Дон Мигел Руиз

[Rampaol]

Дон Мигел Руиз

Човек који је написао пар јако добрих књига, сви сигурно знате за: ''Четири Споразума'',
и мада је сврстан у њу ејџ покрет, лично би издвојио његово дело: ''Моћ Љубави'', као нешто што
вреди прочитати.

Надам се да нико нема ништа против да књигу у деловима прикажем на овом нашем сајту.

Ова књига ме је подоста научила, али јој је тираж био више него смешан и ретко се може пронаћи,
а по мени, је његово најзначајније дело.

Надам се да ћете уживати.

[Rampaol]

Дон Мигуел Руиз


Књига мудрости старих Толтека


Моћ
љубави


Уметност стварања међуљудских односа


Захвалнице

Желим да изразим своју захвалност Џенет Милс која је, као мајка детету, дала живот овој књизи с много љубави и залагања.

Такође бих желео да захвалим свим оним људима који су нам поклонили своје време и љубав и помогли нам да уобличимо ову књигу.

Коначно, желим да захвалим Творцу за надахнуће и лепоту који су удахнули Живот овој књизи.
 
Толтеци

Пре много хиљада година, Толтеци су били познати у целом Мексику као „учени мушкарци и жене“.
Антрополози говоре о толтецима као о нацији или раси, али Толтеци су првенствено били научници и уметници. Они су основали удружење које је проучавало и чувало духовна знања и искуства древних времена. Учитељи (нагуали) и ученици Толтеци окупљали су се у Теотијуакану, древном граду пирамида у близини Мексика, познатом као место где „Човек Постаје Бог“.
Током миленијума, нагуали су били принуђени да чувају ову древну мудрост и држе је у тајности. Европска освајања, као и тешке злоупотребе личне моћи од стране неколицине ученика, обавезали су их да крију ова знања од свих оних који нису желели да их мудро примењују или од оних који би их могли намерно злоупотребити зарад личне користи.
На срећу, езотерично знање Толтека сачувано је и преношено с генерације на генерацију у породицама нагуала. Иако је она стотинама година била скривена велом тајне, древна пророчанства наговештавала су да ће доћи час када ће бити неопходно да се ова мудрост врати људима. Сада је дон Мигуел Руиз, нагуал из рода Витеза Орла, упућен да с нама подели своје моћно толтечко учење.
Толтечко знање потиче из истог суштинског јединства као и све остале свете езотеричне традиције широм света. Иако не представља религију, оно поштује све духовне учитеље који су живели међу људима на Земљи. Премда је усмерено ка духовности, оно се најтачније може описати као начин живота који нас води путем среће и љубави.

Толтек је уметник Љубави,
Уметник Духа,
Неко ко сваког тренутка, свакога часа
Ствара најплеменитију уметност –
Уметност Снова.

Живот није ништа друго до сан
А сви смо ми уметници,
Који свој живот могу прожети љубављу
Тако да наш сан постане
Право ремек-дело

Увод

Учитељ

Некада давно, један Учитељ говорио је пред масом људи. Његова порука беше тако моћна а речи толико пуне љубави, да су свакога дотакле право у срце. Међу тим људима био је један човек који је упијао сваку Учитељеву реч. Тај човек беше веома скроман, и веома доброг срца. Учитељеве речи су га толико гануле да је осетио потребу да Учитеља позове у свој дом.
Када је Учитељ завршио беседу тај човек се проби кроз масу, погледа Учитеља и рече му: „Знам да си заузет и да сви желе да им поклониш пажњу. Знам да немаш времена за мене. Али ми је срце тако пуно љубави да жарко желим да те позовем у свој дом. Желим да ти припремим најлепшу гозбу. Не очекујем да ћеш прихватити, али морао сам да те позовем.“
Учитељ погледа човека у очи и топло се осмехујући, рече: „Припреми гозбу, доћи ћу.“ Затим Учитељ оде. Човек се веома обрадова тим речима. Једва је чекао да угости Учитеља и да му искаже своју љубав. То ће бити најважнији дан у његовом животу: Учитељ ће доћи у његов дом. Купио је најбољу храну и вино и спремио најлепшу одећу да је поклони учитељу. Уредио је кућу што је лепше могао, припремио богату вечеру и украсио трпезу. Срце му је било пуно радости јер је знао да ће Ушитељ ускоро доћи.
Док га је тако нестрпљиво чекао, неко покуца на његова врата. Он пожури да их отвори, али уместо учитеља, на свом прагу угледа неку старицу. Она га погледа у очи и рече: „Умирем од глади. Можеш ли ми дати парче хлеба?“
Човек је био помало разочаран јер је очекивао Учитеља. Ипак, погледао је жену и рекао: „Изволи, уђи у мој дом.“ Поставио ју је на место намењено Учитељу и дао јој храну коју је спремио за њега. Али је и даље био нестрпљив и једва је чекао да жена заврши с јелом. Старицу је, међутим, дирнула његова великодушност. Захвалила му је и отишла.
Тек што је поново припремио сто за Учитеља, човек опет зачу куцање на вратима. Овај пут био је то неки старац који је путовао кроз пустињу. Путник погледа човека у очи и рече: „Жедан сам. Можеш ли ми дати нешто да попијем?“
Човек је и овај пут био разочаран што Учитељ још није стигао. Позвао је путника да уђе, и поставио га на Учитељево место. Послужио га је вином које је наменио учитељу. Када је путник отишао, човек поново припреми трпезу за Учитеља.
Тада неко поново закуца на врата. Кад их је отворио, пред њим је стајало неко дете. Дете га погледа и рече: „Смрзавам се. Можеш ли ми дати нешто да обучем?“
Човек се опет разочара што нема Учитеља, али када се загледао у детиње очи, срце му се испуни љубављу. Он брзо узе одећу коју је намеравао да да Учитељу, и даде је детету да је обуче. Дете му захвали и оде.
Човек је чекао Учитеља до касно у ноћ. Када је схвати да Учитељ ипак неће доћи био је разочаран, али му је опростио. Рекао је себи: „Знам да није требало да очекујем да Учитељ дође у мој скромни дом. Иако је рекао да ће доћи, сигурно је имао неког важнијег посла. Учитељ није дошао, али је барем желео да дође, а то је довољно да будем срећан.“
Он полако поспреми храну и вино које је припремио и леже у кревет. Те ноћи је сањао да је учитељ дошао код њега. Човеку је било драго што га види, али није знао да је то само сан. „Учитељу, дошао си! Одржао си реч!“
Учитељ одговори: „Да, ево ме, али долазио сам и раније. Био сам гладан, и ти си ме нахранио. Био сам жедан, и ти си ми дао вина. Било ми је хладно, и ти си ми дао одећу. Све што учиниш за друге, чиниш и за мене.“
Човек се пробудио пуног срца, јер је схватио чему га је Учитељ научио. Учитељ га је толико волео да му је послао троје људи да би му објаснио: Учитељ живи у свима. Кад год нахраните оног ко је гладан, када напојите онога ко је жедан, када загрејете онога коме је хладно, пружате љубав Учитељу.

[Rampaol]

1

Рањени ум


Можда никад нисте размишљали о томе, али на неки начин, сви смо ми учитељи. Сви смо учитељи, јер сви имамо моћ да стварамо сопствени живот и управљамо њиме.
Баш као што многобројна учења и религије широм света стварају разне невероватне митологије, и ми стварамо своју. И у нашој, личној, митологији има јунака и негативаца, анђела и демона, краљева и просјака. Ми у свом уму стварамо читав свет, укључујући и бројне сопствене ликове. Затим усавршавамо лик који ћемо користити у одређеним околностима. Постајемо уметници у претварању и пројектовању сопственог лика, и понашамо се онако како мислимо да нам одговара. Упознајући друге људе ми их класификујемо, и додељујемо им одређене улоге у свом животу. Стварамо ликове других у складу са својим уверењима о томе какви су они. То чинимо са свим људима и стварима који се налазе око нас.
Ви имате моћ стварања. Ваша моћ је толика да све у шта поверујете, постаје истина. Ви стварате себе у складу са сопственим убеђењима. Имате исту моћ као и сви други људи на свету. Најважнија разлика између вас и осталих људи је у томе на који ћете начин користити своју моћ, у коју сврху ћете је употребити. По много чему можете бити слични другима, али нико на целом свету не живи на исти начин као ви.
Целог живота увежбавали сте своју улогу, и глумите је тако добро да сте постали потпуни господар свога живота. Ви сте господар сопствене личности, сопствених уверења; владате својим акцијама и реакцијама. Вежбали сте улогу годинама и мајсторски сте овладали својим ликом, онаквим каквим га ви видите. Када схватимо да смо сви господари свога живота, видимо колику моћ имамо.
Када као деца имамо проблем са неком особом, ми се љутимо. На неки начин, тај бес гура проблем у страну; постигли смо резултат који смо желели. Када се то деси други пут – и ми поново реагујемо бесом – знамо да ћемо, ако се разбеснимо, гурнути проблем у страну. Тако вежбамо и вежбамо, све док не овладамо вештином беса.
На исти начин стичемо вештине, односно моћи љубоморе, туге, самопрекора. Све наше драме и патње су увежбане. Ми склапамо уговор са собом и спроводимо га у дело, све док у потпуности не овладамо одређеном вештином. Наш начин размишљања, наша осећања и начин понашања постају до те мере рутински да више не морамо да размишљамо о ономе што радимо. Почињемо да се понашамо на одређени начин искључиво тако што одређена акција изазива одређену реакцију.
Да бисмо стекли вештину, односно моћ љубави, морамо увежбавати љубав. Уметност међусобних односа такође је вештина, односно моћ, а једини начин да је стекнемо је вежбање. Моћ се, дакле, стиче делањем. Она није концепт нити неко знање које треба да стекнемо. Она јесте деловање. Наравно, да бисмо могли да делујемо потребно нам је и извесно знање, или барем нешто бољи увид у то како се људска бића понашају.




Најпре замислите да живите на некој планети на којој сви имају неко кожно обољење. Већ две или три хиљаде година, становници ваше планете пате од исте болести: читаво тело им је инфицирано ранама, и те ране заиста боле када их додирнете. Наравно, они верују да је то нормално стање коже. Чак и медицинске књиге описују то стање као нормално. Када се људи роде, њихова кожа је здрава, али негде око треће или четврте године, почињу да се појављују прве ранице. У време када постају тинејџери, читаво тело им је већ прекривено ранама.
Можете ли да замислите како би се ти људи понашали један према другоме? Да би могли да ступе у међусобни контакт, они морају да заштите своје ране. Готово никада се не додирују, јер то је сувише болно. Ако случајно дотакнете нечију кожу та особа осети толики бол, да се одмах разбесни и додирне вашу, и то из освете. Ипак, нагон за љубављу толико је јак да сте спремни да платите и ту високу цену да бисте могли да остварите везе са другима.
Сада замислите да се једнога дана догоди чудо. Пробудите се, и ваша кожа је потпуно здрава. Ране су зацелиле, и додири више не изазивају бол. Додир на здравој кожи је изванредно пријатан, јер кожа је створена за додире. Можете ли да замислите да имате здраву кожу у свету у којем сви имају болесну кожу? Не можете додиривати друге јер их то боли, а ни вас нико не додирује, јер мисле да ће то повредити вас.
Ако замислите такву ситуацију, можда ћете моћи да схватите како би се осећао неко ко дође с друге планете и ступи у додир са људима. Али, наше ране се не налазе на кожи. Посетилац би открио да је људски ум затрован болешћу која се зове страх. Баш као што кожа може бити покривена ранама, и емоционално тело може бити покривено ранама, а те ране су инфициране емоционалним отровом. Симптоми ове болести страха су бес, мржња, туга, завист и лицемерје; последица ове болести је та да сва осећања код људи изазивају патњу.
Сви људи заражени су истом менталном болешћу. Могли бисмо слободно рећи да је овај свет душевна болница. Али, та болест влада светом већ хиљадама година, и све књиге из области медицине, психијатрије и психологије, описују је као нормално људско стање. Они је сматрају нормалном, али ја тврдим да она то није.
Када страх постане сувише јак, разум слаби и ми више не можемо да трпимо толике ране инфициране отровом. Уџбеници психологије то називају душевним болестима. То стање називамо шизофренијом, паранојом, психозом, али све те болести настају онда када је разум до те мере престрашен а ране толико болне, да нам не преостаје ништа друго осим да прекинемо све везе са спољашњим светом.
Људи живе у сталном страху од тога да ће бити повређени, а то од сваке ситуације ствара страшну драму. Међусобни људски односи су у емотивном смислу толико болни да, на изглед без икаквог разлога, почињемо да осећамо бес, љубомору, завист, тугу. Чак и речи „волим те“ делују застрашујуће. Али, иако су међусобне везе оптерећене болом и страхом ми их ипак успостављамо, ступамо у брак и рађамо децу.
Да би заштитили своје емоционалне ране као и због страха да ће бити повређени, људи у свом уму стварају веома компликовани систем негације, односно порицања. У оквиру тог система ми постајемо савршени лажови. Лажемо тако савршено да лажемо и сами себе, па чак и верујемо у сопствене лажи. Ми понекад и не примећујемо да лажемо, а понекад, чак и када смо свесни да лажемо, оправдавамо те лажи и проналазимо изговоре за њих, да бисмо се заштитили од сопственог бола и рана.
Тај систем порицања личи на зид магле који стоји испред нас и спречава нас да сагледамо истину. Ми носимо друштвене маске, јер је сувише болно сагледати себе у правом светлу или дозволити другима да нас виде онакве какви јесмо. Те баријере стварамо да бисмо се одбранили, да бисмо спречили друге да нам приђу, али оне такође ограничавају и нас и спутавају нашу слободу. Људи сами себе покривају и штите, и када неко каже: „Ти ме нервираш“, то није сасвим тачно. Истина је заправо да ви дирате рану у његовом уму, и он на тај начин реагује на бол.
Када сте свесни да сви око вас имају ране загађене емоционалним отровом, можете лако да схватите како изгледају међуљудски односи у ономе што Толтеци називају пакленим сном. Са становишта Толтека, све оно у шта верујемо о себи и све што знамо о свему осталом, представља сан. Ако потражите опис пакла у било којој религији, видећете да он представља слику друштва нашег сна. Пакао је место патње, страха, ратова и насиља, место на коме се суди и на којем нема правде, место бесконачног кажњавања. Људи се боре једни против других у џунгли пуној грабљивица; људи који усуђују једни друге, окривљују их, преносе једни другима кривицу и емоционални отров – завист, бес, мржњу, тугу, бол. Ми све те демоне стварамо у сопственом уму, јер смо научили да живимо у пакленом сну.
Свако од нас сам ствара сопствени сан, али људи су давно пре нас створили спољашњи сан, сан људског друштва. То је спољашњи Сан, или Планетарни Сан, односно колективни Сан милијарди сневача. Тај велики Сан укључује сва друштвена правила, законе, религије, различите културе и начине понашања. Све те информације које су пренесене у наш ум личе на хиљаде гласова који нам се истовремено обраћају. То је оно што се према учењу Толтека, зове митота.
Наше истинско биће је чиста љубав; ми смо Живот. Наше истинско биће нема везе са Сном, али митота нас спречава да сагледамо какви заиста јесмо. Када сагледате сан из ове перспективе, икада сте свесни онога што јесте, увиђате како је људско понашање бесмислено, и оно вам постаје смешно. Оно што за све остале представља страшну драму, за вас се претвара у комедију. Видите да људи пате због неважних ствари, ствари које заправо и не постоје. Али, ми немамо избора. Рођени смо у таквом друштву, одрасли смо у њему, и научили да будемо као и сви други, да се све време понашамо апсурдно и боримо са пуким бесмислицама.
Сада замислите да живите на планети чији становници имају различит емотивни склоп од нашег. Њихови међусобни односи пуни су среће, љубави и спокоја. Затим замислите да се једнога дана пробудите на овој планети, и да немате више никаквих емоционалних рана. Више се не плашите да покажете своје право лице. Шта год неко каже о вама, ви то нећете схватати лично, и то вас неће заболети. Више нећете имати потребе да се штитите. Нећете се плашити да волите, делите свој живот са другима и да отворите своје срце. Али, други нису као ви. Како да контактирате с људима који су у емоционалном смислу болесни и затровани страхом?




Када се једно људско биће роди, његова емоционална свест и његово емоционално тело су потпуно здрави. Негде око треће или четврте године појављују се прве ране у емоционалној свести и оне почињу да се инфицирају емоционалним отровом. Али, ако посматрате децу од две или три године, видећете да се она непрестано играју. Она се стално смеју. Њихова машта толико је развијена да вечито сањају о авантурама и открићима. Када им се деси нешто ружно деца одреагују тако што почну да се бране, али убрзо затим заборављају на то и настављају да се играју, истражују и забављају. Деца живе искључиво у садашњем тренутку. Она се не стиде прошлости нити брину о будућности. Мала деца изражавају оно што осећају и не плаше се да искажу љубав.
Најсрећнији тренуци у нашем животу су они у којима се играмо као деца, када певамо и плешемо, када истражујемо и стварамо из чисте забаве. Дивно је понашати се као дете, јер је то нормално стање људског ума, нормално људско понашање. Деца су невина и природно испољавају своју љубав. Али, шта се десило са одраслима? Шта се десило са целим светом?
Проблем је у томе што деца расту међу одраслима који су већ заражени менталном болешћу, и веома су заразни. Како нам они преносе ту болест? Они „скрећу нашу пажњу“, и уче нас да будемо као и они. Ето како се болест преноси на децу, и како нас наши родитељи, учитељи, браћа и сестре и читаво друштво инфицирају својом болешћу. Они скрећу нашу пажњу и понављањем убацују информације у наш ум. На тај начин ми учимо. Тако се програмира људски ум.
Проблем је у програму, у информацијама које су похрањене у наш ум. Скретањем и усмеравањем пажње, учимо децу како да говоре, читају, како да се понашају и како да сањају. Ми васпитавамо децу на исти начин како васпитавамо, односно дресирамо пса или било коју другу животињу, системом казни и награда. То је савршено нормално. Оно што зовемо образовањем није ништа друго него дресирање људских бића.
У почетку се плашимо казне, али касније почињемо да се плашимо и тога да нећемо добити награду, да нећемо бити довољно добри за тату, маму, брата, сестру или учитеља. Рађа се потреба да будемо прихваћени. Пре него што дође до тога, ми не маримо да ли нас други прихватају или не. Није нам важно мишљење других. Оно нам није важно, јер желимо да се играмо и живимо у садашњости.
Страх од ускраћивања награде постаје страх од одбацивања. Страх од тога да нећемо бити довољно добри за неког другог наводи нас да покушавамо да се променимо, да стварамо сопствени лик. Потом пројектујемо тај лик у складу са жељама других и вежбамо да се понашамо као неко други, само да би били добри за маму, тату, учитеље, религију или било шта друго. Ми непрестано вежбамо и постајемо мајстори у опонашању онога што нисмо.
Ускоро заборављамо шта заиста јесмо, и почињемо да живимо кроз своје ликове. Ми не стварамо један лик, већ многе, у складу са различитим групама људи с којима ступамо у контакт. Стварамо један лик код куће, један у школи, а када контактирамо са већим бројем група, стварамо још већи број ликова.
Ово такође важи и за једноставне односе између мушкарца и жене. Жена има спољашњи лик који покушава да прикаже другима, али када је сама, она има другачију представу о себи. Мушкарац такође има свој спољашњи и унутрашњи лик. Када одрасту, њихов спољашњи и унутрашњи лик се до те мере разликују, да се више готово ни у чему не поклапају. У односима између мушкарца и жене, делују најмање четири лика. Како онда они могу стварно да се упознају? И не познају се. Они само покушавају да разумеју те ликове. Али, треба узети у обзир још нешто.
Када мушкарац сретне жену, он са свог становишта ствара одређену слику о њој, а жена ствара слику о том мушкарцу, са свог становишта. Затим он покушава да уклопи њу у представу коју је створио о њој, а она покушава да уклопи њега у представу коју је склопила о њему. Сада у том односу постоји већ шест ликова. Наравно, они се међусобно лажу, чак и ако тога нису свесни. Њихов однос је заснован на страху; заснован је на лажима. Он није заснован на стварности, јер кроз сву ту маглу, они не могу да виде једно друго.
Код мале деце не постоји конфликт између стварног и замишљеног лика. Наша представа о себи не мења се све док не дођемо у везу са спољашњим светом и останемо без заштите родитеља. Због тога је тинејџерима нарочито тешко. Чак и када смо спремни да бранимо и заштитимо свој лик, чим покушамо да га представимо спољашњем свету, други почињу да нас нападају. Спољашњи свет жели да нам докаже, не само приватно, већ и јавно, да ми нисмо онакви каквим се представљамо.
Узмимо пример једног тинејџера који се представља као веома интелигентан. Он учествује у некој расправи у школи, али тамо се појављује неко ко је интелигентнији и боље обавештен од њега, ко односи победу у тој расправи и због кога овај дечак испада смешан. Он покушава да се оправда и учврсти свој лик пред својим друговима. Он ће бити љубазан према свима и покушаће да спасе своје достојанство пред другима, али свестан је да је то лаж. Наравно, он ће се трудити да не покаже своја осећања пред другима, али чим остане сам и погледа се у огледало, он ће разбити то огледало. Он мрзи себе; осећа да је глуп, да је најгори. Долази до великог расцепа између његовог унутрашњег лика и онога који он покушава да представи спољашњем свету. Што је тај расцеп већи, то ће се дечак теже прилагодити друштвеном сну, и то ће мање волети себе.
Између лика којег он представља другима и оног који постаје када је сам, налазе се гомиле лажи. Ниједан од ових ликова нема везе са стварношћу; они су лажни, али он тога није свестан. Можда то неко са стране може да види, али он сам потпуно је слеп. Његов систем порицања покушава да заштити ране, али ране су стварне, и боле га баш зато што се он труди да заштити одређени лик.
Још као деца, научили смо да су туђа мишљења важна, и ми управљамо свој живот према тим мишљењима. Туђе мишљење, чак и ако је сасвим неистинито, може нас бацити у пакао: „Ти си ружан. Ниси у праву. Глуп си.“ Мишљења имају огромну моћ над бесмисленим понашањем људи који живе у паклу. Зато нам је потребно да чујемо да смо добри, да поступамо исправно, да смо лепи. „Како изгледам? Како сам причао? Како ми иде?“
Нама је потребно мишљење других људи јер смо дресирани, и навикнути да други манипулишу нама помоћу тих мишљења. Због тога тражимо потврду од других људи; тражимо емоционалну подршку других људи; желимо да будемо прихваћени у спољашњем Сну, уз помоћ других људи. Зато тинејџери узимају алкохол, дроге, или почињу да пуше. Они то чине да би били прихваћени у друштву до чијег мишљења им је стало, да би сви мислили да су они „кул“.
Многи људи пате због свих тих лажних представа које покушавају да прикажу другима. Људска бића се претварају да су јако важна, али у исто време, верују да су нико и ништа. Дајемо све од себе да бисмо постали неко у том друштвеном Сну, да би нас други прихватили и поштовали. Трудимо се да постанемо важни, да будемо победници, да постанемо богати, моћни, славни, да изразимо свој лични сан, и да наметнемо свој сан онима који нас окружују. Зашто? Зато што људи верују да је Сан истинит, и схватају га веома озбиљно.

