BOG GOVORI - Poglavlje VIII
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Stanje Boga s One Strane Onostranog, prvobitni poriv i ciklus evolucije i involucije svesti
 

Stanje Boga s One Strane Onostranog

Da počnemo s one strane početka gde se nalazi izvorno stanje Boga s One Strane Onostranog ili Paratpar Parabrahma. Ovo je izvorno stanje ˝BOG-JESTE˝. U sufijskoj terminologiji ovo stanje se naziva stanjem Wara-ul-Wara.

U ovom izvornom stanju ˝Bog-Jeste˝ vlada neograničena apsolutna praznina.

U ovoj apsolutnoj praznini ne ispoljava se ni svesno, ni nesvesno stanje Boga, ne ispoljava se ni svesnost, ni nesvesnost Boga. U njoj ne postoji neograničeno ˝Ja˝, Božanski Ego ili Sveopšti Ego, niti postoji ograničeno ˝Ja˝, ili individualni ego. Ne postoji ni sveopšti um, ni ograničeni um. Ne postoji ni neograničena energija, niti postoji ograničena energija. Ne postoji sve-opšte telo - mahakarana sharir, niti postoji ograničeno telo. Ne postoje ni univerzumi, ni svetovi. Ne postoji ni svest o svesnosti - mahhachaitanya, ni svest o nesvesnosti.

Ovo stanje je posve prvobitno neograničeno apsolutno Božije stanje praznine, ni nirguna-nirakar, ni saguna-sakar stanje Boga u kome ˝Bog-Jeste˝, a ˝svest-nije˝. Kada se kaže ˝Bog-Jeste˝, to opisuje stanje koje vlada s one strane početka samog početka Kreacije.

Ovo stanje Bog-Jeste se naziva i ˝izvornim božanskim stanjem čvrstog sna Boga˝ u stanju s One Strane Onostranog.

Stanje Bog-Jeste je stanje beskonačnosti. Pošto je beskonačnost beskonačna, ona je sve. To jest, ˝SVE˝ je priroda beskonačnosti.

SVE zbog svoje moći da bude sve, obuhvata čak i ˝NIŠTA˝, jer u protivnom Sve nikada ne bi moglo da znači sve. Ovo Ništa je nemanifestovano u Svemu. Budući da je to Ništa doslovno ništa, sama suština tog biti - ništa je upravo ništa.

Postoje ovo Ništa nemanifestovano u Svemu, Ništavnost tog Ništa je prisutna u tom Svemu u vidu Nemanifestovanog.

Prema tome, u beskonačnosti stanja Bog-Jeste, sve ono što je nemanifestovano u prirodi Beskonačnog, koje je Sve, jeste to Ništa. Iz toga sledi da sve što je nemanifestovano u Svemu potiče od tog Ništa,

Ukratko, izuzev beskonačnosti beskonačnoga, u stanju Bog-Jeste, koje je Sve, sve ostalo je nemanifestovano; a sve Što je nemanifestovano pripada tom Ništa sa svim njegovim aspektima Ništavila.

U stanju Bog-Jeste u kome je Ništa nemanifestovano, zbog same prirode ništavila, i svest automatski postoji kao to Ništa. Iz toga proizilazi da je svest u tom stanju Boga s One Strane Onostranog uvek i vazda nemanifestovana u Bogu koji je po svojoj prirodi Sve - beskonačan, neograničen i neizmeran. Dakle, budući da je po samoj svojoj prirodi Sve, Bog u tom stanju Bog-Jeste u Sebi uvek i vazda poseduje beskonačnu moć, beskonačno znanje i beskonačno blaženstvo, i sve ono što je beskonačno uzvišeno ili lepo.

Upravo zbog toga što Bog jeste Sve i jeste Beskonačan, to Ništa koje je suprotnost Svemu mora da bude najkonačnije.

Dakle, to Ništa je nemanifestovano u stanju Bog-Jeste kao nešto najkonačnije; odnosno, u tom beskonačnom stanju Boga koji je Sve, najkonačnije stanje tog Ništa postoji u nemanifestovanom vidu.

Sasvim je prirodno da to nemanifestovano i najkonačnije Ništa, onda kada se manifestuje, mora da se manifestuje kao najkonačnije.

Ali, najparadoksalnija činjenica je da, kada se to najkonačnije Ništa manifestuje, njegova manifestacija se postepeno širi ad infinitum.

Ono što daje beskonačnost ovom najkonačnijem Ništa je sama Božija nemanifestovana trostruka priroda beskonačne moći, beskonačnog znanja i beskonačnog blaženstva koja očito, samim tim što je Božija priroda, u nemanifestovanom vidu prožima beskonačnost stanja Bog-Jeste. Iz ovoga prirodno sledi da ova beskonačna trostruka priroda obavija i ovo najkonačnije Ništa dok je nemanifestovano u beskonačnosti Svega.




Om Tačka

Dakle, kada se ovo najkonačnije Ništa manifestuje kao Ništavilo, manifestacija tog najkonačnijeg Ništa, koja je tesno povezana sa i potpomognuta istovremenom projekcijom latentne sveprisutne beskonačne trostruke prirode Boga, počinje postepeno da se širi ad infinitum i ispoljava kao beskonačno Ništavilo ili Kreacija; i stoga se univerzum Ništavila, koji je nestvaran, može nazvati Božijom ˝senkom˝, a postoje Bog beskonačan, i Njegova senka je beskonačna.*

* Čitava Kreacija je proizašla iz tog Ništa. Iz tog Ništa su proizašle dve stvari: evolucija i produkcija. Iz tog Ništa je nastalo sedam stanja gasa. Sedmo stvoreno stanje je vodonik. Iz ovog sedmog gasovitog stanja su nastale evolucija i produkcija.

Kreacija se može jednačiti sa evolucijom jer se sve odvija u sedam stupnjeva: sedam stupnjeva produkcije, sedam stupnjeva evolucije, sedam stupnjeva involucije. Kaže se da je i Bog stvorio svet za sedam dana. Iz tog Ničega su se istovremeno pojavile i najkonačnija senka i beskonačna senka.

Kada se Ništa koje je najkonačnije i koje je nemanifestovano u Svemu ispolji, ono izbija iz najkonačnije tačke u Svemu u kome je Ništa sadržano kao najkonačnije.

KARTA II - Prvobitna ćudljiva želja

Ta najkonačnija tačka iz koje se Ništa projektuje kao Ništavilo, naziva se Tačkom Kreacije ili Om Tačkom. Ova tačka Kreacije je takođe u Svemu, što znači u Bogu, u stanju s One Strane Onostranog.

Tako to najkonačnije Ništa izbija u vidu Kreacije iz beskonačnog Svega, kroz najkonačniju ˝tačku kreacije˝, u beskonačnost beskonačnosti stanja Bog-Jeste.

Ukratko, kada najkonačnije Ništa izbije u vidu Ništavila kroz najkonačniju tačku kreacije, koja je takođe u beskonačnosti prožeta beskonačnom trostrukom prirodom Boga, to izbijanje tog najkonačnijeg Ništavila koje je tesno povezano i potpomognuto sveprisutnom beskonačnom trostrukom prirodom Boga postepeno se širi ad infinitum i evidentno se ispoljava kao beskonačno Ništavilo ili kao beskonačna Kreacija.





Ćudljiva želja ili Lahar

Uzrok koji je doveo do toga da se najkonačnije Ništa, nemanifestovano u beskonačnom Svemu, ispolji kao Ništavilo je prvobitni uzrok koji se naziva ˝UZROKOM˝.

Ovaj Uzrok nije ništa drugo do Božija ćudljiva želja ili lahar. Ova prvobitna ćudljiva želja se takođe može nazvati ˝REČJU˝ kojom se Bog oglasio - ˝KO SAM JA?˝

Ta beskonačnost stanja Bog-Jeste učinila je Boga apsolutno nezavisnim i zbog te svoje apsolutne nezavisnosti sasvim je prirodno da Bog ispolji svoju beskonačnu ćudljivu želju da bi doživeo Svoju sopstvenu beskonačnost i uživao u njoj. Ispoljavanje ćudljive želje je uvek znak nezavisne prirode, jer je upravo ta ćudljivost sama po sebi uvek obeležje nezavisne prirode.

Prvobitna beskonačna ćudljiva želja je Uzrok zbog koga se sve-nemanifestovano koje je poteklo od tog Ništa ispoljilo u vidu Ništavila.

Ali, pre nego što je Bog ispoljio Svoju prvobitnu ćudljivu zelju da bi učinio vidljivim to sve-nemanifestovano koje pripada tom Ničemu, ta Božija ćudljiva želja je i sama bila nemanifestovana kao to Ništa unutar Svega u beskonačnosti apsolutno nezavisnog Boga u stanju Bog-Jeste.

Kako je onda moguće da se ta nemanifestovana prvobitna beskonačna ćudljiva želja ustalasa u Bogu i ispolji sebe, i sve što je nemanifestovano u tom Ništa, u vidu Ništavila?

Na kraju krajeva, ćudljiva želja je ćudljiva želja i po svojoj samoj prirodi je takva da ne ostavlja mesta pitanjima ˝zašto - čemu - kada˝. Ćudljiva želja može da se javi svakoga časa; može da se pojavi sada, ili kroz nekoliko meseci, ili posle mnogo godina, a može da se ne javi uopšte.

Tako je i prvobitna beskonačna ćudljiva želja, na kraju krajeva, ipak ćudljiva želja, ali je istovremeno i ćudljiva želja Boga u stanju beskonačnosti! Može se desiti da se ova ćudljiva želja uopšte ne uskomeša u Bogu; a ako se uskomeša bilo kog trena, ili kroz mnogo hiljada godina, ili nakon milion ciklusa, to ne treba da nas iznenadi.

Tako se, prvobitna beskonačna ćudljiva želja Boga u stanju beskonačnosti jednom uskomešala; uskomešala se spontano i iznenada u apsolutno slobodnom Bogu koji je večno Večan. Stoga je ova ćudljiva želja koja se jednom uskomešala, jednom i započela Početak svega u Kreaciji.

Ukratko, kada se ova prvobitna beskonačna nemanifestovana ćudljiva želja Boga u stanju beskonačnosti jednom uskomešala u Bogu koji je apsolutno slobodan, ona se time ispoljila i uporedo sa njenim ispoljavanjem ispoljilo se i sve-nemanifestovano tog Ničega u vidu Ništavila. Na taj način je ćudljiva želja stvorila to

Ponovićemo još jednom kako je beskonačno Ništa proizašlo iz najkonačnijeg Svega:

Bog u Onostranom je beskonačno Sve. Beskonačno Sve se može uporediti sa beskonačnim, bezgraničnim okeanom. Prema tome, ovaj bezgranični okean je beskonačno Sve. Iz toga sledi da je svaka kap u okeanu to najkonačnije Sve. Ukratko, ako je beskonačni okean beskonačno Sve, tada je i svaka kap u okeanu najkonačnije Sve.

Pre nego Što se ćudljiva želja uskomešala u bezgraničnom okeanu, i pre nego što se Kreacija manifestovala, tačka kreacije (Om tačka) iz koje je izbila Kreacija i sama se nalazila u beskonačnom okeanu u vidu beskonačnog Svega zbog toga što je, pre no što se ćudljiva Želja uskomešala, vladao savršeni mir i prožimao beskrajni okean; nisu postojale bezbrojne ˝kapi˝ okeana i nije bilo odvojenosti. Postojao je samo beskrajni okean kao beskonačno Sve.

U trenutku kada se ćudljiva želja uskomešala u beskonačnom Svemu, tačka kreacije ili Om tačka se manifestovala kao najkonačnije Sve.

Beskonačno Ništa je bilo nemanifestovano u beskonačnom Svemu, ali kada se ćudljiva želja uskomešala, beskonačno Ništa se ispoljilo kroz najkonačnije Sve, kroz Om tačku.

Dakle, to beskonačno Ništa je postepeno izbijalo kroz najkonačnije Sve manifestujući se u širenju ad infinitum.

Istovremeno sa izbijanjem tog latentnog Ništa i sa manifestovanjem Ništavila, izbijala je i svest koja je egzistirala kao to Ništa, koje je bilo nemanifestovano u beskonačnosti stanja Bog-Jeste, i postepeno se manifestovala kao svest Boga nagoneći Boga da doživi Sebe kao Boga Tvorca svega što je iz njegovog Sve-stanja izbilo u vidu Ništavila.

Posle toga, dok je postepeno sticao punu svest, Bog u stanju Tvorca bi uhvaćen u lavirint najkonačnijeg Ništavila smatrajući ga beskonačnim, što bi podržano i potpomognuto Njegovom sopstvenom beskonačnom trostrukom prirodom.

