Pravoslavni praznici

[Grom]

SRETNA NOVA SRPSKA 7519 GODINA




Православна Нова година?


Постављено питање је само део једног великог питања које стотинама година заокупља свет. То је питање рачунања времена или, народски речено, питање календара. Хришћанство је настало у времену када се у целом, тада познатом свету, време рачунало према Јулијанском календару (по римском Јулију Цезару, из И века пре Христа). По том календару су установљени и сви хришћански празници, одн. догађаји из живота Господа Исуса Христа и историје Његове Цркве. У првим вековима хришћанства посебна пажња била је посвећена питању празновања Васкрса хришћанске Пасхе, и осталих "покретних" празника.

У XВИ веку после Христа папа Григорије VIII извршио је реформу до тада важећег Јулијанског календара, тако што је из њега избацио 11. дана који су се накупили због неподударности календарске и астрономске године. Тај нови календар се по папи Григорију назвао Григоријански календар. А како је он настао под утицајем римскога папе, и углавном одмах био прихваћен од стране римокатоличког Запада, православни Исток је остао према њему резервисан и неповерљив (не без разлога), те је тако настала разлика у празновању оних хри-шћанских празника који су везани за одређене датуме, као Божић, Никољдан и тд.

За обичан свет то је постала "главна", јер свима јасна и видљива, разлика између римокатолика и православних. Временом (за око 300. година) разлика од 11 дана нарасла је на 13 дана која и до данас постоји измећу старог (Јулијанског = православног) и новог (Григо-ријанског = католичког) календара.

Стотинама година то углавном није никоме сметало. Свако је живео у својим областима, држао се свога календара и по њему славио своје празнике.

Зна ли ко нешто мало више о томе да је српска 7519 година,
Одакле потиче то рачунање времена и на чему је засновано?

[SrbinPravoslavac]

Ево овако, постоји један споменик палим косовским јунацима који је поставио Свети деспот Стефан Лазаревић и на њој између осталог пише: ,,И све ово речено сврши се лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак, а час је био шести или седми, не знам, Бог зна."

Ово је српско рачунање времена, а више од овога нисам истраживао, али постоји још доказа.

[Vera Bojičić]

Praznik Sretenja Gospodnjeg

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu.





Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu, danas slave Srpska pravoslavna crkva i vernici.

Prvi susret Boga i čoveka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao sveti Simeon Bogonosac, slavi se uvek četrdesetog dana po Božiću.

Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo i njegovo značenje ukazuje na na prvi susret Spasitelja sa ljudima.

Prema kanonu SPC, svrstan je u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram na mesto određeno za devojke.

Sretenje Gospodnje je jedan od najsvečanijih događa i na liturgiji, u jednoj od najlepših pravoslavnih molitvi, izgovaraju se reči pravednog Bogonosca koje izgovara sa Bogomladencem u naručju - "Otpusti sad raba tvojega Gospode, jer videše oči moje spasenje tvoje. . . "

Ovaj događaj iz života crkve opisan je u četvorojevanđeljima gde se među svedocima pominje i Ana, kći Fanuilova, koja je prisustvovala Sretenju Gospodnjem, i potom objavila stanovnicima Jerusalima da je "konačno stigao onaj koji je odavno najavljivan i očekivan".

Predanje dalje kaže da su fariseji obavestili cara Iroda o događaju u jeruslamskom hramu. Uveren da je to novi car koga su najavili proroci sa Istoka, Irod je naredio da ubiju Isusa.
Međutim, prema uputstvu Anđela Božjeg, božanska porodica je već bila na putu za Misir.

Sretenje se slavi od vremena cara Justinijana, kada je epidemija kuge odnosila i do 5.000 života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš.

Slava Sretenja veoma je česta u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje.
Dan Sretenja 1804. godine presudan je za istoriju srpskog naroda, jer je tog dana Krađorđe Petrović podigao u Orašcu Prvi srpski ustanak.
Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je proglašen i prvi ustav kneževine Srbije, poznat kao Sretenjski ustav, a Srbija na ovaj dan slavi Dan državnosti.
U našem narodu postoji i verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto.
Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.


Srpska pravoslavna crkva slavi ovaj praznik 2. februara po crkvenom, a 15. februara po gregorijanskom kalendaru.
Na Sretenje 1804. godine podignut je Prvi srpski ustanak.
Na Sretenje 1835. godine donet Sretenjski ustav, prvi demokratski ustav Srbije, pa je slavljen i kao Dan ustavnosti.
Od 2006. je Sretenje Dan državnosti Republike Srbije.
Od 2006. je Sretenje i Dan vojske Vojske Srbije.