[Rampaol]

2

Губитак невиности


Људи су по својој природи веома осетљива бића. Ми смо изразито емоционални зато што све што се дешава доживљавамо својим емоционалним телом. Емоционално тело је попут радија који се може подесити тако да прима одређене таласе и да на њих реагује. Нормална таласна дужина људских бића, пре него што прођу кроз процесе дресуре, јесте да истражују и уживају у животу; подешени смо да примамо вибрације љубави. Док смо још деца, љубав за не постоји као апстрактна категорија; ми је једноставно доживљавамо. Таква је наша природа.
Емоционално тело поседује компоненту налик алармном систему која нас упозорава када нешто није у реду. Исто је и са физичким телом; оно има алармни систем који нас упозорава да нешто није у реду с'нашим физичким телом. То називамо болом. Када осећамо бол, то значи да нешто није у реду са телом и да то треба да поправимо. Алармни систем емоционалног тела је страх. Када осетимо страх, значи да нешто није у реду. Могуће је да се налазимо у животној опасности.
Емоционално тело опажа емоције, али не помоћу вида. Емоције опажамо својим емоционалним телом. Деца једноставно осећају емоције које њихов разум не испитује и не анализира. Због тога деца спонтано прихватају неке људе, а одбацују друге. Када се не осећају сигурно у нечијем присуству, то је зато што осећају емоције које та особа пројектује. Деца лако примећују када је неко бесан, и њихов алармни систем генерише страх који их упозорава: „Склони се.“ Они следе тај инстикт – и клоне се те особе.
Своју емоционалност развијамо у складу са емоционалном енергијом у свом дому и својим индивидуалним реаговањем на ту енергију. Због тога браћа и сестре реагују различито, у складу са наученим системима одбране и сопственим начином прилагођавања различитим околностима. Када се родитељи непрестано свађају, када у кући влада неслога, неповерење и лаж, ми научимо да у емоционалном смислу будемо исти као и они. Чак и када нам говоре да не будемо такви и да не требамо да лажемо, емоционална енергија наших родитеља и читаве наше породице наводи нас да свет доживљавамо на одређени начин.
Емоционална енергија која постоји у нашој кући подешава наше емоционално тело на одговарајућу таласну дужину. Емоционално тело почиње да мења своје вибрације, и то више нису вибрације нормалног људског бића. Ми почињемо да играмо игру одраслих, играмо игру спољашњег Сна, и почињемо да губимо. Губимо своју невиност, губимо слободу, губимо срећу и своју способност да волимо. Приморани смо да мењамо и почињемо да опажамо другачији свет, другачију стварност; стварност неправде, стварност емоционалног бола, стварност емоционалног отрова. Добро дошли у Пакао – пакао који стварају људи, а то је Планетарни Сан. Ми улазимо у тај пакао, али га нисмо сами створили. Он је постојао још пре нашег рођења.
Посматрајући децу, можете и сами да видите како нестају истинска љубав и слобода. Замислите дете од две или три године које трчи у парку и игра се. Мама пази на своје дете, али се плаши да би оно могло да падне и повреди се. У одређеном тренутку она жели да га заустави, али дете мисли да се мама игра са њим, па покушава да побегне. У непосредној близини је улица којом пролазе аутомобили што маму још више плаши, и коначно, она успева да ухвати дете. Дете очекује да се она поигра са њим, али она га удара. Трас! То је шок за дете. Детиња радост је израз љубави коју оно носи у себи, и оно не може да схвати због чега се мама тако понаша. Такви шокови временом, мало по мало, све више гуше љубав. Дете не разуме све речи, али ипак може да пита: „Зашто?“
Трчкарање и играње су израз љубави, али они нису више безбедни, јер вас родитељи кажњавају када искажете ту љубав. Затварају вас у собу, где не можете да радите оно што желите. Говоре вам да нисте добар дечак или девојчица, и тиме вас омаловажавају, односно кажњавају.
У систему награда и казни постоји осећај правде и неправде, зна се шта је фер, а шта није. Осећај неправде попут ножа отвара емоционалну рану у вашој свести. У складу са индивидуалном реакцијом на неправду, та рана се може загадити емоционалним отровом. Зашто се неке ране инфицирају? Погледајмо још један пример.
Замислите да имате две или три године. Срећни сте, играте се, истражујете свет око себе. Не знате шта је добро а шта зло, шта је исправно а шта погрешно, шта треба а шта не треба да радите, јер још нисте издресирани. Играте се у дневној соби са свим што се налази око вас. Немате никаквих лоших намера, не желите никога да повредите, и играте се са татином гитаром. За вас, то је само играчка; ви уопште не желите да повредите свог тату. Али, ваш тата тог дана није добро расположен. Он има проблема на послу, и када уђе у дневну собу, он види да се ви играте са његовом гитаром. Он се у тренутку разбесни, дохвати вас и почне да вас туче.
Са вашег становишта, то је неправда. Ваш отац се тек тако појавио, и повредио вас својим бесом. То је неко коме сте безрезервно веровали, јер у питању је ваш отац, неко ко вас увек штити и дозвољава вам да се играте и да се понашате природно. Сада нешто није у реду. Тај осећај неправде ствара бол у вашем срцу. Ви сте повређени; то вас боли и почињете да плачете. Али, ви не плачете зато што вас је он истукао. Вас није повредила физичка агресија; оно што ви доживљавате као неправду јесте емоционална агресија. Ви ништа нисте скривили.
Осећај неправде отвара рану у вашој свести. Ваше емоционално тело је рањено, и у том тренутку, ви губите део своје невиности. Научили сте да не можете увек веровати свом оцу. Чак и ако ваш ум то још увек не разуме јер није у стању да анализира, он ипак схвата: „Не смем му поклонити поверење.“ Ваше емоционално тело вам говори да постоји нешто чему не смете веровати и што би се могло поново догодити.
На то можете одреаговати страхом; можете одреаговати и бесом, повлачењем или плакањем. Али, и сама та реакција већ показује емоционални отров, јер ваша нормална реакција, пре дресуре, била би та да ако вас је тата ударио и ви хоћете да ударите њега. Али, ако га ударите, или само подигнете руку, он ће се још више разбеснети. Реакција вашег оца на то што сте хтели да га ударите, доводи до још веће казне. Сада знате да он жели да вас уништи. Сад га се плашите и више се не браните, јер знате да ће то само погоршати ствар.
Још увек не знате због чега, али ви схватате да би отац можда могао и да вас убије. То наноси огромну рану вашој свести. Пре тога, ваш ум је био потпуно здрав; били сте сасвим невини. Након тог догађаја, ваш ум покушава да обради ово искуство. Ви учите да реагујете на одређен начин, свој индивидуални начин. Своје емоције задржавате у себи, и то мења ваш начин живота. Ово искуство ће се све чешће понављати. Неправду доживљавамо од маме и тате, браће и сестара, тетака и ујака. Са сваким страхом ви учите да се браните, али не онако како сте то чинили пре него што сте били дресирани, када бисте се једноставно одбранили и наставили да се играте.
Сада у вашој рани постоји нешто што у почетку не представља велики проблем: емоционални отров. Тај емоционални отров се нагомилава, и разум почиње да се поиграва њиме. Почињемо да бринемо о будућности, јер се сећамо тог отрова и не желимо да нам се тако нешто поново деси. Памтимо такође и то како смо некада били прихваћени; сећамо се како су мама и тата били добри према нама и како смо тада складно живели. Ми и даље желимо такву хармонију, али не знамо како да је остваримо. А пошто се налазимо унутар сопствене перцепције, за све оно што се дешава око нас сматрамо да се дешава због нас. Ми верујемо да се мама и тата свађају због нас, чак и када то нема везе са нама.
Мало по мало, ми губимо своју невиност; почињемо да осећамо одбојност и више нисмо у стању да праштамо. Временом такви догађаји и односи у нама стварају осећај да није безбедно бити онакав какав јеси. Наравно, ова реакција различита је код сваког људског бића, зависно од интелигенције и образовања. Она зависи од многих других ствари. Ако имате среће, ваша дресура можда неће бити изузетно строга. Али, ако немате среће, дресура може бити тако крута а ране толико дубоке, да се можете плашити чак и да проговорите. Резултат тога је: „Ох, ја сам стидљив.“ Стидљивост представља страх од изражавања своје праве природе. Ви можда верујете да умете да играте или певате, али то је само потискивање нормалног људског нагона за изражавањем љубави.





Људи дресирају друге људе помоћу страха, а тај страх са сваким искуством и неправдом постаје све јачи. Осећај неправде је нож који отвара рану у нашем емоционалном телу. Емоционални отров се ствара на основу нашег реаговања на оно што смо доживели као неправду. Неке ране ће се зацелити, а друге ће се све више и више инфицирати отровом. Када у себи носимо велику количину емоционалног отрова, осећамо потребу да га се ослободимо, и зато увежбавамо избацивање отрова тако што га шаљемо неком другом. На који то начин чинимо? Скрећући и усмеравајући његову или њену пажњу.
Узмимо пример једног обичног брачног пара. Ко зна зашто, жена је бесна. Она носи у себи велику количину емоционалног отрова који потиче од њеног мужа. Муж није код куће, али она памти неправду и отров у њој расте. Када се муж врати кући, прво што она жели да учини јесте да скрене његову пажњу, јер када једном то учини, сав отров прелази на мужа и она осећа олакшање. Чим му каже како се лоше осећа, како је он глуп или неправедан, њен отров прелази на њега.
Она прича све више, док коначно не привуче његову пажњу. Муж на крају одреагује и наљути се, и она се осећа боље. Али, сада је отров прешао на њега, и он мора да се освети. Он мора да скрене њену пажњу и ослободи се тог отрова, али није у питању само њен отров – то је сад њен отров, плус његов отров. Ако погледате тај однос, видећете да они једно другоме позлеђују ране и играју пинг-понг са емоционалним отровом. Тај отров се све више и више нагомилава, све док једнога дана не експлодира. Људи се често односе једно према другом на овај начин.
Скретањем пажње енергија се усмерава од једне особе ка другој. Пажња је веома важна у људској свести. Сви људи на свету непрестано се труде да привуку пажњу других људи. Када привучемо нечију пажњу, стварамо путеве комуникације. Тако се преносе Сан и моћ, али такође и емоционални отров.
Најчешће преносимо свој отров на ону особу за коју сматрамо да нам је нанела неправду, али ако је та особа толико моћна да на њу не можемо пренети свој отров, шаљемо га било коме. Шаљемо га оним немоћним, који не могу да се одбране, и тако долази до злостављања и малтретирања. Моћни људи малтретирају оне чија моћ је мања од њихове, јер имају потребу да се ослободе свог емоционалног отрова. Ми имамо потребу да се ослободимо отрова и понекад не желимо само правду; желимо да се растеретимо, желимо мир. Због тога људи увек желе да стекну моћ, јер што смо моћнији, то нам је лакше да пренесемо свој отров на оне који не могу да се бране.
Наравно, ми говоримо о односима у паклу. Говоримо о менталном обољењу које влада на нашој планети. Никога не можемо кривити за ту болест: она није ни добра ни лоша, ни праведна ни неправедна; то је једноставно нормална патологија ове болести. Нико није крив због злостављања. Баш као што људи на оној замишљеној планети нису криви што имају болесну кожу, ни ви нисте криви што имате ране загађене емоционалним отровом. Када сте физички болесни или повређени, ви немате осећај кривице. Зашто бисте онда имали осећај кривице због тога што вам је емоционално тело болесно?
Важно је бити свестан да постоји проблем. Када смо свесни тога, имамо могућност да исцелимо своје емоционално тело, своју емоционалну свест, и прекинемо патњу. Ако нисмо свесни, не можемо ништа да учинимо. Једино што можемо јесте да патимо због међусобних људских односа, али не само због односа са другим људима, већ и због односа према себи, јер ми позлеђујемо и сопствене емоционалне ране, само да бисмо казнили себе.



У свом уму, ми стварамо један део себе који непрестано процењује. Тај Судија суди о свему ономе што чинимо, свему што не чинимо, свему што осећамо и не осећамо. Ми непрекидно судимо самима себи, а истовремено и свима другима, на основу својих уверења и свог осећаја за правду и неправду. Наравно, ми себе проглашавамо кривима и кажњавамо себе. Други део нашег ума који прима ту пресуду и треба да буде кажњен јесте Жртва. Тај део каже: „Јадан ја. Нисам довољно добар. Нисам довољно јак. Нисам довољно паметан. Зашто се уопште и трудим?“
Када сте били дете, нисте могли да бирате у шта ћете веровати или не. Судија и Жртва засновани су на свим тим лажним уверењима која нисмо сами изабрали. Када су те информације биле убачене у ваш ум, били сте невини. Веровали сте у све. Систем веровања је убачен у вас као програм унутрашњег Сна. Толтеци овај програм зову Паразит. Људски ум је болестан, јер у себи носи Паразита који му краде животну енергију и радост. Паразит представља сва она уверења која у нама изазивају патњу. Та уверења су толико јака да чак и годинама након што стекнете нова знања и трудите се да сами доносите одлуке, још увек могу да контролишу ваш живот.
Понекад се у вама пробуди мало дете – ваше истинско биће које је и даље у узрасту од две-три године. Тада живите у садашњости и забављате се, али вам нешто смета; нешто вам говори да нисте заслужили да толико уживате. Неки унутрашњи глас вам каже да је срећа исувише добра да би била истинита; да није добро бити сувише срећан. Сав тај осећај кривице, несигурност и емоционални отров у вашем емоционалном телу враћају вас у свет драме.
Паразит се шири попут заразе са наших баба и деда на наше родитеље и на нас, а затим га ми преносимо својој деци. Ми нашој деци усађујемо исти тај програм, на исти начин као што дресирамо пса. Људи су дресиране животиње, а та дресура нас води у паклени сан у којем живимо у страху. Паразит се храни емоцијама које потичу од страха. Пре него што је у наш живот ушао Паразит уживали смо у животу, играли се и били срећни као деца. Али након што је сав тај отпад усађен у наш ум, више нисмо срећни. Потреба да будемо „у праву“ последица је тога што штитимо лик који смо пројектовали у спољашњи свет. Ми морамо да наметнемо свој начин размишљања, не само другим људима, већ и себи.
Када постанемо свесни, можемо лако разумети због чега не функционишу наши међусобни односи – са нашим родитељима, нашом децом, пријатељима, партнерима, па чак ни са самим собом. Зашто не функционише наш однос према себи? Зато што смо сви рањени и сви у себи носимо емоционални отров са којим не можемо да се изборимо. Пуни смо отрова јер смо расли са представом савршенства која није истинита, која не постоји, а по нашем мишљењу, то није фер.
Објаснили смо како стварамо савршен лик да бисмо задовољили друге људе, иако они стварају сопствени сан, који нема никакве везе са нама. Трудимо се да задовољимо маму и тату, трудимо се да задовољимо учитеље, свештенике, религију и Бога. Али, чињеница је да са свог становишта никада нећемо бити савршени. Та савршена представа говори нам какви би требало да будемо да бисмо себе сматрали добрим и да бисмо могли да прихватимо себе. Али, знате шта? То је највећа лаж у коју смо убедили себе, јер ми никада нећемо бити савршени. А нема начина да себи опростимо то што нисмо савршени.
Савршени лик мења наш сан. Ми учимо да одбацујемо себе и поричемо сопствену природу. Према сопственом убеђењу, никада нисмо довољно добри, довољно паметни, довољно чисти, довољно здрави. Увек постоји нешто што Судија не може да опрости ни да заборави. Због тога одбацујемо своју људскост; зато никада не заслужујемо да будемо срећни; зато тражимо некога ко ће нас потцењивати и кажњавати. Због те завршне представе, ми себе непрестано малтретирамо.
Када одбацујемо себе и судимо сами себи, када се проглашавамо кривим и кажњавамо, чини нам се да љубав не постоји. Чини нам се да у овом свету постоје само казне, само патња, само осуда. У паклу постоје односи у којима је злостављање веома изражено, и односи у којима тог злостављања готово и нема.
Пошто више нисте дете, а и даље трпите однос у којем вас нека особа злоставља то је зато што ви то прихватате, зато јер сматрате да то заслужујете. Код вас постоји граница злостављања коју можете прихватити, али нико вас на свету не може злостављати више него што ви злостављате себе. Граница овог самозлостављања управо је она граница коју ћете толерисати код других људи. Ако вас неко малтретира више него што ви малтретирате себе, ви одлазите и напуштате ту особу. Али, ако вас неко малтретира мало мање него што ви злостављате сами себе, можда ћете остати дуже. Још увек ћете трпети то малтретирање.
У уобичајеним односима у паклу, увек се ради о одмазди због неправде: увек је реч о освети. Ти ме злостављаш на начин који ми је потребан, и ја тебе злостављам на начин који је теби потребан. Ми имамо равнотежу; наш однос функционише. Наравно, одређена врста енергије привлачи исту врсту енергије, исте вибрације. Ако вам неко приђе и каже: „Ох, он ме страшно малтретира“, а ви питате: „Па добро, зашто си и даље са њим?“, та особа неће бити у стању чак ни да вам одговори. Истина је да је њој или њему то малтретирање потребно, јер на тај начин кажњава себе.
Живот вам увек даје управо оно што вам је потребно. У паклу влада савршена правда. Никога не треба кривити за то. Можемо чак рећи да је наша патња дар. Ако отворите очи и погледате око себе, видећете да је то управо оно што вам је потребно да искорените свој отров, да залечите своје ране, да прихватите себе и побегнете из пакла.

[energeticar]

Dragi prijatelju Rampaol
HVALA TI za ovaj prilog i
molim te nastavi sa pisanjem
bice korisno svima koji zele
da napreduju i da svoj zivot
ucine radosnijim i da budu
zadovoljni sto mogu da vide
ljude duhovnim ocima

[Rampaol]

3

Човек који није
веровао у љубав

Желим да испричам једну стару причу о човеку који није веровао у љубав. Био је то сасвим обичан човек, попут мене и вас, али је имао посебан начин размишљања: он је сматрао да љубав не постоји. Наравно, годинама је покушавао да пронађе љубав и посматрао људе око себе. Велики део живота је провео тражећи љубав, да би на крају открио да љубав не постоји.
Где год је ишао, тај човек је говорио људима да љубав није ништа друго до измишљотина песника, измишљотина уз помоћ које религија манипулише слабим људским умом, преузима контролу над људима и наводи их да верују. Објашњавао је да љубав не постоји и да зато ниједан човек не може да је пронађе, колико год за њом трагао.
Тај човек је био веома интелигентан, и све што је причао звучало је врло убедљиво. Прочитао је много књига, завршио најбоље факултете и постао познати научник. Држао је говоре на многим јавним местима, пред најразноврснијом публиком, а његова логика звучала је изузетно уверљиво. Говорио је да је љубав само нека врста дроге; она вас потпуно обузима и ствара снажну потребу за тим да је и даље узимате. Постајете сасвим зависни од љубави, али шта се дешава кад не примите своју дневну дозу? Баш као и код дроге, потребна вам је свакодневна доза љубави.
Он је сматрао да скоро сви односи између љубавника подсећају на односе између наркомана и онога ко набавља дрогу. Онај чија је потреба већа има улогу зависника; онај чија је потреба мања, улогу дилера. Онај чија је потреба за љубављу мања, контролише читав однос. Та динамика се веома јасно види, јер у сваком односу најчешће постоји једна особа која воли више и особа која не воли, већ само искориштава туђу љубав. Можете видети како они манипулишу једно другим, и посматрати њихово понашање које у потпуности подсећа на однос дилера и наркомана.
Зависник, онај чија је потреба већа, живи у сталном страху да неће добити наредну дозу дроге, или љубави. Зависник мисли: „Шта да радим ако ме остави?“ Тај страх чини наркомана веома посесивним. „То је моје!“ Зависник постаје љубоморан и захтеван, због страха да неће добити следећу дозу дроге. Дилер може да контролише зависника на тај начин што ће му пружати веће дозе, мање дозе, или му уопште неће давати дрогу. Онај чија је потреба већа је потпуно безпомоћан, и учиниће све што је у његовој моћи да не буде остављен.
Тај човек је стално објашњавао људима због чега љубав не постоји. „Оно што ми зовемо 'љубав', није ништа друго до однос који је у потпуности заснован на страху и контроли. Где је ту поштовање? Где је љубав коју љубавници тврде да осећају? Ту нема љубави. Млади парови, у присуству божјег представника, у присуству своје породице и пријатеља, дају једно другом велика обећања: да ће заувек живети заједно, да ће увек волети и поштовати једно друго, да ће остати заједно и у добру и у злу. Заклињу се да ће се међусобно волети и уважавати и дају разна друга обећања. Најневероватније од свега је што они у то заиста верују. Али, након што је брак склопљен – недељу дана, месец дана, неколико месеци касније – видите да та обећања остају неиспуњена.“
„Оно што се дешава је рат за освајање контроле, превласти и способности манипулације. Ко ће бити дилер, а ко зависник? Неколико месеци касније, поштовање на које су се једно другоме заклели нестаје. Постоји само одбојност, емоционални отров, међусобно повређивање које мало по мало расте, све док и они сами не постану свесни да је љубав престала. Они остају заједно из страха од самоће, из страха од не само туђих, већ и од сопствених осуда и мишљења. Али, где је ту љубав?“
Тај човек је тврдио да је упознао многе старе људе, парове који су проживели заједно по тридесет, четрдесет или педесет година, и који су се поносили тиме што су заједно провели толико времена. Али, када су говорили о свом међусобном односу, заправо су говорили: „Ми смо преживели брак.“ То значи да се једно од њих предало другоме; у извесном тренутку, једна особа се предала и пристала да трпи патњу. Онај чија је воља јача а потреба мања, побеђује у том рату, али где је ту онај пламен који су називали љубављу? Они поступају једно према другом као према својини: „Она је моја.“ „Он је мој.“
Човек је наводио све више разлога због којих је веровао да љубав не постоји, и говорио је другима: „Ја сам кроз све то већ прошао. Више не желим да дозволим било коме да манипулише мојим умом и контролише мој живот у име љубави.“ Његови аргументи су били веома логични, и својим речима успео је да убеди многе људе да љубав не постоји.
Једнога дана тај човек се шетао парком, и на клупи је угледао предивну жену како плаче. Када је то видео, заинтересовао се. Сео је крај ње и упитао је да ли може да јој помогне. Можете мислити колико се изненадио када му је она рекла да плаче зато што љубав не постоји. Он рече себи: „Ово је невероватно – жена која верује да љубав не постоји!“ Наравно, пожелео је да сазна нешто више о њој.
„Због чега мислите да љубав не постоји?“, питао је.
„Па, то је дуга прича“ одговори она. „Удала сам се док сам била још веома млада, заљубљена и пуна илузија и наде да ћу делити свој живот са тим човеком. Заклели смо се једно другоме на верност, оданост и поштовање, и засновали породицу. Али, ускоро се све променило. Ја сам била одана супруга која се бринула о кући и деци. Мој муж је наставио да развија своју каријеру, и успех му је био важнији од наше породице. Престао је да ме поштује, па сам и ја престала да поштујем њега. Почели смо да повређујемо једно друго, и у једном тренутку сам схватила да га више не волим, а да ни он мене више не воли.
Међутим деци је био потребан отац, и то је за мене био изговор да останем и учиним све што сам могла да га подржим. Сада су деца одрасла и отишла. Више немам никаквог разлога да останем са њим. Међу нама нема више нема поштовања ни топлине. Знам да би, чак и кад би нашла неког другог, све било исто, јер љубав не постоји. Нема смисла трагати за нечим што не постоји. И зато плачем.“
Пошто ју је одлично разумео, он је загрли и рече: „У праву си; љубав не постоји. Ми тражимо љубав, отварамо своје срце и тако постајемо рањиви, да бисмо на крају наишли само на себичност. То нас повређује чак и онда када не очекујемо да ћемо бити повређени. Без обзира на то колико веза имамо за собом; увек се понавља исто. Зашто бисмо уопште трагали за љубављу?“
Били су веома слични, и брзо су постали најбољи пријатељи. Њихов однос је био изванредан. Поштовали су се међусобно, и никад нису изневерили једно друго. Сваки њихов заједнички тренутак је био срећан. Међу њима није било ни љубоморе, ни међусобне контроле, ни посесивности. Слагали су се све боље и боље. Уживали су у сваком заједничком тренутку, јер су се сјајно проводили. Кад би се растали, недостајали су једно другом.
Једнога дана док, је био на путу, човеку паде на памет нешто необично. Помислио је: „Хмм, можда је оно што осећам према њој љубав. Али, она је потпуно различита од свега што сам осећао до сада. Она није онаква каквом је описују песници, нити онаква каквом је приказују свештеници, јер ја не осећам никакву одговорност према њој. Ја од ње не тражим ништа; не осећам потребу да брине о мени; не кривим је за своје неуспехе нити је оптерећујем својим проблемима. Поштујем њено мишљење и њена осећања. Она ме не спутава; нимало ми не смета. Не осећам љубомору кад је она с'неким другим; не осећам завист према њеном успеху. Можда љубав ипак постоји, али она није каквом је људи сматрају.“
Једва је чекао да се врати кући и да разговара с'њом, да јој исприча о чему је размишљао. Чим је почео да говори, она је рекла: „Тачно знам о чему причаш. И ја сам већ одавно дошла на исту идеју, али нисам то хтела да ти кажем, јер знам да не верујеш у љубав. Можда љубав стварно постоји, али она није онаквом каквом смо је ми замишљали.“ Одлучили су да постану љубавници и почну да живе заједно, и за дивно чудо, ништа се није променило. Још увек су се међусобно поштовали, подржавали једно друго, и њихова љубав била је све јача. Срца су им била пуна љубави чак и због најмањих ситница, једноставно зато што су били толико срећни.
Мушкарчево срце било је толико пуно љубави да му се једне ноћи догодило чудо. Гледао је у звезде, а његова љубав била је толико снажна да се најлепша звезда спустила с'неба и нашла се у његовим рукама. Затим се догодило још једно чудо, и његова душа се стопила с'том звездом. Био је невероватно срећан, и једва је чекао да оде до жене и да јој поклони звезду као доказ своје љубави. Чим јој је спустио звезду у руке, она осети сумњу. Њихова љубав је била огромна, али у том тренутку, звезда јој испаде из руке и разби се на милион комадића.
Сада један стари човек лута светом и куне се да љубав не постоји. А једна лепа стара жена чека га код куће, ронећи сузе због оног што је некада имала у својим рукама, али је то, у само једном тренутку сумње, испустила. То је прича о човеку који није веровао у љубав.
Ко је погрешио? Можете ли да погодите шта се догодило? Погрешио је мушкарац, зато што је помислио да жени може да да своју срећу. Звезда је била његова срећа, и он ју је предао њој у руке. Срећа никада не постоји изван нас. Он је био срећан због љубави која је постојала у његовом срцу; она је била срећна због љубави коју је носила у свом. Али чим ју је он учинио одговорном за своју срећу, она је разбила звезду, јер није могла да буде одговорна за његову срећу.
Колико год да га је та жена волела она никада не би могла да га усрећи, јер није знала шта је у његовој глави. Никада не би могла да зна шта он очекује, јер она не може знати његове снове.
Ако своју срећу предате неком у руке, пре или касније, та особа ће је разбити. Ако своју срећу дате неком другом, он или она вам је увек могу одузети. Срећа може потицати само од вас и бити резултат ваше љубави, и ви сами сте одговорни за своју срећу. Никада не смемо другоме препустити одговорност за своју срећу, али када дођемо у цркву ми размењујемо прстење. Предајемо своју звезду у руке другоме и очекујемо да ће та особа усрећити нас, а ми њу. Без обзира колико волите некога, никада не можете постати оно што та особа очекује од вас.
Ово је грешка коју већина нас прави од самог почетка. Своју срећу заснивамо на другој особи, а то не може да функционише. Обећавамо оно што не можемо да испунимо, и зато смо осуђени на неуспех.

