POVRATAK PLEMENA PTICA - Poglavlje VIII
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
ADADARHOH
 

Ostao sam sve do novog meseca među Mohavkama. Sada su me prihvatili kao jednog od svojih. Kao što sam se nadao, narod Kremena je prvi pružio pristanak da se pridruži konfederaciji plemena, uz uslov da mogu da obezbedim spremnost i drugih plemena Irokeza. Interesantno, Hijavata je bio zainteresovaniji od bilo koga drugoga za moju misiju. U kasne večeri, dugo nakon što bi se drugi povukli, on i ja bismo ostajali da pričamo uz vatru. Kako su nedelje prolazile, nas dvojica smo počeli da delimo istu viziju.

Kada je došlo vreme da krenem, Hijavata me je zapitao da li može da me prati. Izvinio se zbog svog ranijeg ponašanja, rekavši mi da je ono bilo posledica duboke i mračne depresije u koju je zapao pošto mu je ženu i decu proždralo ljudsko stvorenje nalik na čudovište zvano Adadarhoh, koje je sejalo užas u celoj oblasti kojom je tumaralo kao divlja zver. Prema Hijavati, to nije bila višeglava zmija, kao što su mnogi verovali, on je jednostavno bio gnusoba: zao vrač izopačenog tela i uma koji je jeo ljudsko meso i lovio ljude kao da su životinje.

Premda se kazivanja o prirodi i izgledu Adadarhoha često nisu slagala, a sam Hijavata ga nikada nije video, priče o Adadarhohu - ili Tadodahou, kako su ga neki zvali - sezale su čak do Jezera Mičigen. Nijedan ratnik iz bilo kog plemena koje naseljava severoistočne šume nije smeo da se uputi u opasnu dolinu u kojoj se verovalo da prebiva ovaj izopačeni demon.

Budući daje moj rad sa Mohavkama u to vreme bio završen i da se područje kojim je tumarao Adadarhoh nalazilo otprilike na putu ka Oneidima, koje sam sledeće nameravao da posetim, Hijavata i ja smo pošli zajedno, planirajući da usput posetimo ubicu. Mohavke su mislile da je ludost namerno tražiti Adadarhoha. Pretpostavljali su da ukoliko Adadarhoh ne ubije nas pri susretu, onda ćemo sigurno mi ubiti njega, jer je prisustvo njegovog zla predstavljalo pretnju za sve ljude koji su se tu nalazili.

Ipak, u svakom stvorenju koje diše postoji iskra Velikog Duha. Ne pominjući ime poznatog zmijoglavog zlog demona, pričao sam sa Hijavatom tokom našeg putovanja prema prebivalištu Adadarhoha o onim vremenima kada je snažno i sigurno saobraćanje medu ljudima bilo u stanju da učini mnogo više od grubog nasilja.

"Kada jednostavno uništiš ono što ne možeš da razumeš", rekao sam mu, "ono će ti se uvek iznova vraćati i to svaki put u gorem obliku od prethodnog. Ali kada jedanput shvatiš šta je to što pokreće tvog neprijatelja, možeš mu pomoći da otkrije bolje načine za ispunjenje njegovih unutrašnjih ciljeva."

"Ali ti nikada nećeš moći da nateraš takve, kakav je on, da te slušaju!" usprotivi se Hijavata, znajući vrlo dobro na šta sam mislio. "Jedino što on razume je tomahavk. To nije stvorenje s kojim možeš razložno da razgovaraš. On razume samo nasilje. To je jedini jezik koji zna, jezik kojim govori sa svakim čovekom, ženom i detetom koji mu se nađu na putu. Uništio bih ga, Deganavida, ne iz osvete - jer si mi pomogao da ublažim te samoubilačke vatre - već iz ljubavi. Uništio bih Adadarhoha da bih spasao druge one sudbine kakva je pogodila moju porodicu."

I tako smo razgovarali tokom puta prema dolini u kojoj je živelo to čudovište. Napravili smo plan. Nameravao sam da izmislim neku bolest ili nevolju i da pokušam da dobijem pomoć od ovog ubice, dok bi nas Hijavata sa izvesnog rastojanja posmatrao s napetim lukom i strelom spreman da gađa. Smatrao sam da ukoliko u ovom čoveku postoji bar i najmanja iskra dobra, on će mi pomoći i pružiće mi mogućnost za dalji razgovor, U suprotnom, on će me napasti, tako da ću dozvoliti Hijavati da reši stvar na svoj način.