[Mystic_Storm]

Почиње ускршњи пост

Данас је чисти понедељак којим почиње Велики часни пост. Четрдесетодневни пост траје до Лазареве суботе. Сви хришћани ове године Ускрс славе 24. априла.

Хришћански верници данас почињу ускршњи пост, који траје све до највећег хришћанског празника Ускрса. Сви хришћани ове године тај празник славе 24. априла.
Ускршњи пост сматра се најстрожим у хришћанству и увек почиње понедељком. Тај понедељак зове се и чисти, а цела прва недеља је чиста недеља, у којој се сва јела кувају на води.

Пост подразумева уздржавање од мрсне хране, али сам тај подвиг није довољан, ако га не прати и уздржавање од рђавих мисли, жеља и дела, праштање свима који су нам нешто лоше учинили, умножавање молитви и чињење добрих дела, покајање за све лоше што смо урадили речју, мишљу или делом.

Црква је увела пост, иако у Новом завету нема такве заповести Христове, да би се следио пример његовог четрдесетодневног боравка у пустињи, проведеног без хране и у молитви. Васељенски сабори осуђују оне који не посте овај пост.

Правила светих отаца налажу да се прва четири дана ове седмице не једе ништа, а онима који су болесни или слаби дозвољава се да увече узму мало хлеба и воде.

У многим црквама се током ових дана на великом повечерју чита Покајни канон св. Андреја Критског из седмог века, подељен у четири дела, у коме се кроз библијске представе у 250 строфа приказују разни греси и казне због њих.

Први дан ове седмице, понедељак, назива се чистим понедељком. На јутрењу у црквама се објављује верницима: "Стиже пост, мати целомудрености, изобличитељ грехова, проповедник покајања, живот анђела и спасење људи".

По храмовима се служе часови, и то први у спомен стварања света, трећи у спомен силаска Светог Духа на апостоле, шестог се сећа распећа, а деветог Христове смрти на крсту. Богослужења су дуга, више се чита, а мање пева, клечи се и размишља о Христовој искупитељској смрти за људски род.

[Mystic_Storm]

I ja od danas postim i radujem se tome.

Našao sam zanimljive recepte koji mogu da pomognu da hrana na vodi bude što ukusnija...
http://bogotrazitelj.net/forum/index.php?topic=676.0

[Vera Bojičić]

свим хрушћанима срећни васкршњи празници




Васкршња посланица 2011. године
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О ВАСКРСУ 2011. ГОДИНЕ

Христос воскресе!
Смрт однесе!
Вечни живот донесе!

Поздрављајући Вас, браћо и сестре, овим поздравом вечне радости, у његовој светлости и бесмртном значењу, ми, ваши епископи, сведочимо пред вама и пред свим људима велику и свету истину наше хришћанске вере и наше Православне Цркве. Обасјани светлошћу Христовог васкрсења, сазнајемо, наиме, да на земљи постоје само две врсте људи, две врсте верникâ: они који верују у живот вечни, који њиме и за њега живе; и поклоници смрти и ништавила. Свако од нас, свакога дана, свакога тренутка нашег земног живота, треба да се упита: у коју врсту од ове две спадам, којој врсти људи припадам? Припадам ли онима који су познали да су вечна и бесмртна бића; или онима који верују да смрт и ништавило чине њихов почетак и крај, прождирући коначно сва бића и све твари? Јесам ли у спасоносној заједници са онима који већ овде на земљи живе вечним животом и за вечни живот; или сам у жалосном друштву оних којима господари смрт? Зато се, уосталом, такви грчевито и држе само за пролазни живот, клањајући се – јавно или тајно – смрти и пролазности…

Ми хришћани по томе и јесмо хришћани, што верујемо у живот као врховну вредност и смисао људског назначења и што се клањамо непролазном животу и вечној светлости. Другим речима, ми верујемо у Христа Господа, Који је победио смрт. Самим тим, верујемо и у опште васкрсење свих људи и у вечни живот свих створења.

Ево, поново нас обасјава вечна светлост из Христовог живоносног Гроба. Зато, радујмо се, браћо и сестре, што смо створени и што постојимо – не за смрт и ништавило, већ за вечни живот и непролазност! Радујмо се, јер је Васкрсли Христос победио грех, смрт и сваку човекоубилачку демонску силу! Радујмо се, јер је разагнао мрак смрти из људског бића и таму незнања из људског ума и са човекових очију! Радујмо се што, благодарећи Васкрсењу Његовом, у дубинама бића и твари више не царују мрак и смрт, него непролазна светлост и вечни живот! Радујмо се и веселимо што историја света и рода људског више није бесповратно умирање и ишчезавање, већ стварност заквашена квасцем вечног живота!

