Uživam dok crtam i lepo mi je dok sam u društvu gnoma. Njihov kralj mi govori o kraju sveta. Povlačim pravilne braonkaste linije na parčetu papira, a kralj gnoma mi priča o filozofiji. Pada mi na pamet da sam se našao u neubičajenoj situaciji. Nisam se nikada bavio slikarstvom. Nisam ranije imao prilike da se družim sa gnomima. Dok crtam, tek ponekad mi pada na pamet da ne umem da crtam. Dok pricam sa kraljem gnoma, tek u retkim situacijama mi postaje jasno da ja nikada za njih nisam čuo. S jedne strane ne znam. Sa druge strane znam. Nekada ne znam, a nekada znam. Moju mozdanu svest je progutala priroda i ona ne pamti dobro.
Gnom ne bi bio gnom, da nema smisla za humor. Priča mi šale, neke čudne viceve. Potom deluje ozbiljno. Malo pre sam se sa sa njim prosetao po pustinji. Bilo bi sve uobičajeno, samo da pesak pod našim nogama nije tada zaškripao oštro kao sneg. Kralj gnoma i ja smo potom seli jedan kraj drugog. Igramo šah. On ima bele figure, a ja crne. Nalazimo se u deblu drveta. Široka prostorija. Pijem kafu. On me nudi šerijem. Odbijam. - Treba će ti uskoro - kaže on meni. U pravu je. Gde se nalazim i šta je ovo oko mene?
Kralj gnoma mi kaže da ne voli da igra šah jer je za njega previše jednostavan. Nešto poput ne ljuti se čoveče za čoveka. Odlaže da mi da mat kako bi produžili partiji iako je jasno da se ni njemu ni meni ne igra. Ipak, u jednom trenutku, on prekida igru. Upućuje mi značajan pogled. Kaže mi:
- Tebi nije lako.
- Zašto?
- Upravo se raspadaš od bolova.
- Kako to kada ne osećam ništa?
- Umireš u ovom trenutku i to u nesnosnim mukama.
- Ništa me ne boli.
- To je zato što si ovde kraj mene. Dole te boli, ovde te ne boli.
- Gde dole? Gde ovde? Šta je dole?
- To je tamo gde umireš.
- Umirem li ja to stvarno?
- Umireš.
- I boli?
- Sa bolovima umireš.
- Pa, kako sa bolovima kada ništa ne osećam.
- Drži se mene. Uzmi ovaj napitak. Držaće te ovde budnim.
Kako je to rekao, Kralj gnoma mi je pružio čašu vode u koju je upravu ubacio ljubičastu kapsulu. Rekao mi je da će me to držati u svesnom stanju. Savetovao mi je da nikako ne bi smeo da dozvolim da padnem u nesvest.
Baš kada je to rekao, osetio sam kako me hvata nesvestica.
- Ne idi - Rekao mi je molečivim glasom.
Kao da sam mogao da ga slušam. Strahovita sila, praćena jezivim bolom, vratila me je natrag u bolnički krevet. Tup demonski potmuli ogavni bol preneo se na krevet na zidove na pod i na plafon bolnice. Vazduhom je urnisala moj bol. Gnom je bio u pravu. Umirem od bolova. Ali, kako ću nazad?
Strahovito sam besan na moga druga gnoma. Umirem u agoniji, a njega nema da mi olakša poslednje ovozemaljske dane. Tek u vrlo retkim lucidnim trenucima, pitam samog sebe otkuda meni pravo da očekujem od njega pomoć. Dok me razdire gangreničan bol u prstima, lucidni momenti prestaju. Ja se samo pitam gde je smrt i zašto je nema.
- Nema je i nemam pojma gde da je nađem - reče Kralj gnoma sležući ramenima.
- Koga nema? - Pitam ga.
- Smrti nema.
Laknulo mi je kada mi je to rekao. Kako god da sam prizivao smrt, sada mi je bilo lakše kada sam znao da je nema. A bio sam i srećan što sam ponovo bio u carstvu svoga gnoma i što me više ništa nije bolelo. Umesto šaha, na okruglom stolčiću je bila postavljana tabla za ne ljuti se čoveče. Ja sam crvena boja. Moj gnom je izabrao braon boju.
- Čudi me. Dole umirem, ovde sam živ. Ovde mi je lepo, dole se raspadam od bolova.