Ono što se dogodilo bilo je bolje nego što je bilo koji od nas dvojice i mogao da planira.

Dok sam ležao iza srušenog drveta dozivajući pomoć, nedaleko od mesta gde se nalazilo ognjište poslednjeg Adadarhohovog logora, najstrašnija kletva u tom području prilazila mi je hramajući sa gnusnim izrazom ubice na licu. Prvo se približavao obazrivo, a!i kada me je video kako ležim na zemlji, vapijući za vodom, opustio se. Pažljivo je pogledao moju bluzu i indijanske čizme od jelenje kože, koje su zahvaljujući zanatskom umeću Mohavka bile nove i najfinijeg kvaliteta. Tada, ne oklevajući ni za trenutak, podigao je tomahavk da me ubije.

Ali Hijavata je prevazišao moja očekivanja. Umesto da ga ubije, skočio je na Adadarhoha s leđa i izbacio oružje iz njegove medveđe ruke. U istom trenutku ja sam valjajući se stigao do Adadarhoha i oborio ga, a zatim sam seo na njega, priljubljujući ga za zemlju i držeći ga snažno dok se on uvijao, koprcao i proklinjao me. Za manje vremena nego što je potrebno da se to ispriča, Hijavata, pravo čudo u akciji, brzo mu sveza ruke i noge. Pre nego što je i mogao da shvati šta mu se dešava, Adadarhor je sedeo razoružan, naslonjen na drvo, prepušten nama na milost. U zategnutom luku, Hijavata je držao strelu uperenu u njegovo srce.

To je bio prvi put da smo uživo videli čoveka koga su sva plemena prezirala. Telo mu je bilo iskrivljeno i ispresavijano, deformisano usled neke nepoznate bolesti. Ali, njegovi mišići, mada donekle smešni, bili su ogromni. Ispoljavao je snagu koja ni u čemu nije bila manja, već čak i veća usled ovog deformiteta.

I premda je Hijavata verovatno osećao mržnju ili sažaljenje prema ovom stvorenju, ni jedno od ovih osećanja nije moglo da se oseti u njegovom glasu dok je govorio, "Adadarhohu", rekao je, govoreći polako i jasno tako da je svaka njegova reč imala upečatljiviju moć od one koju su imali njegovi luk i strela. "Dobro me slušaj, Adadarbohu, jer sada te držim u položaju u kome tvoj Život više nije tvoj."

A tada, u svirepim detaljima, Hijavata ga suoči sa onim što je učinio njegovoj porodici. Tokom celog Hijavatinog govora, Adadarhohov izraz lica je ostao mračan i miran. Bez sumnje je bio siguran da će na kraju ovog predavanja osetiti kako strela probada njegove grudi. Ali kada je Hijavata završio sa svojim kazivanjem događaja koji su zadesili njegove najmilije, on iznenada baci luk u šipražje, zgađen nasiljem i svim njegovim odvratnim oblicima. Divljački, držeći strelu sa obe ruke, on se nadnese nad nakazu vezanu za drvo. Dok je svaki mišić u njegovom telu bio napet, držao je strelu samo par centimetara od omraženog lica.

A tada, Hijavata učini predivnu stvar. Pogleda Adadarhoha pravo u oči i reče; "Oprostiću ti i poštedeću ti život, ali tražim od tebe da mi za uzvrat učiniš jedno. Poslušaj mog prijatelja, Denganavida. Razmisli o onome što on ima da ti kaže."

Dok je to govorio, on prelomi strelu na dvoje i položi njene izlomljene delove na zemlju ispred zaprepašćenog Adadarhoha. Zatim se Hijavata okrenu prema meni i zamoli me da govorim. Ali moje srce je bilo prepuno. Zatresao sam glavom i pokretom glave dao mu znak da nastavi.

Tada sam po prvi put, sa usana nekog drugog, čuo moja vlastita učenja. Još jedanput me je Hijavata zaprepastio. Govorio je predivno, poetično, rečito o bratstvu svih storenja, četvoronožnih, dvonožnih, krilatih. Govorio je o svetinji ljudskog života, radosti ljudskog prijateljstva, koristima koje imaju oni koji žive zajedno u miru, skladu i saradnji.