Можда више него икад у историји, данас је код људи поколебана вера и нада у непролазни смисао људског живота. Верујући у Васкрсење Христово, у опште васкрсење мртвих и у живот вечни, ми заправо верујемо у неуништивост вере и људске наде, у непобедивост смисла живота. Вером постајемо сигурни да, ипак, „над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује“ (Његош). Верујући у Васкрсење Христово, и исповедајући Васкрслога Христа као Господа и Спаситеља, ми верујемо у непрекидно васкрсавање и обнављање неуништивог људског достојанства.

Данас су људски морал, стид и доброта унижени и згажени управо зато што је људска свест опрхвана смрћу и бесмислом. Верујући у Васкрслога Христа – у Њега као Пут, Истину и Живот, ми верујемо у обнављање и васкрсавање људског морала, стида и доброте. У наше дане се љуљају темељи људске културе и помрачују циљеви људског делања и стваралаштва. Само они који верују у Христа и срцем виде Васкрсење Његово, опште васкрсење мртвих, и вечни смисао свих створења; препознају неуништиво корење човековог делања и непресушне изворе људског стваралаштва и културе.

Данас, саможивост, духовна чамотиња, властољубље и празнословље прете да униште цвет несебичне љубави уграђене у људску природу, на чијем пламену се греју сва бића и сва створења; прете да убију радост живота, рађану из слободе, узајамности и делатне саможртвености. Само Васкрсли Христос, Који се уселио у нас и дошао међу нас – да служи, а не да влада; да се дарује и жртвује, а не да жртвује себи друге – обнавља у нама огањ несебичне љубави, братске узајамности, служења и саможртвености. Само вера у бесмртност, засијала из Христовог Гроба, спаљује својим огњем саможивост и самољубље као лажно начело и погрешан начин живљења. Једино нам она открива вечну истину да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњима, према свима створењима, излаз из свих људских обмана и лажи, ослобођење од лажног живљења и телесног мудровања, спас од свих тмина и безизлаза!

Себичност и непоштење и данас – као и јуче, као и сутра – уништавају свако право заједништво, заједничко добро и имовину. Неповерење и грамзивост, властољубље, насиље, и отимање туђег, угрожавају личност и њену богодану слободу. Та себичност, грамзивост и насиље утолико су већи уколико човек није прогледао да сагледа своје вечно достојанство, нити је отворио очи за вечна пространства и видике свога бића – уколико је везанији за земаљска и пролазна блага. Само душе обасјане светлошћу Васкрсења Христовог, обновљене надом у опште васкрсење мртвих и прекаљене вером у добра која мољац не нагриза и рђа не квари, ослобађају се себичности, осећања биолошке угрожености, страха, грамзивости, отимања од других, и насиља над њима. Очарани вечношћу, богатством и преизобиљем вечнога живота, синови и кћери свете Цркве налазе праву меру свега, и равнотежу између пролазног и непролазног; између онога чему треба служити и за шта се вреди жртвовати, и онога што је недостојно човека и човековог достојанства, живљења и делања. Њима постаје јасна велика Христова истина о животу: „Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мк 8,36–37).

Заиста, Васкрсењем Христовим, као и вером у опште васкрсење мртвих и у живот вечни, учимо се да освајамо – али не да освајамо пролазна и ограничена земаљска пространства, него вечни и бесконачни простор божанске љубави и доброте. Васкрслим Христом – изгубљени задобијају наду да ће се наћи; болесни да ће оздравити; безутешни да ће се утешити; умирући да ће васкрснути; мајке остале без деце да ће своје наручје поново испунити и вечно се загрлити са својом децом!

У ово наше време, односи међу народима и међу појединцима угрожени су себичношћу, међусобним презиром, насиљем и мржњом. Страшни и апокалиптични земљотрес у Јапану, и њему слична природна знамења нашег времена у свету, подсећају нас на људску немоћ, на смртност и ништавило људских дела. Очевидно, духовни и морални поремећаји у људском друштву, као одвајкада, праћени су и сада природним поремећајима, попут цунамија. Нису ли то нови подсетници свему човечанству да заиста постоји узајамност међу духовно-моралним стањем и природним феноменима? Збивања у природи нас подсећају да од нашег људског начина живљења и понашања зависи природни поредак ствари. Подсећају нас да је човек одговоран не само за себе и свој народ, него и за све људе и све народе, као и за свеукупну Божју творевину.