Paradoksalna ironija je to što sama beskonačnost Boga beskrajno otežava Bogu da izbegne varljivu, prividnu beskonačnost Ništavila koje nastavlja da se širi ad infinitum kroz beskonačnu trostruku prirodu Boga sa kojom je tesno povezana, odnosno kroz beskonačnu moć, beskonačno znanje i beskonačno blaženstvo.

Međutim, ovo zaplitanje je apsolutno neophodno da bi Bog u beskonačnosti stanja Bog-Jeste stekao potpunu i savršenu svest o Svojoj beskonačnoj stvarnosti, i na taj način svesno doživeo Svoju neizmernu, neograničenu, beskonačnu trostruku prirodu beskonačne moći, beskonačnog znanja i beskonačnog blaženstva.

Osnovna činjenica je da se jednom stečena potpuna svest nikada ne gubi. Ona ostaje večno, bez obzira da li je ta potpuna svest svest o nestvarnom Ništavilu koje se doživljava kao stvarnost, ili je ta svest svest o Samoj Stvarnosti.

Ta svest, konačno, primorava Boga da spozna Svoju vlastitu stvarnost onda kada ta svest dostigne punu zrelost. Svest postaje potpuno zrela za spoznaju Stvarnosti tek pošto postane svesna nestvarnog. Ova svest o nestvarnom kao stvarnom postaje toliko snažna tokom evolucije svesti da svest, ogrezla u svesti o nestvarnom, čini Boga svesnim samo nestvarnog koje Bog doživljava kao stvarno; to jest, Bog kao Tvorac nestvarno doživljava ispoljavanje tog Ništa kao stvarno i kao Sve.

Da bi nemanifestovana svest Boga u stanju Bog-Jeste omogućila Bogu da spozna Svoju sopstvenu večnu stvarnost, projektovanje te nemanifestovane svesti u Sve (koja, kada se projektuje napolje, biva usredsređena na neistinitu beskonačnost Ništavila), treba da se usmeri unutra. Takvim povlačenjem unutra, ta ista svest se usredsređuje na beskonačnost Svega (iz koga se i bila projektovala napolje i dovela do doživljavanja beskonačnog Ništavila, a ne do doživljavanja beskonačnosti Svega).

Kao što je već ranije rečeno, kada se projektovana svest povuče unutra, odnosno kada prođe potpunu i kompletnu involuciju, tada to Ništavilo koje je nekad doživljavano kao stvarnost automatski prestaje da postoji za svest koja je sada potpuno usredsređena na večnu Stvarnost beskonačnosti Boga.

Ukratko, nije potrebno sticali nikakvu novu svest da bi se spoznala Stvarnost - Bog. To je ta ista svest koja je latentno prisutna u Svemu i koja, kada izroni iz Ničega, prvo postepeno evoluira, a potom, spajajući se sa Ništavilom, doživljava Ništavilo kao stvarnost. Kada se evolucija ove svesti ostvari u potpunosti i do kraja, ta ista svest navodi Boga da doživljava to nestvarno Ništavilo koje se širi ad infinitum kao stvarno i beskonačno. A kada ta ista potpuna i savršena svest dostigne potpunu i savršenu zrelost kroz sopstvenu involuciju, ona spoznaje beskonačnu Stvarnost kao jedinu stvarnost i omogućava Bogu da doživi iskustvo Njegovog sopstvenog istinskog i večnog beskonačnog stanja.

Bog je u svom iskonskom stanju beskonačnosti večno beskonačan baš zbog Svoje beskonačne, nesputane i neograničene trostruke prirode beskonačne moći, beskonačnog znanja i beskonačnog blaženstva. Pošto Bog večno Jeste, jedina stvarna razlika između izvornog stanja Boga i novih stanja Boga koja on poprima je razlika u svesti koju postupno stiče preko impresija projektovanog Ništavila.

Bog u svom prvobitnom stanju Bog-Jeste nije svestan svog beskonačnog večnog postojanja, niti je svestan Svoje beskonačne prirode, mada On postoji beskonačno i večno. Zahvaljujući svojoj sopstvenoj beskonačnoj ćudljivoj želji, Bog stiče svest o Svojoj stvarnosti i ostvaruje Svoje beskonačno, večno i bezgranično Jastvo da bi doživeo Svoju neizmernu, bezgraničnu i beskonačnu trostruku prirodu.

Tako je Bog, u upravo dostignutom stanju večne svesnosti, svesno i večno svestan Svog izvornog stanja Bog-Jeste s One Strane Onostranog koje je uvek i za uvek nesvesno beskonačnosti Svog sopstvenog stanja Bog-Jeste. Prema tome, cilj je da se večno i beskonačno stanje Boga ostvari svesno.

Kao što je ranije opisano, izvorno stanje Boga je ono stanje neograničene apsolutne praznine u kojoj Bog jeste, a svest nije. To stanje je prvobitno stanje božanskog dubokog sna samoga Boga s one strane početka Početka Kreacije.

Prvobitna beskrajna Božija ćudljiva želja kao ˝uzrok˝ je razlog zbog koga je prekinuta čarolija Božijeg stanja prvobitnog božanskog dubokog sna, a rezultat toga, Kreacija, naziva se ˝posledicom˝.

Da bi shvatili stanje božanskog dubokog sna i bolje razumeli sve što sledi neposredno nakon što se prvobitna beskonačna ćudljiva želja odjednom snažno pokrene u Bogu budeći Ga iz božanskog dubokog sna, uporedimo Božije stanje božanskog dubokog sna sa dubokim snom čoveka.

Stanje čovekovog dubokog sna je doslovno istovetno sa prvobitnim božanskim stanjem dubokog sna samoga Boga. Bog u stanju Bog-Jeste je večno u tom prvobitnom božanskom stanju dubokog sna, a Bog u stanju čoveka svakodnevno doživljava naizmenično stanje dubokog sna i budno stanje.

Beskonačni, večni Bog koji je bez impresija i bez oblika doživljava Sebe kao konačne, ograničene, nežive ili žive forme, odnosno bića samo zbog javljanja prve najkonačnije impresije potekle od Ničega koje se ispoljilo kao Ništavilo.

Na određenom stupnju evolucije svesti, impresije koje su potekle od tog Ništa omogućavaju Bogu da iskusi ljudsko stanje.

Ove impresije potekle od tog Ništa su samo porod te izvorne najkonačnije prve impresije koju je primio najkonačniji prvi zračak svesti u Bogu koja se manifestovala istovremeno sa izranjanjem nemanifestovane prvobitne beskonačne ćudljive želje u Bogu i projektovala sve-nemanifestovano najkonačnijeg Ništa u vidu Ništavila.

Prvobitna najkonačnija impresija se umnožavala i uvećavala istovremeno i saglasno sa evolucijom najograničenije prvobitne tanke niti svesti.

Tako nastale raznovrsne i različite impresije proživljavane su tokom dužeg perioda evolucije svesti preko raznovrsnih i različitih medijuma ograničenih, odnosno grubih formi, zbog toga što svest neizostavno mora da proživi stvorene impresije. Da bi svest proživela impresije, bili su joj apsolutno neophodni odgovarajući

Tako se evolucija svesti nastavlja kroz evoluciju sve više i razvijenije svesti, u skladu sa evolucijom grubih formi relativno viših i razvijenijih tipova, da bi impresije koje su nakupljene u spoju sa prethodnim, relativno nižim tipovima grubih medijuma bile proživljene.

Ukratko, najkonačnija prva impresija prvobitne beskonačne ćudljive želje koja se u Bogu uskomešala, obdarila je nesvesnog, beskonačnog Boga najkonačnijom svešću. Postepeno, različite impresije su se umnožavale i uvećavale, i davale Bogu sve veću konačnu svest, sve dok na kraju evolucija svesti nije okončana onda kada su impresije te stečene, potpune svesti poistovetile Boga sa formom čoveka. Budući da je Bog sada stekao potpunu svest u formi čoveka, potreba za novim, odnosno višim formama kroz koje bi svest dalje evoluirala više ne postoji, pošto je ova stečena svest potpuna i savršena.

U procesu evolucije svesti, dok je svest svesno poistovećivala Boga sa različitim ograničenim grubim formama, neživim i živim, ona je istovremeno, mada nesvesno, poistovećivala Boga i sa Njegovom ograničenom suptilnom formom i sa Njegovom ograničenom mentalnom formom. Ove forme su se spajale sa ograničenom grubom formom Boga u čvrst i homogen, nesvestan spoj tokom čitavog procesa evolucije svesti, od samog prvobitnog izbijanja tog nemanifestovanog Ništa u Svemu.

Sasvim je prirodno da se uporedo sa evolucijom sve više i razvijenije Božije svesti istovremeno odvija i evolucija ograničenih i konačnih suptilnih i mentalnih formi, sve dok se u gruboj formi čoveka ograničena suptilna i mentalna forma Boga ne razviju u potpunosti.

Iako je Bog stekao potpunu svest u formi čoveka, i mada su u formi čoveka ograničena suptilna i mentalna forma takođe potpuno razvijene, ipak je ta tako stečena potpuna svest samo svest o grubom, i omogućava jedino iskustva grubog sveta. Zbog toga, ta u potpunosti stečena svest još uvek nije svesna suptilne i mentalne forme, niti svesno doživljava suptilni i mentalni svet.

Ukratko, iako je Bog u stanju čoveka stekao potpunu i savršenu svest, On još uvek nije svestan Svoje ograničene Energije suptilne forme, niti Svog ograničenog Uma mentalne forme. Još je manje svestan Sebe kao jednog, nedeljivog, večnog i beskonačnog Boga sa neograničenom moći i neograničenim znanjem. Na ovom stupnju Bog je u potpunosti svestan jedino svog poistovećivanja sa formom čoveka i njenim različitim grubim aspektima, i u potpunosti doživljava samo grubi svet kao obično ljudsko biće u obličju muškarca ili žene.

Ali, svest čoveka zajedno sa umom kao njegovom mentalnom formom, energijom kao njegovom suptilnom formom i telom kao njegovom grubom formom su samo posledica ispoljavanja najkonačnijeg Ništa u vidu beskonačnog Ništavila koje je bilo nemanifestovano u stanju Bog-Jeste. Drugim rečima, taj konačni um, ta konačna energija i to konačno telo potiču od tog Ništa, te i svest o tom konačnom umu, toj energiji i tom konačnom telu takođe potiče od tog Ništa.

Kod čoveka je um sedište želja i misli, energija je sedište snage i krepkosti, a telo, koje simboliše sreću, sedište je sreće i tuge. Otuda su želje i misli, snaga i krepkost, sreća i tuga konačni aspekti čovekovog ograničenog uma, energije i tela.

Iako ovi, na konačnosti zasnovani aspekti čovekove trostruke prirode - um, energija i telo (koje simboliše sreću) - jesu konačni upravo zbog činjenice da su posledica manifestacije tog najkcnačnijeg Ničega, uprkos tome, ovi konačni aspekti, tj. um, energija i telo, pokazuju svoje sposobnosti ad infinitum.

To je zbog toga što je svaki od elemenata ove konačne osnove čovekove trostruke prirode - energija, um i telo (koje simboliše sreću) - tesno povezan sa svakom i podržan od sve tri beskonačne osnove Božije trostruke prirode (sat-chit-anand), beskonačnom moći, beskonačnim znanjem i beskonačnim blaženstvom.

Činjenica je da, kada se nemanifestovana beskonačna Božija trostruka priroda postepeno manifestuje kroz postepeno izbijanje tog konačnog Ništa, i kada istovremeno izaziva izbijanje tog konačnog Ništa u vidu Ništavila koje se ispoljava ad infinitum, ta ista beskonačna Božija trostruka priroda na ovom stupnju manifestacije biva upletena u mrežu prividne i nestvarne beskonačnosti Ništavila i tako se ispoljava kao konačna trostruka priroda čoveka koji ispoljava svoje sposobnosti ad infinitum.

Kako to (1) um, (2) energija i (3) telo, kao trostruka priroda čoveka, ispoljavaju u Iluziji svoje mogućnosti ad infinitum jasno se vidi kroz primer: (1) inventivnog uma naučnika sa neiscrpnim izvorom otkrića i izuma; (2) kroz oslobađanje nuklearne energije u Iluziji, te energije koja je dostigla takav stupanj da preli da sopstvenom snagom iluzije uništi i samo Ništavilo iz koga je potekla i razvila se u tako zastrašujuću silu; (3) kroz primer tela (koje simboliše sreću) koje, dok drži korak sa poodmaklim napretkom evolucije tog Ničega, biva beskonačno terano da teži sve većoj i većoj sreći u toj meri da sreća zapravo postaje sam temelj života u iluziji.