Dok odavde padam u nesvest, dole dolazim k svesti. Dok dole padam u nesvest, dolazim k svesti negde drugde.
I znaš šta? Ljut sam na tebe zato što te nema. Ne znam gde si. Ne znam kako da te pronađem. Obično kada se dole onesvestim, ulazim u sfere haosa, košmara i strave. Najčešće se ničega ne sećam. Jedino mi je lepo kada sam ovde sa tobom. Ali, tebe nema. Nema tvog sveta. Strahovito volje mi treba da te pronađem, a i onda zalutam.
- Teško ti je sada da me pronađeš, zato što se u svom životu nikada nisi bavio onostranim sferama. Kako možeš da znaš kako se zove moje kraljevstvo, kada u zemaljski raj nisi nikada verovao dok si bio živ?
- Šta, već sam umro?
- Izvini, još si živ - Gnom se zakikotao i napravio pauzu - Ti ne znaš šta podrazumeva Kraljevstvo ljudi, životinja, biljaka i minerala. Ti ništa ne znaš da mi kažeš ni o četiri najosnovnija elementa. Moderni ljudi ne znaju ništa o četiri osnovna elementa, a odmah di da krenu sa izučavanjem 92. Kako očekuješ da ti pomognem, kada me nikada nisi još upitao ni za ime?
U pravu je. Nisam ga nikada upitao za ime. Ne znam kako se zove, a očekujem njegovu pomoć. Ko sam to uopšte ja, da bi zavredio njegovu pomoć. Gledam ga. Njegova kruna je od zlata. Malen je. Stas mu je kao u šestogodišnjeg deteta. Ima dobroćudne oči. On je najdivnije biće prirode. Iz njega progovara najplemenitiji zov šuma. Dobijam želju da ga zadavim; neobuzdiv poriv da ga povredim. Oseća on to. Trgao se. Preplašeno me gleda. Budim se u krevetu. Ne osećam svoje noge. Mislim da ih više ni nemam...
Dok putujem s jednog sveta u drugi, osluškujem muziku kosmosa. Tek počinjem da učim. Vidim nekog sveštenika. Čini mi se poznat. Sedi kraj mog kreveta. Priča mi priče o raju. Kaže mi: - Otvoriće ti se rajska vrata kada umreš. - Da imam snage, rekao bih mu da su mi se ta vrata otvorila. Mogla su i mnogo ranije, samo da sam hteo da učim. Koliko sam toga samo propustio, i to samo zato što nisam u sebi pronašao smisao da bi trebalo da se menjam.
Sveštenik je dobronameran. Naziva me bratom. Priča mi o tome da treba da se čuvam demona. Oni vole da se prikazuje dobrim, a u stvari su zli.
- Ko izaziva ove bolove? - smogoh snage da ga upitam - Demoni?
- Ne znam, brate - reče on.
Čujem njegove misli. Njegove neizgovorene rečenice jasno odzvanjaju u mojoj glavi. Čujem ga kako razmišlja: "Kada bi ti iskreno odgovorio na ovo pitanje, to bi bila jeres."
Najgori su tupi podmukli bolovi. Ako išta dolazi od Đavola, onda su to takvi bolovi. Vidim sveštenika kraj svog kreveta. Ali, više nisam u bolnici. Sada sam u podrumu. Čujem eksplozije. Praskovi su tupi i dijabolični. Gnusno odurni i podmukli. Analogni bolu koju osećam po celom telu. Kada bi mi odstranili sve delove tela, jedino me nos valjda ne bi boleo. Kao da čujem svog prijatelja Kralja gnoma kako se na ovu moju pomisao nasmejao. On mi je ispao još i najbolji prijatelj. A ja još uvek nisam stigao da ga pitam kako se zove.
Kod sveštenika ne primećujem ništa neobično. Sveštenike vreme ne menja, ali su ljudi drugačiji. Deluju mi kao da su iz prošlosti. - Ti sada ulaziš u svoj prošli život - neko mi reče, ali to nije bio sveštenik. Sveštenik čita nešto iz Starog zaveta. Knjiga o Jovu. Hteo sam da se podsmehnem, ali mi neko reče: - Ne podsmevaj se Jovu.
Strašan bol neprekidno traje. Smrti nema. Ja sam u svom prošlom životu. Padaju bombe. Nema lepote.
...