[Rampaol]

4

Пут љубави, пут страха

Читав ваш живот је само сан. Ви живите у фантазији у којој је све оно што знате о себи истина само за вас. Ваша истина не важи ни за кога другог, а то подразумева чак и вашу сопствену децу и родитеље. Само размислите о томе шта ви мислите о себи, а шта о вама мисли ваша мајка. Она може рећи да вас врло добро познаје, али она нема појма ко сте заправо ви. Ви можда верујете да јако добро познајете своју мајку, али ни ви немате појма ко је стварно она. Она у себи има бројне фантазије које никада никоме није открила. Ви немате појма шта је у њеној глави.
Ако покушате да се присетите себе из времена када сте имали једанаест или дванаест година, тешко ћете се сетити више од пет процената сопственог живота. Наравно, увек памтите најважније ствари, као на пример своје име, јер их стално понављате. Али понекад можете заборавити чак имена ваше деце или пријатеља. То је зато што се ваш живот састоји од снова – многих ситних снова који се стално мењају. Снови се лако распрше, и зато их тако лако заборављамо.
Свако људско биће има свој лични сан о животу, а тај сан се у потпуности разликује од било чијег туђег сна. Ми своје снове сањамо у складу са сопственим веровањима, и мењамо их према својим проценама и у складу са разним злостављањима која доживљавамо. Због тога двоје људи никада не могу имати исти сан. Када смо са неким у вези, можемо се претварати да смо исти, да исто мислимо, да исто осећамо, да исто сањамо, али то се никада не може догодити. Свако сања на свој начин. Због тога морамо прихватити разлике које постоје између два сневача; морамо поштовати туђи сан.
Можемо имати хиљаде контаката истовремено, али сваки од тих контаката или односа ствар је само две особе и никако више од две. Ја остварујем везу са сваким од својих пријатеља, и тај однос се тиче само нас двоје.
Такође градим везу са сваким од своје деце, и сваки тај однос потпуно је различит од других. У складу са начином на који двоје људи сања, они стварају онај део сна који називамо односом. Сваки однос који имамо – са мамом, татом, браћом, сестрама, пријатељима – јединствен је, јер ми заједнички сањамо један сан. Сваки однос постаје део живота који заједнички сањају два сневача.
Баш као што се ваше тело састоји од ћелија, ваши снови се састоје од осећања. Постоје два главна извора тих осећања: један је страх, и сва осећања која потичу од страха; други је љубав, и све емоције повезане са љубављу. Ми доживљавамо оба осећања, али оно које преовлађује у свакодневном људском животу је страх. Можемо рећи да је нормалан однос у овом свету заснован на деведесет пет процената страха и пет процената љубави. Наравно, овај однос је код свакога различит, али чак и ако је то шездесет процената страха а четрдесет процената љубави, тај однос је и даље заснован на страху.
Да бисмо боље разумели ова осећања, описаћемо одређене особине љубави и страх које називам „путем љубави“ и „путем страха“. Ова два пута само су примери помоћу којих ћемо описати како се одвиј наш живот. Поделу смо направили да бисмо олакшали разумевање и на тај начин стекли извесну контролу над сопственим изборима, Изнећемо сада неке карактеристике љубави и страха.
У љубави нема обавеза. Страх је пун обавеза. Све што чинимо на путу страха, чинимо зато што морамо да чинимо, и очекујемо и од других људи да чине нешто зато што то морају. Ми имамо обавезу, и чим нешто морамо да урадимо, у нама се ствара отпор. Што је отпор већи, то више патимо. Пре или касније, покушавамо да побегнемо од својих обавеза. Са друге стране, код љубави нема тог отпора. Што год да чинимо, то је због тога што желимо да чинимо. То постаје задовољство; као кад играмо неку забавну игру.
У љубави нема никаквих очекивања. Страх је пун очекивања. Из страха радимо оно што сматрамо да морамо да урадимо, и очекујемо да и други раде исто. Због тога страх доноси бол, а љубав не. Ми очекујемо нешто, и када се то не догоди, осећамо бол – то није фер. Кривимо друге зато што нису испунили наша очекивања. Када волимо, не очекујемо ништа; све што чинимо, чинимо зато што то желимо, и без обзира да ли други људи то чине или не, то је због тога што тако желе, и у томе нема ничег личног. Када не очекујемо да се нешто деси, није нам важно и ако се ништа не деси. Не осећамо се повређеним, јер што год да се деси, све је у реду. Због тога нас готово ништа не повређује када смо заљубљени; ми не очекујемо да ће вољена особа нешто учинити, и немамо никаквих обавеза.
Љубав се заснива на поштовању. Страх не поштује ништа, чак ни самог себе. Ако вас жалим, значи да вас не поштујем. Ви нисте у стању да доносите сопствене одлуке. Ако ја морам да доносим одлуке уместо вас, то значи да вас не поштујем. Ако вас не поштујем, значи да покушавам да вас контролишем. Када говоримо својој деци шта треба да раде, то је најчешће због тога што их не поштујемо. Ми их жалимо, и покушавамо да учинимо за њих оно што би они требали да учине сами за себе. Када не поштујем себе, ја жалим себе, и осећам да нисам довољно добар да успем у овом свету. По чему ћете знати да не поштујете себе? По томе што кажете: „Јадан ја, нисам довољно јак, нисам довољно паметан, нисам довољно леп, не могу да успем.“ Самосажаљење је последица непоштовања.
Љубав је сурова; она нема сажаљења ни за кога, али има саосећања. Страх је пун сажаљења; он жали свакога. Жалите ме када ме не поштујете, када мислите да нисам довољно јак да бих могао да успем. Са друге стране, у љубави има поштовања. Ја вас волим; ја знам да ви можете успети. Знам да сте довољно јаки, довољно паметни, довољно добри да можете сами да направите сопствени избор. Ви можете успети. Ако паднете, пружићу вам руку, помоћи ћу вам да устанете. Могу да кажем: „Ти то можеш, хајде, само напред.“ То је саосећање, али то није исто што и сажаљење. Саосећање потиче од поштовања и љубави; сажаљење потиче од недостатка поштовања и од страха.
Љубав у потпуности прихвата одговорност. Страх бежи од одговорности, али то не значи да је нема. Покушај избегавања одговорности је једна од највећих грешака коју правимо, јер свако чин има своје последице. Све што мислимо, све што чинимо, има своје последице. Ако направимо неки избор, добићемо исход или последицу. У сваком случају, ми ћемо осетити последице свог понашања. Због тога је свако људско биће у потпуности одговорно за своје понашање, хтело оно то или не. Други људи могу покушавати да плате за ваше грешке, али ћете ви у сваком случају платити за њих, и то двоструко. Када други покушају да преузму одговорност за вас, то само ствара још већу драму.
Љубав је увек доброћудна. Страх је увек злоћудан. У страху смо пуни обавеза, пуни очекивања, немамо поштовања, избегавамо одговорност и осећамо сажаљење. Како можемо да се осећамо добро, када смо оптерећени толиким страхом? Непрестано се осећамо као жртве: бесни смо, тужни, љубоморни или остављени.
Бес није ништа друго него прикривени страх. Туга је прикривени страх. Љубомора је прикривени страх. Са свим тим осећањима која потичу од страха и стварају патњу, можемо се само претварати да смо добронамерни. Ми нисмо добронамерни, јер се не осећамо добро, нисмо срећни. Ако идете путем љубави, немате никаквих обавеза, немате никаквих очекивања. Не сажаљевате ни себе ни свог партнера. Све вам иде добро, и зато сте увек насмејани. Осећате се добро у својој кожи, и пошто сте срећни, ви сте добронамерни. Љубав је увек добронамерна, а та доброта вас чини широкогрудим и отвара сва врата. Љубав је великодушна. Страх је себичан: увек је реч само о мени. Себичност затвара сва врата.
Љубав је безусловна. Страх је оун услова. На путу страха ја ћу волети ако ми дозволиш да те контролишем, ако будеш добар према мени, ако се уклопиш у моју представу о теби. Ја сам створио слику о томе какав или каква ти требаш да будеш, и због тога што ти ниси и никада не можеш одговарати тој слици, ја те осуђујем и сматрам кривим, односно кривом. Често се стидим тебе, јер ниси онаква каква бих ја желео да будеш. Ако не одговараш слици коју сам створио, ти ме нервираш и ја те се стидим, немам нимало стрпљења за тебе. Само се правим да сам добар. На путу љубави, нема никаквих ако; нема никаквог условљавања. Волим те без икаквог разлога, без икаквог оправдања. Волим те баш такву каква јеси, и можеш да будеш онаква каква си. Ако ни се не свиђаш таква каква си, онда је боље да будем са неким ко је баш онакав какав ја желим да буде. Ми немамо права да мењамо друге, и нико нема права да мења нас. Можемо се променити само ако ми то желимо, зато што више не желимо да патимо.
Већина људи проведе читав свој живот на путу страха. Они улазе у неки однос зато што мисле да морају. У тај однос они уносе бројна очекивања у односу на свог партнера и себе. Сва драма и патња резултат су тога што ми примењујемо начине комуникације који су постојали још пре нашег рођења. Људи осуђују и злостављају једни друге, оговарају с'пријатељима, у кафићима. Тако чине да чланови породице омрзну једни друге. Они акумулирају емоционални отров и преносе га својој деци. „Погледај свог оца, гледај шта ми је он учинио. Немој бити као он. Сви мушкарци су такви; све жене су овакве.“ Ето шта чинимо онима које толико волимо – својој деци, пријатељима, вољеној особи.
На путу страха постоји толико много услова, очекивања и обавеза да морамо поставити многобројна правила да бисмо се заштитили од емоционалног бола али права истина је да не би требало да постоје никаква правила. Та правила утичу на квалитет комуникације међу људима, јер када осећамо страх, ми лажемо. Ако ви очекујете од мене да будем онакав какав ви желите да будем, онда ћу ја осећати обавезу да будем заиста такав. Али, истина је да је нисам такав. Када сам искрен и када сам онакав какав јесам, ви сте повређени и бесни. Зато ја почињем да вас лажем, јер се плашим вашег суда. Плашим се да ћете ме осудити, да ћете ме прогласити кривим и казнити. И сваки пут када помислите на то, ви ме увек изнова кажњавате за исту грешку.
На путу љубави има правде. Ако направите грешку, платићете ту грешку само једном, а ако заиста волите себе, ви ћете из тога нешто научити. На путу страха нема правде. Ту хиљаду пута плаћате за исту грешку. Терате свог партнера или пријатеља да хиљаду пута плаћа исту грешку. То ствара осећај неправде и отвара многе емоционалне ране. У таквом случају, наравно, осуђени сте на неуспех. Људи од свега праве драму, чак и од ситних и једноставних ствари. Ми те драме сматрамо нормалним односима у паклу, јер ту сви парови иду путем страха.

У сваком односу постоје две половине. Једна половина тог односа сте ви, а друга ваш син, ћерка, отац, мајка, ваш пријатељ, ваш партнер. Ви сте одговорни искључиво за своју половину; ви нисте одговорни за туђу половину. Без обзира колико ту особу сматрали блиском или колико је волели, нема начина да преузмете одговорност за оно што се налази у туђој глави. Никада не можете знати шта та особа осећа, у шта верује, какве све претпоставке прави. Ви ништа не знате о тој особи. То је жива истина, али шта ми радимо? Ми покушавамо да преузмемо одговорност за другу половину, и зато су односи у паклу засновани на страху, драми и борби за преузимање контроле.
Ако се налазимо у сукобу око тога ко ће преузети контролу, то је због тога што не постоји поштовање. Права истина је да ту нема ни љубави. То је себичност, а не љубав; то је само жеља за добијањем оне дозе која чини да се осећамо боље. Кад нема поштовања долази до сукоба око преузимања контроле, јер свака особа се осећа одговорном за ону другу. Ја морам да вас контролишем, јер вас не поштујем. Ја морам да будем одговоран за вас, јер ће оно што се дешава с'вама повредити мене, а ја то желим да избегнем. У том случају, ако вас сматрам неодговорним, стално ћу вас терати да постанете одговорни, али, „одговорни“ с'мог личног становишта. То не значи да сам ја у праву.
То је оно што се дешава на путу страха. Пошто вас не поштујем, понашам се према вама као да нисте довољно добри или интелигентни да сами увидите шта је за вас добро или лоше. Ја полазим од претпоставке да ви нисте довољно јаки да се изборите са одређеним проблемима и да сами бринете о себи. Ја морам да преузмем контролу и кажем: „Пусти да ја то урадим“, или „Немој то да радиш.“ Покушавам да потиснем вашу половину односа, и да контролишем целу ствар. Ако ја преузмем контролу над читавим односом, у чему је онда ваша улога? То не може да функционише.
Када имамо обе половине, можемо све да делимо, можемо да уживамо, можемо заједнички да створимо чаробан сан. Али, друга половина увек има сопствене снове, сопствену вољу коју никада не можемо контролисати, колико год се трудили. Тада имамо избор: можемо да изазовемо конфликт и уђемо у сукоб око преузимања контроле, или да постанемо партнери и тимски играчи. Партнери и тимски играчи играју заједно, али не један против другога.
Ако играш тенис, и то у пару, ви представљате тим, и никада не играте један против другога – никад. Чак и ако обоје играте различито, имате исти циљ: да се заједно забављате, да заједно играте, да се дружите. Ако имате партнера који жели да контролише вашу игру и који вам говори: „Не, немој да играш тако; играј овако. Не, не радиш то добро“, то неће бити нимало забавно. До краја, ви више нећете желети да играте са тим партнером. Уместо да будете тим, ваш партнер жели да контролише вашу игру. А ако се не понашате као тим, увек ћете улазити у конфликте. Ако свој однос, своју љубавну везу, посматрате као тим, све ће бити боље. У једној вези, као и у игри, не ради се о томе да ли ћете победити или изгубити. Ви играте зато што у томе уживате.
На путу љубави, увек више дајете него што узимате. Али, наравно, ви толико волите себе да нећете дозволити себичним људима да вас искориштавају. Ви не желите освету, али увек ћете бити јасни у комуникацији са другима. Можете рећи: „Не волим када ме искориштаваш, кад ме не поштујеш, када си нељубазан према мени. Не желим да ме ико злоставља ни вербално ни емоционално ни физички. Нећу стално да слушам како псујеш. То није зато што сам боља од тебе; већ зато што волим лепоту. Ја нисам себична, није ми потребно да крај себе стално имам жртву. То не значи да те не волим, али не могу да преузмем одговорност за твој сан. Ако си са мном у вези, то ће тешко пасти твом паразиту, јер ја уопште нећу реаговати на твој отров.“ То није себичност; то је љубав према себи. Себичност, контрола и страх уништиће готово сваки однос. Великодушност, слобода и љубав створиће најлепши однос: вечну љубав.

Савршен однос зависи од вас. Први корак је у томе да постанете свесни, да схватите да свако сања свој сопствени сан. Када једном постанете свесни тога, можете преузети одговорност за своју половину односа, а то сте ви. Ако знате да сте одговорни за само једну половину односа, лако можете контролисати своју половину. Није на нама да контролишемо другу половину. Ако поштујемо свог партнера, пријатеља, сина или мајку знаћемо да су они у потпуности одговорни за своју половину. Ако поштујемо ту другу половину, у нашој вези увек ће владати мир. Неће бити сукоба.
Затим, ако умете да разликујете љубав и страх, постаћете свесни тога на који начин другима саопштавате свој сан. Квалитет ваше комуникације у сваком тренутку зависи од вашег избора, од тога да ли ћете своје емоционално тело подесити на таласну дужину љубави, или страха. Ако схватите да сте кренули путем страха, захваљујући томе што сте свесни тога, моћи ћете да усмерите своју пажњу ка путу љубави. Када знате где се налазите, и када преусмерите сопствену пажњу, све око вас ће се променити.
Коначно, кад схватите да вас нико други не може учинити срећним и да је срећа последица љубави коју осећате у себи, овладаћете најзначајнијом вештином Толтека, а то је Моћ љубави.
Можемо да причамо о љубави и напишемо хиљаде књига о њој, али она је за сваког потпуно различита, јер је морамо доживети. Љубав није концепт; љубав је деловање. Љубав на делу може створити једино срећу. Страх на делу може створити само патњу.
Једини начин да стекнете моћ, јесте да практикујете љубав. За љубав вам није потребно ни објашњење ни оправдање; само треба да је спроводите у пракси. Праксом се постиже савршенство.