Jedini razlog takvom beskonačnom ispoljavanju u domenu Ništavila (koje je Iluzija) leži u osnovi konačne trostruke prirode čoveka - energiji, umu i sreći Ništavila - koju osnovna beskonačna trostruka priroda Boga beskonačna moć, beskonačno znanje i beskonačno blaženstvo Svega podržava i širi ad infinitum.

Beskonačna moć je neograničena i nikad se ne umanjuje, niti iscrpljuje, dok se konačna energija, i pored toga što je povezana sa beskonačnom moći, umanjuje i iscrpljuje zbog toga što je samo posledica tog Ničega koje se ispoljilo kao ograničena energija Ništavila.

Beskonačno znanje je večno, nepromenljivo i sveprisutno, i stoga u njegovom trajanju nema prekida. Međutim, ograničeni um, i pored toga što je povezan sa beskonačnim znanjem, biva uništen i mora konačno da nestane zato što je on posledica Ničega koje se ispoljilo kao ograničeni um Ništavila.

Beskonačno blaženstvo je večno i trajno i, baš zbog toga što je večito, ono nema suprotni aspekt. Na drugoj strani, iako je povezana sa beskonačnim blaženstvom, sreća nije večita, i zato ima suprotni aspekt - tugu. Ova konačna sreća iščezava, uprkos tome što predstavlja samu osnovu života ljudskog bića, zato što je i sam život prolazan. Pošto je život iluzije posledica Ničega koje se ispoljilo kao život Ništavila, taj život mora da nestane.

U nastojanju da spozna Boga, čovek stiže do stupnja kada konačno gubi svoju osnovnu, konačnu, trostruku prirodu koju čine telo (koje simboliše sreću), energija i um, i spoznaje osnovnu, beskonačnu trostruku prirodu blaženstva, moći i znanja. U ovom stanju čovek doživljava da njegova priroda nije to konačno telo (koje simboliše sreću), već beskonačno blaženstvo; nije konačna energija, već beskonačna moć; nije konačni um, već beskonačno znanje. Tako čovek gubi svoju osnovnu, konačnu, trostruku prirodu i spoznaje da je njegova priroda osnovna, beskonačna, trostruka priroda Boga. To znači da se čovekova osnovna konačna trostruka priroda, koju je osnovna beskonačna trostruka priroda Boga podržavala, oslobađa spoja sa osnovnom beskonačnom trostrukom prirodom Boga.

Iako čovek gubi svoju osnovnu konačnu trostruku prirodu, on ne gubi u naporima sticanu potpunu svest zbog toga što se jednom stečena potpuna svest nikada ne gubi, izuzev u već objašnjenom slučaju grube zloupotrebe moći četvrtog nivoa.

U ovom stanju, kada je svest netaknuta i potpuna, ograničeno i konačno telo (koje simboliše sreću), ograničena i konačna energija, i ograničeni i konačni um, potpuno su lišeni spoja sa neizmernim i beskonačnim blaženstvom, moći i znanjem.

To je stupanj na kom je čovek potpuno svestan, a ipak više ne doživljava neistinito konačno Ništavilo kao stvarno i beskonačno. Telo (koje simboliše sreću), energija i um, koji su bili sredstvo za doživljavanje Ništavila, više ne drže ljudsku svest pomoću konačnih impresija. One se sada odvezuju i jednostavno nestaju iz središta svesti. One moraju da nestanu zato što su po svojoj prirodi bile sazdane od tog konačnog Ničega, koje doslovno znači: apsolutno ništa.

Ali pre nego što konačno popusti stisak kojim telo, energija i um drže svest ljudske duše, postoji jedno značajno iskustvo kroz koje čovek prolazi u svakodnevnom životu, a to je svakodnevno iskustvo spavanja i buđenja.

Ovo osnovno iskustvo dovodi kod normalnog čoveka do pojave tri osnovna stanja u njegovom svakodnevnom životu:

Prvo stanje je stanje dubokog sna, odnosno stanje potpune nesvesnosti o Jastvu u čoveku.

Drugo stanje je stanje sna, odnosno polu-svesno ili polu-budno stanje.

Treće stanje je potpuno budno stanje, odnosno stanje potpune svesti o Jastvu u čoveku kao čoveku.

Dakle, čovek ima saznanje da je život u čoveku, a čovekov život se saznaje preko čovekovih uobičajenih radnji. Čovekove radnje stvaraju Čovekove impresije i obratno. Ove radnje prikupljaju i utiskuju impresije u čovekov um. Impresije i radnje su, otuda, u međuzavisnom odnosu, jer se impresije pothranjuju radnjama, a radnje su motivisane impresijama.

Kao što je već ranije rečeno, izvor impresija se nalazi u onom nemanifestovanom Ničemu koje je u Svemu, a to znači u Bogu u stanju Bog-Jeste. Kada se Ništa po prvi put manifestovalo kao Ništavilo u obliku Kreacije, to prvobitno ispoljavanje Ničega dovelo je do javljanja prvog traga svesti u Bogu, nakon čega se manifestovala prva impresija Ništavila. Ova prva impresija je dovela do stvaranja novih impresija tokom evolucije svesti.

Iz toga sledi da sve impresije potiču od tog Ništa, a kako to Ništa doslovno znači ništa, ove impresije su samo puke impresije. Ali, zbog toga što se baš kroz te impresije tog Ništa svest u čoveku razvila potpuno i do kraja, čovekova svest je tesno povezana sa impresijama tog Ništa i navodi čoveka da svesno doživljava to nestvarno Ništa kao Sve i kao stvarno.

Impresije kao takve igraju veoma važnu ulogu u životu čoveka sve do trenutka njihovog potpunog brisanja, čime se svest rasterećuje i oslobađa od toga da doživljava to nestvarno Ništa kao Sve i kao stvarno. Kada se svest rastereti svih impresija, više . ne doživljava to nestvarno Ništa kao stvarno, već doživljava Stvarnost kao neograničeno Jastvo (tj. Boga).

Sve dok postoje impresije, i sve dok se i dalje utiskuju u čovekovu svest, ove impresije, koje aktivira i stvara čovekova energija, stalno se utiskuju u ljudski um i zadržavaju, odnosno skladište u njegovoj podsvesti.

Neke od ovih impresija ostaju umrtvljene u čovekovoj podsvesti satima, danima ili godinama, a ponekad i tokom više života. Međutim, većina njih izbija iz čovekove podsvesti u svakom trenutku njegovog života dok on prolazi kroz polu-svesna i potpuno svesna stanja, tj. stanje sna i budno stanje.

Kada su ove impresije sasvim umrtvljene, čovek se nalazi u stanju dubokog sna. Kada ove impresije počnu da izbijaju iz čovekove podsvesti, one su isprva zamagljene, budući da su u raznim pod-suptilnim formama oblikovanim od Ništavila, i tada se kaže da je čovek u polu-svesnom stanju i da doživljava snove preko svoje podsvesti. Kako ove nejasne impresije postaju sve jasnije u završnim, odnosno zrelim stupnjevima svog ispoljavanja, čovek doživljava Ništavilo u pod-suptilnim formama kao razne grube forme i za čoveka se tada kaže da je u potpuno svesnom ili budnom stanju i da doživljava grubi svet svojom potpunom svešću u potpuno budnom stanju.

Kada se čovek probudi, projekcije impresija tog Ništa manifestuju isti san Ništavila, samo mnogo snažnije i realističnije. Drugim rečima, kaže se da je sada taj isti san na vrhuncu u čovekovom budnom stanju.

Prema tome, budno stanje čoveka je doživljavanje onog istog maglovitog stanja snova, samo što se oni sada doživljavaju jasno, budući da su na vrhuncu i u punoj zrelosti svojih završnih faza.

Čovekov san je samo drama koju igraju projekcije čovekovih vlastitih uspavanih impresija. Kada izbiju iz čovekove podsvesti, ove impresije stvaraju raznolike stvari i bića, u vidu pod-suptilnih formi.

Čovek u stanju sna ne samo da učestvuje u drami svoga sna, igrajući obe uloge, i tvorca tog sna, i glavnog junaka u drami tog sna, već u toj drami čovek stupa u tesnu vezu sa stvarima i bićima u njihovim pod-suptilnim formama koje je on sam stvorio u svom stanju sna. Do ovog stvaranja pod-suptilnih formi dolazi isključivo zbog ispoljavanja čovekovih prošlih i sadašnjih impresija. Tako se čovek u svom stanju sna nesvesno spaja sa formama u pod-suptilnim stanjima.

Kada se čovek u budnom stanju seti tih istih formi koje je video i za koje se vezao u stanju sna, one ga tada podsete na njegovo svesno vezivanje za grube forme kao što su stvari, bića i stvorenja za koje se u sadašnjosti svakodnevno vezuje i on ih povezuje sa svojim vezama i kontaktima koje je ostvario u životu, u bliskoj, a ponekad i u daljnjoj prošlosti.

Ali, čovek se vrlo često i u budno svesnom stanju seća da ga neka određena gruba forma (bila ona stvar, biće ili stvorenje) za koju se on čvrsto vezuje i koju on zapravo traži, podseća kako je to onaj isti objekat koji je nekada video u svom snu, pre nekoliko dana, nekoliko meseci ili nekoliko godina.

Tako se, ustvari, neka buduća forma koju je on već video u snu u prošlosti ponovo pojavljuje pred čovekom kao gruba forma u njegovim životnim vezama u sadašnjosti.

Posle nekog vremena, taj isti objekat, za koji čovek uopšte ne zna da ga je bilo kada ranije video ili da je dolazio u kontakt sa njim, pojavljuje se pred njim (sada u budnom stanju), isti onakav kakvog ga je ranije video u svom stanju sna.

Postoje zabeleške o sličnim iskustvima u kojima neka osoba u svojim snovima vidi određene događaje godinama pre nego što se oni stvarno dogode.

Kako je to moguće da čovek u drami svoga sna unapred vidi buduće forme i događaje kada je ta drama sna samo posledica njegovih prošlih i sadašnjih impresija svakodnevnog života?

Da li je zaista moguće da čovek koji je u sadašnjosti, u stanju sna, prede na drugu stranu i vidi određeni objekat koji u potpunosti pripada budućnosti i unapred utvrdi svoje buduće veze sa tim objektom, a da pri tome sve vreme ne zna za njega, sve dok konačno ne stupi u kontakt sa tim objektom i svesno se sa njim spoji u budnom stanju, jednoga dana u dalekoj budućnosti?

Čak i kada bi tako nešto stvarno bilo moguće, i ako čovek u snu nenamerno zaista prodire u budućnost, odakle onda izvire ta budućnost koja se javlja u čovekovoj sadašnjosti?

Kako čovek koji živi u sadašnjosti preko svojih sopstvenih prošlih impresija uopšte može da dođe u dodir sa budućnošću, čak i u stanju sna, i da se unapred spoji sa impresijama budućih događaja i objekata? Šta je to što čoveka obdaruje sposobnošću predviđanja?

Ova povezivanja sa budućim objektima i događajima, i pored toga što ih čovek u sadašnjosti doživljava nenamerno i nesvesno, nastaju automatski i postoje samo zbog toga što je čovek tvorac drame u svom stanju sna.

Čim čovek postane tvorac drame u svom stanju sna zahvaljujući izbijanju njegovih uspavanih impresija, to projektovanje njegovih vlastitih uspavanih impresija kao u ogledalu počinje da reflektuje njegovu prošlost kao da je ona stvarno njegova sadašnjost i čovek, našavši se i sam u ovoj drami, uranja u svoju prošlost još uvek je smatrajući svojom sadašnjošću.

Na ovaj način, iako je sve vreme u sadašnjosti, čovek nenamerno i nesvesno nastavlja da održava svoju prošlost smatrajući je svojom sadašnjošću. Dok nastavlja da održava svoju prošlost, čovek (koji je tvorac) postaje istovremeno i čuvar svoje sopstvene kreacije zbog ovog spontanog vezivanja za objekte iz drame svog sna. Iako se uspostavljaju nenamerno, ove veze održavaju kontinuitet drame, a ujedno nameću tvorcu i ulogu čuvara.

Svakim, ma i najmanjim činom očuvanja svega što je prošlo, čovek u svojoj sadašnjosti, kao čuvar svoje prošlosti, nenamerno i nesvesno, istovremeno postavlja i temelje budućnosti dok je još u sadašnjosti samim činom očuvanja prošlosti kao njegove sadašnjosti, te sadašnjosti koja je oduvek bila budućnost prošlosti.