Управо на ту одговорност указује нам светлост Христовог Васкрсења, која обасјава све и сва, откривајући смисао свих догађања у времену и живота у вечности. Васкрсли Христос, Који је Својим раширеним рукама на Крсту све и сва занавек загрлио и све обасјао светлошћу Свога Васкрсења, позива Својом богочовечанском љубављу све људе и народе на саможртвену љубав, на узајамно мирење и братско праштање. Његов позив свима на вечни живот, на праштање свима за све, Његово опраштање свима са Крста и давање вечног смисла свему постојећем, свим збивањима и читавој историји, греје нам и васкрсава душу, обнавља срце и испуњује живот миром и радошћу. Васкрсење Христово враћа свеукупној творевини њен богодани поредак и смисао. Враћа Бога људима и људе Богу. Враћа људе једне другима, и дарује им прави начин постојања и вечни смисао живљења.

Зато, опростивши све једни другима Васкрсењем Христовим, и загрливши се вечним загрљајем, запевајмо једним срцем и једним устима, и научимо све људе и све народе да певају песму вечне љубави и живота:

Христос васкрсе из мртвих,
смрћу смрт поразивши,
и онима који су у гробовима живот даровавши.
Појмо, о појмо и ми, и сви људи, ову вечну песму, и сверадосно се поздрављајмо, сада и свагда и вавек:
Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2011.

[Olivera]

Срећан празник свима који прослављају Васкрсење Христово !

[Shalom]

I tebi,Olivera,srecan praznik i svima ostalima koji ga slave.

Hristos Vaskrse!

[sfera]

[b]VAISTINU VASKRSE![/b]

[Mystic_Storm]

Hvala Vera i srećan svima.

[Aleksandra-Caca]

●▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩۞۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬●
†(¯٠•● ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ●•٠·¯)†
●▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩۞۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬●

[Vesna]

[Grom]

[ПротоМајстор]

ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!

Такође честитам Ускрс и осталим хришћанима јер су га сви прославили истог датума.

Ово је најважнији хришћански празник. Наиме, да бисмо васкрсли треба претходно да умремо као што је то урадио и Богочовек. Тело које је затим добио није било ни налик ономе у претходном животу, зато га нико није препознао по лику. То тело је било исцељено и непропадљиво, али ипак материјално. Дакле коначним васкрсењем ће бити исцељена сва твар, творевина, тј. материја.
То може да постигне само човек као носилац свих нижих облика материјалног постојања (животињски, вегетативни и минерални).

Ако Христос није васкрсао онда нам нема спаса и после смрти нас чека ништавило или тобожње реинкарнације (бескрајно понављана страдања и губици идентитета ) што је све аналогно хришћанском паклу.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

[Sara]

BOGORODICINE LEKOVITE SUZE

Manastir GORNJAK, Golub Lazarević,3.oko

Drevnu tajnu manastira u Gornjačkoj klisuri niko nije znao da objasni. Kako to da iz tvrdog kamena iza manastira Gornjak samo jednom godišnje, određenog datuma i u određeno vreme poteče voda? Događa se to na veliki srpski praznik Ðurđevdan, u vreme kada se dele dan i noć. Tada se pojavi voda za koju mnogi tvrde da leči očne tegobe. Inače, tokom čitave godine izvor je skoro suv. Tek po koja „suza“ skotrlja se sa stene u kašiku postavljenu ispod. Nevoljnici ih, brižljivo skupljaju jer je voda , kažu, dragocena i lekovita. Tako vernici svakodnevno dolaze u ovu svetinju sa bočicama u koje sipaju vodu, a kasnije je pipetom kap po kap stavljaju u oči tokom čitave godine.
A uoči Ðurđevdana ljudi stižu još u popodnevnim satima. Okupljaju se kraj manastira čekujući da iz stene potekne lekovita voda.
„Ðurđevdan je, inače, moja krsna slava, pa svake godine dolazim iz Pariza da je proslavim u krugu porodice i rodbine. Od kada sam čula za ovu vodu, a i sama se uverila u njenu lekovitost, navratim do
manastira Gornjak. Prvi put sam ovamo došla zbog oboljenja očiju. Titrala mi je mrlja ispred očiju i brojni lekovi nisu mi pomogli da to skinem. Već posle prve upotrebe ove vode mrlje je nestalo, ali sam nastavila da dolazim ovamo kad god se nađem u Srbiji. Onako, preventive radi, da se bolest ne ponovi“, priča Anđa, rođena pre pola veka u selu Crljenac, nadomak Petrovca na Mlavi.
Sredovečni čovek iz Velikog Gradišta, koji nije želeo da se predstavi, reče da je, kao i nekolicina prisutnih, prvi put došao po lekovitu manastirsku vodu. Njegova boljka je što mu se na oba oka, povremeno, pojavljuju crne tačkice. Pokušao je sa lekovima koje su mu oftalmolozi prepisali, ali nije bilo mnogo vajde. U manastir je, kaže, stigao po preporuci rođaka kojima je voda pomogla. Sam veruje da će ovde naći leka, a i nema šta da izgubi jer i izlet do drevne svetinje svakako prija.
Manastir Gornjak iza kojeg se nalazi čudotvorni izvor, čudo je za sebe. Smešten je na oko 30 kilometara od Petrovca na Mlavi, u najživopisnijem delu Gornjačke klisure. Svetinja je zidana u pećini, ispod litica Ježevca i Vukana. Manastir je zadužbina Kneza Lazara, podignut krajem četrnaestog veka kraj samog puta, u nedirnutoj prirodi pored reke Mlave. Iznad manastira, u velikoj kamenoj šupljini, sačuvana je isposnica prepodobnog Grigorija Gornjačkog. Na tom mestu je svetitelj boravio, Bogu se molio i po sopstvenoj želji tu je sahranjen. Još za života, načinio je sebi grob u isposnici, izdubivši ga u krečnjačkoj steni. Mošti svetitlja čuvaju se u hramu manastira kao najdragocenije svetinje. Na ovom mestu bolesni i nevoljni svakodnevno traže i nalaze leka i duši i telu.

