BOG GOVORI - Poglavlje XI
 
   
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Dodatak
 

1. Svest pod uticajem impresija (27)*

* Brojevi se odnose na brojeve stranica u knjizi.

Na zahtev urednika Meher Baba je obrazložio sledeće pojedinosti:

Svest postaje savršena čim se preuzme prva ljudska forma, ali ona ne počinje tada da involuira. Kada svest počne da involuira to znači da ljudsko biće tek počinje da pravi prvi korak na spiritualnoj stazi.

U intervalu između prve ljudske inkarnacije i stupanja na stazu, ta savršena svest ljudskog bića, koja je još uvek svest pod uticajem impresija, neizostavno mora da se prepusti procesu koji na kraju istiskuje te impresije tako da one više ne dominiraju tom svešću (tom svešću koja je savršena).

Treba posebno naglasiti da u tom periodu, koji obuhvata hiljade inkarnacija, impresije koje su čvrsto ukorenjene ili zgusnute bivaju temeljito prodrmane procesom reinkarnacije, tako da popuštaju svoj čvrst stisak kojim drže svest. Ove čvrsto ukorenjene (zgusnute ili grube) impresije se proređuju, odnosno slabe kroz bezbrojna i raznolika iskustva suprotnosti. Ova iskustva se konačno iscrpljuju kroz neprestana inkarniranja koja su izvor iskustava suprotnosti.

Takođe treba naglasiti da jedino onda kada te zgusnute, čvrsto ukorenjene, odnosno grube impresije postanu proređenije, odnosno oslabljene, grubi medijum, ljudsko telo, stiže do granice iscrpljivanja iskustava grubog sveta preko grubih impresija. Kada guste, čvrsto ukorenjene impresije postanu manje guste, one više ne dovode do grubih iskustava, pošto su ove proređene (oslabele) impresije rafiniranije, odnosno tananije; nisu više sirove, odnosno grube. Ove pročišćene, odnosno finije impresije se zbirno nazivaju suptilnim impresijama. Ove suptilne impresije dovode do suptilnih iskustava (to jest, iskustava koja pripadaju suptilnom svetu) i suptilno telo doživljava suptilne impresije i pokušava da ih iscrpi. ----- Kada se suptilne impresije još više prorede i postanu još pročiščenije, takve impresije se zbirno nazivaju mentalnim impresijama. Te mentalne impresije dovode do iskustava koja pripadaju mentalnom svetu i mentalno telo doživljava te mentalne impresije i pokušava da ih iscrpi.

Kada se iscrpe i poslednji tragovi mentalnih impresija kroz iskustva mentalnog tela, ta savršena svest duše (koja je sve vreme bila pod uticajem impresija, od samog trenutka kada se poistovetila sa prvom-u-nizu-prvih ljudskih formi, pa sve do poslednje ljudske forme, a to je ljudsko biće koje poseduje svest o mentalnom) biva rasterećena impresija. Jedino takva savršena svest duše bez impresija može da ostvari krajnje iskustvo stanja ˝Ja sam Bog˝.

Kada se grube, odnosno čvrsto ukorenjene impresije prorede u toku procesa reinkarnacije, one postaju suptilne impresije.

Ove suptilne impresije više ne mogu da dovode do iskustava grubog sveta. Na tom stupnju svest ljudskog bića koje poseduje svest o grubom automatski počinje da doživljava iskustva suptilnog sveta, ili označava početak procesa involucije svesti kada aspirant stupa na Stazu. Jasno je da suptilne impresije nužno dovode do suptilnih iskustava suptilnog sveta. Suptilne impresije bivaju istrošene preko suptilnog tela kroz iskustva suptilnog sveta, a proces involucije svesti se nastavlja.

2. Praktični misticizam (44)

PRISTUP ISTINI JE INDIVIDUALAN

Ne postoji opšte pravilo ili metod koji se može primeniti na sve one koji teže da spoznaju Boga. Svaki čovek mora da ostvari svoje sopstveno oslobođenje i mora da odabere svoj sopstveni način, mada je njegov izbor dobrim delom predodređen sveukupnim učinkom impresija uma (sanskara) stečenih u prethodnim životima. Čoveka bi trebalo da vodi uverenje koje potiče iz njegovog sopstvenog srca i trebalo bi da sledi način koji najviše odgovara njegovoj spiritualnoj težnji, njegovim fizičkim mogućnostima i okolnostima njegovog okruženja. Istina je Jedna, ali je put do nje u suštini individualan. Sufije kažu, ˝Ima onoliko puteva koji vode do Boga koliko ima ljudskih duša˝. (At-turuqu ilallahi kanufusibaniadam).

Jamal-i fitrat ke lakh partao

Qubul partao ki lakh portao

Tariq-i irfan main kiya bataun

Yah rah kiski wah rah kiki.

-Akbar

˝Lepota prirode ima na hiljade likova koji se mogu spoznati (shvatiti) na hiljade različitih načina; na Stazi Spoznaje, ko može da odredi ispravan način ili sklonost koja je predodređena pojedincu?˝

SAMOODRICANJE

Kada poklonik, a pod poklonikom podrazumevamo aspiranta ili učenika, oseti da ga samoodricanje privlači, to znači da je duh odricanja u njemu već postojao latentno. Ova spremnost proističe od kretanja ogromnog klatna, od bola do zadovoljstva i od zadovoljstva do bola, kroz bezbroj formi u evoluciji i bezbroj ulazaka i izlazaka kroz vratnice rođenja i smrti koja se doživljavaju kroz reinkarnacije. Postoje ovaj duh samoodricanja latentan, njemu je potreban šarao neki povod da ga iznese na površinu i tek kada se pojavi na površini mi možemo da vidimo moć i prirodu tog latentnog duha.

Ako je taj latentni duh naprosto spiritualna nemoć nastala usled privremene prezasićenosti bolom u kombinaciji sa blagom željom za nečim prijatnim, tada će ispoljeno samoodricanje biti plitko i slabo i tek privremeni beg od neprijatnosti. Međutim, taj latentni duh u najboljem slučaju predstavlja tajni sporazum o napadu između neizlečivog gnušanja prema svetu i žarke i ogromne žudnje za Bogom. Kada izbije na površinu, on se ispoljava kao nesavladiva odlučnost da se čitavo biće usmeri ka ostvarenju pobede nad nižim jastvom i da se odbaci sve ono što je nevažno u toj velikoj i strašnoj borbi. Obratite pažnju na reč ˝odbaci˝; to znači da poklonik odbacuje sve što je nevažno. Odricanje bismo mogli nazvati plodom cveta spiritualne žudnje koji je oplođen polenom gnušanja prema ispraznosti bezbrojnih rođenja i smrti. Kada se odricanje jednom ispolji, postoji mnogo načina na koji ga možemo posmatrati. Najjednostavnije je izvršiti podelu na dva glavna tipa, na unutrašnje i na spoljašnje odricanje.

Spoljašnje odricanje podrazumeva potpuno napuštanje svih svetovnih zadovoljstava i fizičkog vezivanja za materijalne stvari. Na početnim stupnjevima, ovo odricanje je korisno u meri u kojoj vodi do unutrašnjeg odricanja i zaokupljenosti Bogom. U Indiji se mogu sresti desetine takozvanih sanyasija (posvećenih) od kojih se većina predala ovom spoljašnjem odricanju kao profesiji koja im omogućava da se prepuste neproduktivnom životu dokolice.

Međutim, spoljašnje odricanje može da bude, a Često i jeste, istinsko. Ako je tako, ono će neminovno dovesti do unutrašnjeg odricanja koje je zaista ono što je bitno. Unutrašnje odricanje podrazumeva ovladavanje željama u samom njihovom nastajanju, tako da um ne postaje žrtva požude, pohlepe i gneva. To ne znači da neko odjednom prestaje da ima takve misli, ali je nemoguće, budući da takve misli i dalje uznemiravaju sve dotle dok su san-skare, od kojih one potiču, deo nečijeg bića. Borba mora uvek da bude teška i dugotrajna.

Naročito kada je u pitanju Zapad, spoljašnje odricanje nije preporučljivo, a ni izvodljivo. Odricanje bi trebalo da bude unutrašnje i da od samog početka potiče iz uma. Čovek bi trebalo da živi u svetu, obavlja sve zakonite dužnosti, a ipak da se oseća mentalno ravnodušnim prema svemu. Čovek bi trebalo da bude u svetu, ali da mu ne pripada. Sufije kažu, ˝Dil ba yar, dast bikar˝ (˝Srce sa Bogom; ruke za poslom˝).

Hazrat Nizamuddin Awliya, Savršenog Učitelja iz Delhija, jednom je neki posetilac upitao kako čovek treba da živi u svetu. Desilo se da je kraj njih u tom trenutku prolazilo nekoliko žena koje su nosile vrčeve vode na glavama i u hodu čavrljale, živo gestikulirajući. Pokazavši na njih, Nizamuddin reče: ˝Pogledaj ove žene - tako bi trebalo da živiš u svetu˝. Zamoljen da objasni ovu zagonetnu opasku, Učitelj je nastavio, ˝Ove žene koje se vraćaju sa izvora balansirajući vrčeve na glavama izgledaju kao da ne misle ni na što drugo osim na čavrljanje; a ipak su sve vreme usredsređene na održavanje ravnoteže tih vrčeva koje nose na svojim glavama. Dakle, bez obzira čime da su tvoje telo, tvoja čula ili posve površni sloj tvog uma zaokupljeni, pobrini se da tvoj um u osnovi bude stalno usredsređen na Boga.˝

Vaitag i Vairagya

Ako odricanje posmatramo kao stanje uma, videćemo da to stanje uma može da bude privremeno ili stalno. Ovo prvo je poznato kao vaitag, a potonje kao vairagya.

Vaitag (privremeno odricanje) je samo privremeno gnušanje prema svetu i zbivanjima u njemu, koje proizilazi iz nekog šoka, razočaranja ili gubitka kombinovanog sa neodređenom žudnjom za Bogom; ili izbija kao neočekivani impuls. U vaitagu se um okreće od sveta i odaje se pobožnim tokovima; ali ovaj stav nije trajan i um se vraća svojini starim tokovima istoga trenutka kada se promene okolnosti, odnosno čim impuls zamre.

Međutim, vairagya (nepovratno odricanje) je takav stav uma koji podrazumeva toliku žudnju za Bogom i tako veliku ravnodušnost za sve svetovno da, kada se jednom javi, nikada ne ustupa i otporan je na sva iskušenja koja ga mame na odustajanje. Val-ragyu ilustruje čuveni primer Gautama Buddhe.

Već smo objasnili da je odricanje jasno ispoljavanje latentne želje za sjedinjenjem sa Bogom u kombinaciji sa latentnim duhom gnušanja prema svetu i upotrebili smo poređenje sa cvetom, polenom i plodom. Što se tiče oplodnje, cvet i polen su sami po sebi nedostatni jer ih jedino može sjediniti neki spoljašnji činilac, kao što je vetar, pčela ili neki drugi insekt. Da H će se oplodnja u prirodi odigrati ili ne, zavisi od toliko nepoznatih faktora, da moderna nauka odustaje od pokušaja da ih predvidi i odredi verovatnoću da se ona desi. Međutim, ovo nas udaljava od naše sadašnje teme, i o toj oplodnji koju pominjemo u našoj analogiji razmišljaćemo kao o nekom daru.

Vratimo se na vairagyu, podsetimo se daje žudnja za sjedinjenjem sa Bogom latentno prisutna u svakom živom biću. Međutim, ona izbija u svest samo kada se duša primakne početku onoga što Meher Baba u ˝Božanskoj temi˝ naziva ˝procesom realizacije˝. Gnušanje prema svetu je takođe nešto što se prirodno javlja u svakome od nas i ono postaje sve veće kako se primičemo početku tog procesa realizacije. Kada je cvet u punom cvatu, a polen zreo, vetar ili pčela daruju oplodnju koja donosi plod. Na isti način, kada kucne čas unutrašnje spremnosti, božanski dar se spušta na dušu i oplođuje žudnju za Bogom i gnušanje, odnosno ravnodušnost prema svetu i tako donosi vairagyu, plod neprocenjive vrednosti. Ovaj božanski dar može da bude dah Božije milosti koja dolazi iznutra, a što može da bude i posledica kontakta sa svecem ili Savršenim Učiteljem. I ona je uvek dar.

Vairagpa, kada se po prvi put javi, jedno vreme se sasvim sigurno ispoljava kao spoljašnje odricanje. Ali, budući daje trajna, vairagya pre ili kasnije uvek dovodi do istinskog, unutrašnjeg odricanja.

Kada aspirant ima silnu žudnju za Istinom, on je spreman da stupi na Stazu. Postoji jedna priča o Učitelju koga je jedan učenik neprestano saletao pitanjem kada će spoznati Boga. Kada su jednom otišli da se okupaju u reci, Učitelj mu neko vreme držaše glavu pod vodom. Kada je učenik bio na granici gušenja, Učitelj mu izvuče glavu iz vode i upita ga o čemu je mislio i za čime je najviše žudeo dok je bio pod vodom. Aspirant mu odgovori: ˝Za vazduhom˝. Učitelj mu tada objasni da će mu Spoznaja doći onda kada bude imao takvu istu snažnu želju za Bogom. Maulana Rumi kaže:

˝Ab kamju, tishnigi avar bidast˝

˝Manje zapomaži za vodom, a više stvaraj žeđ za njom.˝

Po Meher Babinim recima: ˝Staza počinje svesnom žudnjom za dubljom stvarnošću. Kao što riba koja je izvađena iz vode žudi da se vrati u vodu, tako i aspirant koji je naslutio Cilj teži da bude sjedinjen sa Bogom.˝

,,U stvari, žudnja za povratkom Izvoru postoji u svakom biću od samog trenutka odvajanja od Izvora posredstvom vela neznanja, ali je ona nesvesna sve dok aspirant ne stupi na Stazu˝. *

* Vidi takođe: Meher Baba, ,,TheStages of the Path˝, Discourses (˝Stupnjevi na Stazi˝, Razgovori), 2: str. 18-26. Ur.