Uzmimo za primer čoveka koji živi u sadašnjosti današnjeg dana i koji na jučerašnji dan gleda kao na svoju celokupnu prošlost, a na sutrašnji dan kao na svoju celokupnu budućnost.

Taj čovek je već samom tvrdnjom da živi u sadašnjosti današnjeg dana, nenamerno i ne znajući, već očuvao tu prošlost jučerašnjeg dana, ne samo kao sadašnjost današnjeg dana, nego i kao budućnost sutrašnjeg dana, samim tim što smatra da živi u sadašnjosti današnjeg dana.

Svakim, ma i najmanjim činom očuvanja te prošlosti jučerašnjeg dana, dok smatra da živi u sadašnjosti današnjeg dana, taj čovek nenamerno i ne znajući, utvrđuje u sadašnjosti današnjeg dana ovo danas kao budućnost jučerašnjice.

I tako, mada prošlost i budućnost imaju svoja mesta, ipak se obe dosledno i istovremeno održavaju samo u sadašnjosti. Samo zahvaljujući sadašnjosti, prošlost i budućnost pronalaze svoju tačku neprestanog spajanja u sadašnjosti.

U večnosti postojanja ne postoji vreme.* Ne postoji ni prošlost, ni budućnost, postoji samo večna sadašnjost.

* Kako gruba, suptilna i mentalna sfera postoje samo u imaginaciji, tako i vreme i prostor postoje samo u imaginaciji. Zbog toga vreme nema apsolutnu vrednost, i u svakoj od ove tri sfere ima samo relativne vrednosti koje su međusobno potpuno nezavisne. Otuda vreme u gruboj sferi ne zavisi od vremena u suptilnoj i mentalnoj sferi; vreme u suptilnoj sferi ne zavisi od vremena u gruboj i mentalnoj sferi; a vreme u mentalnoj sferi ne zavisi od vremena u gruboj i suptilnoj sferi. San nije ništa drugo do doživljavanje grubih stvari pomoću suptilnih organa, i svi smo već čuli kako dug i komplikovan san može da se odigra u nezamislivo kratkom trenu onog imaginarnog vremena koje se meri prema kretanju kazaljki na satu.

Prema tome, u večnosti se nikada ništa nije dogodilo i ništa se nikada neće ni dogoditi. Sve se događa u beskrajnom SADA, ako se uopšte bilo šta događa; jer, sve što se prividno dogodilo, sve Što se prividno događa i sve Što će se ikad prividno dogoditi u varljivom kosmičkom univerzumu je ono što je Bog već usnuo onoga trenutka kada je Njegova prvobitna beskonačna ćudljiva želja izbila u vidu pitanja ˝KO SAM JA?˝ Tako se, uistinu, ništa nije dogodilo i ništa se nikada neće ni dogoditi.

Kada se čovek u stanju sna veže za prošle, sadašnje, pa čak i za buduće forme, on jednostavno stvara uloge tvorca te veze, zatim ulogu čuvara te veze i, na kraju, ulogu razarača te veze, pri čemu sve vreme sebe smatra svedokom koji sve njih posmatra u sadašnjosti svog stanja sna.

Na ovim i ovakvim osnovama stvaranja i očuvanja svih već stvorenih i sačuvanih stvari, stvorenja i bića - bez obzira da li se ono odigrava u stanju sna ili u budnom stanju - na svakom koraku u sadašnjosti prisutno je neizbežno razaranje kao budućnost svega stvorenog i sačuvanog.

Sve što ima početak mora da ima i svoj neizbežan kraj; i sve što je stvoreno, dok iščekuje budućnost u vidu destrukcije neizbežno mora, namerno ili nenamerno, da bude razoreno, bez obzira koliko se čuvalo. U samom aktu čuvanja, čovek u sadašnjosti automatski postaje čuvar svega onoga što je stvorio u prošlosti. Čovek postaje čuvar budući da ima uvid u budućnost koja mu se stalno ukazuje u odori neumitnog razaranja koje čeka budućnost kao svoju sigurnu priliku. Naravno, sam čovek zapravo i nije svestan da zna budućnost, ali sama činjenica daje on čuvar ukazuje na to da on razaranje zasigurno iščekuje; a budući da razaranje pripada domenu budućnosti, čovek, uprkos tome što nije svestan toga da zna budućnost, sve vreme zna da se u sadašnjosti upustio u ulogu čuvara.

Očuvanje svega stvorenog nužno proizilazi iz samog čina postajanja tvorcem te tako, sticajem datih okolnosti, tvorac istovremeno mora da igra i ulogu čuvara. Istovremeno, u samom činu postajanja čuvarem već je unapred prisutno uništenje svega čuvanog. Dakle, sve se čuva, namerao ili nenamerno, i stoga čuvar u sadašnjosti postavlja temelje budućnosti svega što je stvoreno i što je sačuvano, predviđajući neizbežno razaranje.

Bog u Svom izvornom beskonačnom božanskom stanju sna večno igra sve tri ove uloge istovremeno - ulogu Tvorca, Čuvara i Razarača.

Dok je u procesu očuvanja Svoje sopstvene beskonačne Kreacije, On je istovremeno i u budućnosti, i budući da je sačuvao ono što je stvorio, a što je prošlo, On definitivno ustanovljava budućnost u svojoj večnoj sadašnjosti, budućnost koja će razoriti sve ono što je On stvorio u prošlosti i što je sačuvao u sadašnjosti. Prema tome, Bog, koji je sveznajući i večno u sadašnjosti, zna prošlost koju večno čuva u vidu sadašnjosti, a istovremeno, On stalno unapred doživljava u Svojoj večnoj sadašnjosti sve ono što pripada budućnosti.

Slično tome, Bog u stanju čoveka, kao čovek, nenamerno sve vreme u stanju sna vidi ono što će doživeti u budućnosti u svom budnom stanju. Tako čovek otkriva da ponekad poseduje znanje o stvarima koje se ostvaruju nakon izvesnog vremena.

Da rezimiramo: U samom činu stvaranja prisutni su i očuvanje i razaranje; stvarajući iluziju Bog je istovremeno i čuva, i uništava.

U stvarnosti se, stoga, ne stvara ništa što bi trebalo sačuvati i uništiti zbog toga što je stvorena Kreacija sazdana od Ničega, a to Ništa u stvarnosti označava apsolutno ništa u svakom pogledu.

Mada je ovo Ništa doslovno ništa, ipak, kada se kaže da je to Ništa stvorio Brahma, da ga čuva Vishnu i razara Mahesh ili Shiva, tada se o Ničemu govori u smislu beskonačne iluzije, to jest, u smislu beskonačnog božanskog stanja sna Boga u odnosu na varljivi univerzum - brahmand*.

* Od ova tri aspekta - Tvorac, Čuvar i Razarač - najznačajniji je aspekt Čuvara zbog toga što je ˝Sadašnjost˝, koja održava prošlost i budućnost, najznačajnija. Prema tome Parvadigar (Vishnu) - Čuvar - je najznačajniji aspekt Boga.

U večnosti stvarnosti ne postoji stvaranje, čuvanje, ili razaranje, niti postoji prostor, ili mogućnost ispoljavanja relativnosti, a još manja je mogućnost postojanja sa njom povezanih faktora vremena kao što su prošlost, sadašnjost i budućnost.

U večnosti Stvarnosti postoji jedno jedino, beskonačno, večno, sveprisutno postojanje.

Ukratko, kada ljudska svest navede čoveka da podsvesno doživi impresije Ničega, tada se kaže da čovek sniva san. Kada svest navede tog čoveka da potpuno svesno doživi impresije tog istog Ničega još stvarnije, kaže se da čovek sanja u snu još jedan san ili da u snu sanja ništavan san, doživljavajući to Ništa u Ničemu. Zbog toga bi bilo najprikladnije da se kaže da su svet i sva zbivanja u njemu samo Ništa u Ničemu - san u snu. To znači da Bog u stanju čoveka proživljava ljudski život kao neki prazan san u božanskom snu, koji je Kreacija. Drugim rečima, život čoveka je samo još jedan san Boga koji sanja svoj božanski san ili Kreaciju.

Iako je Bog u stanju čoveka stekao potpunu svest i nestvarno doživljava raznovrsne impresije nestvarne beskonačnosti Ništavila kao stvarnost grubog sveta, ova potpuna svest i ove bezbrojne impresije se povlače i uranjaju kada Bog u ljudskom stanju prelazi u stanje dubokog sna, indirektno potvrđujući Svoje izvorno božansko stanje dubokog božanskog sna. Kada se Bog u ljudskom stanju svakog dana budi iz stanja Svog dubokog sna, potpuna svest koja je za vreme stanja dubokog sna bila uspavana, i bezbrojne impresije koje su bile nestale (odnosno, nestale van vidokruga, i van doživljavanja) u dubokom snu, sada bivaju izbačeni kao iz katapulta da još jednom stvore nestvarne doživljaje tog konačnog Ništa koje se ispoljava kao stvarno i beskonačno Ništavilo.

Ovaj beskrajni lanac naizmeničnog uranjanja i izranjanja svesti i impresija u naizmeničnom sledu stanja dubokog sna i stanja budnosti se nastavlja sve dok se konačno sve impresije ne istisnu ili potpuno izbrišu kroz proživljavanje oprečnih impresija u procesu reinkarnacije i involucije svesti. Tada ostaje samo svest bez impresija koja omogućava Bogu da svesno doživi Svoje izvorno, večno, beskonačno, istinsko stanje Boga.

Pošto Bog uvek stiče potpunu svest bez impresija isključivo kroz formu čoveka, razna čovekova stanja mogu da posluže kao primeri za opisivanje raznih stanja Boga.

Stanje dubokog sna Boga u stanju čoveka ne samo da podseća na Božije stanje božanskog dubokog sna, nego doslovno i jeste to isto izvorno stanje božanskog dubokog sna Boga u stanju Bog-Jeste s One Strane Onostranog u kome vlada neograničena apsolutna praznina.*

* Postoji duboka l veoma stvarna veza između postajanja jednoga sa Bogom i dubokog sna. Večna želja duše je da postane jedno sa Bogom, ali baš zbog toga što se svest vezuje za grubo, čini se kao da duša postaje jedno samo sa tim grubim. U stanju kamena, na primer, gruba svest navodi dušu da se poistoveti sa kamenom, mada je u stvarnosti duša sve vreme jedno sa Bogom. Da bi ovo pojasnili, pretpostavimo da ste uzeli opijum ili neko jako piće. Vi osećate ushićenje ili neraspoloženje, iako se u vašem telu nije odigrala nikakva korenita promena, uticaj je izvršen samo na svest i dovodi do javljanja vaših emocija. Tako ste i vi, kao individualna duša, dvadeset-četiri časa dnevno u Bogu i jedno sa njim, mada osećate da ste jedino svesni grubog.

Pretpostavimo da osećate umor, svega vam je dosta, i odlazite da spavate. Šta je to što pokušavate da uradite? To nije ništa drugo do pokušaj da nađete utočište u Bogu - vašem prirodnom i urođenom stanju. Čitava Kreacija, stoga, ima ovu svesnu ili nesvesnu težnju da nade utočište u Bogu - Najvišem Jastvu, privremenim ulaženjem u stanje dubokog sna.

Kada čovek ude u stanje dubokog sna, tada preovlada apsolutna praznina bez svesti, i mada ˝jastvo˝ u Čoveku nastavlja da živi normalno, ipak u tom čovekovom ˝jastvu˝ ne postoji svest o njegovom neograničenom ˝ja˝ ili egu, niti postoji svest o ograničenom umu, energiji, telu ili svetu. Jastvo u čoveku nije svesno čak ni svog postojanja. Ukratko rečeno, u stanju dubokog sna čoveka, ˝jastvo-jeste˝, a svest ˝nije˝.

Kada se čovek svakoga dana budi iz svog stanja dubokog sna, on se obično budi samo zbog toga što njegova vlastita uspavana svest o impresijama nagoni ili pobuđuje njegovu podsvest da izbaci svest na površinu i proživi uspavane impresije koje prividno nestaju za vreme dubokog sna. Prema tome, onoga trenutka kada se probudi, čovek neminovno najpre biva svestan svoje okoline, a zatim postepeno i svog sopstvenog ˝jastva˝ sa svim njegovim pratećim osobinama koje potiču od ograničenog ˝ja˝, uma, energije, tela i sveta.

Slično tome, nije postojao nikakav drugi smisao, nikakav razlog, nikakav povod sem te prvobitne beskonačne ćudljive želje apsolutno slobodnog Boga koja je bila stvarni Uzrok - prvobitni uzrok - buđenja Boga iz neograničene, prvobitne praznine prvobitnog, božanskog stanja dubokog sna.

Kao što čovek koji se budi iz dubokog sna* uvek mora prvo da prođe kroz stanje sanjanja pre nego što se sasvim probudi i tako stekne punu svest tek nakon polu-svesnog stanja sna (koje može da traje vrlo dugo ili samo tren), to isto se dešava i sa Bogom u stanju Bog-Jeste. Pre nego što se sasvim probudi iz prvobitnog božanskog dubokog sna, Bog neizbežno doživljava božansko polu-svesno stanje, a to je stanje božanskog sna, odnosno stanje tvorca.

* Vidi kartu III - ˝Stvarno buđenje˝

Prvobitna, beskonačna ćudljiva želja je u vidu Uzroka dovela do manifestovanja prvog traga najkonačnije svesti u Bogu. Ova najkonačnija svest navela je Boga, sada u polu-svesnom stanju, da preko podsvesti doživi najkonačniju impresiju tog latentnog Ništa koje se takođe manifestovalo kao Ništavilo. Ovo doživljavanje najkonačnije prve impresije tog Ništa započelo je ˝božanski san˝ - stvaranje univerzuma.

Tako je prvi trag svesti u stanju Bog-Jeste prožeo Boga božanskom podsvešću koja je zauzvrat podarila božansko polu-svesno stanje Bogu koji je bio u stanju dubokog božanskog sna. U ovom božanskom polu-svesnom stanju, Bog sanja božanski i doživljava božanski san, ili Kreaciju, mnogo pre stvarnog, božanskog stanja buđenja koje će Mu, kada se u potpunosti probudi, omogućiti da doživi Boga koji je potpuno svestan Svoje beskonačne, bezgranične i neograničene božanske prirode.

Ova božanska podsvest Boga je takođe izronila iz Ničega koje je bilo nemanifestovano u Svemu u stanju Bog-Jeste i neizbežno se projektovala iz tačke kreacije, odnosno Om tačke, u prvobitnoj apsolutnoj praznini Svega.

Vibracije koje su nastale pri izbijanju božanske podsvesti samoga Boga kroz tačku kreacije u prvobitnoj apsolutnoj praznini, poremetile su božansko stanje dubokog sna samoga Boga i manifestovale prvobitni Božiji dah, ili prvobitnu Reč - božansku nad - zajedno sa prostorom, vremenom i kosmičkim univerzumom, sa svim njihovim pratećim obeležjima ograničenog i konačnog ega, uma, energije, pojedinačnih i višestrukih formi.

Dok izbijanje te beskonačne božanske podsvesti Boga u stanju božanskog sna uzima maha, božanski san, odnosno Kreacija, počinje da evoluira i Bog u božanskom polu-svesnom stanju ne samo da počinje da doživljava božanski san, već istovremeno biva uvučen u sopstveni božanski san kroz poistovećivanje i spajanje sa svim stvarima koje doživljava u kosmičkoj evoluciji.

Nakon beskonačnog izbijanja Božije beskonačne božanske podsvesti iz tačke kreacije u apsolutnoj praznini, čitava Kreacija postepeno izranja i nastavlja da razvija svoju veličinu, oblik, formu, boju, itd., u skladu sa intenzitetom izbijanja božanske podsvesti.

KARTA III - Stvarno buđenje

KARTA IV - EVOLUCIJA I INVOLUCIJA

U ovoj fazi se Bog, koji je u stanju božanskog dubokog sna s One Strane Onostranog, budi iz božanskog dubokog sna – ne sasvim, nego polu-svesno, čak i nakon potpunog izranjanja božanske bezgranične podsvesti koja je bila nemanifestovana u Bogu.

Budući da je sada na razvijenijem stupnju božanskog polu -svesnog stanja, Bog intenzivnije proživljava božanski san, a isto tako se u još većoj meri poistovećuje i vezuje za sopstvenu Kreaciju.

Postepeno, ali sada sve snažnije, Bog doživljava Sebe kao sve u kosmičkoj evoluciji i poistovećuje Sebe sa univerzumima, atmosferama, neživim i živim bićima poput kamenja, metala, biljaka, ptica, crva, riba, životinja i ljudskih bića. Na taj način Bog dobija naizgled istinite, a zapravo neistinite odgovore na svoju Prvu Reč ˝Ko sam ja?˝, odgovore kao što su: ˝Ja sam kamen˝, ˝Ja sam metal˝, itd., i na kraju dobija odgovore: ˝Ja sam muškarac˝, ˝Ja sam žena˝.

Kada se Bog poistoveti sa ljudskim bićima, On više nije polu-svestan; u toj fazi u stanju božanskog sna, člm se poistoveti sa ljudskim bićem, On stiče potpunu svest.

Sada, kada je potpuna svest stečena, ta svest mora da rasprši sve snove i da navede Boga da doživi potpuno budno stanje i pruži spoznaju da je On Bog. Iako u ovoj fazi Bog poistovećuje Sebe sa ljudskim bićima i mada je Bog sada potpuno svestan i ima osećaja najveće svesnosti*, Bog još ne spoznaje Svoje istinsko božanske stanje budnosti, zato što je do tog trenutka sticana i stečena potpuna svest proistekla iz Ništavila onog Ništa koje je bilo nemanifestovano i koje se sada naizgled ispoljava kao Sve kroz izbijanje Njegove sopstvene božanske beskonačne podsvesti. Ovo navodi Boga da se poistoveti sa Svojom projektovanom kreacijom, a ne navodi ga da postane svestan da je On istinsko Sve i svestan Svog identiteta kao Boga.

* Pre nego što se dosegne ljudska forma, postoji svest ali ne postoji svesnost. U dubokom snu nema ni svesti ni svesnosti. Do šestog nivoa postoji svesnost. Na sedmom nivou postoji samo svest.

Ukratko, to je stupanj na kome Bog, dok potpuno svesno poistovećuje Sebe sa ljudskim bićima, još uvek ne zna za svoje istinsko i izvorno stanje Bog-Jeste.

Čak i u ovom stanju potpuno razvijene svesti, Bog i dalje doživljava svet koji je On sam stvorio i, istovremeno, uz potpunu svest, nastavlja da poistovećuje Sebe sa ljudskim bićima, te tako ponekad Sebe ostvaruje kao muškarca, a ponekad kao ženu, u skladu sa preovlađujućim i po prirodi oprečnim impresijama. Drugim recima, iako je Bog u stanju čoveka obdaren potpuno svešću i potpuno svestan, on ne doživljava Sebe kao Boga u stanju Bog-Jeste, već kao čoveka u stanju čoveka, i ne kao beskonačnog, nego kao konačnog.

Paradoksalna ironija je što Stvarni Bog sada smatra nestvarnu kreaciju stvarnom, izgubivši Svoju sopstvenu stvarnost u iluziji i načinivši Svoju sopstvenu stvarnost preprekom u doživljavanju Stvarnosti.

Da bi Bog-u-čoveku doživeo Sebe kao Boga-u-Stvarnosti, to projektovanje potpune Božije svesti, koje je sada usredsređeno na čoveka, treba da se usmeri unutra kako bi ta ista potpuna svest, koja je poistovetila Boga sa čovekom onda kada je bila projektovana napolje, sada poistovetila Boga sa Njim samim. Ovo predstavlja ostvarivanje stanja Boga i to ostvarenje je božanski cilj koji sam po sebi okončava božanski san.

Postizanje božanskog cilja bi značilo da na ovom stupnju Bog-u-čoveku, kroz postepeni proces involucije svesti, konačno doživljava nestajanje u onom izvornom stanju božanskog dubokog sna potpune praznine, a istovremeno zadržava potpunu svest koju je stekao. To je način na koji Bog svesno spoznaje Svoje večno stanje ˝Ja sam Bog˝. Postigavši svesno svoje izvorno stanje, Bog doživljava Svoje sopstveno večno božansko postojanje i Svoju božansku prirodu koja jeste Sve - beskonačno i stvarno; i tako konačno dobija istinit odgovor na svoju Prvu Reč, odnosno pitanje, ˝Ko sam ja?˝-a to je, ˝Ja sam Bog˝.

Da pojasnimo, da bi postigao božanski cilj sa potpuno evoluiranom svešću, Bog koji poseduje ljudsku svest nastoji da, kroz iskustva u procesu reinkarnacije, usmeri unutra, prema Sebi, već projektovanu potpunu svest koju je stekao onog trenutka kada je Sebe poistovetio sa prvom formom čoveka u Svome božanskom snu (Kreaciji).

Dok se ova faza početka kraja božanskog sna približava, potpuna svest Boga, koja proživljava to neistinito budno stanje u formi čoveka, svim silama teži da se tokom procesa involucije usmeri prema unutra, prema Njemu samom, i to baš ta potpuno razvijena svest koja se ne usmerava na Njega nego se projektuje napolje, na sve stvari u kosmičkom univerzumu.

Da bismo opisali različite faze u kojima je potpuna nesvesnost Boga u njegovom prvobitnom stanju dubokog sna postepeno projektovala potpunu svest tokom procesa evolucije svesti, i način na koji se ta projektovana svest konačno usmerila prema unutra tokom procesa involucije svesti, nakon bezbroj reinkarnacija, pre no što je stvarno doživela istinsko božanske budno stanje ˝Ja sam Bog˝, vizualizovaćemo te različite faze, jednu po jednu, upoređujući svaku od tih faza kroz koje Bog postupno stiče sve veću svest, sa odgovarajućim stanjima čoveka koji poseduje uobičajenu svest i koji je isprva u dubokom snu, a kasnije postaje dovoljno svestan da bi spoznao svoje obično svakodnevno budno stanje.




PRVA FAZA:

Vizualizujte čoveka sa čvrsto zatvorenim očima u dubokom snu. Taj čovek je potpuno nesvestan i on ne zna ni za jednu stvar iz svog okruženja. Sada predočite sebi prvobitno božanske stanje dubokog sna samog Boga dok se nalazi u prvobitnoj apsolutnoj praznini u stanju Bog-Jeste. U oba slučaja, odnosno, i u stanju Boga koji je bez oblika, i u stanju Boga koji je u formi čoveka, kao muškarac ili žena, postoji potpuno odsustvo svesti i u oba slučaja vlada apsolutna praznina. Istovremeno zamislite slikovito to apsolutno odsustvo svesti u oba slučaja u vidu čvrsto zatvorenih očiju čoveka u dubokom snu.




DRUGA FAZA:

Vizualizujte sada čovekovo sledeće stanje u kome on još uvek spava, ali počinje veoma, veoma lagano da otvara oči, jer je upravo izronio iz stanja dubokog sna. Car apsolutne praznine je raspršena pomaljanjem umrtvljenih impresija koje sada počinju da se projektuju iz čovekove podsvesti koja je takođe bila latentno prisutna u čoveku za vreme njegovog dubokog sna. Zbog pomaljanja raznih impresija iz podsvesti, čovek počinje da sanja dok još uvek spava, premda više nije u stanju dubokog sna pošto više ne vlada apsolutna praznina. Kada čovek počne da doživljava snove, to znači da u početnoj fazi svog polu-svesnog stanja, preko svoje podsvesti, on počinje da doživljava uspavane impresije Ništavila u pod-suptilnim formama. Čovek je sada u početnoj fazi polu-svesnog stanja i ne samo što doživljava snove, nego se, uz to, i upliće u snove time što počinje da se vezuje za tvorevine u pod-suptilnim formama koje pripadaju njegovoj vlastitoj kreaciji. Na taj način, ovo izbijanje impresija koje su u čovekovoj podsvesti bile umrtvljene primorava čoveka da u drami svojih snova igra ulogu junaka, odnosno tvorca. Sada sebi slikovita predstavite tog čoveka koji doživljava snove i počinje veoma, veoma lagano da otvara oči, jer u ovom stanju sna upravo izlazi iz dubokog sna i ulazi u polu-svesno stanje. Početak otvaranja očiju predstavlja pojavljivanje prvog tračka svesti koja se u čoveku ispoljava kao podsvest.

Dok sebi slikovito predočavate ovo stanje čoveka, uporedo sa tim predočite sebi ono stanje Boga u kome On upravo izranja iz Svog prvobitnog božanskog stanja dubokog sna. Onoga trenutka kada prva najkonačnija impresija Ništavila izroni iz Božije podsvesti, Bog počinje da sanja božanski san, odnosno, doživljava stanje Tvorca. Ijedno i drugo, tj. i Ništavilo i božanska podsvest Boga bili su nemanifestovano budući da pripadaju Ničemu u izvornom stanju Boga koji je Sve. Bog, koji je sada u početnoj fazi božanskog polu-svesnog stanja, počinje da se poistovećuje sa tvorevinama Svoje sopstvene Kreacije (tj. Svog vlastitog božanskog sna) preko beskonačne božanske podsvesti koja upravo počinje da projektuje Kreaciju, tj. impresije Ništavila.



TREĆA FAZA

Vizualizujte čovekovo treće stanje u kome on još uvek spava, ali sa polu-otvorenim očima zbog toga što u ovom stanju potpuno doživljava polu-svesno stanje. Da biste sebi predstavili ovo potpuno polu-svesno stanje čoveka koji još uvek spava, nastavite da ga vizualizujete sa vrlo, vrlo malo otvorenim očima koje predstavljaju početak polu-svesnog stanja. U ovom stanju, kao što je ranije rečeno, čovek počinje da doživljava snove zbog nestvarnih, varljivih impresija Ništavila koje su se podsvesno nakupljale i koje sada izbijaju sa izranjanjem podsvesti i kod čoveka dovode do nastanka stanja snevanja. Ali, dok snovi i dalje traju i dobijaju na snazi usled intenziteta izbijanja raznolikih i šarolikih umrtvljenih impresija iz čovekove podsvesti, čovek se sve više i više u njih podsvesno upliće. On se zbog toga sada čvrsto vezuje za tvorevine svoje sopstvene kreacije u snovima i u potpunosti je u polu-svesnom stanju. Ovo čovekovo polu-svesno stanje nije ni stanje potpunog dubokog sna bez svesti, ni potpuno budno stanje sa potpunom svešću. Ovo stanje je, takoreći, polu-budno stanje. Sada vizualizujte ovo čovekovo treće stanje kao stanje polu-svesnosti predstavljeno poluotvorenim očima čoveka koji proživljava snove još upečatljivije i pomnije.

Dok vizualizujete ovo stanje čoveka, istovremeno sebi predstavite ono stanje Boga u stanju božanskog sna u kome Bog doživljava polu-svesno stanje. U ovoj fazi, Bog kao tvorac Kreacije doživljava stanje tvorca kroz to beskonačno, božansko polu-svesno stanje. Dok beskonačna božanska podsvest sada snažnim istiskivanjem gura Kreaciju u postojanje, ona neprekidno potvrđuje poistovećenost Boga sa tvorevinama Njegove sopstvene Kreacije. Ovo vodi bezbrojnim, još upečatljivijim iskustvima u božanskom snu Boga koji Sebe spoznaje kao tvorevine Svoje Kreacije.




ČETVRTA FAZA:

Vizualizujte čovekovo četvrto stanje kao stanje u kome on još uvek spava, ali postepeno pokušava da još više otvori već poluotvorene oči, saobrazno sve intenzivnijem izbijanju sve većeg broja impresija iz podsvesti tog čoveka koji je još uvek u stanju sna. U ovoj fazi, čovek ne samo da je u polu-svesnom stanju, već je nadomak stanja pune svesti i samo što nije ostvario budno stanje.

Sada, paralelno sa ovim, predstavite sebi stanje Boga u četvrtoj fazi Njegovog božanskog stanja sna. Uporedite četvrto stanje čoveka u polu-svesnom stanju sa veoma kritičnom fazom u Božijem stanju božanskog sna. U ovoj fazi, izbijanje beskonačnih impresija iz Božije beskonačne božanske podsvesti se pojačava u toku kosmičke evolucije Božije svesti do te mere da to izbijanje biva gotovo potpuno usredsređeno, odnosno, tako savršeno fokusirano na beskonačnost Ništavila da poistovećuje Boga sa Njegovom sopstvenom najsavršenijom slikom u Njegovom božanskom snu Kreacije. Prema tome, u ovoj fazi u stanju božanskog sna, Bog Tvorac tek što nije poistovetio Sebe sa ljudskom formom posle bezbrojnih identifikacija sa svim i svačim, i sa neživim i sa živim objektima u Svojoj Kreaciji. Bog u božanskom beskonačnom polu-svesnom stanju se sada približava trenutku sticanja potpune svesti istovremeno sa poistovećivanjem Sebe sa ljudskom formom.




PETA FAZA:

Vizualizujte čovekovo peto stanje u kome on još uvek spava, ali sa skoro otvorenim očima. Čovek u ovom stanju je još uvek u polu-svesnom, odnosno polu-budnom stanju i proživljavlja snove koji su dostigli vrhunac svog završnog stadijuma u kome impresije izbijaju iz njegove podsvesti najvećim intenzitetom. Zenit se dostiže i kroz jače izbijanje znatno jasnijih impresija, odnosno impresija sa većim stepenom realnosti, i kroz snove koji su sa njima povezani i koji se sanjaju mnogo jasnije, odnosno koji se sanjaju u njihovoj zreloj fazi. To je ona faza snova u kojoj pod-suptilne forme Ništavih dostižu vrhunac i u kojoj se one javljaju jasnije. Snovi koji su sada na vrhuncu moraju da prestanu zbog toga što je zenit koji su impresije dostigle izbijajući iz čovekove podsvesti dovoljan da svakog trenutka probudi i podstakne pojavljivanje, odnosno ispoljavanje pune svesti. Ovo stanje u kome je čovek skoro potpuno svestan može se predstaviti slikom čoveka sa gotovo potpuno otvorenim očima koji, međutim, još uvek spava. Ovo je stanje koje se dostiže delić sekunde pre nego što se čovek probudi iz sna i postane potpuno budan. Ovo je potpuno zrelo polu-svesno stanje podsvesti.

Dok vizualizujete peto stanje čoveka, uporedo sa tim predočite sebi ono stanje Boga u Njegovom božanskom snu u kome Bog doživljava potpuno zrelo stanje božanskog, beskonačnog polu-svesnog stanja i samo što nije stekao potpunu svest. Dok je u zenitu, intenzitet izbijanja beskonačnih impresija iz božanske beskonačne Božije podsvesti gotovo prestaje da polu-svesno poistovećuje Boga sa poslednjim tvorevinama u kosmičkoj evoluciji Kreacije i formi. Sa božanskom, beskonačnom podsvešću, Bog je u Svom božanskom, beskonačnom polu-svesnom stanju koje je u svojoj skoro sazreloj fazi poistovećivalo Boga sa beskonačnim impresijama životinjskih formi. Ali sada, u petoj fazi stanja božanskog sna, u kojoj je Bog u potpuno zrelom božanskom, beskonačnom polu-svesnom stanju, Boga više ništa ne može da nagna da se poistovećuje sa impresijama životinjskih formi, i pored toga što one intenzivno i beskonačno izbijaju iz njegove božanske, beskonačne podsvesti. U ovom trenutku dostignuta je ona faza božanskog stanja sna u kojoj, zbog beskonačnog izbijanja impresija koje beskonačno Izranjaju iz božanske beskonačne Božije podsvesti koja je u svom zenitu, to beskonačno izbijanje impresija skoro poistovećuje Boga sa ljudskom.formom, a Bog postaje skoro potpuno svestan.




ŠESTA FAZA:

Vizualizujte čovekovo šesto stanje u kome se on potpuno probudio iz sna i ima sasvim otvorene oči. U ovom stanju čovek vise nije u polu-svesnom stanju i ne sanja više snove koji su bili samo mutna i nejasna projekcija uspavanih impresija Ništavila koje su bile pohranjene u čovekovoj podsvesti i koje su se ostvarile kroz čovekovu podsvest u vidu pod-suptilnih formi Ništavila. Ovo je ona faza u stanju čoveka u kojoj se on upravo potpuno budi ali, iako je potpuno svestan, on još nije svestan svoga ˝Jastva˝. Ovaj čovek više nije u stanju dubokog sna niti u polu-svesnom stanju i, budući da je stekao potpunu svest, slikovito ga prikazujemo kao čoveka sa širom otvorenim očima. Ovo označava daje san završen, odnosno da je završeno nestvarno stanje čoveka u kome je on doživljavao latentno ili uspavano Ništa koje se, u svom sirovom stanju, manifestovalo kao Ništavilo u vidu maglovitih i nejasnih pod-suptilnih formi. Čovek koji je sada u budnom stanju više ne doživljava niti vidi to Ništavilo kao nešto maglovito i nejasno kao što je to činio u stanju sna. Budući da je upravo širom i potpuno otvorio oči, on je ošamućen i zuri prazno u sve ono što mu se sada još realističnije pojavljuje pred očima. Čovek sada opaža stvari koje mu se pojavljuju pred očima kao da gleda zrele, jasne i potpuno razvijene forme onog istog Ništavila koje je u svome snu video kao sirove, maglovite i nejasne. U ovom stanju, čovek posmatra, reklo bi se, još jedan san, ali ga vidi mnogo stvarnije nego onaj san iz koga se probudio koji sekund ranije.

Ovo je šesta faza u stanju čoveka u kojoj čovek, onako ošamućen, jednostavno doživljava viđenje stvari mnogo realističnije, ali kao da je sve to još uvek samo san. Drugim recima, čovek mnogo upečatljivije i realističnije vidi, ali još uvek tupo, san iz njegovog stanja sna, što mu daje osećaj još jednog sna u snu iz njegovog stanja sna.

Ovo stanje odgovara onim sekundama neposredno posle buđenja kada čovek ne može a da ne vidi prvo objekte koji mu ulaze u vidno polje, a potom sebe samog. To se dešava zbog toga što onoga trenutka kada on otvori oči nakon stanja spavanja, to spontano otvaranje očiju koje su dugo bile zatvorene, stvara u njemu neku vrstu stanja omamljenosti i, mada se taj čovek probudio i potpuno je svestan, on još uvek nije svestan svoga Jastva ili njegove pozicije u odnosu na objekte koji okružuju njegovo jastvo. On jednostavno pilji u objekte na koje pada njegov pogled.

Dok vizualizujete čovekovo šesto stanje, predstavite sebi ono stanje Boga u trenutku kada se Bog upravo poistovetio sa ljudskom formom i upravo stekao potpunu svest. U tom trenutku, Bog više nije u božanskom, beskonačnom polu-svesnom stanju i ne sanja prvobitni božanski san koji je bio ispoljavanje nemanife-stovanog Ničega koje se oslobađalo iz božanske, beskonačne podsvesti u vidu Kreacije, odnosno potpuno razvijenog Ništavila.

U ovom šestom stanju, Bog je sada izvan Svog prvobitnog božanskog dubokog sna i Svog božanskog beskonačnog polu-svesnog stanja jer je sada potpuno svestan. Bog sada nije svestan ni svog neograničenog Jastva niti svoje beskonačne, slobodne i neograničene trostruke prirode - beskonačne moči, znanja i blaženstva, već je samo potpuno svestan. Bog je sada potpuno svestan u tom smislu da je svesno asimiliran u Ništavilu koje se sada ispoljava kroz Njegovu potpunu svest u vidu jasnih i određenih, realističnih grubih stanja koja pokazuju svoje samo naizgled beskonačne aspekte od infinitum.




SEDMA FAZA:

Vizualizujte čovekovo sedmo stanje u kome su njegove oči širom otvorene i u kome je on potpuno budan u tom smislu da sada potvrđuje svoje ograničeno jastvo ili ego, i svestan je svoje ljudske forme ili grubog tela, okoline i grubog sveta. Iako ovaj Čovek ima potpunu svest i potpuno je svestan grubog, a uz to u celosti doživljava grubi svet, on još uvek nije svestan ograničene energije i uma koje indirektno i nesvesno koristi, budući da je svestan njihovih aspekata samo kroz ograničenja svog grubog tela. Čovek je u ovom stanju potpuno svestan, ali svestan grubog, i u potpunosti je svestan sebe kao čoveka u svetu koji ga okružuje.

Ovaj čovek nije samo potpuno svestan grubog sveta i svih stvari u svetu koji mu se pojavljuje pred očima, već ih on, uz to, zapravo doživljava tako što za njih vezuje svoje potpuno svesno i sasvim budno stanje ograničenog jastva. On sada prepoznaje objekte grubog sveta pomoću pet glavnih grubih čula i razlikuje ih dok ih upotrebljava pojedinačno ili zajedno, pri čemu automatski i indirektno koristi energiju i um, koji su sada potpuno razvijeni, pripisujući im odgovarajuće relativne vrednosti za vreme dok se i onda kada se njegovo ograničeno jastvo potvrđuje u njegovom budnom stanju pre no što još jednom ne uroni u duboki san.*

* U budnom stanju, um je taj koji gleda pomoću fizičkih očiju, sluša pomoću fizičkih ušiju, miriše fizičkim nosem, jede pomoću fizičkih usta i radi pomoću grubih udova.

U stanju sna (podsvesnom stanju), um je taj koji vidi pomoću pod-suptilnih očiju, čuje pod-suptilnim ušima, itd.

U stanju dubokog sna, um je smiren i počiva u miru.

Dok vizualizujete sedmo stanje čoveka, na isti način predstavite sebi ono stanje Boga u kome Bog Sebe potpuno poistovećuje sa ljudskom formom i stiče potpunu i savršenu svest. Sada Bog više ne sanja božanski onaj prvobitni božanski san, već sada, sa potpuno stečenom svešću, On nestvarno doživljava tu potpunu svesnost. Ova svesnost čini Boga nestvarno svesnim onog prvobitnog Ničega koje je bilo nemanifestovano u Njegovom stanju beskonačnosti i koje, uz sada stečenu potpunu svest, navodi Boga da realistično doživljava to Ništa kao Sve, beskonačno i stvarno. Drugim recima, dok je bio u božanskom, beskonačnom polu-svesnom stanju, Bog je doživljavao to nemanifestovano Ništa, koje se manifestovalo u vidu Ništavila, kao Svoj božanski san. Sada, kada je Bog u potpuno svesnom stanju, On to Ništa doživljava očiglednim, ne kao božanski san Ništavila, već On sada zapravo doživljava svest o tom Ništa kao da je ono Sve.

U ovoj fazi, kada se pojavljuje svesnost, i pored toga što je u stanju tvorca Bog prestao božanski da sanja prvobitni božanski san, Bog ipak, zahvaljujući Svojoj potpuno stečenoj svesti i potpunoj svesnosti, sada postaje potpuno svestan prvobitnog božanskog sna, ne kao sna, već nečeg realnog i ne kao iluzije, već kao stvarnosti, i ne kao Ničega, već kao Svega, čuvajući tako to Ništa koje je stvorio. Stoga, iako Bog stiče potpunu svest i doživljava potpunu svesnost u stanju tvorca, upravo se ta svesnost Boga Tvorca pokazuje kao varka i navodi Boga da sada proživljava Svoj sopstveni božanski san (ili Kreaciju) Ničega kao Stvarnost dok se On poistovećuje sa ljudskim bićem.

Ukratko, Bog Tvorac kao Bog-u-čoveku, iako sada ima potpunu svest i potpunu svesnost i nalazi se izvan Svog izvornog božanskog stanja sna, ipak sebe ne spoznaje kao Boga, već kao čoveka sa potpunom svešću o grubom koji doživljava kreaciju Svog sopstvenog izvornog božanskog stanja sna kao Stvarnost. Ovde moramo reći da, sa tom svesnoŠću o nestvarnoj stvarnosti, Bog-u-čoveku u budnom stanju nastavlja da doživljava ništavan božanski san kao još jedan Božiji san u tom prvobitnom božanskom snu.

Ovo je najzavodljivija faza u stanju Boga u kojoj Boga, koji je već stekao potpunu svest, ta nestvarna, već dostignuta svesnost navodi da se poistoveti ne sa svojim neograničenim i beskonačnim Jastvom, već sa svojim najsavršenijim likom u vidu ljudskog bića, dok On nastavlja da proživljava ništavan božanski san.

Mada zvuči kao najimaginarnija fantazija, ipak je činjenica da sara život čoveka predstavlja veo koji skriva stvarnost večnog postojanja Boga.

Ironija je božanske sudbine u tome što Bog mora da se izgubi u čoveku da bi pronašao Sebe, i što onoga trenutka kada se čovek izgubi u Bogu, Bog spoznaje Svoju Stvarnost kao večno i beskonačno Postojanje.

Drugim rečima, beskonačni Bog se beskonačno pretapa u svoju sopstvenu beskonačno savršenu sliku žudno težeći Svojoj beskonačnosti; i mada Bog kroz nju uistinu stiče potpunu svest, On u njoj ne spoznaje stvarnost Svog sopstvenog, večnog, beskonačnog postojanja. Ali, onoga trenutka kada tako stečena potpuna svest prestane da poistovećuje Boga sa beskonačnim odrazom Njegove beskonačno savršene slike, ta slika nestaje iz svesti Boga i Bog spontano, automatski i svesno spoznaje svoj sopstveni identitet Boga, tog beskonačnog Postojanja, i otkriva da je On sam oduvek bio, uvek jeste i da će večno i zauvek biti Jedina Stvarnost.

Tako je Bog u stanju čoveka, najpre ostvarivši Sebe kao čoveka, potvrdio svoje ograničene aspekte kroz ograničeno jastvo ili ograničeni ego, ograničeni um, ograničenu energiju i konačno grubo telo. Kada na kraju ostvari sebe kao Boga, On preko svog božanskog neograničenog Jastva ispoljava svoju neizmernu, neograničenu, beskonačnu trostruku prirodu beskonačnog znanja, beskonačne moći i beskonačnog blaženstva.

Prikazujući, u sedam različitih osnovnih faza, proces izranjanja nemanifestovane svesti Boga u Njegovom stanju prvobitnog, nesvesnog, božanskog, dubokog sna, kroz poređenje sa sedam različitih osnovnih stanja čoveka koji stiče svest, počev od njegovog nesvesnog stanja dubokog sna, pa sve do stanja u kome on stiče potpunu svest i sasvim se budi širom otvorenih očiju, otkrivamo da je to proces evolucije Božije svesti koji na kraju poistovećuje potpuno svesnog Boga sa potpuno svesnim čovekom nakon poistovećivanja Boga sa svim i svačim, i neživim i živim, u drami božanskog sna Kreacije.

Počev od nesvesnog stanja (koje smo uporedili sa božanskim stanjem dubokog sna), pa sve dok u stanju čoveka ne stekne potpunu i savršenu svest (što smo uporedili sa širom otvorenim očima čoveka koji doživljava grubi svet), Bog ostaje Jedan, nedeIjiv, beskonačan, bez oblika i večno sveprisutan. Upravo ta sveprisutna, beskonačna priroda Boga svesno i nesvesno, direktno i indirektno, očituje njegovo večno božansko postojanje u jednom i u svim stanjima i formama kroz samo njihovo postojanje.

Čitav proces evolucije je bio potpuno spontana posledica prvobitne, beskonačne ćudljive želje koja se uskomešala u nesvesnom Bogu nagoneći ga da postane svestan Svog večnog i beskonačnog postojanja. I ma koliko to paradoksalno može da izgleda, nesvesnost Boga je u procesu evolucije podstakla postepeno pojavljivanje nemanifestovane Božije svesti, i ta svest se sve vise i više uvećavala kroz postepen, sistematičan i progresivan proces sakupljanja i preživljavanja različitih i bezbrojnih impresija kroz poistovećivanje Boga sa različitim i bezbrojnim grubim formama.

To znači da Božija svest koja evoluira dovodi do poistovećenja Boga sa formama i stanjima formi sve viših i razvijenijih tipova. Ovo poistovećivanje Boga, zauzvrat, uzrokuje naizgled beskrajan lanac spajanja i odvajanja, odnosno, takozvanih rođenja i smrti onih formi i bića koja i dalje nastaju, potvrđuju svoje postojanje, a potom nestaju u Ništavilu, ostavljajući za sobom nasleđe impresija koje, zauzvrat, ponovo navode Božiju svest koja evoluira da Ga poistoveti sa novom formom oblikovanom baš od onih impresija koje je za sobom ostavila forma koja je upravo nestala.

Kroz proces evolucije, nesvesni Bog je konačno stekao potpunu svest onda kada je razvijena svest Boga konačno poistovetila Boga sa ljudskom formom. Ali, ova stečena potpuna svest je bila svest sa impresijama i zbog toga nije nagnala Boga da spozna Božije izvorno, beskonačno stanje. Desilo se upravo suprotno. Bog je spoznao da je čovek. Tako Bog, nakon što je iskusio prvobitnu ćudljivu želju Svoje prve Reči (˝Ko sam ja?˝), na ovom stupnju spoznaje da je čovek i doživljava grubi svet dok naizgled živi u njemu kao čovek, potpuno nesvestan svog beskonačnog, večnog postojanja, sve dok ne otkrije da pravi odgovor na prvu Reč: ˝Ko sam ja?˝ glasi: ˝Ja sam Bog˝.

lako ta prvobitna ćudljiva želja stvara to Ništa; impresije ili sanskare čuvaju to Ništa u vidu Ništavila, tj. Kreacije i tvorevina Kreacije; i na kraju oprečne impresije konačno iskorenjuju ove impresije i razaraju to Ništavilo da bi omogućile spoznaju Stvarnosti .

Ta prvobitna ćudljiva Božija želja dovela je u apsolutno nezavisnom Bogu do javljanja beskonačnih trojnih atributa Boga Tvorca - Boga Zaštitnika - Boga Razarača (tj. Brahma-Vishnu-Mahesh). Zbog te Božije prvobitne ćudljive želje Bog je i dobio Božije atribute Tvorca-Zaštitnika-Razarača.

Ovi beskonačni trojni atributi Boga stalno teže da se dokažu kroz dosledno nastajanje, očuvanje i raspadanje svih postojećih stvari i bića. Čak se i u svakodnevnom životu čoveka i drugih stvorenja u Kreaciji stalno javlja ovaj beskonačni trojni aspekt Boga kako bi se potvrdio kroz dosledna rođenja, stvaranja (koja potpomažu očuvanje) i smrti.

Ta prva izvorna reč je, kroz Božiju prvobitnu ćudljivu želju, iz tog nemanifestovanog Ništa stvorila nemanifestovanu prvu izvornu impresiju tog ˝Ko sam ja?˝, a ta prva izvorna impresija je stvorila nemanifestovano Ništavilo u vidu prvobitne Kreacije, Zauzvrat, nastanak Ništavila dovodi do stvaranja impresija koje dosledno nastavljaju da Čuvaju Ništavilo u vidu prvobitne Kreacije, sve dok oprečne impresije konačno ne unište ovo Ništavilo kroz procese reinkarnacije i involucije svesti, i dok se na prvu reč: ˝Ko sam ja?˝ ne dobije konačni odgovor: ˝Ja sam Bog˝.

To što iluzija dosledno održava, svoje naizgled beskonačno i različito postojanje u skladu je sa stvorenim impresijama raznolikih pojedinačnih svesnih potvrđivanja živih i neživih formi i bića. Zbog ovog neizbežnog i naizgled beskrajnog lanca stvorenih raznolikih individualizovanih impresija, ta prvobitna Kreacija, koja nastaje iz Božije prvobitne ćudljive želje, biva dosledno čuvana, dok se istovremeno razvija kako bi svaka pojedina postojeća forma i biće mogli svesno da dozive odgovore na tu prvu reč: ˝Ko sam ja?˝ kao ˝Ja sam neživa stvar˝, ˝Ja sam živi stvor˝, ˝Ja sam razumno biće˝, ˝Ja sam muškarac˝, i ˝Ja sam žena˝.

Na primer, kada se Bog u stanju čoveka, kao čovek, nalazi u dubokom snu i kada za njega naizgled ne postoje ni vreme, ni prostor tj. ni dan, ni ljudski univerzum, šta je onda to što mu svakoga dana nepogrešivo stvara njegovo svakodnevno jutro? A opet, kada se čovek probudi svakoga dana, šta je to što mu. tada nepogrešivo stvara njegov svet i sve stvari koje su iz njega i u njemu? To su čovekove uspavane impresije stečene tokom evolucije svesti i procesa reinkarnacije koje za vreme dubokog sna podstiču njegovu uspavanu svest da ga svaki dan nehotice budi, kako bi čovekove vlastite uspavane impresije dobile neophodan prostor u kome se iscrpljuju kroz svesna iskustva dok je čovek u budnom stanju. Na ovaj način čovekove vlastite umrtvljene impresije svakoga dana stvaraju čoveku njegovo sopstveno jutro i njegov sopstveni svet. Iako su i svakodnevno jutro i ljudski univerzum čoveku stvorile njegove sopstvene umrtvljene impresije, i to svakodnevno jutro i taj ljudski univerzum su za njega već vešto sačuvale njegove sopstvene impresije iz života u svakodnevnom budnom stanju i svakodnevni proces stvaranja sve dubljih impresija ili sanskara već postojeće Iluzije, odnosno prvobitne Kreacije koja je iznikla iz Božije prvobitne ćudljive želje. Na kraju, i jutro (odnosno dan) i svet tog čoveka razaraju njegove oprečne impresije, impresije doživljene u stanju sna, koje su dijametralno suprotne impresijama njegovog budnog stanja.

Stoga, Bog u stanju čoveka, kao čovek, u pravilnom, nepogrešivom sledu dosledno potvrđuje Sebe kao Tvorca svoje sopstvene Kreacije kroz čoveka koji živi svakodnevni život u budnom stanju stvarajući impresije kreacije; i kao Razarača svoje sopstvene Kreacije kroz oprečne impresije čoveka kada zaspi i konačno uroni u stanje dubokog sna. Dok svakoga dana potpuno uništava samu kreaciju koju je individualizovala njegova svest, čovek ponovo stvara, održava i uništava celokupnu kreaciju kroz igru impresija. Čak i kroz samo postojanje svake stvari i svakog stvorenja, Bog dosledno potvrđuje svoje beskonačne trojne atribute kao Tvorac, Zaštitnik i Razarač.

Kako kroz prirodu stanja svojstvenog čoveku, tako i kroz prirodu svakog stanja svojstvenog Bogu, Bog dosledno potvrđuje, direktno i indirektno, prividno i stvarno, svoje beskonačne trojne atribute Tvorca, Zaštitnika i Razarača istovremeno. Ta tri aspekta beskonačnih trojnih odlika se nepogrešivo potvrđuju čak i u samom pulsiranju srca i u radu pluća. Kod svakog otkucaja srca, srce se širi, opušta (u retraktornom periodu) i grči, pri čemu istovremeno, s jedne strane nagoveštava rođenje bića, s druge strane održava život tog bića, i na kraju, u konačnoj, završnoj kontrakciji vodi fizičkoj smrti tog bića.

Tako se trojne odlike Boga kao Boga Tvorca, Boga Zaštitnika i Boga Razarača (Brahma, Vishnu, Mahesh ili Shiva) nezavisno i istovremeno potvrđuju u svim stvarima i u svakom stvorenju i u svim Živim bićima, u svakom stanju Boga, u svakoj fazi evolucije svesti, i na svakom nivou u involuciji svesti, sve dok na kraju ta prvobitna Kreacija, koja je izdržala, probu era, ciklusa i perioda i bila sačuvana igrom kosmičkih impresija, konačno ne bude uništena igrom oprečnih kosmičkih impresija samoga Boga. Ovo konačno razaranje je opšte poznato kao mahapralaya, što znači ˝Najveće od velikih činova uranjanja˝, u kome čitava kosmička Kreacija u vidu Ništavila beskonačno uranja u Sve.

U procesu evolucije, nesvesni Bog zaista stiče potpunu svest, ali ne o svom prvobitnom beskonačnom stanju, već o grubom i konačnom. Sva ta silna borba tokom evolucije bez sumnje je donela Bogu punu svest, ali po koju cenu je ta svest stečena? Cena za to je bila nasleđivanje bremena impresija nakupljenih u gruboj formi - poslednjem medijumu sa kojim se evoluirajuća svest Boga spojila, medijumu kroz koji se potpuna svest do kraja razvila onoga trenutka kada je Bog poistovetio Sebe sa ljudskom formom. Stoga je Bog u stanju čoveka još uvek nesvestan Svog prvobitnog stanja uprkos tome što je stekao potpunu svest. Ova nesvesnost je posledica neželjenog (mada neophodnog) bremena grubih impresija koje još uvek čvrsto prijanjaju za stečenu potpunu svest.

Proces u kome se Bog u stanju čoveka bori za oslobođenje od bremena konačnih impresija je proces koji se odvija kroz oprečne impresije i naziva se procesom reinkarnacije.

Pokušavajući da se oslobodi bremena konačnih impresija, gruba svest Boga mora neminovno da proživi te impresije i da ih zatim iscrpi kroz brojna oprečna iskustva u nizu reinkarnacija. Da bi se iscrple impresije, apsolutno su neophodna iskustva koja su po svojoj prirodi oprečna, jer jedino oprečne impresije mogu da uzdrmaju korene zbijenih ili čvrsto utemeljenih različitih impresija.

U procesu reinkarnacije, Bog-u-čoveku koji poseduje potpunu svest o grubom, ojačan potpuno razvijenim suptilnim i mentalnim telom, koje koristi dosledno, mada nesvesno, mora neizostavno da doživi niz beskrajnih lanaca raznolikih i bezbrojnih, po prirodi suprotnih iskustava da bi se iscrple impresije suprotnosti. Ove impresije se neprekidno utiskuju u mentalno telo, odnosno čovekov um, ili ih to mentalno telo, odnosno um sam skuplja, a čovekova podsvest ih ili zadržava, ili oslobađa. Kada se ove impresije oslobađaju kroz podsvest i potpunu svest Boga u čoveku, kao čoveku, on doživljava različita iskustva saobrazno raznolikosti i intenzitetu oslobođenih impresija. Pri svemu tome, suptilno telo čoveka, koje je sedište energije, snabdeva energijom ove impresije da bi podstakle čoveka na aktivnost u svakodnevnom životu, bilo u stanju sna, bilo u budnom stanju (zavisno od datog slučaja). Ove aktivnosti su takođe suprotne po prirodi u odnosu na raznolike oprečne impresije na koje se odnose.

Otuda, u stanju čoveka na grubom nivou, iako su energija i um potpuno razvijeni i upotrebljavaju se neprestano i dosledno, ipak se koriste indirektno i nesvesno. Kada je na nivoima Energije (tj. na suptilnim nivoima), ova Energija se koristi božanski i svesno; međutim, Um se na tim suptilnim nivoima koristi indirektno i nesvesno. Kada se na mentalnim nivoima ovaj Um koristi božanski i svesno, Energija se koristi samo indirektno i nesvesno.*

* Vidi takođe: Meher Baba, ˝Control of Mind over Energy and Matter˝ (˝Energija i Materija pod kontrolom Uma˝). Life at its Betst, izdala Ivy O. Duce (San Francisco: Sufism Reoriented Inc., 1957), str. 38 Ur.

Iz ovoga nužno proizilazi sledeće: dok Bog, svestan grubog u stanju čoveka, doživljava suprotnosti u grubom svetu, On se mnogo puta ponovo inkarnira, ponekad kao muškarac, ponekad kao žena, u raznim kastama, verama, narodnostima, sa različitim bojama kože, na raznim mestima i kontinentima, i uvek iznova doživljava oprečne impresije i iscrpljuje ih iskustvima suprotnosti.

Jedino preko ovih različitih oprečnih impresija i njima odgovarajućih oprečnih iskustava Bog, sa svešću o grubom u stanju čoveka na zemlji, ima mogućnost da jednoga dana, nakon više miliona ponovnih rođenja, proredi gusto zbijene impresije. Ovaj proces tog ciklusa takozvanih smrti i rođenja ljudskih formi na kraju nagoni svest Boga, koji u stanju čoveka poseduje svest o grubom, da involuira. Ovaj proces involucije svesti nastaje postepeno, sa postepenim slabljenjem i proređivanjem grubih impresija.

Involucija svesti Boga u stanju čoveka može da nastupi jedina onda kada se nakon veoma, veoma dugotrajnog procesa ove oprečne impresije postepeno prorede kroz proces neumitnih reinkarnacija koji vodi nestajanju grubih impresija.

Kada se grube impresije iscrpe, nastupa faza u kojoj se Bog koji je u stanju čoveka svestan grubog postepeno odvaja od grubog sveta dok involucija svesti počinje da usmerava svest unutra. Istovremeno sa otpočinjanjem involucije svesti, Bog u stanju čoveka postepeno prestaje da proživljava impresije suprotnosti grubog sveta.

Osvedočili smo se da je Bog stekao potpunu svest kroz proces evolucije svesti; ali je ta stečena potpuna svest bila svest sa impresijama. Da bi se izbrisale impresije iz te stečene svesti, neophodno je proći kroz proces reinkarnacije i proces involucije svesti.

Proces evolucije Božije svesti uporedili smo sa postepenim otvaranjem čovekovih očiju. Sliku kada je čovek širom otvorio svoje oči izjednačili smo sa krajem evolucije svesti, jer je Bog tada stekao potpunu svest.

Proces reinkarnacije Boga u stanju čoveka možemo da uporedimo sa čovekom koji je potpuno budan, ima potpunu svest, širom otvorene oči i stiče različita iskustva koja su suprotna u odnosu na impresije koje je nakupio tokom svog života i koje sada aktivno proživljava svakoga dana zaboravljajući svoje sopstveno jastvo dok je zaokupljen svojim raznovrsnim aktivnostima.

Sada bismo impuls za involucijom svesti Boga u stanju čoveka mogli da uporedimo sa čovekom koji, pošto je bio obuzet svojim dnevnim aktivnostima, konačno pronalazi malo vremena pri kraju svojih dnevnih obaveza da se usredsredi na sebe samog, a ne na svoje aktivnosti. Tako potaknuta, njegova pažnja se na ovaj način automatski pomera sa spoljnih aktivnosti na njegovo jastvo.

Baš kao što potpuna svest u procesu evolucije prolazi kroz sedam različitih faza, tako i razvijena potpuna svest potpuno involuira u procesu involucije prolazeći kroz sedam različitih faza. Ovih sedam faza involucije svesti se nazivaju ˝sedam nivoa svesti˝. Sedmi nivo je sedmi i poslednji stupanj u procesu involucije svesti na kome svest potpuno i do kraja involuira i Bog, koji je prvobitno bio nesvestan, sada zaboravlja i sam zaborav.

Ovih sedam faza postepene involucije svesti Boga u stanju čoveka možemo da uporedimo sa širom otvorenim očima čoveka koji u početku netremice gleda pravo ispred sebe, u daljinu. Zatim, pokušavajući da obuhvati pogledom samoga sebe, sedam puta po malo obara pogled, sve dok konačno sam ne dospe u svoje vidno polje.

U procesu mnogobrojnih, neizbežnih reinkarnacija u kojima iskustva grubog sveta dostižu granicu iscrpljivanja, kada grube impresije postanu blede i gotovo neaktivne, ta gruba svest Boga koji je svestan grubog sveta u stanju čoveka postepeno počinje da involuira i Bog u stanju čoveka biva uveden u proces involucije svesti.

Na ovom stupnju, involuirajuća gruba svest delimično doživljava prvi stupanj ili nivo suptilnog sveta kroz medijum već potpuno razvijenog suptilnog tela Boga u stanju čoveka. To je početni stupanj pre prvog nivoa na kome involuirana gruba svest Boga koji je svestan grubog sveta u stanju čoveka stiče prve letimične utiske o prvom nivou suptilnog sveta i doživljava svoje impresije delimično preko grubog tela, a delimično preko suptilnog tela. Ovde se i gruba i suptilna čula koriste istovremeno.

Ovo je stupanj na kome Bog u stanju čoveka stoji, takoreći, na granici koja deli grubi svet od suptilnog sveta i na kome svest Boga u stanju čoveka doživljava neobične stvari. Svojim fizičkim očima On vidi prizore suptilnog nivoa, Svojim grubim ušima On čuje nebesku muziku suptilnog nivoa, Svojim grubim nosem On uživa u suptilnim mirisima. Ukratko, Bog koji je u stanju čoveka svestan grubog i delimično na prvom nivou suptilnog sveta doživljava suptilne impresije grubim čulima.

Daljnjom involucijom grube svesti, Bog, sa stečenom svešću o grubom, postepeno potpuno doživljava prvi nivo suptilnog sveta. Sada ta gruba svest Boga u stanju čoveka više nije gruba svest, nego suptilna svest.

Bog koji je u stanju čoveka svestan suptilnog postepeno postaje svestan drugog nivoa suptilnog sveta, paralelno sa involucijom koja sve više i više napreduje da bi svest sve više i više ponirala unutra.

Ovaj suptilni svet je područje beskonačne energije. Kada beskonačna i neograničena moć, koja je jedan aspekt beskonačne trostruke prirode Boga, izbije u vidu zračenja iz neograničene beskonačnosti u konačne svetove iluzije, ona se pretvara u konačnu i manifestuje u području suptilnog sveta u obliku beskonačne energije suptilnog sveta.



Ljubaznošću nosica autorskih prava za ovaj naslov, u mogućnosti smo da prezentujemo 50% ovog poglavlja. Knjiga se inače može nabaviti u maloprodaji ili poručiti direktno kod izdavača.

Korisna adresa: http://www.meherbabasrbija.info/

STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0076 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA