Odeljak III Spremnost da se služi

Spremnost i umešnost

Poklonik treba uvek da je spreman da služi ciljevima čovečanstva. On ne treba da prihvata nijednu službu koja nije u skladu sa njegovim mogućnostima. Ali treba da se lati one koju je, vrlinom sopstvene spremnosti i umešnosti, sposoban da vrši. Ma kakvu službu da odabere, on je mora dovršiti čak i kad mu okolnosti nikako ne idu na ruku. Obzirom na mnoga iskušenja koja ga čekaju na putu, njegova naumljenost da služi mora biti nepokolebljiva.

Bez zahteva ograničenog , ja˝

Poklonik, s jedne strane, ne smne da prianja za ideju služenja, a sa druge, treba uvek da daje svoj maksimum. Ako je nekome potrebna pomoć, on mora uvek da bude spreman daje pruži, ne prezajući od bilo kakve žrtve; ali se sam nikada ne smne vezivati za lažnu ideju, ˝Ovo je bila isključivo moja zasluga˝. Ukoliko prvenstvo pružanja pomoći pripadne nekome drugom, to u njemu ne bi smelo da stvori zavist. Jer, ako bi se svesno trudio da svaku takvu priliku ugrabi za sebe, to ne bi bila pomoć, nego sebičnost. U pravoj duhovnoj službi nema ni primisli o sebi, a ni osećanja da čovek stiče nešto za sebe ili pruža nešto drugima. Svi oblici ega treba sasvim da izostanu iz služenja. Služenje bi trebalo da proističe iz nesputanosti i slobode i da se odvija u duhu zajedništva, pri čemu ne bi smelo da se insistira na udovoljavanju zahtevima ograničenog ˝ja˝.

Nezavisno od velikog i malog

Ukoliko je poklonik sasvim nevezan za rezultate svog rada, njegovo delo ne podleže kvarenju usled procenjivanja veličine njegovog postignuća. Svetovno orijentisane osobe uživaju u svom zasebnom postojanju kroz svoja postignuća. Tako imaju prirodnu težnju da procenjuju svoja postignuća u okvirima opipljivih veličina. I uvek grabe velike stvari a klone se malih. Međutim, sa duhovne tačke gledišta, takozvane male stvari su isto toliko bitne koliko i velike. Otuda poklonik nema razloga da izbegava jedne, a priklanja se drugima; on treba da se posveti malini stvarima sa isto toliko žara kao i velikim. Mada u duhovnom životu male stvari vrede koliko i velike, svetske konvencije obično ignorišu ovu jednostavnu istinu. Kad bi se pratile dogovorom prihvaćene konvencije, služenje bi se svelo na aktivnosti koje donose rezultate koji se uobičajeno smatraju velikim, odnosno vrednim i značajnim. Mnogo toga od vitalnog značaja za život bilo bi na ovaj način prenebregnuto, što bi u duhovnom smislu osiromašilo život.

Prihvaćene vrednosti određuju vid služenja

U društvima u kojima preovladava čisto materijalistička koncepcija života, pod služenjem se podrazumeva snabdevanje hlebom, odećom i drugim životnim potrebama. U društvima koja na prvo mesto stavljaju intelektualne vrednosti, pod služenjem se podrazumeva učešće u svestranom razvoju nauke. U društvima gde preovladava težnja ka umetničkom i estetskom, pod služenjem se podrazumeva organizacija umetničkog stvaralaštva i distribucija umetničkih radova. U društvima koja prevashodno cene kulturu srca, pod služenjem se podrazumeva probijanje onih kanala kroz koje će se uspostaviti i razviti kultura srca. A u društvima kojima je duhovno najpreče, pod služenjem se podrazumeva razvoj i širenje duhovnog znanja. Služenje koje doprinosi razvoju duhovnog znanja je najviši oblik služenja, zbog toga što duhovno znanje obuhvata i ispravno sagledavanje ljudskih problema i njihovo neposredno rešavanje.

Dve vrste služenja

Bez duhovnog razumevanja, čovek se u svojoj službi rukovodi ograničenim koncepcijama. Postoje dve vrste usluga koje čovek može da pruži drugom čoveku: prvo, da ga snabde nečim doista vrednim što ovome nedostaje; drugo, da mu pomogne u otklanjanju onih nedostataka koji ga sprečavaju da se domogne stvari koje su mu potrebne. Ukoliko su čovekova shvatanja o tome da li je nešto vredno ili ne - skučena, onda će i služenje biti srazmerno tome.

Značaj malih stvari