Sufije ovaj stav uma nazivaju ˝tauba˝, što znači pokajanje i podrazumeva napuštanje, odnosno odricanje od života čula radi života duha. Onaj ko učini taj veliki korak, više se ne osvrće unazad na ono što je ostavio za sobom.

Meher Baba kaže da mogu da postoje na hiljade tragača koji doživljavaju isto toliko spiritualnih iskustava, međutim, postoji samo jedna Staza Gnoze. To je unutrašnji, stvarni put. Mada nije običan put, on je kao takav vidljiv unutrašnjem oku istinskog poklonika koji njime ide. Ali čak i oni mistici koji su ga istinski ˝iskusili˝ mogu da objasne samo delove tog Puta koji su sami prešli. Oni koji su stigli do kritične tačke na trećem nivou ne mogu da znaju ništa o četvrtom nivou, niti mogu da dovedu bilo koga do nivoa na kome se oni sami nalaze. Njihovo znanje i iskustvo su ograničeni isključivo na njih same. Jedino oni koji su na petom i šestom nivou mogu da izdignu druge do nivoa na kome se oni sami nalaze i svako na koga se spusti njihova milost imaće mnogo koristi.

Individualne duše u svetu nalaze se unutar granica grube sfere koje obuhvataju sva gruba sunca, mesece, svetove i sav prostor. I primitivan čovek koji ne poznaje ni najosnovnije naučne zakone i ne zna kodekse ispravnog i neispravnog, i veliki filozof i naučnik nalaze se unutar granica grube sfere. Filozof teorijski može da poznaje suptilnu sferu, a naučnik može da bude autoritet za najviša dostignuća moderne fizike; međutim, sa stanovišta suptilnog, i filozof i naučnik i primitivan čovek pripadaju gruboj sferi. Sve dok se suptilna sfera ne doživi, gnoza ostaje predmet intelektualne igre reci svih onih koji pripadaju gruboj sferi, zato što se pod ˝suptilnim˝ ne podrazumeva samo najfinija forma grubog. U običnom smislu te reci, sve veoma fine stvari, kao što su etar, atom, vibracije, svetio i prostor, možemo ispravno nazvati ˝suptilnim˝, međutim, one su nesumnjivo grube, mada u veoma finoj formi.

U duhovnom smislu, suptilno označava nešto potpuno različito od fizičkog, bez obzira na to koliko neke fizičke stvari mogu da budu razuđene. I pored toga što gruba sfera proističe iz suptilne sfere i što zavisi od nje, suptilna sfera je potpuno nezavisna u odnosu na grubu sferu. Kao primer nam može poslužiti sam čin jedenja. Grubi akt je posledica misli i on zavisi od njih; ali, misao je nezavisna u odnosu na fizički akt.

ZABORAV

Celokupna filozofija približavanja Istini i njenog ostvarenja vrti se oko onoga što bismo mogli da nazovemo zaboravom. Reč ˝zaborav˝, koju ovde upotrebljavamo, ne smemo dovoditi u vezu sa njenim opšte prihvaćenim značenjem zaboravljanja da, na primer, pošaljemo pismo, ili sa stanjem uma u kome je on otupeo i prazan. U ovom naročitom smislu, zaborav je stav uma koji se postepeno razvija u spiritualno iskustvo. Spoljašnje odricanje nije zaborav zbog toga stoje ono uglavnom fizičko, a delom mentalno; ali unutrašnje odricanje, kada odricanje postaje posve mentalno, ono zaista poprima odlike i uzvišenost zaborava. Stoga, neko može da se odrekne sveta, ali ne može lako da ga zaboravi.

Zaborav u ovom posebnom značenju objašnjava tajnu koja leži u osnovi svake sreće, duhovne ili neke druge, koju ljudska bića doživljavaju. Sufijski termin za ovaj zaborav je bikhudi, i ne treba ga mešati sa terminom bihoshi (nesvesnost), mada se to često čini.

Postoji značajna razlika između zaborava i nesvesnosti. Nekoliko primera vrsta nesvesnosti pomoći će nam u razjašnjenju tih razlika. Kao prvo, prisetimo se daje zaborav delimična ili potpuna odvojenost uma od fizičkog sveta, a nesvesnost delimično ili potpuno umrtvljavanje uma u odnosu na fizički svet. Prvo dovodi do različitih stupnjeva spiritualnog zanosa, a potonje do različitih stupnjeva ukidanja zadovoljstva i bola.

Analizirajmo sada nekoliko primera nesvesnosti. U stanju savršenog zdravlja niko ne razmišlja o funkcionisanju nekog vitalnog organa kao što je, na primer, srce. To znači da zaboravljamo da taj organ, neprekidno i bez greške, radi u ljudskom telu da bi održavao život i zdravlje. Međutim, ako se pojavi poremećaj srčanog ritma, istog momenta se javlja nemir, a ako dođe do srčanog infarkta trenutno se javlja predsrčani bol. U oba slučaja, čovek se podsetio da ima srce. Osećaj nemira ili bola, mada nastaje od srca. oseća se samo zbog funkcionisanja uma je što je um više usredsređen na srce, to se više oseća nemir ili bol. Kada bol dođe do vrhunca, iznenada može da nastupi nesvesnost, tj. prekid u toku svesti koji omogućava osobi da zaboravi na bol. Ali, to je nesvesnost, a ne zaborav u onom spiritualnom smislu. Hirurg, dok izvodi prefrontalnu leukotomiju, može da omete neke nervne puteve koji omogućavaju umu usredsređivanje na uporni bol koji prati neku neizlečivu bolest kao stoje, na primer, rak. Posle takve operacije bol još uvek postoji, ali bolesnik prestaje da usmerava svoj um na njega i tako prestaje da misli na bol. Ovo je primer delimične nesvesnosti koja se postiže čisto fizičkim sredstvima, a ne pravi zaborav u onom spiritualnom smislu. San je stanje nesvesnosti i on privremeno odlaže trošenja života u procesu življenja; ali, san nije pravi zaborav u spiritualnom smislu.

Stoga se čitava filozofija sreće i nesreće vrti oko pitanja zaborava ove i!i one vrste, i oko sećanja ove ili one vrste. Sećanje je vezivanje uma za određenu ideju, osobu, stvar ili mesto, a zaborav je njegova suprotnost. Kada se jednom shvati da sećanje izaziva bol, onda prirodno sledi da je jedini lek neka vrsta zaborava, a taj zaborav može biti pozitivan ili negativan. Pozitivan zaborav je zaborav u kome um ostaje svestan spoljašnjih nadražaja, ali odbija da reaguje na njih. Negativan zaborav je ili puka nesvesnost, zaustavljanje uma kao u dubokom snu, ili njegovo ubrzavanje kao u ludilu, koje se definiše kao način da se izbegne sećanje na patnju. I san i ludilo mogu, u različitom stepenu, da budu izazvani na veštački način, upotrebom opojnih sredstava ili droga, ali je to, takođe, negativan način da se prevaziđu sećanja.

Stoga je pozitivan zaborav lek i, ako se stalno neguje, razvija kod čoveka onu ravnotežu uma koja mu omogućava da ispolji plemenite karakterne crte kao što su milosrđe, praštanje, tolerancija, nesebičnost i služenje drugima. Njegovu ravnotežu narušava i najslabiji šapat pohvale ili laskanja i najbleđi nagoveštaj klevete ili kritike; njegov um je poput tanke trske koju povija i najslabiji lahor emocija. Takav čovek je večno u ratu sa samim sobom i ne zna za mir.

Kod upražnjavanja pozitivnog zaborava nije bitno samo ne reagovati na nepovoljne okolnosti, nego je isto toliko bitno ne reagovati i na povoljne i prijatne okolnosti. Od to dvoje, nereagovanje na povoljne i prijatne okolnosti je teže i rede se pominje, mada je podjednako važno kao i ono prvo.

Iako pozitivan zaborav leži u samom korenu sreće, nije ga nimalo lako postići. Međutim, kada čovek jednom dostigne ovo stanje uma, on se uzdiže iznad bola i zadovoljstva; on je svoj gospodar. Da bi bio u potpunosti delotvoran za duhovni život, zaborav mora da postane trajan, a ta trajnost se postiže samo neprekidnim vežbanjem kroz mnoge živote. Nekim ljudima se, kao posledica napora u sticanju zaborava u prošlim životima, dešavaju spontani i privremeni izlivi zaborava u nekim od narednih života, i takvi ljudi daruju svetu ono najbolje u poeziji, umetnosti i filozofiji, ili dostižu najveća otkrića u nauci.

U tim trenucima istinskog zaborava postoji mentalna odvojenost od čitave materijalne okoline u kojoj pesnik dopušta svojoj imaginaciji da se vine u visine. Umetnik, uobličavajući savršenstvo u kome potpuno zaboravlja na sebe i na celokupno nevažno okruženje, stvara remek delo. Ono najbolje u filozofiji čovek iskazuje kada sagleda problem života ne vezujući ga za svoje lične uspone i padove. I neka od najvećih naučnih dostignuća su ostvarena u tom istom stanju uma. Ovakva ispoljavanja istinske spontanosti zaborava zbilja su veoma retka, i mada se kaže da pesnici, umetnici i filozofi ne postaju već se rađaju, te trenutne faze istinskog zaborava rezultat su napora učinjenih u prošlim životima.

Pokušavajući da učine život podnošljivim, neki ljudi razviju onu jadnu vrstu stoicizma poput ,,uostalom-šta-me-briga˝ pogleda na svet, a drugi se lakomisleno predaju epikurejstvu. Prvo predstavlja apatično prihvatanje poraza, a drugo predstavlja pokušaj da se poraz zaboravi u naručju zadovoljstva. Nijedno od to dvoje nije istinski zaborav. Ali, kada čovek postigne istinski zaborav on stupa u spiritualno carstvo i prolazi kroz različite stupnjeve zaborava sve dok ne dosegne Cilj. Meher Baba nam kaže: ˝Zbog zaborava sveta se postaje poklonik (rahrav, sadhak) zbog zaborava sledećeg sveta se postaje svetac; zaborav sebe znači Realizaciju, a zaborav zaborava je Savršenstvo˝.

3. Prvi nivo (44)

Hafiz očito misli na prvi nivo kada kaže:

Kas nađanist kih manzilgah-i maqsud kujast

In qadar hast kih bang-i jarasi miayad.

˝Ne zna se gde se nalazi istinsko prebivalište Božanstva Voljenog; jedino znam da čujem zvuk zvona (putujućih karavana)˝.

Na temu zvuka i nivoa Meher Baba kaže:*

* ˝Questions Baba Answers˝, (˝Babini odgovori na pitanja˝) Meher Baba Joumal, vol. l, no. 3, (January, 1939.), str. 83-84.

˝Ali, znaj i ovo: zvuk postoji na svih sedam nivoa i razlikuje se po ispoljavanju osećanja, ekstaze i blaženstva˝.

˝Zvuk, prizor ili miris viših nivoa ne mogu se, ni u krajnjim dometima mašte, dovoditi u vezu sa onim na šta smo navikli na fizičkom nivou... Naši fizički organi sluha, vida i mirisa beskorisni su za doživljaje i uživanje na višim nivoima. Tamo se drugačijim okom vidi, drugačijim uhom čuje i drugačijim nosem oseća miris. Vama je već poznato da postoje unutrašnja čula, duplikati čovekovih spoljašnjih čula, i upravo tim unutrašnjim čulima čovek doživljava više nivoe.˝

˝Izbegnite grešku upoređivanja zvuka viših nivoa sa zvukom fizičkog nivoa, koji se razlikuje po intenzitetu i frekvenciji vibracija; znajte da zasigurno na prva tri nivoa zaista postoji nešto što bi smo mogli da nazovemo ˝zvukom˝. Oblik, lepotu, muziku i blaženstvo toga zvuka je nemoguće opisati. Nad ili nebeska muzika svojstvena je prvom nivou i o njoj Hafiz govori kao o bangi jarasi (zvonjenju zvona).˝

˝Kao što je već rečeno, iako zvuk postoji na svih sedam nivoa, miris je svojstven drugom i trećem nivou, dok viđenje pripada petom i šestom nivou...˝

˝Sedmi nivo se razlikuje od ostalih. Ovde su zvuk, vid i miris po svojoj prirodi božanski i ne mogu se porediti sa onima koji postoje na nižim nivoima. Na ovom nivou, osoba niti čuje, niti oseća miris, niti vidi; ona postaje taj zvuk, miris i vid istovremeno, i biva božanski svesna toga.˝

4. Drugi nivo (45)

Hafiz očigledno misli na drugi nivo kad kaže:

Ciguyamat kih bimaykhanih dush mast o kharab

Surush-i alam-i ghaybam cih muzhdiha dadast?

˝Kako da ti otkrijem da su mi sinoć u krčmi, onako pijanom i nesigurnom, anđeli nevidljivog sveta doneli prelepe vesti?˝

5. Treći nivo (46)

Hafiz govori o trećem nivou sledećim rečima:

Cih rah mlzanad in mutrib-i muqam shirias

Kih dar miyan-i ghazal qul-i ashina avard.

˝Kakav nemir i teskobu ovaj muzičar koji zna (spiritualna) stanja i stupnjeve, stvara u svojim slušaocima (zaljubljenicima), unoseći usred svoga izvođenja reci Božanstva Voljenog˝.

6. Stupanj između trećeg i četvrtog nivoa (46)

Putovanje između trećeg i četvrtog nivoa je u isto vreme i teško i opasno zato Što se između ta dva nivoa nalazi mesto opčinjavanja (muqam-e-hairat). Pokloniku je veoma teško da izađe iz tog stanja opčinjenosti kada se jednom u njemu zatekne, mada većina poklonika direktno prelazi sa trećeg na četvrti nivo. Ukoliko poklonik brzo ne izađe iz ovog stanja i ne nastavi ka četvrtom nivou, njegovo napredovanje se obustavlja neodređeno dugo vremena. Kada poklonik postane tako opčinjen, on ostaje takav danima, mesecima ili godinama. On niti može da napreduje, niti može da se vrati unazad. On nema ni svest o grubom, ni svest o suptilnom. Ne bismo ga mogli nazvati ni nesvesnim, zbog toga što je on potpuno svestan opčinjenosti i zbog te svesti o opčinjenosti on proživljava tu živu smrt.