Rečitošću, daleko većom od one koju sam ja ikada postigao, i strašću za koju sam shvatio da sada izbija iz istog izvora kao i moja, Hijavata je govorio toj iskrivljenoj ruini koja je jednom bila čovek. A kada je govorio o dobrobitima koje donosi mir u srcu, mogao sam da osetim kako mir teče iz njegovog vlastitog srca u ogromnim, zapljuskujućim talasima. Verujem da je Hijavata mogao da pokrene čak i kamen da zapeva kada je pričao o radosti koja ispunjava miroljubiva srca onih koji vole Velikog Duha i žive u skladu sa zakonima prirode.

Na početku Adadarhoh je slušao s nevericom, tražeći u svemu tome neku zamku; ali Hijavata je čitao njegove misli i izgleda da je odgovarao na ta pitanja i sumnje čak i pre nego što su izgovoreni. Dok sam gledao, shvatio sam da je Hijavata majstor u otkrivanju značenja gotovo nevidljivih pokreta na Adadarhohovom licu i povremenih pokreta u njegovim očima.

Dok je Hijavata pričao priču o mom padu u provaliju, izraz na licu Adadarhoha je počeo da se menja. Nejasno razumevanje je počelo da se javlja. Tada je Adadarhoh po prvi put progovorio. Reči su mu bile isprekidane i nesigurne. Njegovo lice je imalo zagonetan izraz. Pitao je Hijavatu o mestu na kome se nalazilo drvo, jer ono je bilo osmatračnica za one koji su lovili u tom području, a očigledno i sam Adadarhoh je više od jedanput motrio sa njegovih grana. Kada je počeo da shvata činjenicu da je to drvo zajedno sa mnom palo u provaliju, da sam ga ja sam posekao da bih saopštio nešto važno narodu Mohavka, da sam preživeo taj pad i da me sada narod Mohavka smatra svetim bićem, Adadarhoh je pogledao pravo u mene sa novim poštovanjem.

Njegovim isprekidanim načinom govora, ispitivao me je o mom padu u provaliju i svim pojedinostima mog preživljavanja. Bio je iznenađen da je bilo ko mogao da preživi takav pad. Nije uvek bilo (ako da se razume šta on govori. Upotrebljavao je reci koje ni jednom od nas dvojice nisu bile poznate, ali smo postepeno shvatili da su to njegovi izrazi za pravdu. Očigledno, čak i u sistemu njegovih zbrkanih i iskrivljenih vrednosti, Adadarhoh je imao neke svoje zamagljene predstave o tome šta je pravo, a šta loše. Na kraju smo shvatili da on govori daje pravednost preživljavanja takvog pada počivala na snazi i plemenitosti mojih namera. Tada je pokazao na sebe i mirno rekao, a to smo odmah razumeli, da po pravdi nekome sa tako zlim srcem kao što je njegovo nikada ne bi bilo dozvoljeno da živi. Kajao se zbog zala koja je činio u svom životu i molio Hijavatu da ga smesta ubije.

Slušajući njegovu molbu, ugledao sam odsjaj Hijhavatinog dugačkog noža kako se, bez oklevanja, kreće prema Adadarhohu i odgovara na njegov zahtev ne ubijajući ga, već sekući veze koje su ga držale zarobljenim.

Tokom duboke tišine koja je zavladala, dok smo. nas trojica stajali podjednako slobodni, izrazi koji su prelazili preko zbunjenog lica zaprepašćenog Adadarhoha bili su vredni posmatranja.

Prošlo je nekoliko minuta.

Bilo je veselja u vazduhu. Osećalo se bratstvo. Osećanje da smo sva trojica u istom ili nekom drugom trenutku iskusili određenu tamu u duši. Podižući Adadarhohov tomahavk sa mesta na koje je pao tokom borbe, koja je sada delovala tako daleko, Hijavata je pričao o svom vlastitom skorašnjem preobražaju sa besa i mržnje na sadašnju revnosnu pomoć koju mije pružao u mojoj misiji. Dok je pričao svoju priču, učinio je da ovakav preobražaj deluje kako sasvim prirodna stvar, kao da to nije bilo ništa iznenađujuće, da se neko koje doskora bio prepun želje za nasiljem posveti ovom velikom i plemenitom zalaganju za mir.

To je bilo prvi put da sam čuo Hijavatu da govori, a govorio je mnogo puta, na ovaj način. Ovo je uticalo na Adadadhoha. U mesecima i godinama koje će doći, bio sam u prilici da vidim da je uticalo i na druge. Bilo je prirodnosti, ne samo u Hijavatinoj ličnosti i načinu izražavanja, već i u celom postupku na koji je vodio svoju priču.

Adadarhoh je lagano klimao glavom u znak slaganja kada mu je Hijavata pružio natrag tomahavk rekavši: "Darujemo ti sada slobodu, brate. Samo nas uveri da nikada nećeš upotrebiti ovo oružje protiv nas ili bilo kog iz naroda Irokeza koji će uskoro imati razloga da se nazivaju tvojim prijateljima kao što te ja sada zovem, moj prijatelju."

Adadadhor, pruži ruku prema oružju. "Prijatelj", izgovori on značajno, pogledavši prvo u Hijavatu, a zatim u tomahavk tako da su za trenutak obojica držala tomahavk. "Prijatelj", ponovi on.

"Nikada ne bih mogao da upotrebim ovo oružje protiv... prijatelja".

Kada je Adadarhoh izgovarao reč prijatelj izgovarao ju je polako, kao da mu nanosi bol. Ili kao da pogađa u neku pradavnu ranu. Hijavata spusti ruku.

U isprekidanom govoru Adadarhoha koji je usledio, čuli smo priču o njegovoj deformisanosti iz detinjstva. ismejavanju druge dece, njegovom kasnijem uranjanju u zlo i progonstvu iz njegovog plemena. Adadarhoh je govorio o ovim stvarima, kao da ih se upravo u tom trenutku prisećao po prvi put nakon mnogo godina. Završio je svoju priču lagano podižući tomahavk koji mu je Hijavata vratio. Gledajući mene i Hijavatu pravo u oči, reče nam ponovo, sa očiglednom iskrenošću, da on nikada ne bi mogao da upotrebi ovakvo oružje protiv prijatelja. Tada smo saznali istinu: Hijavata i ja smo bili prvi prijatelji iz ljudskog roda koje je ovaj čovek ikada imao.

Stajali smo sa Adadarhohom u njegovoj dolini dok je proleće polako prelazilo u toplotu leta. Ne sećam se ni jednog prelaska jednog u drugo godišnje doba, pre i nakon toga, u kome sam više uživao. Preko dana smo išli u lov i pecali ribu, ponekad svi skupa, ponekad pojedinačno. Naveče, uz vatru, učio sam Hijavatu pesmama koje su govorile o istoriji našeg naroda. Dok smo Hijavata i ja pevali zajedno ove pesme, pesme Ptičijih plemena, pesme rođene na vetrovima večnoga duha, pesme koje su naši preci pevali desetinama hiljada godina pre nego što su ratničke vrednosti dospele u srca naših ljudi Adadarhoh se vidno menjao. Počeo je da sedi uspravnije i da razmišlja znatno bistrije. Osećao je, kao što smo i mi osećali, isceliteljsko prisustvo Krilatih Stvorenja. Dok smo Hijavata i ja pevali, često bismo kasno u noć, s vremena na vreme, ugledali ponoćno treperenje, blistave struje kako plove iz krilatih obličja koja su se javljala oko Adadarhoha dok je spavao. Ponekad bi čuli tihe zvuke umilnog i nežnog pevanja koje je izgledalo kao da usmerava strasno komešanje melodija koje nisu nalikovale na naše. Znali smo da Veliki Duh leči telo Adadarhoha. Reči i primeri su već iscelili njegovo razumevanje.

Pokazalo se da je on zaista imao sklonosti prema zmijama. Kada smo se jedne večeri Hijavata i ja vratili iz lova, videli smo kako njegovo telo stvarno prekrivaju crne vijugave zmije - a najmanje četiri ova, prema njenu prijateljski nastrojena, stvorenja bila su upletena u njegovu zamršenu kosu koja je dosezala do ramena. Bio je to zastrašujući prizor videti njihova tela kako se uspravljaju iznenađena našim dolaskom, dok su palacale jezicima i gledale pravo u nas svojim sićušnim, nepokretnim očima. Očigledno da su zmije bile jedino društvo usamljenoj duši tokom dugih godina njenog izgnanstva.

Kada je došlo vreme da napustimo Adadarhoha da bi nastavili naš put u letnji logor Ljudi Kamenja Koje Stoji, koji su do sada već saznali za naš dolazak i očekivali nas, Adadarhoh je bio sasvim nov čovek. Izlečen i ojačan, delujući mlađe i snažnije, otpratio nas je do ivice doline.

Pre nego što smo se oprostili, on je držao naše ruke u svojima i dok je tresao njima govorio je: "Ja ću se sada vratiti mome narodu, Onondagama, koji me je jednom odbacio. Reći ću im šta se dogodilo ovde i pričaću im o onome šta ste mi pokazali. Reći ću im o velikom svetlu, o mudrosti koju propovedate. Reći ću im da će medu njih, u dogledno vreme, doći dva sveta bića koja će govoriti o miru i doneti pesme i reci krilatih plemena koja svi duboko poštuju. Kada budete stigli, uveravam vas, svi će vas dočekati dobrodošlicom i slušače vas. Vi ste moji prijatelji, vas dvojica. Vi ste moji prvi prijatelji. Hvala vam."

Napustili smo Adadarhoha, pešačeći polako kroz šumu, koja je sada bila u punoj raskoši svog letnjeg zelenila, pričali smo jedan drugome o svemu što smo videli: o Adadarhohu, naročito o njegovom narodu, Onondagama, plahovitim i tvrdoglavim Ljudima Bregova. Nećemo se videti sa Adadarhohom gotovo tri godine. Dok ne stignemo do njegovog naroda trebalo je da osiguramo pristanak još dva plemena, pored Mohavka, Oneida i Kajuga.

Premda bi se mogle ispričati mnoge priče o onome što se događalo tokom naših putovanja dok smo živeli i radili medu Ljudima Kamenja Koje Stoji i Ljudima Močvara, preobražaj naroda Adadarhoha, Onondaga, bio je i naš najteži i najznačajniji podvig postignut među pet nacija. Uprkos sve većem ugledu koji smo sticali i dobrodošlici sa kojom smo dočekani zahvaljujući Adadarhohovom svedočenju, plahovite nezavisne Onondage su se pokazale kao najtvrđi orah medu svim plemenima, najotporniji na naša učenja. Oni su vrlo uljudno slušali; ali budući da su bili tvrdokorni gorštaci, sporo su prihvatali reci koje bi menjale tradiciju njihovih skorašnjih generacija. Postepeno, između Hijavatine priče o mom padu u provaliju i Adadarhohovog nadahnutog podsećanja (i često ponavljanog) na "stariju tradiciju koja seže natrag u sto generacija" pomogli smo Onondagama da vide budućnost svoje novije tradicije. Konačno počeli su da razmišljaju na naš način i pristali su da se pridruže predloženom savezu nacija.

Tokom našeg rada na uvođenju Onondaga u konfederaciju, pokazalo se da je Adadarhoh odigrao ključnu ulogu. Pitanje je da li bi tvrdoglavi ljudi Bregova, da nije bilo Adadarhoha, ikada postali četvrta nacija koja je dala svoj pristanak za sklapanje Velikog Mira.

Očigledno da su Adadarhohova središnja uloga tokom naših pregovora i veliko uvažavanje koje smo mu Hijavata i ja poklanjali podigli njegov ugled u očima njegovog vlastitog naroda. Nije nas iznenadila vest koju smo čuli nekoliko meseci kasnije daje upravo on bio izabran za poglavicu Onondaga. Konačno, on je zauzeo i veoma istaknuto mesto u vrhovnom veću samog Saveza naroda Irokeza. Ovaj položaj je obavljao dostojanstveno i uspešno do kraja života. Iako se nikada nije isticao bogatom rečitošću, iskrenost i čistota koji su izvirali iz Adadarhohovog srca su bile njegove nezaobilazne karakteristike. On je posedovao pronicljiv i razborit uvid u Ljudske pobude. Više nego jednom, njegovo zapažanje je spasio konfederaciju opasnosti koje drugi nisu uviđali.



Korisna adresa: http://www.esotheria.com/



STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0038 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA