedan u drugi,
najzad smo dobili i podatak
o još jednom od načina beskonačnoga mišljenja.


XCV
Onda je ustala ptica ...
I ustao sam ja ...
I prošao sam kroz nju.
I prošla je kroz mene.


I vinuo sam se negde visoko U SVOJU MLADOST.
I vinula se visoko ka NEKOM SVOM NEBU.


Nisam je ni primetio.
Nije me ni primetila.


Ko zna Šta je to bilo ...
Teško mi je da priznam da ne znam šta još ostaje
kad se unište i Duh i Telo.


XCVI

Umesto da odrastem posle ptice i da pokopam san,
samo sam zataškao smotuljak javnosti svoje jave.
A OSTAO SAM I DALjE I DETINjAST I ZAČUĐEN.


Tako sam, eto, otvorio svoju Poslednju Igračku,
to veliko, to nestvarno, čemu sam
mimo svih pameti

izmerio dubinu u plićacima Čovečanskog
i opipao rubove.

Ja, koji i dalje zatičem svoje telo
uvek sa nekoliko potpuno neočekivanih duša
i prolazim kroz dokaze o Više Vrhunaca svesti,
mogu da tvrdim: znam, napokon,
šta znači ne preleteti sebe.


XCVII
Kaže se: ko zrači, nema vremena
da upija u sebe druge.


Ja ništa drugo i ne radim - samo upijam

DA BIH ZRAČIO.


Perspektiva je samo sugeriranje rasipanja,
a ne i njegovo Stvarno stanje.


Čitljivost prostora nije to što se od mene odliva.
PROSTORU SAM JA PROSTOR..

Perspektivi sam ja perspektiva.


XCVIII

Čovek sam,
po Duši Dostojanstven i neizmerno Blag,
i ne dozvolih da se na meni čita nikakva žalost.


Vrlo sam pažljivo oprao svoje prljave prste
i otišao obalom zamišljen,
pa je onima,što su me sretali toga jutra,
uglavnom bilo nejasno:


DA LI SE JA TO ODNEKUD VRAĆAM,
ILI TEK NEKUDA POLAZIM.
 Nazad na vrh »
nocnavila
Gost





 Poruka Poslao: 25 Dec, 2008 16:01 pm    Naslov: Re: Poezija,proza,muzičarske pesme sa porukom...
Odgovoriti sa citatom

Za Cacu Cmok Very Happy


BESMRTNA PESMA
MIROSLAV ANTIĆ

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad Razmišljao
o tome Šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u Mladost hrabro se popni.

Tamo te čeka ona
lepa, ali Lukava duga.
I Živi!
Sasvim živi!


Ne grickaj kao miš dane.
Široko zvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.


Zato Živi, ali sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte šudenja.
I NIKAD ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao Stalni doček
i stalni Početak Buđenja.



A onda, već jednom ozbiljno
razmisli Šta znači i umreti
i gde to nestaje Čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
NIŠTA NEĆEŠ RAZUMETI.
Groblja su NAJCRNjI VAŠAR
i Tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš PONEKAD POTREBU,
da malo krišom zađes
U NOVE SLOJEVE RAZUMA?


U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo Nađes.
Znaš šta ću ti učiniti:
POKVARIĆU TI IGRAČKU,
KOJA SE ZOVE BOL
ako se budeš Odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi NI TRAŽIO.
Upamti:Stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po Ćutanju.
VEČNI NE RAZGOVARAJU.


Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu Slušanja.
Veliki odgovori
SAMI SEBE OTVARAJU.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš Shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u Sebi Čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.
To, čega nismo Svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja ce me skriti.
I korov ce me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već SAMO TRENUTNIH granica.


Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti

LEPOTOM NEVIDLjIVIH KRILA.
I kao Neučjno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe Odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.


Odmoriću se od Sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima Traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama

JOŠ DOK SE NISU NI SRELE.


Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od Svetlosti stvoren.
Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.


Samo ću,
OBIČNO TAKO,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se Očiju vratiti.

Kažnjavan za sve Što Pomislim,
a kamoli Što Počinim,
OSUMNjIČEN SAM ZA NEŽNOST,
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom Ljubavlju

I ŽIVOT NE GASIM SMRTIMA,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
NE ZNA ZA KRATKA ZNANjA.


NIKADA SE NEMOJ MUČITI
PITANjEM:KAKO PREŽIVETI,

NEGO:KAKO NE UMRETI
POSLE SVIH UMIRANjA.


Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa Umornima i Starima.

Nigde toliko ljudi
KAO U JEDNOM ČOVEKU.

Nigde toliko drukčijeg
kao u ISTIM stvarima.
Proceprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

BITI LjUDSKI VIŠESTRUK,
NE ZNAČI BITI RAŠČOVEČEN.


Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta Čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.


ZNAŠ ŠTA SU PROROČANSTVA?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog

ŠTO VIJA SEBE U KRUG.
PA ŠTO BISMO SE OPRAŠTALI?

Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.


Ljubav JE JEDINI VAZDUH
KOJI SAM UDISAO.
I Osmeh jedini JEZIK
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

NEMOJ DA BUDEŠ TUŽAN.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
Čudno Drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
sasav letim i živim.


Poslednji put izmenio nocnavila dana 25 Dec, 2008 16:21 pm, izmenio ukupno 3 puta
 Nazad na vrh »
Aleksandra-Caca
Mesija


Pridružio: 23 Sep 2008
Poruke: 4803
Lokacija: U srcu svetlosti

 Poruka Poslao: 25 Dec, 2008 16:14 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Noćna Vilice HVALA TI milice ! Srce si! Poljubac... herc

Besmrtnu pesmu sam nekada znala napamet , imala sam je napisanu na zidu moje sobe , pa sam je izgubila čim se okrečalo ... Confused

Jel imaš i drugu polovinu pesme ? Razz
_________________
"APO DIPO BHAVA" - BUDI SAM SEBI SVETLOST
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Aleksandra-Caca
Mesija


Pridružio: 23 Sep 2008
Poruke: 4803
Lokacija: U srcu svetlosti

 Poruka Poslao: 25 Dec, 2008 16:21 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Ako ti jave : umro sam ,
ne veruj , ja to ne umem ,
ništa se neće u meni ugasiti ni skriti .
Samo ću slučajno tako
jedne obične zore
nekom svom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti .

Ako vidiš neku kometu
da nebo zarumeni upamti :
to ja , još uvek šašav
letim i živim...

Ej , Vilo , ovo sam iz glave prosula Very Happy
A ti si malo ubacivala strofe i igrala se Wink roto2 Compress Bounce Srce si! Cool Poljubac...
_________________
"APO DIPO BHAVA" - BUDI SAM SEBI SVETLOST
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
nocnavila
Gost





 Poruka Poslao: 25 Dec, 2008 16:25 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Aleksandra-Caca ::
Ako jave : umro sam ,
ne veruj , ja to ne umem ,
ništa se neće u meniugasiti ni skriti .
Samo ću slučajno tako
jedne obične zore
nekom svom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti .

Ako vidiš kometu
da nebo zarumeni upamti :
to ja , još uvek šašav
letim i živim...

Ej , Vilo , ovo sam iz glave prosula Very Happy


Laughing Hihihihi leprsava blesice ni zavrsit nisam stigla:D evo gore je sve !ako obe odjednom iscitas respect! Wink pusa
 Nazad na vrh »
Aleksandra-Caca
Mesija


Pridružio: 23 Sep 2008
Poruke: 4803
Lokacija: U srcu svetlosti

 Poruka Poslao: 25 Dec, 2008 16:32 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Hvala Vilo ! Cmok

Ja znam tajni ključ za otvaranje šifrovane pesme Laughing jer znala sam je napamet dok sam bila srednjoškolka - onda možeš da zamisliš koliko volim tu pesmu Razz Shocked Cool pogledaj Wow Procitaj pogledaj2 Yes Thanx
_________________
"APO DIPO BHAVA" - BUDI SAM SEBI SVETLOST
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
matricaria
Tragalac


Pridružio: 13 Sep 2008
Poruke: 280
Lokacija: Nis

 Poruka Poslao: 26 Dec, 2008 23:04 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Aleksandra-Caca ::
Hvala Vilo ! Cmok

Ja znam tajni ključ za otvaranje šifrovane pesme Laughing jer znala sam je napamet dok sam bila srednjoškolka - onda možeš da zamisliš koliko volim tu pesmu Razz Shocked Cool pogledaj Wow Procitaj pogledaj2 Yes Thanx


Hvala vam devojke....

Mika Antić - ko ga je shvatio, shvatio je...
Uostalom, ne umire svako sa zlatnom bojom na prstima

Pozdrav vama, i tebi Miroslave
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku AIM Adresa Yahoo Messenger MSN Messenger
TATA SINANA
Duhovni učitelj


Pridružio: 24 Jun 2008
Poruke: 2805
Lokacija: Negde oko duge

 Poruka Poslao: 27 Dec, 2008 00:08 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Caco, ako si sve ovo znala napamet, pa onda nam ti dodje ko one nekadasnje zene sto su usmeno prenosile poeziju i prozu.
Kazu da je Teslina majka znala 20 000 stihova napamet iz Srpske stare poezije.
Ocigledno je da su nas prvo knjige, a onda sada u zadnje vreme i ove masine porpilicno osakatile misaono, da ne kazem zaglupavele...

Caco ne daj se, ako si znala ovo napamet, to se lako obnovi, tako sam ja sa nekim pesmicama od Jove Zmaja jednom davno radio...

Neki to zovu rekapitulacija..

OOOPS izgleda mi da sam se ipak zeznuo-ne znam kako se to zove(u stvari...) Embarassed Laughing Embarassed Laughing
_________________
Dela i jedino dela su ona koja dele bica ...
Na ona koja imaju znanje i ona koja ga jos uvek nemaju...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Aleksandra-Caca
Mesija


Pridružio: 23 Sep 2008
Poruke: 4803
Lokacija: U srcu svetlosti

 Poruka Poslao: 27 Dec, 2008 00:17 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

DAJBOG ::

Ocigledno je da su nas prvo knjige, a onda sada u zadnje vreme i ove masine porpilicno osakatile misaono, da ne kazem zaglupavele...

Caco ne daj se, ako si znala ovo napamet, to se lako obnovi, tako sam ja sa nekim pesmicama od Jove Zmaja jednom davno radio...


Nisam nikad volela da učim napamet pesmice u školi , jer imam otpor kada me neko pritiska da nešto moram !!!

Besmrtnu pesmu sam naučila napamet jer sam to sama htela , jer mi se ta pesma jako svidjala ( i dan danas je volim ) .
Isto tako znam moje , pesme koje sam napisala , napamet . Ako si ih bar pogledao , video si da su mnoge od njih " kilometarske " .

Slažem se sa tobom da su nas zaglupili sa raznim beskorisnim knjigama , novinama , TV-om , kompjuterima , ... - ali iz svih tih " zla " trebamo izvući ono najbolje . Cmok HI!
_________________
"APO DIPO BHAVA" - BUDI SAM SEBI SVETLOST
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
nocnavila
Gost





 Poruka Poslao: 28 Dec, 2008 15:20 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

matricaria ::

Hvala vam devojke....

Mika Antić - ko ga je shvatio, shvatio je...
Uostalom, ne umire svako sa zlatnom bojom na prstima

Pozdrav vama, i tebi Miroslave


Pozdrav matricaria!i ja uvek kazem hvala ti Miroslave.. herc

DAJBOG ::

Neki to zovu rekapitulacija..

OOOPS izgleda mi da sam se ipak zeznuo-ne znam kako se to zove(u stvari...) Embarassed Laughing Embarassed Laughing


Very Happy Very Happy Wink

Aleksandra-Caca ::


Nisam nikad volela da učim napamet pesmice u školi , jer imam otpor kada me neko pritiska da nešto moram !!!

Slažem se sa tobom da su nas zaglupili sa raznim beskorisnim knjigama , novinama , TV-om , kompjuterima , ... - ali iz svih tih " zla " trebamo izvući ono najbolje . Cmok HI!



O kako mi je to poznato imala sam najvise izostanaka,i ostalih problemchica Very Happy i to bas zbog nametanja,moranja strebanja napamet "tone" gluposti kojom su nas "bombardovali" .. Rolling Eyes bilo je i i mrvice prvilnog..a od kvazi autoriteta mi je muka i njihovog moranja,njihovih mlacenja prazne slame! Arghhh! Snaci se i izvuci najoptimalnije-sto konstruktivnije-primenljivije delovanje ...moje misljenje naravno Cool Smile
 Nazad na vrh »
Prikaži poruke iz poslednjih:   
www.OBJAVE.com forum » UNUTRAŠNJA STRANA VETRA
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati Sva vremena su GMT + 1 sat
Idi na stranu
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18  Sledeci
Strana 1 od 18

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu

Neke srodne teme
 Teme   Odgovori   Autor   Pogledano   Poslednja poruka 
Nema novih poruka MEDITACIJA- OSNOVNI POJMOVI 50 Vesna 40962 16 Nov, 2010 14:55 pm
Aleksandra-Caca Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Suština vašeg sadašnjeg duhovnog stava, ubeđenja ? 22 plavizrak 29970 08 Nov, 2010 09:22 am
rale Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Interval ne-vremena 4 adminfob 42476 03 Jun, 2010 23:13 pm
zvoncica Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka TOČAK MEDICINE VEČNOGA BIĆA 3 adminfob 30357 18 Jan, 2010 10:15 am
Satćitananda Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Zaboravljena Povest Zemlje 6 adminfob 35406 04 Jan, 2010 23:41 pm
majstor Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka TRAGANJE ZA ISTINOM 32 plavizrak 29661 07 Sep, 2009 04:30 am
Vesna Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Tvorac i zemlja 2 adminfob 42834 11 Maj, 2008 23:06 pm
Vesna Pogledaj zadnje poruke
 
 
Home | Add to Favorites | Mapa sajta
 
 




Solaris 1.11 phpBB theme/template © 2003 - 2005 Jakob Persson (readme)(forumthemes/bbstyles)

Powered by phpBB © 2001, 2002 phpBB Group
Prevod by CyberCom