„Za moći svetinje znaju samo oni koji se godinama ovamo vraćaju“, bio je zagonetan vernik iz Stiga.
Među brojnim legendama ovog kraja je i ona koja govori o nastanku manastira Gornjak. Ona kaže da je srpski knez Lazar često boravio na ovim prostorima sa pratnjom, loveći po okolnim planinama kraj reke Mlave. Jednom je, nakon uobičajenog lova, naišao na isposnika Grigorija Sinajita Mlađeg. Iz nekih, neobjašnjivih razloga, isposnik nije hteo da pređe reku i dođe na razgovor s knezom. Ali, ni knez Lazar nije želeo da propusti priliku za razgovor sa isposnikom. Tako otpočnu da se dovikuju preko zahuktale reke. Videvši pobožnog kneza i shvativši njegove napore da sazna šta isposnik želi, Grigorije utiša hučanje reke toliko, da je mogao da se čuje sa knezom Lazarom. Prilikom razgovora isposnik zamoli kneza da mu, na tom mestu, podigne bogomolju, što knez kasnije ispuni. Tako je, prema davnašnjoj legendi, nastala crkva Vavedenja Presvete Bogorodice, koja početkom 18. veka, zbog vetra koji neprestano duva u klisuri, dobi ime Gornjak.






Kada smo pre 5 godina ,na DJURDJEVDAN,dosli u manastir Gornjak ,ja sam tada bila zaboravila potpuno, na sve gore napisano u vezi cudesnog izvora. Da sve bude jos cudnije i ja sam ,upravo , imala neku intervenciju na jednom oku.Bilo je mnogo naroda .Neki su dosli izdaleka .U blizini manastira je bilo dosta satora ,ljudi su stigli jedan dan pre praznika .Posle zavrsene liturgije pitala sam gde bih mogla da uzmem svetu vodu .Kazu nam da je izvor iza manastira .Otisli smo tamo .Narod se tiskao oko jedne vertikalne stene ,odmah iza manastira.Nisam mogla da vidim sta se dogadja .Kada smo stigli na red ja sam se zaprepastila .U vertokalnoj steni ,u visini ruku ,nalazi se malo udubljenje ,velicine decje sake ,ispunjeno vodom.Neko mi dade malu kasicicu ,te ja uzeh desetak kasicica vode .Voda u steni ,koliko god da je zahvatis ,niti se smanjuje a i ne preliva.Malo sam se uklonila da bi i drugi stigli na red. Ostali smo malo duze pa sam imala prilike da cujem ljude koji su dosli dan pre .Kazu da nije bilo vode,dan pre , i da se pojavljuje samo za DJURDJEV dan.Kada se malo rascistilo oko izvora ,ja sam ponovo prisla .Isto je bilo kao i pre .Iako nije bilo nikoga ,niko nije uzimao vodu vise ,vode je bilo ali nije prelivala .

Inace ,mnogi od prisutnih, sa kojima sam razgovarala ,su imali neko pozitivno iskustvo vezano za icsceliteljske moci ove vode.
Sutra je Djurdjevdan .One koje interesuje, mogu se sami uveriti u navedeno .


MANASTIR GORNJAK