Nije ništa manje čudno ni fizičko stanje duboko opčinjenog poklonika jer, ako sedi u nekom određenom položaju, on u tom položaju ostaje neprekidno mesecima ili godinama. Slično tome, ako postane opčinjen dok stoji, on će nastaviti da stoji sve dok ta opčinjenost ne prestane. Ukratko, on ostaje nepomičan u položaju u kome ga je opčinjenost zatekla, i mada može da izgleda kao beživotan kip, on je u stvari življi od običnog svetovnog Čoveka.

U sufijskom svetu je dobro poznato da je Ali Ahmed Sabir iz Piran Kalyara, koji je kasnije postao Savršeni Učitelj, godinama stajao pored nekog drveta. Tokom tog perioda, Sabirov um je uronio u opčinjenost tog muqame-hairata i iz nje ga je izbavio Qutub. Jedino prirodna smrt ili božanska pomoć živog Učitelja mogu da pomognu tako omamljenom pokloniku da se pokrene sa te spiritualne mrtve tačke. Učitelj takvom pokloniku pomaže tako sto ga ili vraća na treći nivo, ili uzdiže na viši nivo. Hafiz bez sumnje misli na to stanje poklonika kada kaže:

Mastam kun an cunan kih nadanam zi bikhvudhi

Dararsih khiyal kih amad kudam raft.

˝Učini me tako omamljenim i opijenim da, zarad tog stanja zaborava, zaboravim šta je u moj um ušlo i šta je iz njega izašlo˝.

Meher Baba objašnjava da poklonik prilikom prelaska sa trećeg na četvrti nivo rizikuje da uđe u muqam-e-hairat (stanje opčinjenosti). Stanja opčinjenosti postoje, kako on kaže, i na drugim delovima staze, ali je najvažnije ono između trećeg i četvrtog nivoa. Ovaj hairat (opčinjenost) može da bude snažan, ili slab. Ako u trenutku kada poklonik postane opčinjen ne postoji nikakva zapreka ili ometajući faktor, tada je hairat dubok, odnosno snažan. Ako je u tom trenutku prisutan neki ometajući faktor, onda je hairat slab. Ako poklonik doživi bilo snažan, ili slab hairat između trećeg i četvrtog nivoa i tada neočekivanim slučajem bude uzdignut na viši nivo, on dospeva na položaj između petog i šestog nivoa, opet sa istim snažnim ili slabim hairatom. Međutim, takvi slučajevi su veoma retki. Ahmed Sabir iz Kalyara i Baba Abdur Rahman iz Bombava uzdignuti su iz veoma snažnog hairata između trećeg i četvrtog nivoa u veoma snažan hairat između petog i šestog nivoa, prvi zahvaljujući Qutubovoj milosti, a drugi zahvaljujući Božijem daru u vidu neočekivanog događaja.

Potpuno nepomični položaj, koji traje sve do smrti ili do kontakta sa Savršenim Učiteljem, svojstven je samo onim poklonicima koji su ušli u veoma snažan hairat. Jedan mast (opijen Bogom) koji je sa Meher Babom proveo mnogo godina bio je u tom muqam-e-hairatu između trećeg i četvrtog nivoa kada su ga doveli Meher Babi u Rahuri 1936. godine; no, njegov hairat je bio slab, i mada bi satima bez prekida stajao u jednom položaju, on nije stalno bio u tom položaju. Međutim, opčinjenost Ali Ahmed Sabira je bila snažna i on je bio u jednom istom položaju sve dok ga Qutub nije izbavio iz opčinjenosti.

Ovo stanje opčinjenosti nikako ne bi trebalo mešati sa kata-tonim stuporom shizofrenika, mada ono može na to da liči. Ijedno i drugo su stanja opčinjenosti, ali su potpuno raznorodni.

7. Poklonik mentalne sfere (50)

Meher Baba kaže: ako poklonik koji je u mentalnoj sferi i nalazi se u Indiji zaželi da vidi Ameriku, on će istovremeno dok želi tamo i biti, bilo mentalno ili fizički, po želji. Neko se može upitati kako on to može da putuje brzinom misli. Odgovor leži u tome Što je um svuda, i zato poklonik mentalne sfere ne mora da putuje. On može da bude svugde gde on to želi, pri čemu ne mora da koristi svoje grube ili suptilne organe. On može da sazna neku pojedinost ili, čak, sve o gruboj, suptilnoj i mentalnoj sferi sve do šestog nivoa, samo ako poželi da sazna. Još je važnije to što on može da pomogne manje naprednim dušama, a isto tako i običnim ljudskim bićima da se uzdignu do njegovog nivoa. Kada želi da pomogne nekome direktno, poklonik petog nivoa može da povede Stazom aspiranta ˝za ruku˝. Kada on to uradi, aspirant i sam opaža iznutra stalno prisustvo vladara mentalnog nivoa (sufije ga nazivaju ˝walijem˝) i oseća da ga on zaista vodi stazom do savršenstva. Hafiz u sledećem kupletu jasno dočarava tu posebnu senzaciju koju ima onaj koji je voden na taj način.

Tu dastgu shu ay khizr-i pay khujastih, kih man

Piyadih miravam o hamrahan savaranand.

˝O uzvišeni Učitelju, uzmi me za ruku i povedi, jer prelazim Stazu hodajući (bespomoćan) dok ostali njome jašu˝.

Wali (mahapurush) po pravilu pomaže aspirantu gledajući ga pomno u oči, čime skida unutrašnji veo sa njegovog istinskog unutrašnjeg oka. Spiritualni uticaj waliya putem pogleda je sufi-jama poznat kao tawajjoh. Termin tawajjoh se ne odnosi na Savršene Učitelje. U njihovom slučaju odgovarajući termin bi bio ˝volja˝, zbog toga što oni mogu da pruže ovu pomoć i bez fizičkog kontakta koji je u slučaju gospodara nivoa neophodan.

Meher Baba objašnjava da na petom nivou poklonik ponekad želi da ima božansko prisustvo, a ponekad se bavi svetovnim dužnostima. Zapravo, govoreći o božanskom prisustvu na petom nivou, Bog je uvek prisutan, no poklonik može da ne želi to prisustvo uvek, i tada svoju pažnju usmerava na svetovnu dužnost. Na šestom nivou poklonik stalno želi prisustvo Boga. Hafiz očigledno govori o svom iskustvu petog nivoa kada kaže:

Hazuri gar hami khvalu

Azu ghayib mashu Hafiz.

,,O Hafize, ako čezneš za božanskim prisustvom, onda nemoj sebi da dozvoliš da budeš odsutan˝.

8. Šesti nivo (53)

Putnik koji uspe da dostigne ovaj nivo stiče pravo na naziv pira ili satpumshe. U engleskom jeziku ne postoji odgovarajući prevod za te reci. Možda bi reč ˝svetac˝ bila odgovarajuća, međutim, njena mana je u tome što ima isuviše široku primenu.

Hafiz se seća tog šestog nivoa sledećim recima:

Ma dar piyalih aks-i rukh-i yar didih im

Ay bikhabar zi lazzat-i shurb-i mudam-i ma.

˝Videsmo lice Voljenog oslikano u peharu (našega uma ili srca). O neznalico, ne možeš ni da zamisliš blaženstvo koje odatle crpimo˝.

9. Gnoza šestog nivoa (54)

O gnozi šestog nivoa Meher Baba nam kaže: , Jedino Bog postoji, i ako bilo šta postoji usled neznanja, stvarnost mu je iluzorna. To tada postoji kao Božija senka, što znači da se Bog nalazi i na stupnju Znanja i na stupnju neznanja. Sledeća četiri ugla viđenja jednog iskustva, napisana jezikom sufijske gnoze, predstavljaju različite aspekte spoznaje onih duša koje se na šestom nivou na faze licem u lice sa Bogom, ah su još uvek u području dualnosti. Svi ovi aspekti se doživljavaju zajedno i istovremeno.

(1) Hama ust što znači, ˝Sve je On˝. Za onoga ko doživi ovu gnozu, postoji samo Bog.

(2) Hama az ust što znači, ˝Sve potiče iz Njega˝. Za onoga ko doživi ovu gnozu svi fenomeni, različitosti i mnogostrukosti postoje kao iluzija onda kada preovladava neznanje.

(3) Hama ba ust što znači, ˝Sve je sa Njim˝. Za onoga ko doživi ovu gnozu Bog je i bez odlika i sa odlikama. Njegove odlike su neograničene kada vlada Znanje, a ograničene kada vlada neznanje. Telo, um i tri sveta ne postoje, a ako i izgleda kao da postoje, oni postoje kao senke.

(4) Hama dar ust što znači, ˝Sve je u Njemu˝. Za onoga ko doživljava ovu gnozu, čak ni neznanje nema svoju stvarnost. Njeno postojanje, kada se ispolji, proizilazi iz Božije nesvesnosti i beskonačnog Znanja; i tako, sve što postoji u dualnosti zahvaljujući neznanju, proizašlo je iz Boga gde je oduvek i postojalo˝.

10. Sedmi nivo (55)

Trebalo bi shvatiti da, od trenutka kada se uroni u sedmi nivo, dolazi do neizbežnih prekidanja svih veza sa grubim, suptilnim i mentalnim telom, i sa univerzumom. U svakodnevnom grubom postojanju ne postoji ništa slično ovom prekidu dugotrajnih vitalnih veza koje vezuju pojedinca za njegova tri tela i za univerzum. U poređenju sa tim, fizička smrt je beznačajna stvar, značajna je otprilike koliko i prekidanje komada užeta. Obično se u trenutku smrti suptilno telo i vitalna energija potpuno odvajaju od grubog tela. Međutim, um zadržava vezu sa grubim telom prva četiri dana nakon smrti i, u slabijem stepenu, još sedam dana posle toga. Međutim, kod konačnog poništavanja (fane), razdvajanje do koga dolazi nije razdvajanje tela i uma; to je pravo poništavanje uma i svih nuqush-e-amala (sanskara).

11. Različite vrste Čuda (70)

Meher Baba nam je objasnio razliku između čuda -

(1) Spasitelja (Avatara)

(2) Savršenog Učitelja (Sadgurua)

(3) Pira i Walija (to jest, onih koji su na šestom, odnosno petom nivou)

(4) Onih koji su na nižim nivoima (tj. prvom, drugom, trećem i četvrtom)

U vezi ove četiri vrste čuda Meher Baba nam kaže:

1. Čuda Spasitelja imaju univerzalni karakter i izvode se kada je to opštepotrebno. Kada Spasitelj ima nameru da izvede čudo, on se privremeno smešta na Šesti, peti ili četvrti nivo, zavisno od situacije. Međutim, kada je potrebno da čuda budu veoma moćna, on se u takvim okolnostima privremeno smešta na četvrti nivo.

2. Čuda Savršenog Učitelja imaju veoma širok raspon, ali ne obuhvataju celokupni univerzum. Kao i Spasiteljeva čuda, ona isključivo služe za spiritualno buđenje drugih. I Savršeni Učitelj koji ima nameru da izvede čudo se, kao i Spasitelj, privremeno smešta na šesti, peti ili četvrti nivo, a za vrlo moćno čudo, privremeno se smešta na četvrti nivo. Majzoob-e-Kamil na sedmom nivou nikada ne čini čuda, iz prostog razloga što za takvu dušu ne postoje tri sfere: mentalna, suptilna i gruba.

3. Čuda pira ili walija su ograničenog raspona. U stvari, oni ne izvode čuda direktno. Međutim, čuda koja se njima mogu pripisati nastaju posredstvom njihovog mentalnog uticaja na misli i osećanja drugih, i taj uticaj donosi i spiritualnu i materijalnu dobit. Oni ne silaze na četvrti nivo - nivo svemogućih duhovnih moći.

4. Poklonici na prvom, drugom i trećem nivou mogu da upotrebe ih prikažu moći nivoa na kome se sami nalaze. To su, na primer, čitanje misli drugih ljudi, stvaranje predmeta ni iz čega, kazivanje reci ili pasusa iz knjige koju nisu ni videli, zaustavljanje vozova, dopuštanje da ih satima ostave žive pokopane, Sevitacija, itd., itd. Ovo su istinske moći koje poklonik stiče na različitim nivoima i kao takve one se ne bi mogle nazvati pukim opsenarskim veština-ma. Savršeni Učitelji Avatar mogu pokloniku da oduzmu sposobnost korišćenja moći nižih nivoa, naime, prvog, drugog i trećeg nivoa, pa čak mogu da oduzmu svemoguće moći onome ko je na četvrtom nivou. Takvo oduzimanje moći onima koji su na nižim nivoima, sufijama je poznato kao salb-e-wilayat.

Na četvrtom nivou su smeštene sve svemoguće moći * koje, ako ih poklonik zloupotrebi, dovode do njegovog potpunog sloma. Ipak, ovakva čuda ne ugrožavaju svet, zbog toga što se Qutub-e-Irshad - poglavar duhovne hijerarhije date ere - pobrine da takva dela budu bez posledica.

* Onaj ko je na četvrtom nivou poznat je kao mahayogi (veliki yogi).

Meher Baba dalje objašnjava da je razmetanje moćima od strane poklonika prva tri nivoa praćeno ozbiljnim opasnostima, i da onaj ko zloupotrebi moći četvrtog nivoa neizbežno pada do najnižeg stupnja evolucije - do stanja kamena.

Kabir misli na takve opasnosti kada kaže:

Saheba ka ghara dura hai jaisi lambi khajura

Carhe so cakhe prema-rasa gire cakanacur.

˝Kuća Gospodnja je visoko kao vrh najviše palme. Ako se uspne na vrh, on kuša nektar ljubavi; ako padne, lomi vrat˝.