[Rampaol]

5

Савршен однос

Замислите како изгледа савршен однос. Увек сте савршено срећни, јер живите са женом или мушкарцем који је ваш савршен партнер. Како бисте описали свој живот са том особом?
Па, ваш однос са том особом био би управо онакав какав је ваш однос са псом. Пас је пас. Што год ви радили, он ће и даље бити пас. Не можете од њега направити мачку или коња. Он је то што јесте.
У односима са другим људима важно је да прихватите управо ту чињеницу. Ви не можете променити друге људе. Или их волите такве какви јесу, или их не волите. Прихватате их онакве какви јесу, или их не прихватате. Покушавати да их променимо, исто је што и правити од пса мачку, или од мачке коња. То је чињеница. Они су такви какви су; ви сте такође такви какви сте. Или умете да плешете, или не умете. Морате бити потпуно искрени према себи – рећи шта желите и размислити да ли желите да плешете, или не. Ово морате схватити, јер је веома важно. Када то будете истински разумели, бићете у стању да сагледате истину о другима, а не само оно што желите да видите.
Ако имате пса или мачку, помислите какав је ваш однос с'њима. Хајде да размотримо ваш однос према псу. Животиња уме да одржава савршен однос с'вама. Шта радите са псом кад он у нечему погреши? Псу није важно шта ћете ви учинити; он вас једноставно воли. Он ништа не очекује. Зар то није предивно? Али,шта је са вашом девојком, момком, вашим мужем или женом? Они имају огромна очекивања, која се непрестано мењају.
Пас сноси одговорност за свој део односа према вама. Једна половина односа је савршено нормална – псећа половина. Када се вратите кући, он лаје, маше репом, дахће, јер је срећан што вас види. Он одлично испуњава свој део односа, и ви знате да је то савршен пас. И ваш део односа је готово савршен. Ви преузимате своју одговорност; ви храните свог пса; ви се бринете о њему; играте се са својим псом. Ви безусловно волите свог пса; учинили бисте готово све за њега. Ви савршено извршавате свој део посла, баш као и пас.
Већина људи лако може замислити овакав однос са псом, али зашто не и са мушкарцем или женом? Познајете ли било коју жену или мушкарца који нису савршени? Пас је пас, и вама то не смета. Није вам потребно да преузмете одговорност за свог пса да би он могао да буде пас. Пас не покушава да вас учини бољим човеком, бољим господаром. Зашто онда не можемо дозволити жени да буде жена или мушкарцу да буде мушкарац, и волети ту особу управо такву каква је, не трудећи се да је променимо?
Можда ћете помислити: „Али, шта ако ја крај себе немам праву жену или правог мушкарца?“ То је веома важно питање. Наравно, морате одабрати праву жену или мушкарца. А ко је права жена, односно, прави мушкарац? Неко ко жели да иде истим путем као ви, неко ко се уклапа у ваша гледишта и вредности – у емотивном, физичком, економском и духовном смислу.
Како ћете знати да ли поред себе имате правог партнера? Замислите да сте мушкарац, и да вас жена одабере. Ако у том тренутку стотину жена тражи мушкарца, и свака као једну од могућности види вас, колико њих ће баш вас сматрати правим мушкарцем? Одговор је: ви то не знате. Због тога морате да истражујете и ризикујете. Али, ја вам могу рећи да је права жена за вас она коју волите баш такву каква је, жена коју немате потребу да мењате. То је права жена за вас. Ако нађете ту праву жену, и истовремено откријете да сте ви прави човек за њу, онда сте заиста срећни.
Ви ћете бити прави човек за њу, ако вас воли баш таквог какав сте, и не жели да вас мења. Она не жели да буде одговорна за вас; она верује да ћете бити баш оно што ви тврдите да јесте, онакви каквим ви себе сматрате. Она такође може да буде потпуно искрена према вама, и да буде онаква каква јесте. Она се неће претварати да је нешто што ће се касније показати као лажно. Особа која вас воли, воли вас баш онакве какви сте. Јер, ако неко жели да вас промени, то значи да ви нисте оно што та особа жели. Шта онда тражи са вама?
Знате да је лако волети пса, јер пас нема никакво мишљење о вама. Пас вас безусловно воли. То је важно. Ако вас партнер воли баш онаквог какви сте, та љубав је управо онаква каква је љубав пса. Са таквим партнером можете бити онакви какви сте; можете бити мушкарац или жена, баш као што пас са вама може бити пас.
Чим сретнете неку особу и једно другом кажете „здраво“, одмах почињете да размењујете информације. Она једва чека да свој сан подели са вама. Она се отвара према вама, чак и када није свесна да то чини. Није лако сагледати сваку особу онакву каква јесте. Не морате да лажете себе. Можете да видите шта је то што купујете, и знате да ли то желите или не желите. Али не можете кривити некога другог због тога што је пас, мачка или коњ. Ако хоћете пса, зашто купујете мачку? Ако хоћете мачку, зашто бисте купили пса, или пиле?
Знате ли ко је прави мушкарац или жена за вас? Онај са којим сте безкрајно срећни, онај ко је усклађен са вама управо таквим какви сте, и онај ко вас воли баш такве какви сте. Зашто бисте пристали на било шта друго? Зашто не бисте добили оно што желите? Зашто бисте терали некога да постане нешто што није? То не значи да ви ту особу не волите. То значи да можете да бирате и кажете да или не, јер ви такође волите и себе. Ви сами правите свој избор, и одговорни сте за њега. Али, ако ваш избор не функционише како треба, не треба да кривите себе. Једноставно направите други избор.
Ипак, замислимо да сте купили пса, а волите мачке. Желите да се ваш пас понаша као мачка, и покушавате да га промените јер он неће да каже „мјау“. Шта ће вам онда пас? Набавите мачку! То је једини начин да започнете сјајну везу. Пре свега, морате знати шта желите, када и како то желите. Морате тачно познавати потребе свог сопственог тела и ума и знати шта вам одговара.
На свету постоје милиони мушкараца и жена, а свако од њих је јединствена особа. Неки ће вам добро одговарати, а неки вам уопште неће одговарати. Можете да волите било кога; али, да бисте са том особом имали свакодневни однос, потребан вам је неко ко вам у сваком погледу одговара. Та особа не мора бити иста као ви; вас двоје треба да сте кључ и брава – спој који функционише.
Морате бити искрени према себи, као и према свима другима. Покажите какви сте, и немојте се претварати да сте другачији него што јесте. То је као да сте на тржишту: ви продајете себе, али, ви сте такође и купац. Да бисте нешто купили, морате видети квалитет онога што купујете. Али, да бисте продали, морате показати другима какви сте ви. Не ради се о томе да треба да будете бољи или гори од неког другог; ви треба да будете онакви какви јесте.
Ако видите оно што желите, зашто не бисте пробали и ризиковали? Али, ако оно што сте видели није оно што желите, ви знате да ћете морати да платите за то. Немојте ићи около и кукати: „Партнер ме злоставља“, кад је то већ јасно као дан. Немојте лагати себе. Немојте у људима тражити оно чега нема. У томе је ствар. Ако знате шта желите, открићете да је то баш као однос са псом, само много боље.
Погледајте добро шта је пред вама: немојте бити слепи и немојте се правити да видите оно чега нема. Немојте порицати то што видите само да бисте добили нешто што не одговара вашим потребама. Када купите нешто што вам не треба, то на крају заврши у ђубрету. Исто је и са везама. Наравно, понекад су потребне године да се стекне то болно искуство, али ипак је то добар почетак. Ако добро почнете, остатак ће бити лакши, јер сада можете бити оно што јесте.
Можда сте у своју везу већ уложили одређено време. Ако одаберете да и даље останете у тој вези, можете ипак почети испочетка, тако што ћете прихватити и волети свог партнера баш онаквог какав јесте. Али пре свега, морате се вратити корак у назад. Морате прихватити себе, и заволети себе баш такве какви сте. Само ако волите и прихватате себе можете бити онакви какви сте, и истински се тако понашати. Ви сте то што јесте, и то је то. Не морате се претварати да сте другачији. Када се претварате да сте онакви какви нисте, то никада не може успети.
Када једном прихватите себе баш таквог какви сте, следећи корак је да прихватите свог партнера. Ако одлучите да будете у вези са једном особом, не покушавајте да је промените у било ком смислу. Само волите свог пса или мачку, и допустите им да буду онакви какви су. Он или она имају право да буду то што јесу; имају право да буду слободни. Када спутавате слободу свог партнера, спутавате и своју сопствену, зато што тада морате да пазите шта партнер чини, односно не чини. А ако истински волите себе, никада се нећете одрећи своје личне слободе.
Можете ли да сагледате све могућности које такав однос пружа? Истражите те могућности. Будите оно што јесте. Пронађите особу која вам одговара. Преузмите тај ризик, али будите искрени. Ако то функционише, наставите даље. Ако не функционише, учините и себи и партнеру услугу: отиђите; пустите њега или њу да оде. Не будите себични. Дајте свом партнеру шансу да открије шта заиста жели и истовремено дајте и себи ту могућност. Ако ваш однос не функционише, онда је боље окренути се у другом правцу. Ако не можете да волите партнера онаквог какав је, неко други га може волети баш таквог. Не губите своје време, а немојте трошити ни партнерово. То је поштовање.
Ако сте ви дилер, а ваш партнер наркоман, и ако та веза није оно што желите, можда бисте били срећнији са неким другим. Али, ако одлучите да останете у таквој вези, учините најбоље што можете. Учините све што можете, зато што ћете у том случају ви бити награђени. Ако можете да волите партнера онаквог какав је, ако можете у потпуности да отворите срце са својим партнером, својом љубављу можете стићи до неба.
Ако већ имате мачку, а желите пса, шта можете да учините? Почните да вежбате од овог тренутка. Морате кренути ка новом почетку, покидати везе са прошлошћу и почети изнова. Не треба да се везујете за прошлост. Сви можемо да се променимо, и то на боље. На том новом почетку, опростићете све што се дешавало између вас и партнера. Учините то, јер то за вас има личну важност. Све то није било ништа друго до неспоразум. Ради се само о томе да је неко био повређен и хтео да се освети. То што се догодило у прошлости не треба да квари вашу могућност да створите савршен однос. Имајте храбрости да се у потпуности заложите, или да одете. Оканите се прошлости, и почните сваки следећи дан са све већом љубављу. То ће подстаћи пламен љубави и учинити да се у будућности још боље слажете.
Наравно, морате схватити шта значи имати добре и лоше тренутке. Ако је за вас лош тренутак онај у коме сте били емоционално или физички злостављани, нисам сигуран да таква веза треба да се настави. Ако је лош тренутак онај у коме једна особа остаје без посла, има неких проблема или доживи неку несрећу, онда је тај лош тренутак нешто сасвим друго. Ако лоши тренуци потичу од страха, ако потичу од недостатка поштовања, понижења или мржње, нисам сигуран колико таквих лоших тренутака једна веза може да поднесе.
У односу са псом, можете имати лош тренутак. Из било ког разлога, такве ствари се дешавају – несрећа, лош дан на послу, или било шта друго. Кад дођете кући, ваш пас лаје, маше репом и тражи пажњу. Ви немате воље да се играте са псом, али он је ту. Пас неће бити повређен због тога што ви не желите да се играте, јер он то не схвата лично. Након што се обрадује вашем доласку и схвати да не желите да се играте, пас ће отићи да се игра сам. Пас неће стајати крај вас и тражити од вас да будете весели.
Понекад ћете осетити већу подршку од пса него од партнера, који жели да будете весели. Ако ви нисте у стању да будете весели, и само желите да ћутите, то није ништа лично. То нема никакве везе са вашим партнером. Можда имате неки проблем и само желите да се одморите. Али, ваше ћутање може да наведе вашег партнера на бројне претпоставке: „Шта сам то урадио? Све је то због мене.“ То нема никакве везе са вашим партнером: то није ништа лично. Ако вас он пусти на миру, ви ћете се опустити, и поново ћете бити весели.
Због тога ваш однос мора да функционише као кључ у брави, јер ако једно од вас има лош тренутак или емотивну кризу. Морате дозволити једно другоме да будете то што јесте. Онда ће ваш однос бити сасвим другачији; то је другачији начин постојања, и све може да буде сјајно.
Стварање везе је уметност. Теже је управљати заједничким сном, него својим сопственим. Да бисте обоје били срећни, морате се постарати да ваша половина односа буде савршена. Ви сте одговорни за своју половину, а у тој вашој половини постоји одређена количина отпада. Ваш отпад је само ваш отпад. Особа која треба да се бави вашим отпадом сте ви, а не ваш партнер. Ако ваш партнер покуша да расчисти ваш отпад, завршиће разбијеног носа. Морамо научити да не гурамо нос тамо где не треба.
Исто важи и за ону половину односа која припада вашем партнеру. И ваш партнер има одређену количину отпада. Знајући да ваш партнер има свој отпад, морате њему, односно њој, омогућити да изађе на крај са сопственим отпадом. Морате га волети и прихватити са свим тим отпадом. Морате поштовати његов, односно њен, отпад. Ви нисте ушли у везу да бисте чистили отпад свог партнера; он то мора учинити сам.
Чак и када партнер тражи помоћ од вас, имате право да кажете не. То не значи да ви не волите или не прихватате свог партнера; то само значи да ви нисте у стању или не желите да играте ту игру. На пример, ако се ваш партнер наљути, можете рећи: „Имаш право да будеш љут, али ја не морам да будем љута ако си ти љут. Ја нисам ништа учинила да изазовем твој бес.“ Ви уопште не морате да прихватите бес свог партнера, али му можете дозволити да буде бесан. Нема никакве потребе да се свађате; само му дозволите да он буде онакав какав јесте, и омогућите му да се опорави без вашег утицаја. Такође се можете договорити да ни он не учествује у вашем опорављању.
Рецимо да сте ви мушкарац и да сте срећни, али из било ког разлога, ваша партнерка није срећна. Она има неких личних проблема; она се бави својим отпадом, и несрећна је. Пошто је волите, ви ћете је подржати, али то не значи да ћете и ви бити несрећни зато што је она несрећна. То уопште није подршка. Ако је она несрећна, а и ви због тога постанете несрећни, обоје ћете потонути. Ако сте ви срећни, ваша срећа може помоћи њој да поврати своју срећу.
На исти начин, ако сте ви тужни а она срећна, њена срећа представља подршку за вас. Због себе, ви треба да јој дозволите да буде срећна; немојте ни покушавати да јој ускратите срећу. Што год вам се деси на послу, немојте доћи кући и бацити свој отров на њу. Будите мирни и ставите јој до знања да то није ништа лично, да се ви само бавите собом. Можете рећи: „Буди срећна, радуј се, а ја ћу ти се придружити када и ја будем могао да уживам у твојој срећи. У овом тренутку ми је потребно да будем сам.“

Ако схватите концепт повређеног ума, разумећете због чега су љубавне везе тако компликоване. Емоционално тело је болесно. На њему се налазе ране пуне отрова. Ако нисмо свесни да смо болесни, или да су наш партнер или партнерка болесни, постајемо себични. Ране нас боле и ми морамо да их заштитимо чак и од оних које волимо. Али, можемо стећи свест о томе, можемо склопити другачије споразуме. Када смо свесни да наш партнер има емоционалне ране, а ми га волимо, свакако нећемо желети да позлеђујемо његове ране. Нећемо желети да га терамо да лечи своје ране, и нећемо желети да он нас тера да лечимо своје ране.
Преузмите ризик и одговорност и склопите нови споразум са својим партнером – не онакав какав сте пронашли у некој књизи, већ онај који је делотворан за вас. Ако тај споразум не функционише, промените га и склопите нови. Уз помоћ маште истражујте нове могућности, и стварајте нове споразуме засноване на љубави и поштовању. Комуникација заснована на љубави и поштовању представља кључ трајања љубави и гаранцију да у вашој вези никада неће завладати досада. Треба само да нађете начин да изразите своје потребе. Треба да верујете и себи и свом партнеру.
Оно што ћете делити са својим партнером није отпад, већ љубав, поштовање, разумевање. Циљ је да обоје будете што срећнији, а то значи све више и више љубави. Ви сте савршен мушкарац или жена, а ваш партнер је савршено људско биће, баш као што је пас савршен пас. Ако се према свом партнеру односите са пуно љубави и поштовања, ко ће бити на добитку? Нико други него ви.
Излечите своју половину, и бићете срећни. Ако можете да излечите један део себе, онда ћете бити спремни за везу без страха и претераних потреба. Али, упамтите, можете излечити само себе. Ако у вези ви водите рачуна о својој половини, а ваш партнер о другој, видећете како ћете брзо напредовати. Љубав је оно што вас чини срећним, и ако се ставите у службу љубави, а исто учини и ваш партнер, замислите какве се све могућности отварају пред вама. Доћи ће дан када ће ваш однос са партнером бити лишен осећаја кривице, пребацивања, беса и патње. Тада ћете моћи у потпуности да отворите своје срце, само да бисте делили и пружали љубав.
Када одлучите да створите везу, треба да служите ономе кога волите и кога сте одабрали. Ту сте да служите својој љубави и вољеној особи, да служите једно другоме. У сваком пољупцу, сваком додиру, осетићете да сте ту да усрећите онога кога волите, не тражећи ништа за узврат. Ту је реч о заједништву, а не само о сексу. Али, и секс тада постаје савршен, и потпуно другачији. Секс постаје узајаман; секс се претвара у потпуно предавање, плес, уметност, врхунски израз лепоте.
Можете склопити споразум у којем ћете рећи: „Свиђаш ми се; ти си дивна особа и крај тебе се осећам сјајно. Ти донеси цвеће, ја ћу пустити музику. Плесаћемо, и узлетети до облака.“ То је дивно, божанствено, романтично. Више нема сукоба око успостављања контроле; ви служите једно другом. Али, то можете чинити само када је љубав коју гајите према себи изузетно јака.

[Rampaol]

6

Чаробна кухиња

Замислите да у свом дому имате чаробну кухињу. У тој чаробној кухињи можете у сваком тренутку добити било коју количину хране, из било ког дела света. Ви са том храном поступате веома великодушно и безусловно је делите другима, не тражећи од њих ништа за узврат. Дајете је свакоме ко дође код вас, из чистог задовољства, и ваша кућа је увек пуна људи који долазе да уживају у храни из ваше чаробне кухиње.
Једнога дана неко закуца на ваша врата носећи у рукама пицу. Ви отворите врата, а та особа вас погледа у очи и каже: „Видиш ову пицу? Даћу ти је ако ми допустиш да контролишем твој живот, ако будеш радио/радила све што тражим од тебе. Никада нећеш бити гладан/гладна, јер ћу ти ја сваки дан доносити пице. Само мораш бити добар/добра према мени.“
Можете ли да замислите своју реакцију? У својој кухињи можете имати исту ту пицу – па и бољу. Па ипак, та особа куца на ваша врата и нуди вам храну, под условом да урадите све што он или она траже од вас. Насмејаћете се и рећи: „Не, хвала! Не треба ми твоја храна; ја имам довољно хране. Можеш да дођеш код мене и једеш колико хоћеш, и то без икаквих услова. Немој мислити да ћу радити то што тражиш од мене. Нико не може да манипулише мноме помоћу хране.“
Сада замислите потпуно обрнуту ситуацију. Већ неколико недеља нисте окусили ни залогај хране. Изгладнели сте, а у џепу немате ни пребијене паре. Та иста особа долази на ваша врата са пицом и каже: „Види, имам храну. Добићеш је, ако будеш радио/радила оно што ти тражим.“ Ви осећате мирис хране и умирете од глади. Одлучујете да узмете храну и прихватате све оно што та особа тражи од вас. Када поједете пицу, та особа вам каже: „Ако хоћеш још, добићеш, али мораш да радиш оно што ја кажем.“
Данас сте добили храну, али сутра је можда нећете добити, и зато пристајете на све само да бисте је добили. Због те хране можете постати нечији роб, јер вам је она потребна, а ви је немате. Након неког времена, постајете сумњичави. Говорите себи: „Шта да радим ако сутра не добијем пицу? Не могу да живим без ње. Шта ако мој партнер одлучи да је да неком другом – моју пицу?
Сада замислите да уместо о храни говоримо о љубави. Ваше срце је пуно љубави. Ви сте пуни љубави не само према себи, већ према читавом свету. Имате је толико да вам није потребна било чија љубав. Ви своју љубав пружате безусловно; не тражите ни од кога да испуни ваше услове. Ви сте прави љубавни милионер, а неко вам куца на врата и каже: „Хеј, имам мало љубави за тебе. Можеш добити моју љубав, ако урадиш оно што тражим.“
У ситуацији када сте пуни љубави, каква ће бити ваша реакција? Насмејаћете се и рећи: „Хвала, али не треба ми твоја. Имам исто толико и још много више у свом срцу, и пружам је безусловно.“
Али, шта ће се десити у ситуацији када сте гладни љубави, ако је немате у свом срцу, и ако вам тада неко каже: „Хоћеш ли мало љубави? Можеш добити моју љубав ако урадиш оно што тражим од тебе.“ Ако сте гладни љубави, а осетите њен укус, учинићете све што је у вашој моћи да дођете до ње. Ваша жеља за љубављу ноже бити толико јака да ћете и душу продати за мало пажње.

Ваше срце је као чаробна кухиња. Ако отворите срце, имаћете сву љубав која вам је потребна. Нема никакве потребе да идете около и просите љубав: „Молим те, воли ме. Тако сам усамљен и нисам достојан љубави; треба ми неко да ме воли, да ми докаже да сам вредан љубави.“ Сви ми носимо љубав у себи, али је не видимо.
Видите ли колику драму људи праве када мисле да немају довољно љубави? Они су гладни љубави, и кад добију само залогај љубави од неког другог, код њих се ствара очајничка потреба. Они почињу опсесивно да жуде за том љубављу. Тада настаје страшна драма: „Шта ако ме остави?“ „Како ћу живети без њега/ње?“ Они не могу да живе без свог дилера, онога ко им обезбеђује свакодневну дозу дроге. А пошто су изгладнели, у замену за тај мали залогај љубави они дозвољавају другима да контролишу њихов живот. Допуштају другима да им говоре шта да раде или не раде, како да се облаче, како да се понашају, у шта да верују а у шта да не верују. „Волећу те ако се будеш понашао на одређени начин. Волећу те ако ме пустиш да контролишем твој живот. Волећу те само ако будеш добар према мени. Ако нећеш, ништа од тога.“
Проблем са људима је у томе што они не знају да у свом срцу имају чаробну кухињу. Сва патња настала је само зато што смо још давно затворили срца и више не осећамо љубав коју у њима носимо. У одређеном тренутку свог живота, почели смо да се плашимо љубави, јер смо поверовали да љубав није фер. Љубав боли. Покушали смо да будемо довољно добри за неког другог, и нисмо успели у томе. Већ смо имали две или три везе и неколико пута смо доживели да нам неко ломи срце. Волети поново, за нас представља исувише велики ризик.
Наравно, ми тако строго судимо себи да нисмо у стању да волимо сами себе. А када немамо довољно љубави за себе, како бисмо је могли имати за неког другог?
Када уђемо у једну везу постајемо себични, јер смо гладни љубави. Ја, па ја. Толико смо себични да желимо да и друга особа са којом смо у вези буде исто тако гладна као и ми. Желимо да будемо „некоме потребни“ само да бисмо оправдали своје постојање, да бисмо осетили да имамо разлога за живот. Ми верујемо да тражимо љубав, али ми само тражимо „некога коме смо потребни“, некога кога ћемо моћи да контролишемо.
У међуљудским односима најчешће долази до сукоба око преузимања контроле, јер смо издресирани тако да се надмећемо за контролу пажње. Оно што ми називамо љубављу – некоме сам потребан, некоме је стало до мене – није љубав; то је себичност. Како би то могло да функционише? Себичност не може да функционише, јер у њој нема љубави. У таквој вези, обе стране су гладне љубави. Током сексуалног односа они осете делић љубави и постају зависни од ње, јер толико жуде за њом. Али, одмах се јављају све могуће осуде. И страх. И кривица. И драма.
Тада почињемо да тражимо савете у вези са љубављу и сексом. Толико књига је написано о томе, а све би се оне могле назвати: „Како бити себичан у сексу.“ Намере су добре, али где је ту љубав? Те књиге нас уче љубави; љубав се не може научити. Све је већ у нама, у нашим генима, у нашој природи. Не треба да учимо ништа осим онога што смо сами измислили у овом свету илузије. Тражимо љубав изван себе, а љубав је свуда око нас. Љубав је свуда, али је ми не видимо. Наше емоционално тело не осећа вибрације љубави.
Плашимо се љубави, јер она није безбедна. Мучи нас страх од одбацивања. Морамо се претварати да смо нешто што нисмо; желимо да нас наш партнер прихвати, иако заправо ни ми сами себе не прихватамо. Проблем је у томе што ми одбацујемо себе јер сматрамо јер сматрамо да нисмо довољно добри, јер у то верујемо.
Самоодбацивање је највећи проблем. Никада нећете бити довољно добри у својим очима, јер је представа о савршенству потпуно погрешна. То је лажни концепт; он није нимало стваран. Али, ви верујете у њега. Будући да нисте савршени, ви одбацујете себе, а ниво самоодбацивања зависи од тога у коликој мери су одрасли успели да наруше ваш интегритет.
Након што прођете кроз дресуру, више се не ради о томе да треба да будете довољно добри за неког другог. Ви више нисте добри ни за себе, јер велики судија је увек ту, и подсећа вас да нисте савршени. Као што сам већ раније рекао, никада не можете опростити себи што нисте онакви какви бисте желели да будете, и у томе је прави проблем. Ако то можете да промените, онда можете да преузмете одговорност за своју половину односа. Друга половина није ваш проблем.
Ако кажете неком да га волите, а та особа одговори: „Па, ја тебе не волим“, да ли због тога треба да патите? То што вас неко други одбацује не значи да треба да одбаците себе. Ако вас једна особа не воли, неко други ће вас волети. Увек постоји неко други. А боље је бити са неким ко жели да буде са вама, него бити са неким ко мора да буде са вама.
Морате се сконцентрисати на најбољи однос који можете имати: однос према себи. Ту се не ради о себичности; ради се о љубави према себи. То није исто. Себични сте кад немате љубави према себи. Морате заволети себе, и та љубав ће се све више и више развијати. Тада, кад уђете у неку везу, нећете ући у њу због потребе за љубављу. То ће бити ваш избор. Можете одабрати некога ако то желите, и сагледати ту особу онакву каква заиста јесте. Ако вам љубав те особе није неопходна, ви не морате лагати себе.
Ви сте комплетни. Ваша љубав извире из вашег срца, и ви не трагате за љубављу зато што се плашите самоће. Кад гајите толико љубави према себи, можете бити сами и то вам не представља никакав проблем. Задовољни сте када сте сами, али вам је забавно и са другима.
Ако ми се свиђате и виђам се са вама, да ли је то зато што смо љубоморни, зато што ја желим да контролишем вас, или ви имате потребу да контролишете мене? Ако је наш однос такав, онда у њему нема уживања. Ако треба да ме критикујете и процењујете, ја ћу се осећати лоше а онда, хвала лепо. Ако треба да патим, можда је боље да будем сам. Да ли људи желе да буду заједно да би створили драму, да би поседовали једно друго, или да би били спасени? Да ли су због тога заједно? Наравно, свака од тих могућности стоји на располагању, зависно од нашег избора. Али, шта ми заиста тражимо?
Када смо деца – од пет, шест или седам година – тражимо друштво друге деце зато што желимо да се играмо, желимо да се забављамо. Не проводимо време са другим дететом зато што желимо да се свађамо или правимо драме. То се може догодити, али је кратког века. Ми се само играмо. Кад осетимо да нам је досадно, мењамо игру, мењамо правила, али непрестано истражујемо.
Ако уђете у један однос да бисте од њега правили драму, зато што желите да будете љубоморни, посесивни, зато што желите да контролишете живот свог партнера, ви не тражите забаву већ бол, а то ћете и добити. Ако уђете у везу из себичних позиција, очекујући да ће вас партнер учинити срећним, то се неће догодити. А то није кривица вашег партнера, већ ваша.
Када улазимо у било какав однос, то је зато што желимо да уживамо, делимо, забављамо се, и не желимо да нам буде досадно. Ако тражимо партнера, то је зато што желимо да се играмо, да будемо срећни и уживамо у ономе што јесмо. Не треба да тражимо партнера само зато да бисмо тој особи, за коју тврдимо да је волимо, пренели сав свој отпад, љубомору, бес и себичност. Како вам неко може рећи: „Ја те волим“, а након тога вас злостављати и малтретирати, понижавати и ускратити вам поштовање? Таква особа можда тврди да вас воли, али да ли је то заиста љубав? Када волимо, онима које волимо желимо све најбоље. Зашто бисмо преносили свој отпад својој деци? Зашто да злостављамо њих због тога што смо сами пуни страха и емоционалног отрова? Зашто да кривимо своје родитеље за свој сопствени отпад?
Људи уче да буду себични и затварају своја срца. Они су гладни љубави не знајући да је њихово срце чаробна кухиња. Ваше срце је чаробна кухиња. Отворите своје срце. Отворите своју чаробну кухињу, и немојте ходати около и просити мрвице љубави. Сва љубав која вам је потребна налази се у вашем срцу. Можете је пружити безрезервно; можете бити великодушни јер у свом срцу имате чаробну кухињу. Онда ће сви они изгладнели људи, који верују да им је срце затворено, увек желети да буду у вашој близини, због ваше љубави.
Себичност је последица сиромаштва срца, уверења да у себи немате обиље љубави. Постајемо себични онда када верујемо да сутра нећемо добити храну. Али, када знате да је ваше срце чаробна кухиња, увек можете бити великодушни, и безусловно пружати своју љубав.

[Rampaol]

7

Постаните господар сна

Сваки однос у вашем животу може бити исцељен, свака веза може функционисати изванредно, али у сваком случају, морате почети од себе. Морате имати довољно храбрости да се суочите са истином, да искрено поразговарате са собом, да будете потпуно искрени према себи. Можда и неморате бити искрени према целом свету, али морате бити искрени према себи. Можда не можете да контролишете све што се дешава око вас, али можете контролисати своје реакције. Те реакције усмеравају сан вашег живота, ваш лични сан. Ваше реакције вас могу учинити срећним или несрећним.
Ваше личне реакције су кључ вашег срећног живота. Ако сте у стању да научите како да контролишете сопствене реакције, онда можете променити своје навике, а самим тим и свој живот.
Ви сте одговорни за последице свега онога што чините, мислите, кажете и осећате. Можда вам је тешко да сагледате које су ваше реакције довеле до тих последица – која осећања, које мисли – али последице сигурно увиђате, јер их ви и сносите при том патите или уживате у њима. Свој лични сан контролишете тако што правите избор. Морате просудити да ли вам се последице ваших избора свиђају или не. Ако уживате у последицама, онда наставите да радите баш то што радите. Савршено. Али, ако вам се не свиђа све оно што се дешава у вашем животу, ако не уживате у свом сну, онда покушајте да откријете шта узрокује те последице које вам се не свиђају. На тај начин можете трансформисати свој сан.
Ваш живот је манифестација вашег личног сна. Ако сте у стању да трансформишете свој лични сан, можете постати господар сна. Господар сна може да претвори свој живот у ремек-дело. Али, постати господар сна велики је изазов, јер људи су робови својих снова. Начин на који сањамо свој сам је унапред одређен. Са свим тим веровањима која нам говоре да то није могуће, тешко је избећи Сан Страха. Да бисмо се пробудили из тог Сна, морате постати господар Сна.
Да би се ослободили старог Сна и створили нови сан у коме је све могуће, па чак и одбацивање самог Сна, Толтеци су развили Моћ трансформације, Толтеци деле људе на Сневаче и Ловце. Сневачи знају да је сан илузија, и они играју ту игру, иако знају да је илузија. Ловци, попут тигрова или јагуара, вребају сваку акцију или реакцију.
Морате вребати сопствене реакције; морате у сваком тренутку пазити на себе. Зато је потребно много времена и храбрости, јер лакше је схватати ствари лично и реаговати као и обично. Али, то нас води ка многим грешкама, проузрокује много бола и патње, јер ће ваше реакције створити нови емоционални отров и само погоршати драму.
Кад будете у стању да контролишете сопствене реакције, моћи ћете да видите, то јест, да опажате ствари онакве какве заиста јесу. Ум нормално опажа ствари онакве какве јесу, али захваљујући дресури и свим дубоко усађеним веровањима, ми погрешно тумачимо све оно што опажамо и чујемо, а пре свега, оно што видимо.
Постоји велика разлика између опажања какво постоји у Сну, и опажања без тумачења и процењивања, опажања ствари онаквих какве јесу. Та разлика је у начину на који ваше емоционално тело реагује на оно што опажате. На пример, ако идете улицом и неко ко вас не познаје, добаци: „Баш си глуп!“ и оде даље, ви ту реакцију можете тумачити на различите начине. Можете прихватити мишљење те особе и помислити; „Да, сигурно сам глуп.“ Можете се разбеснети, или осетити пониженим, или га једноставно игнорисати.
Права истина је да се та особа заправо бави сопственим емоционалним отровом, и да вам је то рекао једноставно зато што сте му се нашли на путу. То нема никакве везе са вама. У томе нема ничег личног. Ако увидите ту истину, и сагледате то на прави начин, нећете реаговати.
Можете рећи: „Погледај колико ова особа пати“, али то нећете схватити лично. То је само један пример, али се односи на готово све што се дешава у било ком тренутку. Ми имамо свој мали его који све схвата лично, и који нас наводи на бурне реакције. Не видимо шта се заиста дешава, јер реагујемо тренутно и тако тај догађај постаје део нашег сна.
Ваша реакција потиче од уверења која су усађена дубоко у вас. Начин вашег реаговања поновљен је хиљадама пута, и он је за вас постао рутински. Условљени сте да се понашате на одређени начин. И управо у томе је изазов: да измените ваше уобичајене реакције, да промените своје навике, да преузмете ризик и направите нови избор, Ако вам се последице не свиђају, мењајте их опет изнова, све док коначно не добијете жељене резултате.

Већ сам рекао да нисмо сами одабрали да у себи носимо Паразита, а то су Судија, Жртва и Систем Веровања. Ако знамо да при том нисмо имали избора, а свесни смо да то није ништа друго него сан, можемо повратити нешто веома важно, нешто што смо изгубили – оно што религије називају „слободном вољом“. Религије кажу да је Бог људима, кад их је створио, дао слободу воље. То је истина, али Сан нам је одузео ту слободу, јер Сан контролише вољу већине људи.
Неки људи кажу: „Ја желим да се променим, заиста желим да се променим. Нема разлога да будем овако сиромашан. Ја сам интелигентан. Заслужујем бољи живот, заслужујем много више новца.“ Они то знају, јер то им говори њихов ум. Али, шта они раде? Укључују телевизор и проводе сате и сате гледајући га. Колика је снага њихове воље?
Када једном постанемо свесни, имаћемо могућност избора. Ако бисмо водили рачуна о томе да у сваком тренутку будемо свесни, могли бисмо да променимо своје навике, своје реакције и читав свој живот. Кад постанемо свесни, повратићемо слободу воље. Кад повратимо слободу воље, у сваком тренутку можемо одабрати д се сетимо ко смо. Затим, чак ако то опет заборавимо, можемо то поново да одаберемо, ако имамо свест. Али, ако немамо свести, немамо ни избора.
Постати свестан значи преузети одговорност за сопствени живот. Ви нисте одговорни за оно што се дешава у свету. Ви сте одговорни за себе. Ви нисте направили свет оваквим какав је; он је такав био и пре него што сте се ви родили. Ви нисте дошли на свет са великом мисијом да га спасете, да промените друштво, али ипак имате једну велику и важну мисију. Истинска мисија вашег живота је да себе учините срећним, а да бисте били срећни, морате најпре сагледати своја веровања, начин на који процењујете себе, и начин на који себе злостављате.
Будите савршено искрени када је у питању ваша срећа. Немојте створити лажни осећај среће тако што ћете говорити људима: „Погледајте, ја сам успео у животу, имам све што желим, ја сам срећан“, кад заправо не волите себе.
Све могућности су пред нама, али најпре морамо имати довољно храбрости да отворимо очи и сагледамо истину и стварност. Људи су слепи само због тога што не желе да виде. Погледајмо један пример.
Једна млада жена упознала неког мушкарца и одмах према њему осети снажну симпатију. Њени хормони се буде, и она га пожели. Све њене пријатељице виде какав је тај младић. Он је наркоман, не ради ништа, и има све оне особине које женама стварају проблеме и патњу. Али, кад га посматра, шта она види? Она види да је он висок, згодан, снажан, шармантан. Она ствара у себи слику тог мушкарца и покушава да порекне све оно што не жели да види. Она лаже саму себе. Она заиста жели да верује да ће њихова веза успети. Њене пријатељице кажу: „Али, он је наркоман, он је пијаница, он нема посао.“ Она каже: „Да, али моја љубав ће га променити.“
Наравно, тај момак се не свиђа ни њеној мајци, ни оцу. Њени родитељи брину, јер виде шта се дешава. Они јој кажу: „То није момак за тебе.“ Девојка одговара: „Немојте ми говорити шта да радим.“ Она се супротставља мајци и оцу следећи своје хормоне, и лаже себе покушавајући да оправда свој избор. „То је мој живот, ја имам право да радим шта хоћу.“
Након неколико месеци, њена веза је враћа у стварност. Истина излази на видело, и она криви младића за све оно што раније није желела да види. У тој вези нема поштовања, он је малтретира, али њој је сада најважнији њен понос. Како да се врати кући и призна да су мама и тата били у праву? Тиме ће им само пружити сатисфакцију. Колико ће времена бити потребно овој жени да схвати истину? Колико она воли себе? Која је граница њеног самозлостављања?
Сва та патња резултат је тога што не желимо да видимо оно што нам јасно стоји пред очима. Чак и кад сретнемо некога ко се претвара да је бољи него што и јесте, чак ни испод своје маске, он не може сакрити недостатак љубави и поштовања. Али, ми то не желимо да видимо и чујемо. Зато је један древни пророк рекао: „Нико није слеп као онај ко не жели да види. Нико није глув као онај ко не жели да чује. И нико није тако глуп, као онај ко не жели да схвати.“
Ми смо заиста слепи, и стално плаћамо цену свог слепила. Али, ако отворимо очи и сагледамо живот онакав какав јесте, можемо избећи много емоционалног бола. То не значи да нећемо сносити ризик. Докле год смо живи, морамо да ризикујемо, и ако не успемо, шта онда? У чему је проблем? То није важно. Научићемо нешто из тога и наставити даље, не пресуђујући.
Не треба да судимо себи; не треба да кривимо себе нити да у себи носимо осећај кривице. Само треба да прихватимо истину и да се одлучимо за нови почетак. Ако можемо да видимо себе онакве какви смо, направићемо први корак ка прихватању себе – ка спречавању самоодбацивања. Када једном будемо у стању да прихватимо себе онакве какви смо, можемо наставити даље са променама.

Свако има своју цену, и Живот поштује ту цену. Али, та цена се не може изразити у доларима или у злату; она се мери љубављу. Више од тога, мери се љубављу према себи. Онолико колико волите себе – толика је ваша цена – и Живот поштује ту цену. Када волите себе, ваша цена је висока, што значи да је ваша толеранција према самозлостављању веома ниска. Она је ниска зато што поштујете себе. Ви се свиђате себи онакви какви јесте, и то вам диже цену. Ако има много ствари које код себе не волите, ваша цена је нижа.
Понекад је самоосуђивање толико јако да људи морају да постану потпуно неосетљиви само да би могли да подносе себе. Ако вам се нека особа не свиђа, увек можете отићи од ње. Ако вам се не свиђа група људи, можете отићи од њих. Али, ако не волите себе, где год да одете, не можете побећи. Да бисте побегли од себе, морате учинити нешто да постанете неосетљиви, да скренете своје мисли са себе. Можда ће вам алкохол помоћи у томе. Можда и дрога. Можда и храна – само једи, једи, једи. Самозлостављање може бити и много горе. Неки људи заиста мрзе себе. Они су аутодеструктивни, убијају себе мало по мало, јер немају храбрости да се убију брзо.
Ако посматрате аутодеструктивне особе, видећете да оне привлаче исте такве људе. Шта радимо ако не волимо себе? Покушавамо да се опијемо алкохолом и заборавимо на свој бол. То је наш изговор. Где одлазимо да нађемо алкохол? Одлазимо у бар на пиће, а шта мислите, кога ћемо тамо наћи? Људе који су као ми, који такође покушавају да се опију. Опијамо се заједно, разговарамо о својим патњама, и веома се добро разумемо. Чак и уживамо у томе. Ми се одлично разумемо, јер смо на истој таласној дужини. Обоје смо самодеструктивни. Онда ја повређујем тебе, ти повређујеш мене – савршен однос у паклу.
Шта се дешава када се промените? Из било ког разлога, алкохол вам више није потребан. Сада вам није тешко да трпите себе, ви уживате у томе. Више не желите да пијете, али имате исте оне пријатеље, који пију. Они се опијају да би били срећнији, али ви видите да та њихова срећа није стварна. Оно што они називају срећом је само побуна против сопственог емоционалног бола. У тој својој „срећи“ они су толико несрећни да уживају у томе да повређују друге, али и сами себе.
Ви се ту више не уклапате, и наравно, они почињу да вас избегавају, јер више нисте као они. „Хеј, ти ме одбацујеш, више не пијеш са мном и не опијаш се са мном.“ Сада морате направити избор: или ћете корак назад, или ћете пронаћи нову таласну дужину и упознати људе који су коначно прихватили себе, као и ви. Открићете да постоји и друга сфера стварности, другачија врста односа, и више нећете прихватати неке врсте малтретирања.

[Rampaol]

8

Секс: најстрашнији
демон пакла

Кад бисмо из целокупне креације, из свемира, могли да искључимо људе, видели бисмо да је читав свет – звезде, месец, биљке, животиње, све – савршен баш онакав какав јесте. Ако у то окружење поставите људе, одузимајући им способност процењивања, открићете да смо и ми исти као и све остало у природи. Ми нисмо ни добри ни лоши, ни прави ни криви; ми смо онакви какви смо.
У планетарном Сну, имамо потребу да све процењујемо – да за све кажемо да је добро или лоше, исправно или неисправно, док је све, заправо, баш такво какво је, и тачка. Људи стичу многа знања; ми преузимамо сва та веровања, морал и правила од своје породице, друштва и религије, и највећи део нашег понашања и наших осећања заснован је на тим уверењима. Ми стварамо анђеле и демоне, а наравно, секс је најстрашнији демон у паклу. Секс је највећи људски грех, иако је људско тело створено за секс.
Ви сте биолошко, сексуално биће, баш такви какви сте. Ваше тело само по себи поседује ту мудрост. Све то знање налази се у генима, у ДНК. ДНК не мора ништа да схвати нити да процењује; она једноставно зна. Проблем није у сексу. Проблем је у томе што ми манипулишемо својим знањем и судовима, иако стварно нема правог разлога да било шта просуђујемо. Ум не жели да се преда и прихвати да су ствари баш такве какве јесу. Ми у себи носимо читав систем веровања о томе какав секс треба да буде, о томе какве везе треба да буду, а та веровања су потпуно искривљена.
У паклу плаћамо високу цену за сексуалне односе, али наш нагон је тако јак да их упркос томе одржавамо. Због тога имамо страшан осећај кривице и стида; слушамо сва та говоркања о сексу. „Погледај само шта она жена ради, аах! Погледај оног мушкарца.“ Имамо дефиниције шта је мушкарац а шта жена, и како жена треба да се понаша у сексу, а како мушкарац. Мушкарци су увек или мачо или слабићи, зависно од тога ко их процењује. Жене су увек сувише мршаве или дебеле. Ми имамо сва та веровања о томе како би жена требала да изгледа да би била лепа. Морате куповати праву одећу, створити прави имиџ, да бисте постали заводљиви и уклопили се у такву представу. Ако се не уклапате у представу о лепоти, одрастете у уверењу да сте безвредни и да се никоме нећете свидети.
Ми верујемо у толике лажи о сексу, да у њему уопште не уживамо. Секс је за животиње. Секс је зло. Требало би да се стидимо својих сексуалних осећања. Та правила о сексу су потпуно противна природи и она су само сан, али ми верујемо у њих. Тада се појави ваша права природа, која се не уклапа у та правила. Ви се осећате кривим. Нисте онакви какви би требало да будете. Постајете предмет осуде и злостављања. Кажњавате себе, а то није фер. То ствара ране које се потом инфицирају емоционалним отровом.
Ум игра ту игру, али тело не мари за оно у шта ум верује; тело само осећа потребу за сексом. У одређеном периоду свог живота, ми осећамо јаку сексуалну привлачност. То је сасвим нормално; то није никакав проблем. Тело осећа сексуално узбуђење приликом додира, визуелне симулације, када наслути да постоје услови за секс. Тело може да осећа своју сексуалност и, само неколико минута касније, да престане да осећа потребу за сексом, али, ум је друга прича.
Рецимо да сте удати и да сте одгајани као католкиња. Ви имате одређене представе о сексу – о шта је добро или лоше, исправно или погрешно, о томе шта је грех, а шта није. Ви морате да потпишете одређени споразум да би секс био прихватљив; ако га не потпишете, секс је грешан. Дали сте реч да ћете бити верни, али једнога дана шетате улицом и пред вама се појави неки мушкарац. Ви осећате снажну привлачност; тело осећа привлачност. То није никакав проблем, то не значи да ћете ви нешто учинити, али ви не можете избећи то осећање, јер оно је потпуно нормално. Када стимулација нестане, тело се опушта, али ум мора да рационализује то осећање.
Ум зна, и у томе је проблем. Ваш ум зна, ви знате, али шта ви то знате? Ви знате оно у шта верујете. Није важно да ли је то добро или лоше, исправно или погрешно, тачно или нетачно. Ви сте васпитани да верујете да је то лоше, и одмах доносите такав суд. Тако почиње драма и сукоб.
Нешто касније, ви помислите на тог мушкарца, и од саме помисли на њега ваши хормони се поново буде. Пошто је утисак у вашем сећању веома јак, ваше тело реагује исто као да га поново видите. Тело реагује, јер ум размишља о томе. Ако би ум оставио тело на миру, реакција би нестала као да је никада није ни било. Али, ум памти ту реакцију, и пошто ви знате да она није добра, почињете да осуђујете себе. Ум каже да то није у реду, и покушава да потисне своја осећања. А погодите шта се дешава када покушавате да их потиснете? Мислићете о томе још више. И онда, када поново видите тог човека, макар и у потпуно другачијој ситуацији, ваше тело ће реаговати још снажније.
Да онај први пут нисте процењивали своја осећања, можда приликом поновног сусрета уопште не бисте реаговали. Али сада, кад год видите тог мушкарца, ви осетите сексуалну жељу, а затим је процењујете и мислите: „О, Боже, то није у реду. Ја сам ужасна жена.“ Вас треба казнити; ви сте криви; ви тонете све ниже и ниже и то без икаквог разлога, јер се све дешава у вашем уму. Можда тај човек чак и не примећује да ви постојите. Ви почнете да замишљате, да стварате претпоставке, и желите га све више и више. Кад год сретнете тог човека и разговарате са њим, вама је лепо. Постајете опседнути, а то је веома узбудљиво, али и застрашујуће.
Онда почнете да водите љубав са њим, и осећате се истовремено предивно и грозно. Сада заиста треба да будете кажњени. „Каква би то жена дозволила да њена сексуална жудња надвлада њен морал?“ Ко зна какве игре игра ум? Ви сте повређени, али покушавате да покренете ваша осећања; покушавате да оправдате свој поступак, да бисте избегли емоционални бол. „Па, ни мој муж вероватно није ништа бољи.“
Драма постаје све већа и већа, али све то је само једноставна ментална игра. Она чак није ни стварна. То није љубав, јер такав однос је веома деструктиван. Он је самодеструктиван, јер ви повређујете себе, а оно што највише боли су ваша уверења. Није важно да ли су она добра или лоша, тачна или погрешна, ви се понашате супротно својим убеђењима, а то је нешто што ми и желимо да чинимо, али у смислу духовног ратника, а не у смислу жртве. У овом другом случају, то искуство ће послужити да вас још дубље увуче у пакао, а не да вас извуче из њега.

Ваш ум и ваше тело имају потпуно различите потребе, али ваш ум има контролу над телом. Ваше тело има потребе које не можете избећи; морате задовољити потребу за храном, водом, склоништем, спавањем, сексом. Све те потребе вашег тела потпуно су нормалне, и лако их је задовољити. Проблем је у томе што ум тврди да су то његове потребе.
У свом уму, ми стварамо читаву слику у том облаку илузије, а ум преузима одговорност за све. Ум мисли да он има потребу за храном, водом, склоништем, одећом, сексом. Али, ум нема таквих потреба, никаквих физичких потреба. Уму нису потребни ни храна, ни кисеоник, ни вода, ни секс. Како знамо да је то истина? Кад ваш ум каже: „Треба ми храна“, ви једете, и тело је сасвим задовољно, али ум сматра да му је потребно још хране. Ви и даље једете, једете и једете, али ипак не можете задовољити свој ум том храном, јер та потреба није стварна.
Потреба за покривањем тела је још бољи пример. Да, вашем телу је потребна заштита, јер ветар је сувише хладан а сунце сувише врело, али то је потреба вашег тела, а његову потребу је лако задовољити. Али, кад је потреба у уму, можете имати тоне и тоне одеће, а ум још увек има потребу за одећом. Отварате ормар пун хаљина, али ваш ум није задовољан. Шта он каже? „Немам шта да обучем.“
Уму је потребан нови ауто, још један годишњи одмор, већа кућа, у којој ћете моћи да примате госте – све те потребе које никада не можете у потпуности задовољити, потичу од ума. Па, исто је и са сексом. Када потреба потиче из ума, не можете је задовољити. Када потреба потиче из ума у њу су укључене све осуде и сва уверења. Због тога је тако тешко изаћи на крај са сексом. Уму секс није потребан. Оно што је уму истински потребно јесте љубав, а не секс. Још више него уму, љубав је потребна вашој души, јер уму је довољан и страх. Страх је такође једна врста енергије, и представља храну за ум – не баш најбољу храну, али он ипак може да функционише.
Морамо ослободити тело тираније ума. Ако из свог ума избацимо потребу за храном, потребу за сексом, све постаје лако. Први корак је поделити потребе у две категорије: ово су потребе тела а ово су потребе ума.
Ум брка потребе тела са својим сопственим потребама, јер ум мора да зна: Шта сам ја? Ми живимо у свету илузија, и немамо појма шта смо. Ум поставља сва та питања. Питање Шта сам ја? Постаје највећа мистерија, и било какав одговор на то питање задовољава потребу за сигурношћу. Ум каже: „Ја сам тело. Ја сам оно што видим; ја сам оно што мислим; ја сам оно што осећам. Ја осећам бол; ја крварим.“
Повезаност ума и тела је тако снажна да им верује: „Ја сам тело.“ Кад тело осети неку потребу, ум каже: „Ово је моја потреба.“ Ум све у вези са телом схвата лично, јер он покушава да схвати Шта сам ја? И зато је сасвим нормално да ум у одређеном тренутку покуша да успостави контролу над телом. Ви живите свој живот све док се не деси нешто што вас потресе и омогући вам да схватите шта нисте.
Постајете свесни онда кад схватите шта нисте, кад ваш ум почне да схвата да он није тело. Ваш ум каже: „Па шта сам онда ја? Јесам ли рука? Ако одсечем руку, то ћу и даље бити ја. Дакле, нисам рука.“ Тако одбацујете све оно што нисте, док на крају не остане само оно што ви заиста јесте. То је дуготрајан процес, помоћу којег ум проналази сопствени идентитет. Током процеса, ви одбацујете лична схватања, све оно што чини да се осећате сигурно, све док коначно не схватите шта сте заправо ви.
Ви откривате да нисте оно што верујете да јесте, јер нисте бирали сопствена уверења. Та уверења су постојала пре вашег рођења. Такође ћете открити да нисте ни тело, јер можете да функционишете и без тог тела. Почећете да схватате да нисте ни сан, да нисте ни ум. Ако одете још даље од тога, уочићете да нисте ни душа. Тада ћете открити нешто невероватно. Открићете да сте ви сила – сила која вашем телу даје живот, сила која омогућава вашем уму да сања.
Без вас, без те силе, ваше тело би се стропоштало на под. Без вас, ваш сан би се распршио и нестао. Оно што ви заправо јесте је сила која се зове Живот. Ако погледате некога у очи, видећете свест о себи, манифестацију Живота, како блиста у његовим очима. Живот није тело; живот није ум; Живот није душа. Живот је сила. Уз помоћ те силе, новорођенче постаје дете, тинејџер, одрасла особа; репродукује се и стари. Када живот напусти тело, оно се распада и претвара у прах.
Ви сте Живот који пролази кроз ваше тело, пролази кроз ваш ум, пролази кроз вашу душу. Када једном то откријете, не уз помоћ логике, не уз помоћ интелекта, већ тако што ћете осетити тај Живот – схватићете да сте ви сила због које цвеће отвара и затвара своје латице, због које колибри лете од цвета до цвета. Открићете себе у сваком дрвету, у свакој животињи, биљци и стени. Ви сте сила која покреће ветар и струји кроз ваше тело. Читав универзум је живо биће које покреће та иста сила, а то сте ви. Ви сте Живот.

[Rampaol]

9

Богиња лова

У грчкој митологији постоји прича о Артемиди, богињи лова. Артемида је била најбољи ловац, јер је ловила без икаквог напора. Испуњавала је своје потребе са изванредном лакоћом и живела у складу са природом, у својој шуми. Сви у шуми су волели Артемиду, и била им је част што она живи и лови баш ту, међу њима. Артемида није морала ни мало да се труди; све што је пожелела, долазило би до њених руку само од себе. Зато је она била најбољи ловац, али је због тога била и најтежи плен. Њено животињско обличје било је обличје чаробне кошуте коју је било готово немогуће уловити.
Артемида је живела у савршеном складу са својом шумом, све док једног дана краљ није поставио задатак Херкулу, Зевсовом сину, који је трагао за сопственом судбином. Краљ је наредио Херкулу да улови чаробну кошуту, Артемиду. Пошто је Херкул био свемоћни Зевсов син, није одбио да изврши наређење; отишао је у шуму да улови кошуту. Кошута је видела Херкула и није се уплашила. Пустила га је да приђе, али кад је он покушао да је улови, она је побегла. Једини начин да Херкул улови кошуту, био је да постане бољи ловац од Артемиде.
Херкул тада замоли Хермеса, гласника богова и најбржег међу њима, да му позајми своја крила. Сада је Херкул био брз као Хермес, и ускоро је успео да се докопа највреднијег плена. Можете замислити каква је била Артемидина реакција. Херкул ју је уловио, и наравно она је желела да се освети. Желела је да улови Херкула, и чинила је све што је могла да то и постигне, али сада је Херкул био најтежи плен. Херкул је био толико брз да Артемида није могла да га улови, колико год се трудила.
Артемиди Херкул уопште није био потребан. Осећала је снажну потребу да га улови, али наравно, то је била само илузија. Поверовала је да се заљубила у Херкула, и пожелела је да га поседује. Стално је мислила на њега, и то је постала њена опсесија, тако да више није била срећна. Артемида се променила. Више није живела у складу са шумом, јер сада је ловила само због сопствене жеље да ухвати плен. Артемида је прекршила сопствена правила и претворила се у грабљивицу. Животиње су почеле да је се плаше, али Артемида није марила за то. Она није могла да види истину; мислила је само на Херкула.
Херкул је пред собом имао мноштво задатака, али повремено је долазио у шуму да посети Артемиду. Сваки пут кад би се он појавио, Артемида се трудила из петиних жила да га улови. Када је била са Херкулом, била је срећна, али је увек знала да ће он отићи, па је постала љубоморна и посесивна. Када би Херкул отишао, патила је и плакала. Истовремено га је мрзела и волела.
Херкул није имао појма о томе шта се дешава у Артемидиној глави; он није примећивао да га она лови. У свом уму, он никад није био плен. Херкул је волео и поштовао Артемиду, али то њој није било довољно. Артемида је желела да га поседује; желела је да га улови, као птица грабљивица што лови свој плен. Наравно, сви у шуми су приметили да се Артемида променила, осим ње саме. У својој глави, она је још увек била богиња лова. Није била свесна свог пада. Није била свесна да се шума, која је некада била њен рај сада претворила у пакао, јер су заједно са њом потонули и сви други ловци; сви су се претворили у грабљивице.
Једнога дана Хермес узе животињско обличје, и у тренутку кад је Артемида хтела да га убије, он се претвори у бога, и она поврати своју некадашњу мудрост. Он јој је објаснио да се променила, ачим је постала свесна тога, Артемида је отишла код Херкула и замолила га за опроштај. Њен пад био је изазван личном важношћу. Разговарајући са Херкулом, схватила је да га никада није увредила, јер он није знао шта се дешава у њеној глави. Онда је боље погледала своју шуму и видела шта је учинила. Извињавала се сваком цвету и свакој животињи, све док није повратила њихову љубав. Артемида је поново постала истинска богиња лова.
Испричао сам вам ову причу да бих вам објаснио да смо ми истовремено и ловац и плен. Зашто ловимо? Ми ловимо да бисмо испунили своје потребе. Раније сам говорио о томе да постоје потребе тела и потребе ума. Када ум поверује да је тело, његове потребе постају илузорне, и не могу се испунити. Када ловимо због тих нестварних потреба које постоје у нашем уму, постајемо грабљивице – ловимо оно што нам није потребно.
Људи лове љубав. Сви ми осећамо потребу за љубављу, јер верујемо да је немамо, јер не волимо себе. Ловимо љубав других људи који су исти као ми, очекујући да добијемо љубав од њих, али и ти су људи у потпуно истом положају као и ми. Ни они не воле себе, па како би нам онда могли пружити љубав? Тиме само стварамо још већу потребу која није реална; али ми ловимо и даље, међутим, ловимо на погрешном месту, јер нам други људи не могу пружити љубав која нам је потребна.
Када је Артемида постала свесна свог пада, она се вратила себи, јер све што јој је било потребно налазило се у њој самој. Исто је и код свих нас, јер ми смо налик посрнулој Артемиди, пре њеног искупљења. Ми ловимо љубав. Ловимо правду и срећу. Ловимо Бога. Али Бог је у нама.

Лов на чаробну кошуту нас учи да морамо ловити у себи. Ову причу би требало да увек имамо на уму. Ако упамтите причу о Артемиди, увек ћете бити у стању да пронађете љубав у себи. Људи који лове једни друге због љубави никад неће бити задовољни; љубав која им је потребна никада неће наћи у другим људима. Ум осећа потребу, али је ми не можемо задовољити, јер она није тамо. Она никада није тамо.
Љубав коју треба да ловимо налази се у нама, али ту љубав је тешко уловити. Тешко је ловити у себи, пронаћи љубав у себи. Морате бити веома брзи, као Хермес, јер вам било шта може скренути пажњу са вашег циља и спречити вас да откријете љубав у себи. Ако можете да ухватите тај плен, видећете да та љубав у вама може постати све већа, и испунити све ваше потребе. То је веома важно за вашу срећу.
Људи обично ступају у везе као ловци. Они трагају за оним што сматрају да им је потребно, надајући се да ће то пронаћи у другој особи, да би на крају открили да није тако. Кад уђете у једну везу без такве потребе, то је сасвим друга прича.
Како ловити у себи? Да бисте ловили у себи, морате се предати сами себи и као ловац, и као плен. И ловац и плен налазе се у вашем уму. Ко је ловац, а ко плен? Код већине људи, ловац је Паразит. Паразит зна све о вама, а оно што он жели су емоције које потичу од страха. Паразит се храни отпадом. Он воли страх и драму; воли бес, љубомору и завист; он воли сва она осећања због којих ви патите.
Ваше самозлостављање вас, преко Паразита, прогања двадесет и четири часа на дан; оно вас непрестано прати. И тако ми постајемо плен Паразита, веома лак плен. Паразит је онај који вас злоставља. Он је више од ловца; он је грабљивица која вас живог прождире. Плен, емоционално тело, јесте онај део нас који непрестано пати; то је онај део нас којем је потребно искупљење.
У грчкој митологији постоји прича и о Прометеју, који је био прикован за стену. Свакога дана орао му је кљуцао утробу; ноћу се Прометеј опорављао. Али, дању би се орао поново појавио и поново му изједао утробу. Шта то значи? Када је Прометеј будан, он поседује физичко и емоционално тело. Орао је Паразит који изједа сопствену утробу. Током ноћи, он нема емоционално тело, и опоравља се. Затим се поново рађа, да би опет постао храна орлу, све док Херкул не дође да га ослободи. Херкул је као Христ, Буда, Мојсије, који кида ланце патње и даје вам слободу.
Да бисте научили да ловите у себи, почните тако што ћете ловити своје реакције. Морате мењати своје навике једну по једну. То је борба за ослобађање од Сна који контролише ваш живот. То је рат између вас и грабљивице, при чему се између вас налази Истина. У свим западњачким традицијама од Канаде до Аргентине, ми себе називамо ратницима, јер ратник је ловац који лови себе. То је тешка борба, јер представља рат против Паразита. Бити ратник не значи победити у рату, али ви ћете се упркос томе борити, јер више не желите да прихватите чињеницу да вас Паразит непрестано нагриза.
Први корак је у томе да постанете ловац. Када је Херкул први пут дошао у Артемидину шуму, није могао да улови кошуту. Онда је отишао код Хермеса, врховног учитеља, и научио како да постане бољи ловац. Морао је постати бољи ловац од Артемиде да би био у стању да је ухвати. Да бисте уловили себе, морате постати бољи ловац од Паразита. Пошто Паразит ради двадесет и четири сата на дан, и ви морате радити двадесет и четири сата на дан. Паразит је у предности; он вас веома добро познаје. Немате где да се сакријете од њега. Паразит је најтежи плен. То је онај део вас који покушава да оправда ваше понашање пред другима, али када останете сами, он је ваш најгори судија. Он вас увек осуђује, омаловажава, и тера да се осећате кривим.
У нормалној вези у Паклу, Паразит вашег партнера удружује се са вашим Паразитом против вашег истинског бића. Против себе имате не само свог Паразита, већ и Паразита свог партнера, који се удружује са вашим, да би патњу учинио вечном. Када знате да је тако, можете се борити против тога. Можете имати више разумевања за свог партнера и омогућити њему или њој да се баве својим сопственим Паразитом. Можете бити срећни због сваког корака који ваш партнер учини у правцу сопственог ослобађања. Можете имати разумевања за свог партнера када је нервозан, тужан или љубоморан јер то нема везе са љубављу. Узрок томе је Паразит који изједа вашег партнера.
Знајући да је Паразит ту и знајући шта он чини вашем партнеру односно партнерки, можете њему односно њој дати довољно простора да се бори са својим Паразитом. Пошто сте ви одговорни само за своју половину односа, можете њему односно њој допустити да се бави својим личним сном. На тај начин, моћи ћете да спречите себе да оно што чини ваш партнер схватите лично. То ће умногоме помоћи вашој вези, јер ништа што ваш партнер чини није лично. Ваш партнер бави се сопственим отпадом. Ако то не схватите лично, биће вам лако да одржите сјајну везу.

[Rampaol]

10

Гледајмо очима љубави

Ако добро погледате своје тело, открићете да постоје милиони живих бића која зависе од вас. Свака ћелија је живо биће које зависи од вас. Ви сте одговорни за сва та жива бића. За сва та жива бића, ваше ћелије, ви сте Бог. Ви можете задовољити њихове потребе; можете волети сва та жива бића, али можете према њима бити и зли.
Ћелије вашег тела су вам потпуно одане; оне складно раде за вас. Можемо чак рећи и да вам се клањају. Ви сте њихов Бог. То је апсолутна истина. Дакле, шта ћете ви учинити са тим сазнањем?
Сетите се, шума је живела у потпуном складу са Артемидом. Када је Артемида посрнула, изгубила је углед у очима читаве шуме. Кад је повратила своју свест, Артемида је ишла од цвета до цвета говорећи: „Извини; од сада ћу се поново старати о теби.“ И тако је однос између шуме и Артемиде поново постао хармоничан.
Ваше тело је баш као та шума, и ако прихватите истину, моћи ћете да кажете свом телу: „Извини; од сада ћу се поново старати о теби.“ Однос између вас и свих тих живих ћелија које зависе од вас, постаће изванредан. Ваше тело и све његове ћелије савршено ће извршавати своју половину односа, баш као што и пас савршено извршава своју. Друга половина зависи од вашег ума. Ваше тело се савршено стара о својој половини односа, али, ум је тај који злоставља тело, који га малтретира и потцењује.
Само погледајте како поступате са својом мачком или псом. Када бисте могли са својим телом да поступате исто онако као што поступате са својим љубимцем, видели бисте да је то љубав. Ваше тело је спремно да прими сву ту љубав из вашег ума, али ум каже: „Не, мени се овај део тела не свиђа. Погледај какав ми је нос; не свиђа мој нос. А моје уши – превише су дугачке. Сувише сам дебео/дебела. Ноге су ми прекратке.“ Ум може да створи разноразне претпоставке о телу.
Ваше тело је савршено баш такво какво јесте, али ми имамо у глави све те представе о томе шта је добро и лоше, исправно и неисправно, лепо и ружно. То су само представе, али ми у њих верујемо, и то је проблем. Због те савршене представе коју имамо у свом уму, ми очекујемо од свог тела да изгледа и реагује на одређени начин. Одбацујемо своје тело, иако нам је оно савршено одано. Чак и онда када наше тело због својих ограничења није у стању да нешто постигне, ми га приморавамо да то ипак покуша.
Погледајте само шта све радите са својим телом. Ако одбаците своје тело, шта онда други људи могу да очекују од вас? Ако прихватите своје тело, можете прихватити готово свакога и готово све. То је веома важно када је реч о односима са другим људима. Однос који имате према себи одражава се у вашим односима са другима. Ако одбацујете своје тело, приликом вођења љубави са партнером бићете стидљиви. Мислићете: „Погледај моје тело. Како може да ме воли, када овако изгледам?“ Тада одбацујете себе, и претпостављате да ће вас и друга особа одбацити из истог разлога због којег ви одбацујете себе. А када одбаците неког другог, то чините из истих разлога због којих одбацујете себе.
Да бисте створили однос који ће вас одвести право у рај, морате у потпуности да прихватите своје тело. Морате волети своје тело и дати му слободу да буде баш такво какво је, слободу да даје и прима без устезања, јер „стидљивост“ није ништа друго до страх.
Замислите да посматрате свог пса љубимца. Ви гледате свог пса очима пуним љубави и уживате у његовој лепоти. Није важно да ли је тај пас леп или ружан. Можете се одушевљавати лепотом тог пса, али то није због тога што је он заиста леп. Лепота је само појам који смо усвојили.
Да ли мислите да су корњаче или жабе ружне? Можете видети жабу и помислити како је лепа; она је предивна. Можете да гледате корњачу и уживате у њеној лепоти. Све што постоји је лепо – све. Али, ви мислите: „Ах, то је ружно“, јер вас је неко научио да верујете шта је ружно а шта лепо, баш као што вас је научио да мислите шта је добро или лоше.
Није никакав проблем бити леп или ружан, висок или низак, мршав или дебео. Није никакав проблем бити заносан. Ако прошетате кроз масу људи који вам кажу: „О, ти си предиван/предивна“, ви можете рећи: „Хвала, знам то“, и продужити даље. То за вас не значи ништа. Али, ако ви не верујете да сте лепи, а неко вам то каже, то ће вам нешто значити. Запитаћете се: „Је ли то истина?“ То мишљење оставиће снажан утисак на вас и, наравно, тако ћете постати лак плен.
То мишљење је баш оно што ви сматрате потребним, јер верујете да нисте лепи. Сећате ли се приче о чаробној кухињи? Ако имате довољно хране, а неко вам предложи да вас контролише у замену за храну, ви ћете рећи: „Не, хвала“ Ако желите да будете лепи, али не верујете у то, а неко вам каже: „Увек ћу ти говорити да си леп/лепа, ако ми за узврат дозволиш да те контролишем, ви ћете рећи: „О, да, молим те, реци ми да сам леп/лепа.“ Ви ћете допустити да се то деси, јер сматрате да вам је такво мишљење потребно.
Оно што је заиста важно није мишљење других, већ ваше лично мишљење. Ви сте лепи без обзир на оно што вам говори ваш ум. То је чињеница. Не морате да радите ништа, јер већ поседујете сву лепоту која вам је потребна. Да бисте били лепи, не морате имати никаквих обавеза ни према коме. Други имају право да виде шта год желе. Чак и кад вас други посматрају и процењују да ли сте лепи или не, ако сте свесни своје лепоте и прихватате је, њихово мишљење нимало неће утицати на вас.
Можда сте одрасли у уверењу да сте непривлачни и завидите другима на њиховој лепоти. Тада, да бисте оправдали своју завист, говорите себи: „Не желим да будем леп/лепа.“ Можда ћете се чак и плашити тога да будете лепи. Тај страх може имати много узрока, и није код свакога исти, али често се ради о страху од сопствене моћи. Жене које су лепе имају моћ над мушкарцима, и не само над мушкарцима, већ и над женама. Друге жене, које нису тако лепе као ви, могу бам завидети, јер привлачите пажњу мушкараца. Ако се обучете на одређени начин и мушкарци полуде за вама, шта ће о вама рећи жене? „Ах, она је лака женска.“ Почнете да се плашите тих судова које други доносе о вама. То, опет, нису ништа друго него представе, ништа друго до лажна уверења која отварају ране на вашем емоционалном телу. Тада ви, наравно, морате те ране прикривати лажима и системом порицања.
Завист је такође само једно уверење које се лако може отклонити помоћу свести. Можете научити како да се изборите са завишћу других жена и мушкараца, пошто је истина да је свако од нас леп. Једина разлика између лепоте једне особе и лепоте друге особе је у концепту лепоте који су измислили људи.
Лепота није ништа друго до концепт, ништа друго него уверење, али ви можете поверовати у ту представу о лепоти и засновати сву своју моћ на тој лепоти. Време пролази, а ви увиђате да, са свог становишта, нисте тако лепи као што сте некада били, и онда се појави нека млада жена која је сада лепша од вас. Време је за пластичне операције, да бисте тако задржали своју моћ, јер ми верујемо да је наша моћ у нашој лепоти. Сопствено старење боли: „Ох, боже, моја лепота нестаје. Хоће ли ме муж још увек волети, када више не будем привлачна? Сада он може да види и друге жене, које су лепше од мене.“
Опиремо се старењу; верујемо да онај ко је стар не може бити леп. То веровање је потпуно погрешно. Када видите новорођену бебу, видите да је она лепа. Али и стари људи су лепи. Проблем је у емоцијама којима процењујемо шта је лепо, а шта није. Ми имамо све те процене, све те програме који ограничавају нашу срећу, који нас наводе на самоодбацивање и на одбацивање других људи. Можете ли да видите како стварамо драму, како сами себе осуђујемо на неуспех због свих тих уверења?
Старење је лепо, баш као и одрастање. Растемо из детета у тинејџера, младу жену или мушкарца. То је лепо. Постати старија жена или старији мушкарац то је такође лепо. У људском животу постоји одређени период током којег долази до активне репродукције. Током тих година, можда ћемо желети да будемо сексуално привлачни, јер нас је природа тако створила. После тога, не морамо бити сексуално привлачни са тог истог становишта, али то не значи да више нисмо лепи.
Ви сте оно што верујете да јесте. Треба само да будете онакви какви сте, Имате право да се осећате лепим и уживате у томе. Можете волети своје тело и прихватити га таквог какво јесте. Није вам потребан нико да вас воли. Љубав потиче из унутрашњости. Она живи у нама и увек је ту, али због тог зида магле, ми је не осећамо. Лепоту која је изван вас можете опажати само ако осећате ону лепоту која је у вама.
Ви имате одређено уверење о томе шта је лепо а шта ружно, и, ако се не свиђате себи, можете променити то уверење и ваш живот ће се променити. То звучи једноставно, али није лако. Онај ко контролише уверење, контролише и сан. Када сневач коначно почне да контролише сан, тај сан ће постати ремек-дело.

Можете почети од тога што ћете у част свог тела изводити пуђу (пуја). У индији, људи изводе пуђу, односно ритуал, у част различитих богова и богиња. Током пуђе, они се клањају идолу, остављају му цвеће и пружају идолу своју љубав, јер та статуа представља Бога. Свакога дана можете изводити ритуал у славу сопственог тела. Када се туширате, када се купате, поступајте са својим телом са пуно љубави, пружите му поштовање, захвалност, уважавање. Када једете, загризите, затворите очи и уживајте у храни. Та храна је заветни дар вашем телу, храму у којем пребива Бог. Чините то свакога дана и осетићете како ваша љубав према вашем телу јача из дана у дан, и никада више нећете одбацивати себе.
Само замислите како ћете се осећати онога дана када будете обожавали сопствено тело. Кад безрезервно прихватите себе, осећате се сјајно у сопственом телу и бићете веома срећни. Кад након тога будете ступили у везу са неким, праг вашег самозадовољства биће практично једнак нули. То је љубав према себи. То није уверење о личној важности, јер се ви односите и према другима са истом таквом љубављу, истим уважавањем, истим поштовањем и истом захвалношћу као и према себи. Зар не увиђате савршенство таквог односа? То значи да свако од вас поштује Бога у оном другом.
Када себи поставите циљ да изградите савршен однос према сопственом телу, научићете како да остварите савршен однос са свима осталима, укључујући и вашу мајку, ваше пријатеље, вашег партнера односно партнерку, вашу децу, вашег пса. Оног тренутка кад будете имали савршен однос са сопственим телом, ваша половина односа са било ким другим биће у потпуности испуњена. Успех неког односа неће више зависити од спољашњих услова.
Кад изводите пуђу у част сопственог тела, кад знате како да се дивите сопственом телу, кад будете додиривали тело свог љубавника додириваћете га са истим тим дивљењем, истом љубављу, истим поштовањем и захвалношћу. А када ваш љубавник додирне ваше тело, оно ће бити сасвим отворено; неће бити страха, неће бити никаквих потреба – оно ће бити пуно љубави.
Замислите све могућности које вам пружа таква ЉУБАВ. Не морате се чак ни додирнути. Биће довољно да се загледате једно другом у очи да бисте испунили потребе ума и душе. Тело је већ задовољно, јер има сву вашу љубав. Више никада нећете бити усамљени, јер сте испуњени сопственом љубављу.
Где год да кренете, бићете испуњени љубављу, али не љубављу других. Можете се загледати у дрво и осетити љубав која из тог дрвета струји ка вама. Можете се загледати у небо, и оно ће испунити потребу вашег ума за љубављу. Видећете Бога у свему, и то више неће бити само теорија. Бог је свуда. Живот је свуда.
Све потиче од Љубави, од Живота. Чак је и страх одраз љубави, али страх постоји у уму, и код људи тај страх контролише ум. Тада све тумачимо у складу са оним што носимо у сопственом уму. Ако је то страх, све што опажамо биће обојено страхом. Ако смо бесни, посматраћемо све очима беса. Наша осећања су филтер кроз који посматрамо остатак света.
Можемо рећи да је ваш поглед одраз ваших осећања. Ви опажате спољашњи Сан у складу са својим начином посматрања. Када сте бесни, гледате свет очима беса. Када сте љубоморни, ваше реакције биће другачије, јер посматрате свет са становишта љубоморе. Када сте разјарени, све ће вам сметати. Кад посматрате свет очима пуним туге, плакаћете чак и зато што пада киша, зато што чујете буку, због било чега. Киша је киша. Њу не треба процењивати и објашњавати, али ви ћете посматрати кишу у складу са својим емоционалним телом. Ако сте тужни, посматраћете је очима пуним туге, и све што видите биће тужно.
Али, ако свет гледате очима пуним љубави, видећете љубави свуда око себе. Дрвеће је стварано са љубављу. Животиње су створене с'љубављу. Вода је створена са љубављу. Када гледате свет очима љубави, можете повезати своју вољу са вољом другог сневача, и ваши снови ће се спојити. Када гледате очима љубави, сјединићете се са птицама, с'природом, са неком особом, са свима. Тада можете посматрати свет очима орла или се трансформисати у било који облик живота. Својом љубављу повезаћете се са орлом и преобразити се у његова крила, или у кишу, или у облаке. Али, да бисте могли то да учините, морате очистити свој ум од страха и гледати очима љубави. Морате развити своју вољу тако да она постане довољно јака да се споји са туђом вољом у заједничку вољу. Тада ћете добити крила. Или постати ветар, летети тамо или овамо, развејати облаке и учинити да засја сунце. То је моћ љубави.
Када испунимо потребе свог ума и тела, можемо посматрати свет очима љубави. У свему можемо видети Бога. Видећемо Бога чак и иза Паразита других људи. Обећана земља о којој је Мојсије говорио својим следбеницима постоји у сваком од нас. Та Обећана земља је у сфери људског ума, али само оног ума који је плодно тле напојено Љубављу, јер у њему станује Бог. Људски ум је плодно тле, али Паразит на њему сеје семе зависти, беса, љубоморе и страха.
У хришћанској традицији Гаврило трубом оглашава Васкресење, када устају сви из гробова да живе Вечним Животом. Тај гроб је Паразит, а Васкресење је повратак Животу, јер ви живите само онда кад својим очима можете да сагледате Живот, а то је Љубав.
Можете изградити однос који испуњава ваш Рајски сан; можете створити само Рај, али морате почети од себе. Почните тако што ћете безрезервно прихватити своје тело. Ловите Паразита, и натерајте га да се преда. Тада ће ваш ум заволети ваше тело и више неће ометати вашу љубав. Све то зависи од вас; то не зависи ни од кога другог. Али, пре свега, морате научити како да исцелите сопствено емоционално тело.

[Rampaol]

11

Исцељење емоционалног тела

Замислимо сада да поново имамо кожно обољење са загнојеним ранама. Ако хоћемо да се излечимо, отићи ћемо код доктора, а он ће нам скалпелом отворити ране. Затим ће их очистити, ставити лек и обезбедити да ране остану чисте све док не зарасту и престану да нас боле.
Да бисмо исцелили емоционално тело, применићемо исти поступак. Морамо отворити ране и очистити их, ставити лек, и постарати се да остану чисте док не зацеле. Како ћемо отворити ране? Уместо скалпела, за отварање рана употребићемо истину. Ране нашег емоционалног тела покривене су системом порицања, системом лажи који смо створили да заштитимо своје ране. Када своје ране сагледамо очима истине, и коначно ћемо бити у стању да их излечимо.
Почните од тога што ћете бити искрени према себи. Када сте искрени према себи почињете да сагледавате ствари онакве какве јесу, а не онакве какве бисте желели да буду. Узећемо један пример који је снажно емоционално обојен: силовање.
Рецимо да вас је неко силовао пре десет година, и истина је да сте ви тада били силовани. Сада то више није истина. То је био само сан, и у том сну неко је над вама извршио насиље. Ви то нисте тражили. То није било ништа лично. Из било којег разлога, то се догодило вама, и може се догодити било коме. Али, да ли ћете због тога што сте били силовани, дозволити да ваша сексуалност до краја живота трпи? Силоватељ вас на то није приморао. Ви сте жртва, и ако будете пресуђивали себи и прогласили себе кривом, колико година ћете кажњавати себе тиме што нећете уживати у једној од најлепших ствари на свету? Понекад силовање може уништити вашу сексуалност за цео живот. Где је ту правда? Ви нисте насилник, па зашто бисте онда ви до краја живота патили због нечега што нисте урадили? Ви нисте криви за то што сте силовани, али Судија у вашем уму може да вас натера да патите и осећате стид због тога до краја живота.
Наравно, та неправда ће створити велику емоционалну рану и много емоционалног отрова, за чије излечење могу бити потребне године терапије. Да, истина је да сте били силовани, али није истина да и даље морате патити због тог искуства. То је ваш избор.
То је први корак у примени истине као скалпела: сазнање да неправда која је створила рану више није истина. Открићете да оно за шта можда верујете да вас је толико повредило никада није ни било истина. А, чак и ако јесте, то не значи да је то истина и сад. Уз помоћ истине, отворићете и сагледати неправду из нове перспективе.
У овом свету истина је релативна; она се непрестано мења, јер живимо у свету илузије. Оно што је истина сада, касније више неће бити. Након тога би поново могло бити истина. Истина у паклу је такође само још један концепт, још једна лаж која може бити употребљена против вас. Наш сопствени систем порицања тако је моћан и снажан да је постао веома компликован. Истине скривају лажи, а лажи истине. Као када љуштите слој по слој лука, откривате истину мало по мало све док на крају не отворите очи и не схватите да сви око вас, укључујући и вас саме, непрестано лажу.
У овом свету илузија, готово све је лаж. Због тога говорим својим ученицима да, при одређивању истине, примене три правила. Прво правило је: не верујте мени. Немојте веровати мени, већ размислите, и сами донесите одлуку. Верујте у оно у шта желите да верујете од онога што кажем, али само ако то за вас има смисла и ако вас чини срећним. Ако вас то води ка буђењу, онда одаберите да верујете у то. Ја сам одговоран за оно што кажем, али нисам одговоран за оно што ви схватате. Ја живим у потпуно различитом сну. Оно што кажем, чак и ако је то за мене апсолутна истина, не мора бити истина и за вас. Прво правило је веома једноставно: немојте веровати мени.

Друго правило је компликованије од првог: не верујте себи. Не верујте у све лажи које говорите сами себи – ви нисте бирали да у њих верујете, већ сте тако испрограмирани. Немојте веровати себи када кажете да нисте довољно добри, да нисте довољно јаки, да нисте довољно интелигентни. Не верујте у сопствена ограничења и неспособности. Немојте веровати да нисте достојни среће и љубави. Немојте веровати да нисте лепи. Немојте веровати у било шта што код вас изазива патњу. Не верујте у сопствену драму. Немојте веровати свом сопственом Судији и сопственој Жртви. Не верујте свом унутрашњем гласу који вам каже да сте глупи, да треба да се убијете. Не верујте ну, јер он није истинит. Отворите уши, отворите срце, и слушајте. Када чујете да вас срце води ка срећи, онда направите избор и придржавајте се тог избора. Али, немојте веровати себи само зато што тако кажете, јер преко осамдесет процената онога у шта верујете је лаж – то није истина. Друго правило је веома тешко: немојте веровати себи.
Правило број три гласи: не верујте ником другом. Немојте веровати другим људима јер они, у сваком случају, непрестано лажу. Када више не будете имали емоционалне ране, када не будете имали потребу да верујете другим људима само да бисте били прихваћени, све ћете видети јасније. Видећете да ли је нешто црно или бело, да ли јесте или није. Оно што сада јесте, након неког времена бије. Оно што сада није тако, можда ће за неколико тренутака бити. Све се веома брзо мења, али ако сте свесни тога, можете да уочите те промене. Немојте веровати другима, јер они користе сопствену глупост да би манипулисали вашим умом. Немојте веровати ником ко каже да долази из свемира и да жели да спасе свет. Лоша вест! Није нам потребан нико да спасава свет. Свету нису потребни ванземаљци који долазе из свемира да нас спасу. Свет је живи организам; он је живо биће, и интелигентнији је од свих нас заједно. Ако верујемо да треба спасавати свет, ускоро ће се појавити неко ко ће рећи: „Ево, долази комета, морамо да побегнемо са Земље. Само се поубијајте и, бум! Ухватићете комету и стићи до неба.“ Немојте веровати таквим митовима. Ви спасавате сопствени рајски сан; нико га не може створити уместо вас. Ништа осим здравог разума не може вам обезбедити срећу, коју стварате сами. Правило број три је компликовано због тога што сви имамо потребу да верујемо другим људима. Немојте им веровати.
Немојте веровати мени, немојте веровати себи, и немојте веровати другима. Самим тим што нећете веровати, све што није истина у овом свету илузија распршиће се као дим. Све је онакво какво јесте. Не морате доказивати оно што је истинито; не морате то објашњавати. Ономе што је истинито, није потребна никаква подршка. Вашим лажима је потребна ваша подршка. Морате створити лаж која ће поткрепити прву лаж, затим још једну која ће поткрепити и ту другу, па онда још лажи, које ће подржати све те лажи. Ви градите огромно здање лажи, и када истина изађе на видело, све се распада. Али, то је неизбежно. Не треба да се осећате кривим зато што лажете.
Већина лажи у које верујемо једноставно се распадну ако престанемо да верујемо у њих. Оно што није истинито не може да преживи скептицизам, али истина ће увек преживети скептицизам. Оно што је истинито, истинито је, веровали ми у то или не. Ваше тело саздано је од атома. Ви у то не морате да верујете. Веровали или не, то је истина. Свемир се састоји од звезда; то је истина, веровали ви у њу или не. Само оно што је истинито ће опстати, а то се односи и на представе које имате о себи.
Рекли смо да, када смо били деца, нисмо могли да бирамо у шта ћемо веровати, а у шта нећемо. Сада ствари стоје другачије. Сада, када смо одрасли, имамо прилику да направимо сопствени избор. Можемо да верујемо, или да не верујемо. Чак и ако нешто није истина, ако одлучимо да у то поверујемо, можемо веровати у то, само зато што тако желимо. Можете сами бирати како ћете живети свој живот. А, ако сте искрени према себи, знаћете да увек имате слободу да направите нови ибор.
Када желимо да гледамо свет очима истине, откривамо неке лажи и отварамо ране. Ипак, у тим ранама још увек има отрова.

Када једном отворимо ране, очистићемо из њих сав отров. Како ћемо то учинити? Исти онај Учитељ дао нам је одговор на то још пре две хиљаде година: праштањем. Нема другог начина сем праштања да очистимо отров из рана.
Морате опростити онима који су вас повредили, чак и онда када је оно што су вам учинили по вашим схватањима неопростиво. Опростићете им не зато што они заслужују опроштај, већ зато што ви не желите да патите и трпите сваки пут кад се сетите оног што су вам учинили. Без обзира шта су вам учинили, ви ћете им опростити, јер не желите да вечно будете болесни. Тај опроштај послужиће вашем личном менталном исцељењу. Опростићете им јер саосећате са собом. Опроштај је чин љубави према себи.
Узмимо пример једне разведене жене. Замислите да сте у браку десет година, и да сте се из било ког разлога посвађали са мужем због неке велике неправде. Развели сте се, и заиста мрзите свог бившег мужа. Довољно је да чујете његово име, па да одмах осетите снажан бол у стомаку и нагон за повраћањем. Емоционални отров је тако јак да више не можете да га поднесете. Потребна вам је помоћ, и зато одлазите код терапеута и кажете: „Страховито патим. Пуна сам беса, љубоморе и зависти. Оно што ми је он учинио је неопростиво. Мрзим тог човека.“
Терапеут вас погледа и каже: „Морате дати одушка својим осећањима; морате испољити свој бес. Треба једноставно да се иживите. Узмите јастук, гризите га и ударајте по њему, и искалите свој бес.“ Ви одете и направите лом, и испразните свој бес. То, наизглед, заиста делује. Платите свом терапеуту сто долара и кажете му: „Много вам хвала. Сада се осећам много боље.“ Коначно имате осмех на лицу.
Али, кад изађете из његове ординације, погодите кога ћете срести на улици? Чим видите свог бившег мужа, поново се јавља исти бес, али у још горем облику. Принуђени сте да поново отрчите до терапеута и платите му још сто долара, само да бисте доживели још један напад беса. Ослобађање емоција на тај начин само је привремено решење. Оно може довести дотле да се ослободите отрова и учинити да се привремено осећате боље, али оно неће залечити ране.
Једини начин да залечите своје ране је праштање. Морате опростити свом бившем мужу неправду коју вам је нанео. Знаћете да сте опростили некоме када га видите и схватите да више не осећате ништа. Када чујете име те особе и не доживите никакву емоционалну реакцију. Када можете да додирнете рану и да вас она више не боли, знаћете да сте заиста опростили. Наравно, ожиљак ће увек остати, баш као на кожи. Сећате се онога што се догодило и свега што је некада било, али када рана једном зацели, више вас неће болети.
Можда мислите: „Па, лако је рећи да треба да опростим. Покушавала сам, али ја то не могу.“ Ви имате сва оправдања и разлоге због којих не можете да опростите некоме. Али, то није истина. Истина је да ви не можете да опростите јер сте научили да не опраштате, и јер заиста верујете да не треба да опростите.
Док смо били деца, праштали смо инстиктивно. Пре него што сте били заражени менталним обољењем, праштали сте природно и без напора. Ако посматрате двоје деце како се заједно играју, видећете да, кад одједном почну да се туку, они одмах плачу и трче код својих мајки. „Хеј, она ме је ударила!“ Једна мајка одлази да разговара са другом мајком. Две мајке се страшно посвађају, а пет минута касније, то двоје деце се поново заједно играју, као да се ништа није догодило. Сада ће мајке мрзети једна другу до краја живота.
Не ради се о томе да треба да научимо да праштамо. Ми поседујемо урођену способност опраштања. Али, знате шта се догодило? Научили смо да се понашамо потпуно супротно, увежбавали смо то супротно понашање, и сада нам праштање веома тешко пада. Кад год вам неко учини нешто кажете, нема шансе, то је то, бежи из мог живота. То је питање поноса. Зашто? Зато што наша лична важност постаје све већа када не опраштамо. Наше мишљење добија на важности када кажемо: „Нећу јој опростити због онога што је учинила. То што је учинила је неопростиво.“
Стварни проблем је у поносу. Због свог поноса и достојанства, ми још више распирујемо ту неправду, само да бисмо подсетили себе да не можемо опростити. А, погодите ко ће због тога патити и нагомилавати све већу количину емоционалног отрова? Ми ћемо патити због свега онога што људи око нас чине, чак и када то нема никакве везе са нама.
Такође смо научили да патимо само да бисмо казнили онога ко нас злоставља. Понашамо се као дете које бесни, и само жели да скрене пажњу на себе. Повређујем себе само да бих рекао: „Види шта све радим због тебе.“ То звучи као велика шала, али то је управо оно што чинимо. Оно што заправо желимо да кажемо је: „Боже, опрости ми“, али нећемо рећи ни реч, све док Бог не дође први и замоли нас за опроштај. Много пута чак и не знамо због чега смо тако бесни на своје родитеље, пријатеље, партнера. Нервозни смо, и кад нас неко из било ког разлога замоли за опроштај, ми одмах почнемо да плачемо и кажемо: „О, не, опрости ти мени.“
Пронађите то мало дете у ћошку које прави лом. Узмите свој понос и баците га у ђубре. Није вам потребан. Само се ослободите личне важности и замолите за опроштај. Опростите другима, и видећете да ће у вашем животу почети да се догађају чуда.
Најпре саставите списак оних од којих сматрате да треба да тражите опроштај. Онда их замолите да вам опросте. Чак и ако немате довољно времена да се свима њима обратите, замолите их за опроштај у својим молитвама и сновима. Затим направите списак свих људи који су вас повредили, свих којима ви треба да опростите. Почните од својих родитеља, своје браће и сестара, своје деце, свог мужа или жене, својих пријатеља, партнера, мачке, пса, владе, Бога.
Сада ћете опростити другима, знајући да све оно што су вам они учинили није имало никакве везе са вама. Свако сања сопствени сан, сећате се? Речи и дела којима су вас они повредили само су реакције на демоне у њиховом сопственом уму. Та особа сања паклени сан, а ви сте само споредан лик у њеном сну. Ништа што други чине није због вас. Кад једном постанете свесни тога и престанете да ствари схватате лично, саосећање и разумевање помоћи ће вам да почнете да праштате.
Почните да радите на праштању; вежбајте опраштање. У почетку ће бити тешко, али ће вам то касније прећи у навику. Једини начин да повратите своју способност праштања јесте да је увежбавате. Вежбајте и вежбајте, све док на крају не видите да ли можете да опростите себи. У одређеном тренутку открићете да морате опростити себи због свих тих рана и отрова који сте сами створили у сво сопственом сну. Када опростите себи, почећете да прихватате себе и ваша љубав према себи све ће више расти. То је најдубљи опроштај – када коначно опростите сами себи.
Учините велико дело и опростите себи све што сте чинили целог живота. Ако верујете у реинкарнацију, опростите себи све оно што сте чинили у свим својим прошлим животима. Концепт карме је истинит само зато што ми верујемо да је истинит. Због наших уверења о добру и злу, ми се стидимо онога за шта верујемо да је зло. Сматрамо себе кривим и верујемо да треба да будемо кажњени, и зато кажњавамо себе. И само због тога што у то верујемо, „Нека буде воља твоја“. То је за вас истина. Ви стварате своју карму, и морате да платите за то. Ето колико сте моћни. Лако је разбити стару карму. Само треба да престанете да верујете на тај начин што ћете одбити да верујете, и карма ће нестати. Не треба да патите, не треба ни због чега да испаштате: готово је. Ако можете да опростите себи, карма ће нестати сама од себе. Од тог тренутка, можете почети из почетка. Тада живот постаје лак, јер опраштање је једини начин да очистимо емоционалне ране. Опраштање је једини начин да их излечимо.

Када једном очистимо ране. Употребићемо моћан мелем да убрзамо процес исцељења. Наравно, тај мелем такође потиче од истог великог Учитеља. То је Љубав. Љубав је лек који убрзава процес излечења. Нема никаквог другог лека осим безрезервне љубави. Не: волећу те ако, или волећу себе ако. Нема никаквог ако. Нема никаквог условљавања. Нема никаквог објашњења. Треба само волети. Волите себе, волите своје ближње и волите своје непријатеље. То је једноставан, здрав разум, али ми не можемо волети друге све док не заволимо себе. Због тога морамо почети од љубави према себи.
Постоји милион начина да изразите своју срећу, али постоји само један начин да будете стварно срећни, а то је да волите. Нема другог начина. Не можете бити срећни ако не волите себе. То је чињеница. Ако не волите себе, нећете имати прилике да будете срећни. Не можете делити са другима оно што немате. Ако не волите себе, не можете никог другог. Али, можете имати потребу за љубављу, и ако постоји неко коме сте потребни, имаћете оно што људи називају љубављу. То није љубав. То је посесивност, то је себичност, то је контролисање без поштовања. Немојте лагати себе; то није љубав.
Љубав која потиче од вас једини је начин да будете срећни. Безрезервна љубав према себи. Потпуно предавање и љубав према себи. Више се нећете опирати животу. Више нећете одбацивати себе. Нећете више осећати тескобу и кривицу. Једноставно ћете прихватити себе онакве какви сте и прихватити остале онакве какви јесу. Имате право да волите, да се смејете, да будете срећни, да пружате љубав другима, и да се не плашите да прихватите туђу љубав.

То је исцељење. Три једноставна корака: истина, опраштање, и љубав према себи. Само уз помоћ те три ствари, читав свет ће се излечити и више неће личити на душевну болницу.
Ова три кључа за исцељење ума дао нам је Исус, али он није једини који нас је учио исцељењу. Буда је чинио исто; Кришна такође. Многи други Учитељи дошли су до истог закључка и учили нас тим истим стварима. Широм света, од Јапана до Мексика, Перуа, Египта и Грчке, било је људи који су успевали да се излече. Они су схватили да та болест потиче из људског ума и користили су ова три метода: истину, исцељење и љубав према себи. Ако схватимо стање свог ума као болест, схватићемо да постоји и лек. Не морамо више да патимо; ако смо свесни да је наш уми болестан, да је наше емоционално тело рањено, можемо се излечити.
Само замислите како би изгледало када би сви људи постали искрени према себи, почели да опраштају другима и да воле све око себе. Када би сви људи волели на овај начин, више не би били себични; били би спремни да дају и примају и више не би осуђивали једни друге. Не би више било оговарања, и емоционални отров бит једноставно ишчезао.
Сада говоримо о једном сасвим другом Планетарном Сну. Он не личи на планету Земљу. То је оно што је Исус назвао „рајем на земљи“, Буда „нирваном“, а Мојсије „обећаном земљом“. То је место где сви можемо да живимо у љубави, јер ћемо поклонити пажњу тој љубави. Одабраћемо љубав.
Шта год да назовемо новим Сном, то је и даље сан, исто толико стваран и лажан као и паклени сан. Али, сада можете да бирате у каквом ћете сну живети. Сада у својим рукама имате моћ исцељења. Питање је: како ћете је применити?

[Rampaol]

12

Бог у вама

Ви сте сила која управља вашим умом и користи ваше тело као омиљену играчку којом се забавља. Због тога сте овде: да се играте и забављате. Рођењем смо стекли право да будемо срећни, да уживамо у животу. Нисмо дошли овде да патимо. Ко год жели да пати, нека слободно настави, али ми не морамо да патимо.
Због чега уопште патимо? Зашто читав свет пати, и ми стварамо претпоставку да је патња нормална. Потом стварамо читав систем уверења који ће поткрепити „истину“. Наше религије нам говоре да смо дошли овде да патимо, да је живот долина суза. Патите и трпите данас, а кад умрете добићете награду. То звучи дивно, али није истина.
Ми бирамо патњу јер смо научени да патимо. Ако наставимо и даље да правимо исте изборе, наставићемо и да патимо. Планетарни Сан преноси причу о људскости, о еволуцији људских бића, тврдећи да је патња последица људске еволуције. Људи пате зато што знају: ми знамо оно у шта верујемо, ми знамо све те лажи, и пошто нет можемо да их остваримо, ми патимо.
Није истина да ћете отићи у пакао или рај након смрти. Ви живите у паклу или рају, али сада. Рај и пакао постоје само на нивоу ума. Ако сада патимо, онда ћемо патити и после смрти, јер уме не умире заједно са мозгом. Сан се наставља и даље, и ако сањамо паклени сан, након што наш мозак умре ми ћемо и даље сањати тај исти паклени сан. Једина разлика између смрти и спавања је у томе што, када спавамо, можемо да се пробудимо, јер имамо мозак. Када смо мртви не можемо се пробудити јер више немамо мозак, али и даље сањамо.
Рај или пакао су овде и сада. Не морате чекати да умрете. Ако преузмете одговорност за сопствени живот, за своје поступке, онда је ваша будућност у вашим рукама, и можете живети у рају иако ваше тело још живи.
Сан који већина људи сања на овој планети очигледно је паклени сан. То није ни исправно ни неисправно, ни добро ни лоше, и за то не треба кривити никога. Можемо ли кривити своје родитеље? Не. Они су чинили најбоље што су умели кад су вас као мало дете програмирали. Њихови родитељи су њима учинили исто: ако имате децу, ни ви нисте могли да поступите другачије. Како бисте могли да кривите себе? Да бисте постали свесни не треба да кривите било кога, нити да сносите кривицу за оно што сте сами учинили. Како да сносимо кривицу за ментално обољење које је веома заразно?
Знате, све што постоји је савршено. Ви сте савршени баш такви какви сте. То је истина. Ви имате савршену моћ. Чак и ако овладате моћима беса и љубоморе, ваш бес и љубомора биће савршени. Чак и кад се у вашем животу одвија велика драма, он је савршен, он је леп. Можете погледати филм Прохујало са вихором и исплакати се због такве драме. Ко каже да у паклу није лепо? Пакао може бити инспиративан. Чак је и пакао савршен, јер све што постоји је савршено. Чак и када у свом животу сањате паклени сан, савршени сте баш такви какви јесте.
Само нас знање наводи да верујемо да нисмо савршени. Знање није ништа дуго до опис Сна. Сан није стваран, тако да ни знање није стварно. Одакле год да знање потиче, оно је стварно само с'једног становишта. Чим промените гледиште, оно више није стварно. Никада нећемо пронаћи себе помоћу знања. А то је, на крају крајева, оно за чиме трагамо: да пронађемо себе, да будемо оно што јесмо, да живимо сопствени живот уместо да живимо живот Паразита – живот за који смо програмирани.
Знање нас не може довести до наше праве природе; већ само мудрост. Морамо направити разлику између знања и мудрости, јер то двоје није исто. Знање користимо углавном да бисмо комуницирали једни са другима, да бисмо се сложили око онога што опажамо. Знање је једино средство комуникације, јер људи тешко комуницирају срцем. Важан је начин на који користимо своје знање, јер ако постанемо робови знања, ми више нисмо слободни.
Мудрост нема никакве везе са знањем; она има везе са слободом. Ако сте мудри, имате слободу да користите сопствени ум и управљате својим животом. Здрав ум ослобођен је Паразита; он је слободан баш као што је био пре него што је био издресиран. Када исцелите свој ум, кад се ослободите Сна, нисте више невини, али сте мудри. Поново сте у много чему постали дете, али с'једном великом разликом: дете је невино, и зато може да пати и буде несрећно. Онај ко превазиђе Сан постаје мудар; због тога што више не може пасти јер сада зна – а такође познаје и Сан.
Не морате стицати знања да бисте постали мудри; свако може постати мудар. Свако. Кад постанете мудри, живот постаје једноставан, зато што постајете онакви какви јесте. Тешко је трудити се да будете оно што нисте, трудити се да убедите себе и све друге да сте нешто што нисте. То што настојите да будете другачији него што јесте црпи сву вашу енергију. Да бисте били онакви какви јесте, није потребан никакав напор.
Када постанете мудри, не морате користити све те ликове које сте створили; не морате се претварати да сте онакви какви нисте. Прихватићете себе онаквог какви сте, а потпуно прихватање себе подразумева и потпуно прихватање свих других. Више се нећете трудити да промените друге људе или да им наметнете свој начин размишљања. Поштоваћете туђа уверења. Прихватићете своје тело и своју људскост заједно са свим телесним нагонима. Нема ничег лошег у животињским инстиктима. Ми смо животиње, а животиње увек следе своје инстикте. Ми смо људи, и зато што смо интелигентни, ми учимо да потискујемо своје инстикте; ми не слушамо своје срце. Зато се супротстављамо своме телу и покушавамо да потиснемо његове потребе или порекнемо њихово постојање. То није мудро.
Кад стекнете мудрост, поштоваћете своје тело, поштоваћете свој ум, поштоваћете своју душу. Кад стекнете мудрост, вашим животом управљаће ваше срце, а не глава. Више нећете саботирати себе, своју срећу и љубав. Нећете више носити у себи осећај кривице; више нећете осуђивати ни себе, нити било кога другог. Од тог тренутка, сва уверења која вас чине несрећним, која вас воде у сукобе и отежавају вам живот, једноставно нестају.
Одреците се свих тих идеја о томе да сте онакви какви нисте, и постаните онакви какви јесте. Када се препустите сопственој природи и постанете оно што јесте, више нећете патити. Предајући се свом истинском бићу, предајући се Животу, ви се предајете Богу. Када се предате, више неће бити борбе, неће бити отпора, неће бити патње.
Када сте мудри, увек бирате лакши пут, а то је да будете то што јесте, шта год да сте. Патња није ништа друго него опирање Богу. Што се више опирете, више ћете патити. То је једноставно.
Замислите да се једног јутра пробудите из Сна и да сте потпуно здрави. Више нема никаквих рана, нема емоционалног отрова. Замислите само ту слободу. Где год да кренете, уживаћете у свему, једноставно зато што сте живи. Зашто? Зато што се здраво људско биће не плаши да искаже своју љубав. Ви се не плашите живота, не плашите се љубави. Замислите како бисте живели, како бисте поступали са својим најближима, када више не бисте имали те ране и сав тај отров у свом емоционалном телу.
У мистеријама и духовним учењима широм света то се назива буђењем. То је као да сте се једног дана пробудили без емоционалних рана. Када више немате те ране на свом емоционалном телу, све границе нестају и ви почињете да опажате све око себе онакво какво јесте, а не у складу са системом веровања.
Када отворите очи и залечите своје ране, постајете скептични – не зато да бисте увећали своју личну важност говорећи свима колико сте паметни, нити зато да бисте исмевали друге који верују у све те лажи. Не, када се пробудите постајете скептик, зато што вам је јасно да сан није истинит. Ви сте будни, ваше очи су отворене, и све постаје јасно.
Буђењем прелазите границу након које више нема повратка, јер више никада нећете посматрати свет на стари начин. Ви још увек сањате – тои не можете избећи, пошто је сневање функција ума – али разлика је у томе што сада знате да је то сан. Када то знате, можете да уживате у том сну или да патите због њега. То зависи од вас.
Буђење можете упоредити са ситуацијом када се налазите на некој журци на којој је хиљаде људи пијано, а само ви сте трезни. Ви сте једина трезна особа међу њима. То је буђење, јер истина је да већина људи посматра свет у светлу сопствених емоционалних рана, у светлу свог емоционалног отрова. Они нису свесни да живе у сну, баш као што ни рибе у мору нису свесне да живе уводи.
Када се пробудимо и схватимо да смо једина трезна особа на журци и да су око нас сви пијани, можемо да саосећамо са њима, јер смо и ми раније били пијани. Не треба да судимо никоме, чак ни људима који живе у паклу, јер смо и ми, такође, некада живели у паклу.
Када се пробудите, ваше срце ће постати израз Духа, израз Љубави, израз Живота. Буђење представља свест о томе да сте ви Живот. Када постанете свесни да сте ви та сила која представља Живот, све је могуће. Чуда се стално дешавају, јер их изводи срце. Срце је у директном контакту са људском душом, и када срце проговори, чак и онда кад му се глава опире, нешто се у вама мења; ваше срце отвориће неко друго срце, и тада ћете моћи да доживите праву љубав.

У Индији постоји једна стара прича о богу Брахми, који је био сасвим сам. Ништа није постојало осим Брахме, и њему је било страшно досадно. Брахма је хтео да се игра, али није имао с'ким. Зато је створио предивну богињу, Мају, само да би могао да се забави. Када је створио Мају и објаснио јој сврху њеног постојања, она рече: „Добро, играћемо једну сјајну игру, али мораш да радиш шта ти ја кажем.“ Брахма се сложио, и по Мајиним упутствима створио је читав свемир. Брахма је створио сунце и звезде, месец и планете. Затим је створио живот на земљи: животиње, мора, ваздух, све.
Маја рече: „Како је леп овај свет илузије који си створио! Сада желим да створиш животињу која је довољно свесна да се диви твом делу.“ И тако је Брахма створио људе, а када је завршио са стварањем, он упита Мају када ће игра почети.
„Почињемо одмах“, рече она. Она тада исецка Брахму на хиљаде најситнијих комадића. У сваког човека ставила је по један део њега са речима: „Игра почиње! Ја ћу учинити да заборавиш ко си, а ти ћеш покушавати да пронађеш себе!“ Маја је створила Сан, и дан данас Брахма покушава да се сети ко је. Брахма је у вама, а Маја вас спречава да се сетите ко сте.
Када се пробудите из Сна, поново постајете Брахма и враћате се својој божанској природи. Онда, ако Брахма у вама каже: „Добро, пробудио сам се; а шта је с'остатком мене?“ знаћете у чему је Мајин трик и моћи ћете да поделите истину са осталима, који ће се такође пробудити. Двоје трезних људи на журци могу боље да се забављају. Ако је троје људи трезно, још боље. Почните од себе. Онда ће и остали почети да се мењају, све док се читав сан, читава журка, не отрезни.

Учења која потичу из Индије, од Толтека, хришћана, Грка – из целог света – потичу од истине. Она говоре о повратку нашој божанској природи и проналажењу Бога у себи. Говоре о томе да треба да отворимо срце и стекнемо мудрост. Можете ли да замислите какав би свет био кад би сви људи отворили своја срца и пронашли љубав у себи? Наравно да то можемо учинити. Свако то може, на свој начин. Не ради се о томе да треба да се придржавамо неке наметнуте идеје; ради се о томе да пронађете себе и изразите то на свој специфичан начин. Зато је ваш живот уметничко дело. Толтек значи „уметник духа“. Толтеци су они који се изражавају срцем, они чија је љубав безусловна.
Ви живите захваљујући божијој вољи, која је животна сила. Ви сте та сила која представља живот, али пошто размишљате само на нивоу ума, заборављате ко сте заиста ви. Лако је погледати у неког другог и рећи: „Ах, ево Бога. Бог је одговоран за све. Бог ће ме спасти.“ Не, Бог је само дошао да вам каже – да каже Богу у вама – да будете свесни, да сами доносите одлуке и праве изборе, да скупите довољно храбрости да се изборите са свим својим страховима и да их измените, и да се више не плашите љубави. Страх од љубави један је од највећих људских страхова. Зашто? Зато што у Планетарном Сну, сломљено срце значи: „Јадан ја.“
Можда се питате: „Ако смо ми заиста Живот и Бог, зашто то не знамо?“ Зато што смо тако програмирани. Научили су нас: „Ти си човек; ово су твоје границе.“ И тако ми ограничавамо своје могућности сопственим страховима. Ви сте оно што верујете да јесте. Људи су моћни чаробњаци. Када верујете да сте оно што јесте, онда сте заиста такви. А ви то можете, јер сте ви Живот, Бог, Намера. Имате моћ да од себе учините то што сте сада. Али, ваш разум и свест не контролишу ваше моћи; то чине ваша уверења.
Видите, све је питање веровања. Оно у шта верујемо управља нашим постојањем, управља нашим животом. Систем веровања који стварамо је као кутија у коју затварамо сами себе; не можемо да изађемо из ње јер верујемо да не можемо да изађемо. Такво је наше стање. Људи стварају сопствене границе и ограничења. Ми одређујемо шта човек може, а шта не може да уради. Само зато што у то верујемо, то за нас постаје истина.
Пророчанства Толтека предвидела су долазак новог света, нове људскости код које ће људи преузети одговорност за сопствена уверења., за сопствени живот. Долази време када ћете постати сопствени гуру. Нису вам потребни други људи да вам кажу каква је божја воља. Суочићете се директно са Богом, без икаквог посредника. Трагали сте за Богом, и пронашли сте Бога у себи. Бог више није негде изван вас.
Кад знате да се сила која представља Живот налази у вама, прихватићете своју Божанску природу, а ипак ћете остати скромни, јер ћете исту Божанску природу видети и у свима другима. Видећете како је лако разумети Бога јер све је манифестација Бога. Тело ће умрети, ум ће такође нестати, али не и ви. Ви сте безсмртни; ви постојите милијардама година у различитим облицима, јер ви сте Живот, а Живот не може умрети. Ви сте у дрвећу, лептирима, рибама, ваздуху, месецу, звездама, сунцу. Где год да пођете, наћи ћете себе.
Ваше тело је храм, живи храм у којем пребива Бог. Ваш ум је храм у којем живи Бог. Бог живи у вама у виду Живота. Доказ да Бог живи у вама је што сте живи. Ваш Живот јесте доказ. Наравно, у вашем уму има много отпада и емоционалног отрова, али ту је и Бог.
Ви не морате ништа чинити да би се уздигли до Бога, да бисте постигли просветљење или буђење. Нико вас не може одвести до Бога. Ко год вам каже да ће вас одвести до Бога, лаже, јер ви сте већ ту. Постоји само једно живо биће и, хтели ми то или не, опирали се томе или не, без икаквог труда ви сте већ повезани са Богом.
Читав свет вас може волети, али вас та љубав неће учинити срећним. Оно што вас може учинити срећним је љубав која потиче од вас. То је она љубав која нешто значи, а не љубав других према вама. Ваша љубав према другима је ваша половина; друга половина може бити дрво, може бити пас, може бити облак. Ви сте једна половина; друга половина је оно што опажате. Ви као сневач сте једна половина, а сан је друга половина.
Увек сте слободни да пружате своју љубав. Ако је ваш избор да ступите у једну везу, а ваш партнер жели да игра исту игру, каква срећа! Када се ваш однос у потпуности ослободи пакла, волећете себе толико да једно другоме уопште нећете бити потребни. Можете се међусобно повезати сопственом вољом и стварати лепоту. А оно што вас двоје можете да створите јесте рајски сан.
Већ сте овладали страхом и самоодбацивањем; сада ћете вратити љубав према себи. Можете постати толико моћни и снажни да уз помоћ љубави према себи можете преобразити свој лични сан из страха у љубав, из патње у срећу. А онда ћете, баш као сунце, непрестано и безусловно око себе ширити светлост и љубав. Када волите безусловно, ви као људско биће, и ви као Бог, повезујете се са Духом Живота који пролази кроз вас. Ваш живот постаје израз лепоте Духа. Живот није ништа друго до сан, и ако свој живот живите са Љубављу, ваш сан ће постати уметничко дело.

Молитве

Молим вас да за тренутак затворите очи, отворите срце и осетите сву љубав која извире из вашег срца.
Желим да ми се придружите у овој молитви у којој ћемо осетити везу са својим Творцем.
Концентришите се на своја плућа, ко да су једино што постоји. Осетите задовољство док вам се плућа шире да би задовољила најснажнију потребу људског тела – дисање.
Удахните дубоко и осетите како вам се плућа пуне ваздухом. Осетите како је ваздух пун љубави. Осетите везу између ваздуха и плућа, везу љубави. Пуните своја плућа ваздухом све док ваше тело не осети потребу да избаци тај ваздух. Потом издахните, и поново осетите задовољство. Само дисање довољно је да нас увек чини срећним, да уживамо у животу. Довољно је живети. Осетите задовољство живљења, задовољство осећања љубави...

Молитва за свесност

Данас, Творцу Универзума, молимо те да широм отвориш наша срца и очи да бисмо могли да уживамо у свим твојим творевинама и живимо у вечној љубави с'тобом. Помози нам да те видимо у свему што опажамо очима, ушима, срцем и свим нашим чулима. Помози нам да гледамо очима љубави, да бисмо те могли пронаћи где год да кренемо и у свему што си створио. Дозволи нам да те видимо у свакој ћелији свога тела, у свакој мисли свога ума, у сваком сну, у сваком цвету, у свакој особи коју сретнемо. Не можеш се скрити од нас јер ти си свуда, а ми смо сједињени с'тобом. Помози нам да постанемо свесни истине.
Помози нам да постанемо свесни своје моћи да створимо рајски сан у којем је све могуће. Помози нам да уз помоћ своје маште усмеравамо сан свог живота, магију свог стварања, да бисмо моги да живимо без страха, без беса, без љубоморе, без зависти. Покажи нам светлост коју ћемо следити, и нека се данас заврши наша потрага за срећом и љубављу. Нека се данас деси нешто што ће заувек променити наш живот: нека све што кажемо и учинимо постане израз лепоте у нашем срцу, и увек засновано на љубави.
Помози нам да будемо као ти, да волимо онако како ти волиш, да дајемо онако како ти дајеш, да створимо ремек-дело лепоте и љубави, баш као што су све твоје творевине ремек-дела лепоте и љубави. Од данас, и из дана у дан све више, помози нам да увећамо моћ своје љубави да бисмо могли створити уметничко дело – свој сопствени живот. Данас ти као Творцу пружамо сву своју захвалност и љубав, јер си нам дао Живот. Амин.

Молитва љубави према себи

Данас, Творцу универзума, молимо те да нам помогнеш да прихватимо себе онакве какви јесмо, без осуде. Помози нам да прихватимо свој ум онакав какав јесте, са свим својим осећањима, својим надама и сновима, своју личност, свој јединствени начин постојања. Помози нам да прихватимо своје тело баш такво какво јесте, у свој својој лепоти и савршенству. Нека љубав коју гајимо према себи постане тако јака да никада више не одбацимо себе и не кваримо сопствену срећу, слободу и љубав.
Од сада, нека сваки поступак, свака реакција, свака мисао, свако осећање буде засновано на љубави. Помози нам, Творче, да увећамо своју љубав према себи све док не изменимо сан свога живота и не претворимо драму и страх у радост и љубав. Нека снага наше љубави према себи буде довољно јака да сруши све лажи у које смо научили да верујемо – све те лажи које нам говоре да нисмо довољно добри, довољно снажни, довољно интелигентни, да не можемо успети. Нека снага наше љубави према себи буде толика да више не морамо да се управљамо према туђем мишљењу. Помози нам да безрезервно верујемо себи и направимо прави избор. Ако будемо волели себе, нећемо оклевати да се суочимо са било каквом одговорношћу и проблемом и решимо их. Помози нам да постигнемо све што желимо, помоћу љубави према себи.
Помози нам да од данас заволимо себе толико да више никада себи не постављамо препреке. Можемо живети свој живот и бити што јесмо, не претварајући се да смо другачији само да би нас други људи прихватили. Више нам нису потребни други да нас прихвате и кажу нам да смо добри, јер ми знамо ко смо. Помоћу љубави према себи, дозволи да уживамо сваки пут када се погледамо у огледало. Нека наше лице обасја велики осмех који ће увећати нашу спољашњу и унутрашњу лепоту. Помози нам да осетимо љубав према себи и да увек уживамо у сопственом присуству.
Дозволи да волимо себе без осуде, јер када судимо себи, ми носимо осећај кривице, осећамо потребу за казном, и губимо осећај твоје љубави. У овом тренутку, оснажи нашу вољу да опростимо себи. Очисти наш ум од емоционалног отрова и самоосуда, да бисмо могли да живимо у потпуном миру и љубави.
Нека наша љубав према себи буде она снага која ће променити сан нашег живота. Помози нам да с'том новом снагом у срцу, снагом љубави према себи, изменимо сваки свој однос, почевши од односа који имамо према себи. Помози нам да се ослободимо свих сукоба са другима. Помози нам да поделимо своје време и срећу са онима које волимо и да им опростимо за све неправде које носимо у свом уму. Помози нам да волимо себе толико да опростимо свима који су нас икада повредили.
Дај нам храбрости да безусловно волимо своју породицу и пријатеље, и да своје односе са другима учинимо позитивнијим и пуним љубави. Помози нам да у свим својим односима са другима створимо нове начине комуникације тако да рат за остваривање контроле престане, да више нема победника и поражених. Помози нам да заједнички тежимо љубави, радости, хармонији.
Помози нам да наше везе са породицом и пријатељима буду засноване на поштовању и радости, да не бисмо више имали потребу да им говоримо шта треба да мисле и какви треба да буду. Помози нам да наше љубавне везе буду предивне; помози нам да осетимо радост сваки пут кад делимо себе са партнером. Помози нам да прихватимо друге онакве какви јесу, без осуде, јер кад их одбацујемо, ми одбацујемо себе. Када одбацујемо себе, ми одбацујемо тебе.
Данас је дан новог почетка. Помози нам да снагом љубави према себи почнемо живот из почетка. Помози нам да уживамо у животу, да уживамо у својим односима, да истражујемо живот, да преузимамо ризике, да живимо, и да се ослободимо страха од љубави. Отворимо своја срца према љубави која јке наше исконско право. Помози нам да стекнемо Моћ Захвалности, Великодушности и Љубави, да бисмо заувек могли да уживамо у твојим творевинама. Амин.


Дон Мигуел Руиз је учитељ мистерија древних Толтека. Већ више од десет година, он преноси мудрост Толтека својим студентима и ученицима, показујући им пут ка личној слободи. И дан-данас, он наставља да преноси свој јединствени спој древне мудрости и савремене свести путем предавања и семинара, и путујући на света места широм света.