SVESNO I NESVESNO DOGAĐANJE ČUDA

Čuda koja čine Spasitelji i Savršeni Učitelji imaju iza sebe božanski povod i mogu da budu ili voljna, ili nevoljna. Voljna čuda Spasitelja ili Savršenog Učitelja su ona koja on čini sa namerom, kroz ispoljavanje i kroz snagu svoje volje, a nevoljna čuda su čuda koja se dešavaju nezavisno od volje Spasitelja ili Savršenog Učitelja i ostvaruju se posredstvom one uvek aktivne sile koja okružuje ova uzvišena bića. U potonjem tipu čuda, Spasitelj ili Savršeni Učitelj nije svestan dešavanja čuda kojima je on sam izvor i osnovni uzrok. Pri svemu tome, i voljna i nevoljna čuda Savršenih uvek su usmerena ka duhovnom buđenju sveta.

ZAŠTO SPASITELJI I SAVRŠENI UČITELJI ČINE ČUDA?

Veoma svetovni ljudi su duhovno otupeli i njima su ponekad potrebna čuda da spasu sebe, ili druge potpuno nevine ljude, od posledica te neosetljivosti. Sledeće poređenje pokazuje na šta se time misli.

Pretpostavimo da dete drži vrapca u ruci, i to tako nepažljivo da samo što ga nije zadavilo. Da bi spasili vrapcu život, ne bi bilo preporučljivo da se detetu iz ruke otima ptica, zato što bi dete tada verovatno još više stisnulo vrapca i tako ga ubilo. Ali, ako bi se detetu ponudio novčić, ono bi gotovo sigurno opustilo svoj stisak i tako bi oslobodilo vrapca. Tako dete biva sprečeno da ubije pticu iz pukog neznanja o onome što čini. Čuda Savršenog Učitelja čine istu stvar; ona sprečavaju ljude da čine štetu sebi i drugima iz pukog neznanja o duhovnim vrednostima.

Ako odredimo da zlato predstavlja čudo, yogi nižih nivoa zasenjuje svetovne ljude mašući tim zlatom pred njihovim očima tako da se oni zapanje njegovim podvigom. Ako se predaju takvom yogiju, oni će na kraju pretrpeti surovo razočaranje. Međutim, kada Spasitelj ili Savršeni Učitelj maše tim zlatom pred očima svetovnih ljudi, on koristi jedan oblik Maye da bi ih odvratio od drugog oblika Maye koji ih sputava u većoj meri, i tako ih dovodi do Staze koja vodi njihovoj istinskoj sudbini, S amo realizaciji.

Uzmimo još jedan primer i zamislimo čoveka sa monohromatskim viđenjem za koga je svet, na primer, plav. Njegove oči funkcionišu kao plave naočari tako da. kada pogleda kroz njih, njemu sve izgleda plavo. Spiritualno govoreći, svet je iluzija, pa stoga nema nikakvu boju. On je bezbojan. Yogi koji se razmeće svojim čudesnim moćima samo zamenjuje čovekove plave ˝naočari˝ zelenim ili crvenim, pa Čovek sve vidi zeleno ili crveno. Njegove neznalačke oči, naviknute da svet vidi plavo, zbunjuje ova iznenadna promena u zeleno ili crveno i odražava se velikom očiglednom verom u tog yogija.

Savršeni Učitelj, koji zna da ni plava, ni crvena, ni zelena nisu stvarne boje, već da je sve bezbojno (tj. ništa), ne gubi vreme u menjanju ˝naočara˝ i time omogućuje čoveku da vidi svet onakvim kakav on zaista jeste: bezbojan, odnosno ništa. Yogi i učitelji koji nisu savršeni samo zamenjuju jednu iluziju drugom. Nasuprot tome, Savršeni Učitelj trajno uklanja veo iluzije i otkriva istinu daje Kreacija imaginarna i da je samo Bog stvaran. Ovaj rad Savršenog Učitelja je spor i bolan proces kome nedostaje živopisnost boja yogijevog spektakularnog i varljivog metoda, i zbog toga je rad Savršenog Učitelja nedokučiv.

KO POSEDUJE MOĆI KOJIMA SE ČINE ČUDA?

Čudesne moći Savršenog Učitelja su naizgled iste kao i moći yogija četvrtog nivoa, međutim postoji bitna razlika, a to je da su moći Savršenog Učitelja njegove sopstvene moći, jer je on ta Moć. On, jednostavno, treba samo da poželi da se nešto desi i to se dešava. ˝Neka bude, i to bi˝ (Kun faya kun) odnosi se, prema sufijima, na božansku manifestaciju modi.

Međutim, moći yogija nisu njihove sopstvene moći; oni zavise od spoljnih izvora moći da bi činili čuda. Inherentne moći Savršenih Učitelja neprekidno se prelivaju, a yogiji i poklonici nižih nivoa posuđuju od tog preobilja moći i sa njima čine čuda. To je sasvim u skladu sa sufijskim verovanjem da su waliji svedoci Proroka Muhammada i da sva njihova čuda, kao stoje, na primer, izbijanje kapi meda iz kože, dolaze od njega. Međutim, u tumačenju ortodoksnih muslimana ovo verovanje biva unekoliko ograničeno, jer se vezuje samo za ličnost Proroka Muhammada, Njegova univerzalna promenljivost je doduše nagoveštena sufijskim verovanjem da je od početka postojao samo jedan Rasool koji se s vremena na vreme pojavljuje u različitim zemljama pod različitim imenima.

Rasvetljavajući ovu poentu još više, Meher Baba je dao sledeće objašnjenje: ,,U fana-fillahu (stanju Majzoobo] nema čuda, ni direktnih ni indirektnih. U Božanskom Spoju (turiya avastha \imuqam-e-furutatJivanmukta (Azad-e-Mutlaq) nema dužnosti i ne čini nikakva čuda. Ali, uvek postoji mogućnost da se čudo desi preko Jivanmukte, a da on toga nije svestan. Posrednici ili poklonici nižih nivoa veoma često posuđuju njegove moći i sa njima čine čuda, ali moći Jivanmukte time ni na koji način nisu oslabljene˝.

ČUDA SPASITELJA (Rasoola iliAvatara)

I SAVRŠENIH UČITELJA (Sadgurua)

Kada Bog postaje čovek, On postaje Spasitelj (Rasool ili Avatar), a kada čovek postaje Bog, on postaje Majzoob i, ako mu je dužnost da ispuni obavezu prema čovečanstvu, on kreće na drugo i treće božanske putovanje, i postaje Savršeni Učitelj (Sad-mni). I Spasitelj i Savršeni Učitelj su duhovno savršeni, jer su obojica jedno sa Bogom, i mada i jedan i drugi imaju dužnosti prema čovečanstvu, Spasiteljeva je od posebne vrste.

Sufije kažu da se ˝odnos˝ (gurbaf) sa Bogom razlikuje u slučaju Spasitelja i Savršenog Učitelja, i o njemu govore kao o qurb-e-farayizu (nevoljnoj neminovnoj blizini), odnosno kao o qurb-e-nawafdu (voljnoj blizini). Qurb-e-farayiz se odnosi na Spasitelje, a qurb-e-nawafil na Savršene Učitelje.

Sufije objašnjavaju da je, kada Rosool (Avatar) čini čuda, Bog onaj koji dela, a čovek je oruđe. Kod Savršenih Učitelja je obrnut slučaj: čovek je onaj koji dela, a Bog je oruđe. Čuveni događaj vezan za Proroka Muhammada, koji je bacio šaku prašine na neprijatelja u bici kod Badra i time nagnao neprijatelja u beg, primer je Spasitelja koji čini čudo. I mada je po svemu očiglednom Muhammad kao čovek bio taj koji je bacio prašinu, u stvarnosti je Bog kao Muhammad bio taj koji je bacio prašinu, a Muhammad kao čovek je bio taj koji je nagnao neprijatelja u beg. Dakle, čudo kao što je ovo predstavlja primer qurb-e-farayiza.

Međutim, čuda koja čine Savršeni Učitelji ilustruju qurb-e-nawafil, za koje je dobar primer čudo koje je učinio Shamsi Tabriz - vraćanjem mrtve osobe u život. Kada je Shamsi izgovorio reci, ,,Qum bi iznillah˝ (ustani u ime Boga), princ nije oživeo; ali kada je rekao ˝Qum bi izni˝ (ustani u moje ime), princ se istog trena vratio u život. Ovde je Shamsi Tabriz kao čovek izdao naređenje, a Bog kao Shamsi Tabriz se zaodenuo svojstvom Sebe, u ovom slučaju svojstvom života, i tako vratio princa u život. U Qurb-e-na-wafdu je čovek onaj koji dela, a Bog je oruđe.

Pogledajmo na trenutak razlike Istoka i Zapada u stavovima prema čudima. Istok, koji već odavno zna za Savršene učitelje i napredne duše, prihvatio je da se Bog, zbog toga što je beskonačan, ne može razumeti konačnim umom. Istok zna da je u bavljenju metafizičkim problemima ljudski intelekt, koji ima ograničen raspon, upotrebljiv samo do određenog stupnja. Kao što je to opevao filosof dr Iqbal,

Aql, go astan se dur nahin

Uski taqdir main huzur nahin

˝Intelekt, mada nije daleko od praga (Voljenog), nije predodređen da uživa božanske prisustvo.˝

Istok, stoga, zna da tamo gde intelekt odustaje od hvatanja u koštac sa onim stoje transcedentalno, ljubav mora da preuzme vodstvo. Zapad pridaje značaj intelektualnom pristupu, a ono što odbija da ude u sferu intelekta, lako može da bude nepriznato ili izloženo poruzi. Kao nus produkt takvog zapadnjačkog stava možemo da navedemo krajnje pogrešnu upotrebu reci ˝mistik˝ u savremenom američkom narečju. Vatreni religiozni entuzijazam srednjevekovne Evrope skoro je sasvim zamenjen velikim kulturnim i naučnim entuzijazmom.

Međutim, naučne doktrine imaju prohodnost do određene granice. Mada istinski naučnik zaista gleda istini u lice, Meher Baba je često tvrdio da je, uprkos velikom napretku, nauka još uvek daleko od srži materijalnog, a još dalje od spoljašnjih rubova spiritualnog. Srce mora da radi zajedno sa glavom.

Može se desiti da se neki čisto fizički podvizi vogija, koji među svetom prolaze kao čuda, mogu objasniti medicinskom naukom. Ali istinska čuda, a naročito čuda Savršenih Učitelja, nedostupna su za naučna objašnjenja. Mnoga čuda koja su učinili Spasitelji, Savršeni Učitelji i sveci sačuvana su u duhovnim legendama i klasičnim delima svih naroda i svih religija, a uvek delujuća spiritualna hijerarhija svakodnevno uvećava broj tih čuda. Činjenice postoje; Isus i ostali Savršeni su oživljavali mrtve i ozdravljivali bolesne. No, čak i kada bi neko video kako se čudo dešava pred njegovim sopstvenim očima, i uz to bio i ubeđen daje to bilo čudo, a ne prevara, on nikada ne bi mogao da pruži racionalno objašnjenje toga, jer su čuda sasvim izvan dometa intelektualnog objašnjavanja. Ona su misterija koja je duboka kao i sam život.

Bilo kako bilo, možda ovaj nedostatak i nije sasvim bez razloga, jer svet retko kada ima uvid u rad Savršenih Učitelja, pa većina njihovih dela zaista biva čuvana i bezbedno skrivena od znatiželje u grudima nekolicine bliskih prijatelja i iniciranih koji su toga bili dostojni. Po recima čuvenog sufije, Abdula Hasana Kharqanija: ˝kada bi nekoliko kapi onoga što se nalazi pod kožom Savršenog Učitelja procurilo između njegovih usana, sva bića neba i zemlje zahvatila bi panika˝.

Uprkos mnogim pozivanjima na čuda i uveravanjima spiritualnih učitelja, Istok je, kao i Zapad, veoma oprezan u svom odnosu prema njima. Međutim, moglo bi mu se priznali da je Istok dugotrajnim iskustvom naučio da ne poriče dela spiritualne hijerarhije, čak i ako ne vidi način, da ih prihvati ili da poveruje u njih. Jedan od prvih sufija rekao je: ˝Čuda su samo jedan od hiljadu koraka na putu do Boga˝; Avatar ovoga ciklusa, Meher Baba, potvrđuje da najveće čudo koje Savršeni Učitelj može da izvede jeste da učini drugog čoveka duhovno savršenim kao stoje on sam.

12. Vrste moći (70)

Spiritualnost i spiritizam su dve različite stvari. Spiritualnost nema nikakve veze sa bilo kojom vrstom moći u bilo kom obliku. Spiritualnost je put ljubavi prema Bogu i pokornost i predavanje Savršenom Učitelju.

Kada neko ide Stazom, on se sreće sa moćima na raznim nivoima svesti. Oni koji su na nivoima od prvog do Četvrtog ponekad dolaze u iskušenje da pokažu te moći.

Postoje tri vrste moći:

(1) Božanske moći četvrtog nivoa.

(2) Okultne moći prva tri nivoa svesti. One se nazivaju mističkim moćima

(3) Ostale okultne moći.

(1) Božanske moći četvrtog nivoa su svemoćne moći Boga. One su izvor svih moći, bilo mističnih, bilo ostalih okultnih moći. Mističke i ostale okultne moći su beskrajno nevažne u poređenju sa božanskim moćima.

Božanske moći su uvek iste, zato što je Bog uvek Jedan i isti. Okultne moći, bilo da su moći nivoa ili ne, različite su po vrsti i različito se ispoljavaju.

Čuda koja se dešavaju ispoljavanjem moći Avatara i Qutuba nazivaju se mojezat. Ona se čine radi dobrobiti svih - u ograničenim razmerama kod Quluba, a u kosničkim razmerama kod Avatara. Međutim, ona se mogu izvesti za bilo kog čoveka koji je u bliskoj vezi sa Avatarom ili Qutubom.

Čuda koja indirektno čine oni koji su na petom i -Šestom nivou uz pomoć božanskih moći, nazivaju se karamaat.

Pokazivanja mističkih moći onih koji se nalaze od prvog do trećeg nivoa se, u suštini, ne mogu nazvati čudima. Takvo pokazivanje nije ništa drugo do prikazivanje moći sa kojima se oni sreću dok prolaze kroz nivoe; takvo pokazivanje moći se naziva shobada.

Kada neko na četvrtom nivou ispravno upotrebi božanske moći i učini čudo, ono bi moglo da se nazove karamat-e-mojeza; a kada ih neko pogrešno upotrebi, tj, kada zloupotrebi božanske moći četvrtog nivoa, to se naziva mojeza-e-shobada.

Četvrti nivo se smatra ˝pragom˝ mentalne sfere, i otuda zloupotreba božanskih moći na četvrtom nivou dovodi do ˝pada˝ sve do stanja kamena i za posledicu ima raspad svesti.

(2) Okultne moći prva tri nivoa, koje se nazivaju mističkim moćima, aspiranti na tim nivoima ne mogu da zloupotrebe, mada ponekad dolaze u iskušenje da ih pokazuju. Ove mističke moći su drugačije i različito se ispoljavaju. To su, na primer: čitanje tuđih misli; izgovaranje reci ili pasusa iz knjige u koju ne gledanju; takvi aspiranti mogu sebi da dopuste da budu satima živi pokopani, itd.

Moći nivoa se ne indukuju. Te moći su stalno dostupne onima koji su na određenim nivoima, u okviru njihovog sopstvenog ograničenog okruženja i, budući da su takve, njima nije potreban nikakav usredsređeni napor da bi bile pokazane. Ovo pokazivanje moći ne bi trebalo poistovećivati sa predstavama čitača misli i drugih scenskih izvođača.

Onaj ko je na trećem nivou svesti može da oživljava ona umrla stvorenja koja su na stupnju ispod stupnja ljudskog bića, ali nikada ne može da oživi umrlo ljudsko biće. On to može da učini zbog bliskosti sa božanskim moćima četvrtog nivoa i zbog ˝topline˝ tih božanskih moći.

Međutim, onaj ko je na četvrtom nivou, upotrebom božanskih moći četvrtog nivoa, može da oživljava mrtve, uključujući tu i ljudska bića.

Onaj ko je na trećem nivou može da menja svoj fizički oblik po svojoj volji. Onaj ko to čini poznat je kao abdal. Ovaj čin je, takođe, pokazivanje mističkih moći, ali to nije zloupotreba moći. U svakom slučaju, ovaj čin ne bi trebalo poistovećivati sa dematerijalizovanjem ili materijalizovanjem ljudskog oblika kod tan-trika.

(3) Ostale okultne moći nemaju nikakve veze sa spiritualnošću, niti sa mističkim moćima nivoa.

Postoje dve vrste okultnih moći:

(a) Više okultne moći

(b) Niže okultne moći

Onaj ko poseduje ove okultne moći može da ih upotrebi u dobre ili loše svrhe. Dobro upotrebljene okultne moći pomažu osobi da dospe do nivoa na Stazi, čak mogu da ga učine maha-yogijem. Loša upotreba ovih okultnih moći dovodi do njegovih silnih patnji u sledećoj ljudskoj formi. Dobra upotreba viših okultnih moći postavlja čoveka na peti nivo svesti, nakon četiri života (reinkarnacije).

(a) Više vrste okultnih moći potiču od tantričkih vežbi kao što je chilla-nashini ili ponavljanje određenih mantri, itd.

Onaj ko poseduje te moći može da izvodi takozvana Čuda poput levitiranja, letenja i lebdenja u vazduhu, dematerijalizacije i materijalizacije, itd.

(b) Za niže vrste okultnih moći nisu potrebne nikakve tantričke, niti bilo kakve druge naročite vežbe. One se prenose preko sanskara iz prošlih života. Na primer: ako je neko činio određena dobra dela mnogo puta u prošlosti, njegova naredna inkarnacija može da mu donese sposobnost nižih okultnih moći bez podvrgavanja bilo kakvim napornim vežbama. Njegove sanskare mu donose sposobnosti nižih okultnih moći kao Što su vidovitost, sposobnost da čuje nešto Što je izvan dometa sluha, isceliteljstvo, stvaranje slatkih okusa ili novca naizgled niotkuda, itd.

Sve takve sposobnosti predstavljaju nižu, odnosno inferiornu vrstu okultnih moći.

Ukoliko neko upotrebi nižu vrstu okultnih moći u dobre svrhe, on stiče višu vrstu okultnih moći u svom sledećem životu bez podvrgavanja bilo kakvim tantričkim vežbama. Slično tome, onaj ko upotrebi svoj dar hipnoze u dobre svrhe, stiče višu vrstu okultnih moći u svom sledećem životu.

13. Meditacija (71)

SHEMA ZA POČETNIKA BAZIRANA NA

RAZMATRANJU BOŽANSKE TEME PO MEHER BABI

Meditacija je često bila pogrešno tumačena kao mehanički proces prisilnog usmeravanja uma na neku ideju ili objekat. Stoga je sasvim prirodno da većina ljudi nailazi na velike poteškoće u svojim pokušajima da natera um da ide u određenom pravcu, ili da ga prikuje za neku određenu stvar. Bilo koja čisto mehanička manipulacija umom ne samo da je mučna već je, u svom krajnjem ishodu, osuđena na neuspeh.

Stoga, prvi princip koji aspirant treba da upamti je da se u meditaciji umom može vladati i upravljati jedino ako se slede zakoni koji su svojstveni samoj strukturi uma, a ne primenjivanjem bilo koje veštine jednostavnih moći volje.

Mnogi ljudi koji ne ˝meditiraju˝ često bivaju duboko i snažno zaokupljeni sistematičnim i jasnim razmišljanjem o nekom praktičnom problemu ili nekom teorijskom problemu. U izvesnom smislu, njihov mentalni proces veoma nalikuje meditaciji po tome što je njihov um zaokupljen intenzivnim razmišljanjem o određenoj problematici u toj meri da isključuje sve nebitne stvari. Razlog zbog koga je u takvom mentalnom procesu meditacija često laka i spontana leži u tome što se um zadržava na temi koja ga interesuje i koju on shvata u sve većoj meri. Ali duhovna nesreća uobičajenih tokova misli je u tome što oni nisu usmereni prema onom što je uistinu važno. Predmet meditacije se stoga uvek mora brižljivo odabrati i mora da bude značajan u duhovnom smislu. Da bismo postigli uspeh u meditaciji, mi ne samo da moramo da zainteresujemo um za božanske teme, odnosno istine, već isto tako moramo da počnemo da ih, kroz pokušaje, razumemo i shvatamo. Inteligentna meditacija je prirodan proces uma koji izbegava monotonu krutost i pravilnost mehaničke meditacije. Ona stoga ne samo da postaje spontana i nadahnjujuća, već laka i uspešna.

Pošto se inteligentna meditacija sastoji od temeljnog razmišljanja o određenoj temi, iz toga proizlazi da bi najbolji način da se meditira bio da se načini kratak, jasan prikaz odgovarajuće teme. Za tu svrhu nema ničeg boljeg od Božanske Teme i njenih karti koje su date u sledećem odeljku. Meditacija koju preporučuje Meher Baba ima tri faze:

1. U prvoj fazi aspirant treba svakoga dana da pročita Božansku Temu, uz proučavanje karti, i pri tom o njoj treba duboko da razmišlja.

2. U drugoj fazi, kada aspirant bude do tančina ovladao čitavom temom, samo čitanje postaje nepotrebno, ali sadržaj prikaza treba da ponavlja služeći se kartama onda kada je to potrebno.

3. U trećoj fazi, koja se prirodno razvija iz druge, postaje potpuno nepotrebno da um ponavlja reci ili misli iz prikaza, bilo pojedinačno ili u nizu, pa čak ni da se vraća na činjenice, i celokupno rasuđivačko razmišljanje o toj temi će prestati. U ovoj fazi meditacije um više neće biti zaokupljen nikakvim tokovima misli, već će posedovati jasno razumevanje uzvišenih istina predočenih u ovom prikazu.

14. Božanska tema (71)

Po Meher Babi

EVOLUCIJA, REINKARNACIJA I PUT KA REALIZACIJI

(Uvod u karte)

Pošto prođe kroz evoluciju, reinkarnaciju i proces realizacije, duša postaje savršena. * Da bi stekla punu svest, ona stiče sve više sanskara u procesu evolucije, sve dok u ljudskoj formi ne stekne punu svest kao i sve grube sanskare.

* Vidi kartu IX. Duša ,,A˝ postaje duša ,,Z˝.

U procesu reinkarnacije, ova duša zadržava svoju punu svest i izmenjuje (tj. naizmenično doživljava) u sebi različite sanskare. Tokom procesa realizacije duša zadržava svoju punu svest, ali njene,sanskare postaju sve bleđe i bleđe dogod sve ne iščeznu i ne ostane samo svest. Dok blede, grube sanskare postaju suptilne sanskare, suptilne sanskare postaju mentalne sanskare i na kraju sve iščezavaju.

Sve do ljudske forme, proces namotavanja sanskara u procesu evolucije se stalno uvećava. U ljudskoj formi, u procesu reinkarnacije, to namotavanje se odvija nesmanjenim intenzitetom, međutim, u procesu realizacije, sanskare se postepeno odmotavaju, sve dok se u stanju Boga potpuno ne odmotaju.

Stvaran je jedino Bog, Najviše Jastvo. Ne postoji ništa osim Boga. Razne duše su u Najvišem Jastvu i jedno sa njim. Procesi evolucije, reinkarnacije i realizacije su neophodni, jer omogućavaju duši da stekne svest o Jastvu. U procesu namotavanja, sanskare postaju sredstvo za evoluciju svesti, mada one i tada stvaraju sanskarične okove koji se u procesu odmotavanja poništavaju, iako do tada stečena svest biva potpuno sačuvana.

U procesu naraotavanja sanskara, duša prolazi kroz sedam stupnjeva silaska, a u procesu odmotavanja kroz sedam stupnjeva uzdizanja. Ali, i fenomen silaženja i fenomen uzdizanja su nestvarni. Duša je svuda i nedeljivo beskonačna; ona se ne kreče, niti silazi, niti se uzdiže.

Duše svih muškaraca i žena, svih narodnosti, kasta i vera, uistinu su jedno. Njihova iskustva dobra ili zla, borbi i pomaganja, vođenja ratova i življenja u miru, čine deo iluzije i privida, jer su sva ta iskustva stečena preko tela i umova koji sami po sebi nisu ništa.

Pre nego što je nastao svet formi i dualnosti, nije bilo ničeg osim Boga, tj. nedeljivog i bezgraničnog okeana Moći, Znanja i Blaženstva. Ali, ovaj okean nije bio svestan sebe. Zamislite da je taj okean, apsolutno miran i tih, nesvestan svoje Moći, Znanja i Blaženstva i nesvestan da je on okean. Hiljade i hiljade miliona kapi u tom okeanu nemaju nikakvu svest; one ne znaju da su kapi, niti da se nalaze u okeanu, niti da su deo tog okeana. Ovo predstavlja izvorno stanje Stvarnosti.

Ovo izvorno stanje Stvarnosti biva uzburkano porivom za samospoznajom. Ovaj poriv je oduvek postojao nema ni fes tova n u okeanu i, kada počne da se ispoljava, on kapima daruje individualnost. Kada ovaj poriv uzburka mirnu vodu, istog časa se pojavljuju brojni mehurići, odnosno oblici oko tih kapi i upravo ti mehurići daju tim kapima individualnost. Mehurići ne mogu da odele, niti zapravo odeljuju, nedeljivi okean; oni ne mogu da odvoje kap od okeana; oni samo daju ovim kapima osećaj odvojenosti, odnosno ograničene individualnosti.

Razmotrimo sada različite faze života jedne kapi-duše. Zbog pojavljivanja mehurića, kap-duša koja je bila potpuno nesvesna, zadobija individualnost (odnosno osećaj odvojenosti), a isto tako i sasvim neznatnu svest. Ova svest koja se iznenada pojavljuje u kapi-duši, niti je svest o sebi samoj, niti je svest o okeanu, već je to svest o mehuriću, odnosno formi koja je sama po sebi ništa.

Ovaj nesavršeni mehurić je u ovoj fazi predstavljen formom kamena. Nakon nekog vremena, taj mehurić, odnosno forma, se rasprskava i umesto njega se pojavljuje novi mehurić, odnosno forma. Kada se mehurić rasprsne, događaju se dve stvari: (1) dolazi do uvećanja svesti i (2) dolazi do stvaranja novog namotaja, odnosno do konsolidacije impresija ili sanskara koje su bile nakupljene tokom života prethodnog mehurića. Svest kapi-duše se sada neznatno uvećala, ali kap-duša je još uvek svesna samo tog novog mehurića, odnosno forme, a ne sebe same ili okeana. Ovaj novi mehurić je predstavljen formom metala. Novi mehurić, odnosno nova forma, se takođe vremenom rasprskava pri čemu istovremeno dolazi do daljnjeg uvećavanja svesti i stvaranja novog namotaja, odnosno konsolidacije sanskara, što dovodi do pojavljivanja nove vrste mehurića, odnosno forme.

Ovaj proces se nastavlja tokom čitave evolucije koja obuhvata stupnjeve kamenja, metala, biljaka, crva, riba, ptica i životinja. Svaki put kada se dotadašnji mehurić ili forma rasprsne, ona stiče još višu svest i dodaje još jedan namotaj već nakupljenim san-škarama, sve dok ne dostigne ljudski mehurić, odnosno formu, u kojoj stalnorastuća svest postaje potpuna i savršena. Proces namotavanja sanskara se sastoji od ovih stalnih namotaja i upravo ti namotaji predstavljaju ono što-drži tu svest, koju je kap-duša stekla, usmerenu i usredsređenu na mehurić, odnosno formu, a ne na njeno istinsko Jastvo, čak i kada je u ljudskoj formi svest potpuno razvijena.

Sticanjem ljudske forme započinje naredni proces, a to je proces reinkarnacije. U toj tački se okončava proces namotavanja sanskara. Kap-duša poprima mnoštvo ljudskih formi jednu za drugom, a tih formi po broju ima tačno osamdeset četiri lakha. Ove forme su nekada muške, a nekada ženske i menjaju narodnost, izgled, boju i veru. Kap-duša kroz ljudske inkarnacije ponekad doživljava sebe kao prosjaka, a ponekad kao kralja i tako skuplja suprotna iskustva sreće i tuge u skladu sa dobrim ili lošim sanskarama. Tokom reinkarnacija (tj. dok menja jednu za drugom nekoliko ljudskih formi) kap-duša zadržava svoju punu svest, ali nastavlja da prolazi kroz naizmenična iskustva oprečnih sanskara sve dok ne počne proces realizacije. Tokom procesa realizacije, sanskare se odmotavaju. U reinkarnaciji se sanskare troše; ali ovo trošenje se potpuno razlikuje od odmotavanja sanskara koje se odigrava tokom procesa realizacije. To trošenje sanskara stvara nove sanskare koje okivaju dušu; a odmotavanje sanskara ne stvara nove, sanskare i ono postoji da bi se otklonio veoma snažan stisak sanskara u kome je kap-duša uhvaćena.

Sve do ljudske forme, tokom procesa evolucije, namotavanje sanskara postaje jače i jače. U ljudskim formama u reinkarnaciji, to namotavanje nastavlja da deluje kao ograničavajući faktor, ali, sa svakom promenom ljudskog mehurića, odnosno forme, ti čvrsti navoji stvoreni tokom procesa namotavanja popuštaju tokom osamdeset i četiri lakha protresanja*, pre nego što postanu spremni za odmotavanje u procesu realizacije.

* Mnogi čitaoci neće zapaziti da Meher Baba uobičajeno prikazuje životni ciklus kao: evoluciju, reinkarnaciju, involuciju i proces realizacije. U nedoumici da li iskazi u gornjem tekstu mogu da izgledaju kontradiktorni u odnosu na poslednji pasus na 187. stranici, zamolili smo Eruch B. Jessawalu za razjašnjenje. On je rekao sledeće: ˝Kada neko jednom dosegne nivoe svesti, može se reći da proces reinkarnacije dostiže krajnje iscrpljivanje. Na Putu koji vodi ka Voljenom Bogu, nestrpljenje da se On ˝vidi˝ i da se bude Jedno sa Njim je snažno. Takve reinkarnacije koje jesu neophodne, zbog nagomilanih impresija koje opterećuju svest, čine se gotovo ništavnim u poređenju sa osamdeset i četiri lakha protresanja˝. Ur.

Sada počinje treći proces realizacije i to je proces uzdizanja. Kap-duša sad prolazi kroz postepeno odmotavanje sanskara. Tokom tog procesa odmotavanja, sanskare postaju sve slabije i, istovremeno, svest kapi-duše postaje sve više i više usmerena prema sebi samoj, te tako kap-duša prolazi kroz suptilne i mentalne nivoe dok sve sanskare potpuno ne nestanu, omogućavajući joj da postane svesna sebe kao okeana.

U beskonačnom okeanu Najvišeg Jastva ti si ta kap, odnosno duša. Ti si duša u običnom stanju i ti koristiš svoju svest dok gledaš i doživljavaš mehurić, odnosno formu. Kroz grubi sloj mehurića, ti doživljavaš onaj deo ogromnog grubog mehura koji je zemlja. Ti večno prebivaš u Najvišem Jastvu i nedeljivo si jedno sa Najvišim Jastvom, ali, ti ga ne doživljavaš. Na naprednom stupnju, sve do trećeg nivoa, ti koristiš svoju svest za viđenje i doživljavanje ogromnog suptilnog mehura koji se naziva suptilnim telom, ali ti ne vidiš i ne doživljavaš Najviše Jastvo u kome jesi zato što tvoja svest sada nije usmerena ka Najvišem Jastvu. Na naprednom stupnju, od četvrtog do šestog nivoa, ti koristiš svoju svest za viđenje i doživljavanje ogromnog mentalnog mehura koji se naziva mentalnim svetom pomoću mentalnog mehurića, odnosno forme koja se naziva mentalnim telom, ali Čak ni tada ti ne doživljavaš Najviše Jastvo. Ali, u stanju kada si jedno sa Bogom, ti stalno upotrebljavaš svoju svest za viđenje i doživljavanje Najvišeg Jastva; i tada znaš da su sve forme u stvari samo mehurići.

Zamisli sada sebe kao dušu-kap koja prebiva u Najvišem Jastvu, iza pet slojeva preko svog grubog tela. Ti, ta duŠa-kap, sada posmatraš grubo telo i kroz njega gledaš grubi svet. Kada pogledaš u drugi sloj i kroz njega, prvi sloj će ti izgledati samo kao sloj, i na taj način, gledajući unazad svaki sloj, uvidećeš da su svi ti slojevi samo tvoje senke-omotači; i na kraju, kada ti (kao ta duša-kap) pogledaš u Najviše Jastvo i uroniš u Njega, ti spoznaješ da si jedino ti bio stvaran, a da je sve Što si do sada video i doživljavao bilo samo tvoja sopstvena senka i ništa drugo.

(Objašnjenja karti IX i X)

KARTA IX - Božanska tema

Veliki polukrug na Karti IX predstavlja Najviše Jastvo koje obuhvata sve u univerzumu. Život pojedinačne individualne duše prikazan je kroz tri glavna stupnja: evoluciju, reinkarnaciju i proces realizacije. ,,S˝ označava individualnu dušu. Pre nego što dostigne ljudsku formu, duša prolazi kroz sedam stupnjeva svake od sledećih vrsta postojanja: kamena, metala, biljke, crva, ribe, ptice i životinje. Na sedmom stupnju, to jest, neposredno pre

KARTA X - Božanska tema

ulaska u novu vrstu postojanja, uočićete slikovito prikazanu spiralu ili namotaj koji predstavalja zgušnjavanje prethodno stečenih sanskara. Spoljni crveni krug oko individualne duše označene sa ,,S˝ predstavlja sanskare koje su akumulirane tokom procesa evolucije, a plavi dodatak uz ,,S˝ predstavlja svest koja se istovremeno razvija. Duša ˝A˝ postaje duša ,,Z˝ pošto je prošla kroz evoluciju, reinkarnaciju i proces realizacije. Svest je bez sanskara samo u stanju Boga.

Grubi, suptilni i mentalni svet (tj. anna bhumi, pran bhumi i mano bhumi) su zasebno predstavljeni velikim krugovima na desnoj strani. Pošto svest o grubom svetu nije potpuno razvijena u fazama evolucije koje prethode ljudskoj formi, linije koje povezuju duše kamena, metala, biljke, crva, ribe, ptice i životinje sa odgovarajućim formama kamena, metala, biljke, crva, ribe, ptice i životinje, prikazane su kao da tek dodiruju grubi svet samo delimično; pošto se svest u ljudskoj formi potpuno razvila, prikazana je (pomoću odgovarajućih linija) kao sposobna da shvati čitavi grubi svet u svim njegovim različitim aspektima.

Tokom procesa reinkarnacije duša može da poprimi formu muškarca ili žene; ona može da pripada bilo kojoj narodnosti, veroispovesti ili religiji. Gledano sa stanovišta samo-spoznaje, proces koji se odvija do trenutka dostizanja ljudske forme predstavlja zapravo silazak, iako liči na uspon; a proces realizacije predstavlja stvarni uspon, mada liči na silazak. Ta dva procesa su predstavljena linijom namotavajućih sanskara (koja predstavlja silazak) koja ide nagore, od stupnja kamena do grubog sveta, odnosno linijom odmotavajućih sanskara (koja predstavlja uspon) koja ide nadole, od grubog sveta do stanja Boga. Proces običnih reinkarnacija počinje kada se završi namotavanje i traje sve dok ne počne odmotavanje.

U procesu realizacije, uznapredovale duše od prvog do trećeg nivoa svesne su samo suptilnog sveta preko svojih suptilnih tela. One su svesne običnih duša koje imaju svest o grubom i mogu da deluju na njih u suptilnom svetu; ali one to čine pomoću suptilnog tela i u suptilnom svetu; one nemaju nikakvu vezu sa grubim svetom preko grubog teia. Na isti način, uznapredovale duše od četvrtog do šestog nivoa svesne su duša koje imaju svest o grubom, i duša koje imaju svest o suptilnom; međutim, one deluju na njih u mentalnom svetu preko mentalnog tela i nemaju nikakvu vezu sa grubim svetom preko grubog tela, niti sa suptilnim svetom preko suptilnog tela. Zbog toga linije na karti povezuju duše koje imaju svest o suptilnom samo sa suptilnim svetom, a duše koje imaju svest o mentalnom samo sa mentalnim svetom.

U stanju Boga u kome su sve sanskare odmotane, svest je okrenuta jedino Bogu; to je stanje Majzoob-e-Kamila koji nemaju nikakve veze sa grubim, ni suptilnim, niti mentalnim svetom. Međutim, mali broj onih koji se nalaze u stanju Boga takođe silaze i ponovo stiču svest o celokupnoj Kreaciji. To su duše Učitelja. Duša Učitelja je predstavljena sa sedam koncentričnih raznobojnih prstenova. * Posebnu pažnju bi trebalo obratiti na sledeće poente (do kojih smo stigli preko linija povezivanja): - (i) Učiteljeva duša je povezana sa Bogom u Onostranom koje je vidniyan ili odmorište Učitelja, (ii) ona je povezana sa stanjem Boga i (iii) ona ne samo da je povezana sa sva tri sveta, već je povezana i sa svim dušama, bilo da one imaju svest o mentalnom, svest o suptilnom ili su ljudska bića u reinkarnaciji (koja imaju svest o grubom), ili su duše na pred-ljudskim evolutivnim stupnjevima.

* Njihova značenje vidi na karti X.

karta X

Karta X prikazuje detalje koji se odnose na proces evolucije do ljudske forme i proces realizacije do stanja bića koje je postalo jedno sa Bogom. Središnji kružić označen sa ˝S˝ predstavlja individualnu dušu. Duša je do ljudskog stupnja prikazana sa sve većim brojem krugova oko sebe koje zadržava i kasnije. Drugi

Slika 11.

krug oko duše predstavlja svest koja se uvećava sve do ljudske forme, a nakon toga se ne menja. Tokom evolucije, biljke stiču najnerazvijeniji instinkt, ali ne i suptilno telo*, koje se javlja u nerazvijenoj formi kod crva i reptila. Ovo suptilno telo nastavlja da se razvija sve dok se potpuno ne razvije u ljudskoj formi. Uporedo s razvojem suptilnog tela, razvija se i instinkt, Delimično razvijen intelekt se prvi put pojavljuje na stupnju životinja, međutim, mentalno telo se javlja tek na poslednjem stupnju koji je predstavljen ljudskom formom.

* Pa ipak, u gasovitoj, ili kamenoj, ili metalnoj, ili biljnoj formi, duša se takođe poistovećuje, mada nesvesno, sa svojom najkonačnijom suptilnom formom i svojom najkonačnijom mentalnom formom (Vidi str. 33 Ur.).

Kod ljudske forme, onaj prvi unutrašnji krug predstavlja individualnu dušu; sledeći krug predstavlja potpunu svest; a ostali krugovi (po redosledu u kome su nacrtani) predstavljaju (I) sedište individualnosti, (II) sanskare, odnosno neispoljene želje, (III) intelekt, (IV) želje mentalnog tela, (V) suptilno telo (u kome postoji delimično ispoljavanje želja) i (VI) grubo telo (u kome su želje potpuno ispoljene). Svi krugovi oko središnjeg kruga duše, .sa izuzetkom prvog kruga svesti, predstavljaju slojeve svesti. Od tih slojeva, onaj poslednji spoljni krug i krug do njega predstavljaju grubo, odnosno suptilno telo, dok ostala četiri sloja oko svesti predstavljaju četiri funkcije mentalnog tela. Od ove četiri funkcije mentalnog tela, dve (tj. postojeće želje i intelekt) su obično obuhvaćene umom; a druge dve (//. sanskare ili neispoljene želje i sedište individualnosti) su obuhvaćene egom. Prema tome, na ljudskom stupnju, duša, sa svojom sveŠću, ima tri tela, ali šest slojeva (uključujući i grubi sloj koji je poznat kao grubo telo).

Kada (nakon reinkarnacija) ljudska duša uroni u proces realizacije, intelekt biva zamenjen inspiracijom koja se ispoljava od prvog do trećeg nivoa, a od četvrtog do šestog nivoa ta inspiracija se preobražava u iluminaciju.

Raznobojni prstenovi, odnosno koncentrični krugovi predstavljaju dušu bogoostvarene osobe, sa svim vozilima koji joj stoje na raspolaganju. U vezi sa ovim dijagramom, posebnu pažnju treba obratiti na sledeće poente: (i) Tri spoljna prstena predstavljaju grubo, suptilno, odnosno mentalno telo. Sva ta tela takođe srećemo i kod običnih ljudskih bića. (ii) Kod osobe koja je postala jedno sa Bogom, pojavljuje se novo spiritualno telo, poznato kao sveopšte telo ili mahakarana sharir, koje je sedište sveopšteg uma. Baš kao što se voda nalazi u čaši, tako se može reći da se i sveopšti ura nalazi u sveopštem telu. Prema tome, iako su sveopšte telo i sveopšti um predstavljeni sa dva posebna kruga, oni su međusobno nerazdvojno povezani. (Sveopšti um Učitelja, koji funkcioniše preko svog sveopšteg tela, u direktnom je kontaktu sa mentalnim telima svih individualnih duša u Kreaciji i on može, preko tih mentalnih tela, da ostvaruje sve moguće promene u mentalnom, suptilnom i grubom svetu. Mada Učitelj ima mentalno telo kao i obična ljudska bića, on uvek deluje isključivo preko svog sveopšteg uma), (iii) U Učiteljevoj duši, ograničeni ego (svojstven stupnju čoveka), preobražen je u neograničeni Ego, tj. osećaj odvojenosti i skučene individualnosti biva zamenjen spoznajom. neograničenog, nedeljivog i sveobuhvatnog postojanja, (iv) Učiteljeva duša je obdarena beskonačnom svešću. Potpuna svest na ljudskom stupnju ne otkriva, odnosno, ne ispoljava beskonačnost duše, zbog ograničenja koja nameću sanskare međutim, kod osobe koja je postala jedno sa Bogom, ova potpuna svest nije ograničena sanskarama i zbog toga otkriva, odnosno, ispoljava beskonačnost duše.

15, Meher Babin opis pet sfera (73)

Meher Baba kaže da postoji pet sfera: (1) gruba, (2) suptilna, (3) mentalna, (4) mešovita i (5) Stvarna. Prve četiri sfere se odnose na relativna postojanja, a peta se sastoji od jednog jedinog Stvarnog Postojanja.

Pitanje detalja postaje još važnije kada se radi o temi izvan okvira običnog ljudskog iskustva. S jedne strane, vise detalja vise zbunjuje, a manje detalja manje pojašnjava stvari. To dovodi do mnoštva termina i izraza koji se koriste u sagledavanju sa različitih stanovišta i u različitim kontekstima. Ako ne postoji iskustvo kao osnova, opisi jedne iste stvari često zvuče kontradiktorno. Međutim, u svetlu ostvarenih iskustava, odnosno konačne realizacije Istine, te protivrečnosti postaju komplementarni iskazi o jednoj istoj Istini. Činjenica i istina na kojoj počivaju pet sfera to i potvrđuju.

Prva, gruba sfera, mada u svom postojanju u potpunosti zavisi od suptilne, nesumnjivo se u mnogim stvarima razlikuje od suptilne sfere. Gruba sfera se sastoji od bezbroj svetova, sunaca, meseca, zvezda, zapravo od svega materijalnog, počev od najgrubljeg pa sve do najfinijeg. Neki od svetova u gruboj sferi sadrže samo minerale i vegetaciju; neki drugi sadrže takođe. bezbroj otelovljenih bića, a u nekima ima i ljudskih bića. Najvažnije mesto u gruboj sferi je naš svet (Zemlja). Ovde, među svim drugim bićima koja su u većoj ili manjoj meri svesna grubog, čovek je, sa svojom potpunom svešću, superioran u odnosu na sva druga bića svih grubih svetova. * Ali, sve dok se čovek ovde ne probudi za suptilno, njegova potpuna svest ostaje sasvim zaokupljena grubim, čak i kada čita i razmišlja o duhovnim temama, kao što je ova o kojoj se ovde raspravlja.

* To takođe znači i duhovno superioran u odnosu na sva bića grube sfere. Meher Baba nam kaže da je od tri sveta u gruboj sferi koja su nastanjena ljudskim bićima, naš svet (Zemlja), svet u kome je Čovek najduhovniji. On dalje objašnjava da na našoj Zemlji čovek u sklopu svoje ličnosti poseduje u podjednakoj meri i razum i srce (50% razuma i 50% srca), čovek u druga dva sveta ima 100% razuma, odnosno 75% razuma, i 25% srca. Čovek se tokom svojih reinkarnacija rada u bilo kom od ova tri sveta, ali na kraju mora da uzme formu i da se reinkarnira na ovoj Zemlji da bi ostvario svoju božansku sudbinu, a to je Bogoostvarenje. U gruboj sferi, Zemlja je poslednja i najbliža stepenica do Staze. Druga dva sveta su najbliža Zemlji po modelu nastanjivanja. Sve u svemu, postoji 18.000 svetova na kojima ima života, ali su ova dva sveta i Zemlja međusobno slični po modelu ljudskog Života.

Druga, suptilna sfera je sfera energije, i mada je podeljena na sedam odeljaka, ona je sama po sebi jedan svet. Njen opstanak zavisi od mentalne sfere, ali ona postoji sasvim nezavisno od grube sfere. Govoreći o vremenu i prostoru, područje grube sfere sa njenim beskonačnim prostorom koji obuhvata univerzume bezbrojnih sunaca planeta i svetova, uključujući i našu Zemlju, samo je zrnce u poređenju sa suptilnom sferom.

Staza Samorealizacije, rah-e-tariqat kod sufija i adhyatmic marga kod vedantista, koja se sastoji od sedam nivoa (tnuqama ili slhand), predstavlja jedan i jedini most između prve sfere grubog i pete, Stvarne sfere. Staza ima svoja tri nivoa u suptilnoj sferi, drugoj po redu.

Suptilna sfera preko svoje energije, svojih anđela, a pre svega preko čovekove delimične i potpune svesti o suptilnom (ljudske svesti koja je delimiČno ili potpuno oslobođena od grubog, u grubom), dok prožima samu grubu sferu, takođe prožima beskonačni prostor i njegova sunca, zvezde, planete i, zapravo, svaku stvar i svako biće u svim svetovima unutar grube sfere.

Beskrajna raznolikost i snaga suptilnih prizora, zvukova, osećanja i moći nemaju svoj pandan u gruboj sferi, izuzev energije koja postaje ograničena unutar granica grubog, i ljudske svesti koja je omeđena ograničenjima grubog.

Treća, mentalna sfera je sfera svih sfera. Ona je apsolutno nezavisna u odnosu na suptilnu i grubu sferu, i nezavisno je podržavana od Boga. Mentalna sfera je prebivalište Uma - individualnog, kolektivnog i sveopšteg. Um prožima svoju sopstvenu sferu u istoj meri u kojoj prožima suptilnu i grubu sferu.

Sfera Uma obuhvata sve što se odnosi na intelekt, intuiciju, uvid i prosvetljenje. Ona takođe sadrži i one više nivoe Staze, naime peti i šesti nivo. Četvrti nivo je samo spoj između trećeg nivoa u suptilnoj sferi i petog nivoa u mentalnoj sferi.

I pored toga, mentalna sfera niti doseže niti može da dosegne Stvarnu Sferu jer se ona ne može dosegnuti ničim do sopstvenom stvarnošću koja je svesna sebe u večnom ˝Ja sam Bog˝ stanju samoga Boga.

Četvrta, mešovita sfera je najviše pominjana, a najmanje shvaćena. Ona se sastoji od dvadeset i jedne pod-sfere i kao takva ona i jeste i nije sfera sama po sebi.

Dvadeset ijednu povezujuću sponu čine sedam pod-grubih i pod-suptilnih sfera između grube i suptilne sfere; sedam pod--suptilnih i pod-mentalnih sfera između suptilne i mentalne sfere; i sedam pod-mentalnih i podsupramentalnih sfera između mentalne i Stvarne sfere.

Specifična priroda i pozicija mešovite sfere može lakše da se shvati pomoću sledećih tabela:

TABELA II

(1) Gruba Sfera (Prva Sfera)

Sedam nižih pod-sfera koje pripadaju (4) Mešovitoj Sferi (Četvrtoj Sferi)

(2) Suptilna Sfera (Druga Sfera)

Sedam srednjih pod-sfera koje pripadaju (4) Mešovitoj Sferi (Četvrtoj Sferi)

(3) Mentalna Sfera (Treća Sfera)

Sedam viših pod-sfera koje pripadaju (4) Mešovitoj Sferi (Četvrtoj Sferi)

(4) Mešovitoj sferi (Četvrtoj sferi)

(5) Stvarna Sfera (Peta Sfera)

Sedam nižih pod-sfera su spiritualno superiornije u odnosu na grubu sferu i one dotiču grubo, dok sedam viših pod-sfera nisu ni spiritualno superiorne u odnosu na mentalnu sferu, niti mogu da dotaknu Stvarnu Sferu; to će biti pojašnjeno detaljima koji slede.

S jedne strane, ta Staza koja je najvažnija od svega, taj jedan i jedini most između Čoveka i Boga, pruža se kroz dve sfere suptilnog i mentalnog, a s druge strane, postoji bezbroj stvari i bića u tim dvema sferama, kao i među sedam nižih i viših pod-sfera, i svaka od tih stvari i bića su direktno ili indirektno bitni za Stazu.

Od sedam nižih do sedam srednjih pod-sfera, uključujući tu i suptilnu sferu, pored ostalog tu postoje i prebivališta bestelesnih duša (duhova) i ne-utelovljenih duša (anđela). Od sedam srednjih do sedam viših pod-sfera, uključujući i mentalnu sferu, pored ostalog postoji i prebivalište arhanđela.

Duhovi (bestelesne duše), i dobri i loši, moraju da ostanu u ˝stanju čekanja˝ i pre i posle doživljavanja stanja zadovoljstva l bola - stanja koja su obično poznata kao raj i pakao.37

Anđeli (neutelovljene duše) su puki automati Božije volje i oni ne čine ništa što Bog ne želi, odnosno ne pokrene. Te želje su samo izrazi sveprisutne božanske moći i aktivnosti koje su sveprožimajuće. Ukratko, anđeli su čisti i nisu zaprljani fizičkim ovaploćenjem. Po tome su oni superiorni u odnosu na čoveka čija svest nije zakoračila izvan ograničenja grubog (misli se na čoveka koji još nije na Stazi). Paradoksalno je da je čovek, koji je inferioran, i kome je pošlo za rukom da se kontaminira fizičkim ovaploćenjem, zapravo superioran po snazi svojih latentnih potencijala. Doživljavajući svoje nedostatke, ograničenja i slabosti, on postaje potencijalno zreo za ostvarenje svoje stvarne snage i čistote, koje su daleko iznad i izvan domašaja Čak i arhanđela.

Arhanđeli su medijumi za izražavanje glavnih Božijih atributa stvaranja, čuvanja i uništenja ograničenog života u neograničenoj razmeri, i prenošenja neograničenog Znanja u ograničenoj razmeri, Arhanđeli su entiteti koji stalno uživaju i nikada ne pate.

Boravište arhanđela, podsupramentalna sfera četvrte, mešovite sfere koju ovde razmatramo, dolazi posle treće mentalne sfere i najbliže je petoj, Stvarnoj Sferi. Ovo je tačno, ali ipak nije ćela istina jer, uprkos svojoj blizini, ono ne može da dodirne Stvarnu Sferu. Arhanđel iz najviše podsupramentalne sfere nikada ne može da vidi Boga, dok čovek na šestom nivou treće, mentalne sfere može i zaista vidi Boga licem u lice svuda i u svemu. Krajnja tačka krajnje pod-supramentalne sfere je ono što sufije nazivaju sadrat-ul-muntaha (krajnja granica), izvan koje, kako obično i ispravno veruju muslimani, čak i Arhanđel Gabrijel ne može da kroči.

Čovek je premošćivao i premostiće (zato što jedino čovek to može) poslednjih sedam spona istinski nepostojećih relativnih postojanja sve četiri sfere i stići do svoje istinske - pete, Stvarne Sfere. Ukratko, anđeli neizbežno prestaju da budu anđeli i postaju ljudi prosto što mogu da dosegnu Stvarnost koja je dostižna čoveku. A kada čovek prestane da bude čovek i uđe u stanje ˝Ja sam Bog˝, on tada spoznaje da su anđeli i arhanđeli zapravo njegovi sopstveni atributi u ovom ili u onom smislu.

I konačno, raspadanje sedam viših pod-sfera četvrte - mešovite- sfere je fenomen koji se naziva qiamat ili mahapralaya, i kada se ono dogodi, Čitavo nepostojeće postojanje Kreacije, sa svim njenim sferama i pod-sferama, kao manifestostavno drvo, povlači se u neispoljenu formu semena ne-postojećeg ne-postojanja samo da bi se iznova, još jedanput ispoljilo već u sledećem trenutku večnosti.

Četvrta, mešovita sfera se obično uključuje u prve tri sfere na sledeći način:

1) Gruba sfera i deo četvrte, meŠovite sfere je alm-e-nasiit kod sufija i anna bhuvan kod vedantista.

2) Suptilna sfera i deo četvrte, mešovite sfere je alam-e-malakut kod sufija pran bhuvan kod vedantista.

3) Mentalna sfera i deo četvrte, mešovite sfere je alam-e-jabrut kod sufija i mano bhuvan kod vedantista.

Ove tri sfere (uključujući tu i četvrtu), vedantisti zbirno nazivaju tribhuvan (trostruka sfera), a sufije ih zbirno nazivaju do alam (dve sfere), misleći pri tom na grubu sferu s jedne strane, i suptilnu i mentalnu (uključujući tu i mešovitu sferu) s druge strane.

Peta, Stvarna Sfera je ujedno i sedmi nivo Staze, nivo potpune nadsvesti koja, jednostavno rečeno, označava potpunu ljudsku svest do kraja oslobođenu od svakog vidljivog traga, odnosno primese dualnosti koja je, u različitom stepenu, prisutna u sve četiri sfere relativnog postojanja. Ne bi bilo pogrešno reći da peta sfera ili sedmi nivo nije nikakva sfera ili nivo, već Stvarnost samog Božijeg Sopstva koju čovečanstvo naziva Allahom, Paramatmom, Svemogućim Bogom, Yezdanom, itd. Zavisno od različitih stanja jednog te istog Boga, počev od stanja jeste do ˝Ja sam Bog˝ i od ˝Ja sam Bog˝ do ˝Ja sam sve˝, postoje različiti termini za različite stupnjeve, odnosno aspekte Stvarne Sfere kao što su alam-e--hahut i alam-e-lahut kod sufija, ili vidnyan bhumika i vidnyan.

16. Vrste osvedočenja i znanja (76)

Prema sufijama, duhovni život čine četiri faze, a čovekov život na zemlji u svim njegovim aspektima predstavlja samo svesnu IH nesvesnu pripremu za ekspanzivna carstava znanja i prosvetljenja koja vode do Bogoostvarenja. Ove četiri faze su shariat (dhar-nia shastra), tariqat (adhyalma marga), haqiqat (Bogo-ostvarenje ili aikya) i marefat-e-haqlqat (Gnoza ili satyanubuhli).

Imam Muhammad Ghazali je uporedio ove četiri faze sa orahom koji ima četiri sastavna dela: spoljašnju opnu ili ljusku, unutrašnju opnu ili oblogu, jezgro, i u njemu ulje. Da bi poređenje bilo još jasnije, možemo reći da je sharijat spoljašnja ljuska, tariqat unutrašnja obloga, haqiqat jezgro, a marefat-e-haqiqat ulje.

Kako aspirant napreduje kroz ove četiri faze, on stiče sve veću i veću uverenost u Istinu. Ova trajna uverenja sufije nazivaju:

(1) Ilm-ul-yaqin

(2a) Yaqin-ul-yaqin

(2b) Ain-ul-yaqin

(3) Haqq-ul-yaqln

(4) Uff-ul-yaqin

(1) Ilm-ul-yaqin, ili intelektualno uverenje (osvedočenje), nastaje na temelju vere koja je čvrsta kao stena.

(2a) Yaqin-ul-yaqin, ili svesno uverenje kroz svest o Bogu, nastaje iz unutrašnjih osećanja, vizija ili spiritualnih iskustava na Stazi. To je uverenje koje ima duša od prvog do petog nivoa.

(2b) Ain-ul-yaqin, ili vizuelno uverenje (tj, osvedočenje viđenjem), je iskustvo stvarnog viđenja Boga uvek i svuda; to je antar drishti.

(3) Haqiq-ul-yaqin, ili uverenje proisteklo iz Realizacije (tj. osvedočenje stvarnim iskustvom), postiže duša na sedmom nivou duhovnog putovanja, a to je haqiqat. Ovde duša spoznaje sebe kroz sebe. To stanje je aikya (sjedinjenje s Bogom).

(4) Uff-ul-yaqin, ili uverenje proisteklo iz gnoze, odnosi se na savršenstvo božanstva u čoveku uz čiju pomoć čovek koji živi životom Boga zna sve tajne Jastva i univerzuma. Moć koja se ovde uvodi u igru je sveopšti um (sarvabhaumic manas ili aql-e-kull), koji je sedište sveukupnog božanskog razlučivanja.

Da bismo u još većoj meri razjasnili ove vrste osvedočenja, pretpostavimo da neka osoba sazna da se u određenoj posudi nalazi mleko. Slepo verovati u to saznanje preko intelekta i intuitivne spoznaje je ilm-ul-yaqin i yaqin-ul-yaqin. Ako osoba nije zadovoljna intelektualnim i intuitivnim osvedočenjem, te se potrudi da ode do posude i vidi mleko svojim sopstvenim očima, ona, pošto je na taj način sebe uverila da se stvarnost podudara sa njenom intelektualnom i intuitivnom spoznajom, doživljava uverenje poznato kao ain-ul-yaqin. Piti to mleko i postati u svakom pogledu i u svakom smislu jedno sa njim, pruža toj osobi iskustvo Haqiq-ul-yaqina; a otkriti u sebi znanje o svemu što određuje i čini to mleko, kao što su šećer, voda, masnoća, vitamini itd., i uz to biti sposoban drugima do tančina opisati raznovrsne upotrebe mleka predstavlja uverenje nastalo na osnovu spoznaje ili gnoze, tj. urf-ul-yaqw, a to je faza marefat-e-haqiqata.

PET VRSTA ZNANJA

Prema sufijama, postoji pet vrsta znanja koje se odnose na ljudska bića: Prvo je znanje sveta koje je ograničeno na dostizanje materijalnog blagostanja.

Drugo je znanje shariata koje većinom koriste oni koji su ga stekli da bi pobedili svoje protivnike u verbalnom ratu logike i argumenata. Ovo je znanje ezoteričnih duhovnika.

Treća vrsta znanja je znanje duhovne Staze i sreće se kod onih koji se ozbiljno bave nekom unutrašnjom disciplinom i koji izbegavaju društvo egzoterika. U ovom znanju ego i dalje postoji, a svest o dobru i zlu i dalje prijanja za dušu. Znanje filozofa i mislilaca je na granici između druge i treće vrste znanja.

Četvrta vrsta znanja je spoznaja Boga - Jastva (haqiqata). Onaj ko ostvari ovu spoznaju više ne poseduje ego koji pripada Iluziji; pri tome nestaje svaka primesa dualnosti.

Peta vrsta spoznaje je istinska gnoza-marefat haqiqata, koja je, po Meher Babinom objašnjenju, potpuna spoznaja Boga i potpuna spoznaja univerzuma. To je spoznaja Savršenstva koju poseduje Rasool (Avatar) i Qutub (Sadguru).

Ako ne prođe kroz sve te različite faze spoznaje, duša ne može da postigne tasawwuf (Mudrost), a to je suluk (povratak u normalnu svest). Kada neko stigne do ovog stupnja gnoze, to mu daje pravo da ga nazivaju savršenim sufijom (Savršenim Učiteljem). Međutim, postoje primeri u kojima su osobe dostigle četvrti stupanj znanja, a nisu prošle kroz prelazne stupnjeve. Međutim, ti primeri predstavljaju izuzetke i dešavaju se jedino kada takve osobe vodi Savršeni Učitelj.

Meher Baba deli sve duhovno napredne duše na pet osnovnih tipova: sa Bogom sjedinjene (Savršene), Bogomopijene, u Bogauronjene, sa Bogom u prisnoj duhovnoj komunikaciji i zaluđene Bogom. Čitaoca upućujemo na prvo poglavlje, knjige Dr Williama Donkina The Wayfarers (Putnici) (str. 21-37), koja opisuje Babin prikaz ove teme.

17. Paramatma je Beskonačna i Paramatma je Sve (83)

Paramatma je Beskonačna i Paramatma je Sve.

Sve atme su u Paramatmi.

Neke atme doživljavaju grubi svet, neke doživljavaju suptilni svet, neke mentalni svet, a neke doživljavaju Parama trnu.

Budući da su sve atme u Paramatmi, one imaju i različita iskustva u Paramatmi. I oni koji doživljavaju, i sami doživljaji su u Paramatmi. Međutim, iako su i oni koji doživljavaju i doživljaji u Paramatmi, oni ne potiču od Paramatmel Oni potiču od Ničega.

Paramalma je Sve, a Ništa se nalazi u Svemu.

Dakle, atme koje su svesne jedino sharira, prana ili manasa, nisu svesne Jastva. Drugim recima, takve atme su svesne Ničega, a ne Svega. Takve atme doživljavaju grubi, suptilni, ili mentalni svet, a ne doživljavaju Paramatmu. To jest, one doživljavaju Ništa, a ne doživljavaju Sve. Prema tome, možemo da kažemo da atme koje su u Paramatmi nisu svesne Jastva i ne doživljavaju Paramatmu, već su svesne tog Ništa i potiču od tog Ništa, i doživljavaju to Ništa.

Ove atme se poistovećuju sa tim Ništa tako stvarno da naizgled postaju to Ništa.

Svako biće je otelovljeno Ništa.

Sva bića i sve stvari su otelovljenja tog Ništa koje je u Svemu.

18. Pet spiritualnih činjenica

(1) OBIČNO LJUDSKO BIĆE: Čovek, kao čovek, vidi sebe a svakome i u svemu.

(2) PIR NA ŠESTOM NIVOU: Čovek, kao čovek, vidi Boga u svakome i u svemu.

(3) MAJZOOB NA SEDMOM NIVOU: Bog, kao Bog, vidi Sebe u svakome i u svemu.

(4) QUTUB: Bog, kao Čovek, vidi Sebe istovremeno u svakome i u svemu.

(5) SPASITELJ: Bog, kao Bog i čovek, vidi Sebe istovremeno u svakome i u svemu.

19. Stvarno rođenje i stvarna smrt (117)

Postoji jedno stvarno rođenje i jedna stvarna smrt. Vi ste jednom rođeni i stvarno umirete samo jednom.

Šta je stvarno rođenje?

To je rođenje kapi u okeanu Stvarnosti. Šta se podrazumeva pod rođenjem kapi u okeanu Stvarnosti? To je pojava individualnosti iz sveopšte nepodeljenosti, kroz tračak prve najkonačnije svesti koja utvrđuje spoznaju o ograničenosti u Neograničenom.

Šta je stvarna smrt?

To je oslobođenje svesti od svih ograničenja. Stvarna smrt je oslobođenost od svih ograničenja. To je zaista smrt svih ograničenja. To je oslobođenje. Između stvarnog rođenja i stvarne smrti ne postoji bilo kakva stvarnost takozvanih rođenja i smrti.

U među-fazi poznatoj kao niz rođenja i smrti, ono što se zapravo dešava je postepeno gubljenje ograničenja svesti, sve do konačnog oslobođenja svesti od svih ograničenja. Svest, koja se konačno sasvim oslobodi svih ograničenja, večno doživljava neograničenu Stvarnost. Stvarna smrt je isto što i stvarni život. Zbog toga naglašavam; Umrite za Boga i živećete kao Bog.

Vi ste u početku dete. Zatim starite i odbacujete telo, ali vi nikada ne umirete, niti ste bili rođeni. Na Istoku, vedantisti veruju u reinkarnaciju i u mnoštvo rođenja i smrti sve dotle dok se ne dostigne Božanska priroda. Muslimani veruju u jedno jedino rođenje i jednu jedinu smrt. Hrišćani i zoroastrijci se drže istog verovanja. I svi su u pravu. Isus, Buddha, Muhammadi i Zoroaster mislili su isto Što mislim i ja kada kažem stvarno rođenje i stvarna smrt. Ja kažem da se jednom rađate i jednom umirete.

Sva takozvana rođenja i smrti su samo spavanja i buđenja. Razlika između sna i smrti je u tome što se nakon spavanja budite u tom telu, a nakon smrti se budite u drugom telu. Vi nikada ne umirete. Samo blagosloveni postaju jedno sa Bogom.

20.Fana i Fana-Fillah (135)

Fana je stanje nesvesne Svesti.

U fana-fillahu duša nije svesna ničega, osim Jastva kao Boga.

Pre nego što duša izgubi svoje ljudsko stanje i stekne faožanjsko nirvikalpa stanje, ona mora da iskusi slanje potpune praznine! nirvane.

Nirvana je beskonačna praznina, stanje u kome je duša potpuno svesna stvarnog Ništa. Ako osoba u stanju niravne odbaci! ljudsko telo, ona prelazi u stanje beskonačnog blaženstva Boga.

U nekim slučajevima, odmah posle niravne neizbežno usledi nirvikalpa, odnosno fana-fillah, gde je duša potpuno svesna stvarnog Svega. Nirvana i nirvikalpa su tako tesno povezane da se za: obe može reći da su božanski cilj;

nestvarno ništa = nestvarno sve

stvarno Ništa = niti sve niti ništa

stvarno Sve = Beskonačni Bog

Nestvarno ništa vodi ka nestvarnom svemu, a stvarno Ništa vodi ka stvarnom Svemu. Nestvarno ništa je povezano sa nestvarnim sve, a stvarno Ništa je povezano sa stvarnim Sve. Na kraju, nestvarno ništa završava se u nestvarnom svemu, a stvarno Ništa se završava u stvarnom Svemu. U dualnosti, nestvarno ništa je nestvarno sve. U jednosti, stvarno Ništa i stvarno Sve su jedno.

Meher Baba je takođe naglasio sledeće:

1. Stvarni cilj je ostvariti Boga u ljudskoj formi; međutim, cilj onih koji odbace svoja tela pre nego što dostignu Bogo-ostvarenje (tj. onih koji odbace svoja tela u stanju nirvane pre nego što postignu stanje nirvikalpe) je oslobođenje (mukti) od ciklusa ponovnih rođenja. Oni doživljavaju samo beskonačno blaženstvo.

2. Onaj koji postigne nirvikalpa stanje zadržava beskonačnu i neograničenu individualnost čak i posle odbacivanja ljudskog tela i ima stalno iskustvo ˝Ja sam Bog˝. Međutim, onaj ko postigne mukti (oslobođenje), doživljava ˝Ja sam anand˝ (ja sam beskonačno blaženstvo) i to ograničava njegov doživljaj neograničene individualnosti ˝Ja sam beskonačna Moć-Znanje-Blaženstvo˝ istovremeno.

3. Kada individua spozna Boga u ljudskoj formi, beskonačno znanje je najvažniji aspekt trojne prirode Boga. Beskonačno blaženstvo ostaje važan aspekt nečijeg iskustva kada neko odbaci svoje telo u stanju nirvane i postiže mukli, tj., oslobođenje kao cilj.

4. Majzoob-e-Kamil istovremeno doživljava beskonačno Znanje-Moć-Blaženstvo i kada se on spusti u normalnu svest, to jest, kada je on svestan dualnosti i nije više u stanju Majzoob-e-Kami!a, on ne samo da doživljava Znanje-Moć-Blaženstvo, već ih i koristi dok je u ljudskom telu.

21. Sufijsko shvatanje Fane i Baqe (137)

Ovo je kratka studija termina fane i baqe prema shvatanju sufija. Svaki nivo ima svoju fanu i baqu. Mora se upamtiti da fana ovih nivoa nije fana sedmog nivoa, i da baqa nije baqa stanja Qutuba stanja savršenstva.

Sada ćemo izneti neke od glavnih komparativnih tačaka u sufijskoj gnozi i one se, kao što ćemo videti, uglavnom objašnjavaju u odnosu na sedmi nivo, a njihovi nazivi imaju, naravno, transcendentalnu primenu.

Fana doslovno znači brisanje ili poništavanje. To je stanje koje nije trajno.

Baqa doslovno znači trajnost i to je stanje koje večno traje.

Fana označava kraj putovanja ka Bogu. označava početak putovanja u Bogu.

Fanu ne treba smatrati za svojstvo; ona ne liči na rastapanje šećera u vodi. Po Hujwiriju, ona ne označava iščezavanje suštine.



Ljubaznošću nosica autorskih prava za ovaj naslov, u mogućnosti smo da prezentujemo 50% ovog poglavlja. Knjiga se inače može nabaviti u maloprodaji ili poručiti direktno kod izdavača.

Korisna adresa: http://www.meherbabasrbija.info/

STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0084 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
   
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA