POVRATAK PLEMENA PTICA - Poglavlje IX
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
DRVO MIRA
 

Vizija koja mi se prvi put javila jedne zvezdane noći pre nekih pet zima sada je naglo postajala stvarnost. Tokom poslednje godine, Seneke su postale peti narod koji je pristao na mir. Skup najviđenijih predstavnika plemena Irokeza sada je bio sazvan da bi se i zvanično osnovao savez.

Mesecima su glasnici i mladi ratnici obilazili predele, pozivajući na skup kod voda gornjeg rečnog sliva Onondaga, svetog jezera (ono što je danas viši deo Države Nujork), ne samo poglavice i vođe, već i sve one koji su želeli da prisustvuju. Rečeno im je da se okupe četvrtog dana pre punog meseca Kada Ptice Poleću na Jug, oko najvećeg drveta koje se može pronaći. Praktično, svaki pripadnik pet nacija koji je bio u stanju da putuje krenuo je te jeseni ka označenom mestu. Nedeljama su pristizali, okupljali se, logorovali, s namerom da prisustvuju ovom istorijskom i dugo očekivanom događaju.

U vreme kada smo Hijavata i ja stigli, nije se postavljalo pitanje koje je najveće drvo. Ono je impozantno stajalo u sredini prostrane, široke udoline na ivici jezera. Okolno područje, sve dokle je pogled mogao da dosegne, bilo je ispunjeno logorima pet nacija. Sama udolina, međutim, bila je prazna, jer ona i otvorena površina oko osnove oko veličanstvenog bora bili su naznačeni kao mesto na kome će zasedati prvo vrhovno veće nove Irokeške Konfederacije.

Hijavata i ja smo stigli u vetrovito i sunčano jutro. U tišini, oni koji su već stigli počeli su da se okupljaju da bi nas pozdravili. Bez ijedne izgovorene reci, poglavice i najistaknutiji ratnici Seneka, Kajuga, Onondaga, Oneida i Mohavka su nam se pridružili u formiranju kruga u podnožju veličanstvenog drveta.

Hiljade muškaraca, žena i dece, slajaio je oko kruga u kome smo sedeli. Došli su, ne toliko da bi čuli reci koje će da budu izgovorene na ovom istorijskom sastanku -jer glasovi nisu dopirali daleko izvan kruga vrhovnog veća već da bi osetili duh ovog događaja. Iako se mnogo hiljada ljudi nalazilo oko nas, oni su ispoljavali tako mnogo poštovanja i bili su tako tihi da su naše uvodne molitve narušavali samo zvuči detlića i čavrljanje veverice.

Tri dana - samo upražnjavali Vigvam Tišine. Od zore do sumraka, nijedna reč nije izgovarana. Četvrtog dana počeo je Vigvam Govora.

Stojeći na velikoj steni prekrivenoj mahovinom, udaljenoj oko trideset stopa od zaštitničkog drveta, Hijavata je govorio rečitošću koja je tako dobro služila našim ciljevima proteklih godina. Govorio je o Ptičijim plemenima, krilatim bićima svetlosti koja su došla na zemlju, budeći ova smrtna tela od krvi i mesa. Govorio je o zakonu koji vlada širom prirode: zakonu koji je svakom dodeljen tokom njegovog životnog veka tačno prema njegovim ili njenim zaslugama, po kome svako doživljava sebe prema istim onim uslovima koje su on ili ona stvorili za druge.

Hijavata je govorio o Velikom Miru koji je vladao Amerikama hiljadama generacija u vremenima kada je ovaj jednostavan zakon bio cenjen, poštovan i shvatan. Njegov glas nisu mogli da čuju svi prisutni, ali vode u središnjem krugu su pomno pratile svaku njegovu reč; jer, u to vreme, Hijavata je već smatran najboljim govornikom koji je verovatno bilo kada hodao tlom Amerika. Većina poglavica nije samo slušala ono što je on govorio, već je proučavala i njegov način izlaganja, kako bi mogli preneti nešto od njegovog duha svom vlastitom narodu kada mu budu govorili o ovim istinama u godinama koje će uslediti posle ovog veličanstvenog događaja.

Hijavata je govorio o velikoj laži koja se duboko ukorenila u srca i svest svih naroda sveta; velikoj laži, kako je on zvao, koja je ukrala sreću i uništila sklad među nacijama koje su se ovde okupile. Shvativši daje došao trenutak u kome pomoću simbola može da poduči sve koji su bili prisutni svedoci ovog trenutka, Hijavata označi ovu veliku laž, kao što sam ja to jednom učinio, kao "Drvo Rata". I kroz mnoštvo koje nas je okruživalo, reči se brzo šapatom prenese od jednog do drugog.

"Drvo Rata", ponovi Hijavata, "bilo je tako duboko ukorenjeno u navike naših skorašnjih generacija, kao što je ukorenjen ovaj bor u zemlju. Može izgledali daje ovako veliko drvo suviše dobro utvrđeno, suviše čvrsto zasađeno da bi se bilo kada moglo ukloniti, pa ipak", reče on, "ovog džina šume može da obori nešto tako jednostavno kao što je ovo."

Tada Hijavata podiže samo jednu ruku. I premda svaka reč koju je izgovorio nije stigla do svakog u okupljenom mnoštvu, suštinu onoga što je Hijavata mislio uskoro su shvatili svi okupljeni. Tu je napravio pauzu, dok svima nije postalo jasno ono što je rekao, a zatim je nastavio.

"Nešto tako jednostavno kao što je ljudska ruka koju je stvorio Veliki Duh sa pet prstiju, od kojih je svaki odvojen, zaseban i nezavisan, nešto tako jednostavno može da obori ovo ogromno stablo, kada ovih pet prstiju rade zajedno kao jedno. Kada naših pet zasebnih nacija radi zajedno, posedujemo ogromnu moć. Dozvolimo da naših pet nacija postanu petoprsta ruka Velikog Duha. Dozvolite da iskorenimo Drvo Rata, navike ratovanja, puteve nasilja, ne samo iz naših nacija, već i iz nacija na koje ćemo uticati u vekovima koji dolaze. Ljudska ruka u službi Velikog Duha, ponovo usredsređena na ciljeve mira, može iščupati čak i najveće od svog drveća u ovoj šumi."

Tada je napravljena pauza, i ja sam se tiho obratio duhu drveta, zamolivši ga za razumevanje. Da li bi bio voljan, pitao sam ga, da se oslobodi ovog određenog drvolikog oblika da bi poslužio kao nadahnuće drugima? Da li bi bio spreman da umre sa isto toliko slave i smisla koliko je to bio njegov život?

"Tvoj život je bio dobar, dug, zdrav život", rekao sam. "Dobro si služio šumi. Ali dvonožnim stvorovima ove zemlje potrebna je pouka koju im samo ti možeš pružiti. Potrebna im je ta pouka da bi i oni mogli da služe ovoj sumi i njenim stvorenjima kao što si ti to činio. U ime svetog mira među ljudskim nacijama, da li bi bio spreman, o Pradedovski Boru, da otvoriš sebe prema smrti koja će nadahnjivati sve ljudske rase u generacijama koje dolaze, da bi se pamtilo u pesmi i legendi sve dok bude bilo ljudi na ovom svetu?"

Svi okupljeni su čekali na odgovor drveta.

Polako, postepeno, osećali smo kako emocionalni jezik drveta govori našim srcima. "Da", ponovio je duh drveta, "odavno znam da će ovo leto biti poslednje za mene, da je blizu vreme kada će ovaj oblik ustupiti mesto nekom drugom. Takva smrt će biti čast za mene. Čekao sam te, Deganavida. Nastavi."

Tada Hijavata pozva prisutne da se sagnu i da koristeći samo ruke počnu da kopaju u tlu, u šumskom zemljištu koje se nalazilo ispod iglica i mahovine. I svi su se pridružili i počeli da kopaju rov u podnožju ovog drveta koje je Hijavata povezao sa duboko ukorenjenim Drvetom Rata. Zabranio je korišćenje bilo kakve alatke ili oruđa. a!i oduševljenje poglavica je bilo snažno; i dok su kopali, njihove ruke su se spajale sa rukama onih koji su bili u stanju da priđu dovoljno blizu da budu od neke koristi. Uskoro se oko podnožja drveta pojavio dubok rov.

Nešto pre nego što su se drevne grane odcepile, kroz drvo je lagano, od podnožja prema vrhu, prošao svetlosni drhtaj, označavajući odlazak duha drveta. Prvi početni znaci nestabilnosti napokon su se mogli uočiti u njegovom podnožju. Hijavata je podigao ruku i naredio da prestanu sa kopanjem. Pozvao me je da istupim iz kruga. Prešao sam preko rova koji je okruživao drvo i verao se sve dok nisam stigao do moćnog stabla.

"Radeći zajedno" rekao sam, podigavši ruku raširenih prstiju, tako da su svi mogli da je vide, "radeći zajedno, kao prsti na jednoj ruci. naših pet nacija poseduje ogromnu moć, jer tada je uz nas moć Velikog Duha. Kada se poravnamo sa ciljevima neba i radimo složno, tada sve prirodne sile rade s nama, podržavaju nas, pomažu nam.

I premda istina može da bude jednostavna, jednostavna koliko je to ljudska ruka, i premda može da bude nožna, nežna koliko i ljudska ruka, ako je usklađena s moćima neba i moćima zemlje, ta jedna ruka može da se suprotstavi i najvećoj laži, najukorenjenijim navikama ili običajima, najtvrdokornijim i najdublje usađenim iluzijama; i ta jedna ruka može lako daje sruši, kao što ću ja sada samo jednom rukom da oborim ovo drvo."

Za vreme dok sam govorio, mnogi su tvrdili da su videli kako visoko iznad drveća lete velika krilata bića svetlosti koja su donela Tvorčevu moć na zemlju. Kada sam položio ruku na drvo, mnogi su tvrdili da su čuli šuštanje njihovih krila. Ali čak i oni koji nisu ni čuli ni videli ništa od ovoga, osetili su udar vetra koji se pridružio mojoj ljudskoj snazi kada se veliko drvo, uz tutnjavu, zaglušujući prasak, istrglo iz korenja u zemlji i palo razmrskavši se o šumsko telo.

Snaga i svečanost ovog događaja bili su tako upečatljivi da se glava ni jednog ratnika nije trgla. Ni jedno ljudsko srce, ni za trenutak, nije zaigralo od straha. U okupljenom mnoštvu zavlada tako duboka atmosfera poverenja, niko nije bio povređen kada je drvo palo. Neki su rekli da su videli kako su ga prihvatile ruke anđela i polako ga spustile na zemlju. Bilo je onih, koji su nakon godina koje su usledile, pričali da sam ja sam oborio drvo jednim pokretom. Ali tako nastaju priče. Tako se stvaraju legende.

Ni Hijavata ni ja nismo gubili ni časak trudeći se da najpotpunije iskoristimo simboliku ovog trenutka. Pali bor je ostavio tako duboku jamu da je moglo da se vidi duboko na njenom dnu strujanje blatnjave podzemne vode. Pozvali smo sve prisutne da u duboki jaz bace svo oružje koje je ikada prolilo ljudsku krv ili koje je bilo kada upotrebljeno u ratu. Tokom ostatka tog dana dok je sunce polako nestajalo na zapadu, ratnici su sledili primer svojih poglavica i uskoro je jama bila napunjena mnoštvom raznog oružja koje više nikada neće biti upotrebljeno protiv ljudskih bića.

Kada se sunce podiglo sledećeg jutra, sve ruke su se udružile u nabacivanju plodnog šumskog zemljišta preko jame u kojoj se sada nalazilo odbačeno oružje. Uskoro je na tom mestu nikla velika humka. Kada je oružje rata bilo zatrpano ispod otprilike šest stopa zemljišta, Hijavata se popeo na vrh humke i počeo da govori.

"Ovde ispod naših stopala je mesto kome sve oružje rata pripada, mađu vodama koje teku u carstvu mrtvih, ispod nivoa ljudskog znanja, ispod nivoa našeg interesovanja ili zanimanja. Zakopajmo ova oružja sukoba i oslobodimo se mržnje i nepoverenja koji su ga stvorili. Ona ne služe potrebama onih koji ih koriste ni upola tako dobro kao što to čine trgovina, međusobno povezivanje, bratstvo i saradnja. Zakopajmo ovo oružje da ga ne bi videli i da više nikada ne bi pomislili na njega kao na moguće rešenje. A da bi počivalo na ovom mestu, zasadimo novo drvo, drvo mira i razumevanja."

S izvanredno skladnim mladim belim borom, koji sam pažljivo odabrao i pripremio, popeo sam se na vrh humke kako bih se pridružio Hijavati. Dok sam držao drvo, Hijavata je kleknuo i u sveže nabacanoj šumskoj zemlji iskopao mesto za njega. Kada je mesto bilo pripremljeno, klekao sam pored Hijavate. Zajedno smo posadili novo drvo. Drvo Velikog Mira, drvo koje će, u vekovima koji dolaze, postati najpoznatije drvo istočno od Misisipija, Drvo Velikih Dugih Listova.

Kada su poglavice pet nacija sele oko novozasađenog drveta, Hijavata im se obratio na nov način, novim tonom, duhom koji je sada poticao iz svih naših srca, glasom koji je mogao proisteći samo iz dubokog sklada i slaganja hiljada ljudi koji su se okupili oko nas.

"Na početku smo novog doba", rekao je, Vremena kada će se sklonost ka nasilju ljudi sa ostrva, veoma udaljenih od obala ovoga jezera, udaljenih od ove šume, veoma daleko od svih zemalja za koje znate, sve više povećavati i postajati sve nasilnija, vremena kraja. To je dobro, jer to je početak isceljenja koje će zauvek ukloniti iz ljudskih srca neiskreno drvo ratovanja. I upravo kao što je noć najtamnija neposredno pred svanuće novog dana, tako će i događaji bivati sve gori pre nego što počne da postaje bolje.

Živimo na početku vremena kada će laži koje okreću ljudska srca od puteva mira, mnogo snažnije nego ikada pre, šaputati u ljudskim mislima. Žalo je potrebno da na samom početku ovih vremena, kada će moći ratnih staza sve više rasti u srcima naroda koji se nalaze daleko od naših obala, ispravno je i potrebno da mi poštujemo prethodno donetu odluku o miru koju smo utvrdili ovde mnogo ranije. Mi živimo na zemlji u koju će ljudi sa svih strana sveta jednoga dana doći da bi bili isceljeni. I zato je pravi trenutak da danas zasadimo drvo puteva mira.

Drvo koje smo zasadili ovde rašće i bujaće. U našem vlastitom shvatanju, u shvatanju naše dece i dece naše dece. Kroz dvanaest generacija ovo drvo će da postane snažno; a tokom tih generacija doći će mnogo bolja vremena za sve ljude koji će živeti pod sokovima njegovog učenja. Istine ovog drveta će da cvetaju, i to ne samo u srcima Irokeza, već i u srcima plemena i naroda koji se nalaze daleko od ovih obala.

Ali tada će stići pobesnela oluja. Ljudi blede rase će stići sa istoka. Biće brojniji od sve divljači koja živi odavde pa sve do lovišta Dakote. A u ovoj oluji, koja će trajati pet dugih vekova, Drvo Velikih Dugih Listova biće potpuno uništeno. Ni jedna grančica ni iglica neće ostati, da više nikada ne budu pronađeni. Ljudi će da zaborave čak i mesto na kome je ono stajalo. Vreme tuge, daleko veće nego koju smo bilo kada spoznali, ispuniće sve naše žemlje. Pripadnici naših naroda moći će na prste da se prebroje. Naše pesme će biti zaboravljene.

Ipak u trenutku kada bake i dede budu počeli da gube i poslednju nadu, u trenutku kada poslednji pripovedači budu gotovo sasvim zaboravljeni, iznenada postaće jasno da je upravo ta oluja, koja je iz korena iščupala Drvo Velikih Dugih Listova,raznela njegove šišarke na sve četiri strane sveta, raznela njegovo seme na vetrovima. U brdovitoj zemlji ono će se tiho i duboko ukoreniti. U početku će rasti sasvim neprimećeno.

Bela rasa sa severa dovešće sa sobom moćne crne ljude sa juga. Vremenom, iz pravca zalazećeg sunca, njima će se pridružiti ljudi žute kože. Ove tri rase će doći sa tri strane sveta da bi se srele ovde, na ovim lovištima. Naša deca će da se mešaju sa njihovom decom i kada oluja bude prošla, putevi mira i saradnje će se rascvetati medu ljudima sveta i proširiće se na svaku zemlju, a sva deca Velikog Duha živeće zajedno u skladu.

"Jednoga dana", govorio je Hijavata, "ove iste misli koje cvetaju danas u našem saznanju stići će do zvezda, dalje od najudaljenijeg oblaka i vratiće se nazad, prenoseći učenja ovog rascvetalog drveta kao odjek. Ljudi svih nacija sveta će čuti ove misli mira i biće zadivljeni. Tada će saznati misli Boga. Pesme Krilatih će se ponovo pevati po selima zemlje i ljudi četiri rase će nakon toga da žive kao jedno, u miru kao što to čini mnoštvo listova ovog jednog drveta. I više neće biti rata, bolesti ni neistine.

Dajem vam ovo proročanstvo da biste ga preneli svojoj deci i deci vaše dece, da bi ga stalno ponavljali kroz priče oko vigvamskih vatri kroz generacije koje dolaze. Kada velika oluja dođe i kada bude izgledalo da je istina zauvek uništena, čvrsto se držite ovog proročanstva, moji hrabri ratnici. Ostanite verni istini, moje poglavice. Budite čvrsti, jer svi ste vi iscelitelji i deca Velikog Duha. Jer iz ovog početka, koji mi danas stvaramo vremenom će, kada petovekovna oluja bude prohujala, iznići novi svet u kome će vladati miroljubivi ljudi. A u tom svetu, varvarski običaji ratovanja biće tako daleki, da će čak i pripovedači da ih zaborave.

Danas se udružujemo u savez ljudi naših pet naroda. Sačinjavamo dogovor da poštujemo puteve ljubavi, puteve pravde, puteve mira. Mi u stvari nismo odvojeni narodi. Svako od nas ovde, u ovom mnoštvu, samo je jedan list na drvetu Velikog Duha. Kada krenemo unutar sebe da bi dotakli reku života koja protiče kroz srce našeg bića, svako od nas dodiruje isti onaj život koji teče kroz našu braću i sestre, kao što isti sok protiče kroz svaki list drveta.

Vaš život je Božiji život. Veliki Duh se ne nalazi samo izvan vas, već i u vama. Slušajte Velikog Duha. U vašim najintimnijim mislima, čućete učenja koja su nadmoćnija od bilo kog učenja koje bi smo vam ja ili Deganavida rečima mogli da prenesemo."

Hijavata je za trenutak prestao da govori i sagnuo je glavu kako bi svi prisutni mogli da shvate ovu istinu. Ubrzo zatim, on podiže pogled i nastavi, govoreći sada glasnije tako daje njegov glas stizao čak i do najudaljenijih tačaka udoline.

"Kao što ne možete vidite da se listovi bilo kog zdravog drveta u šumi međusobno prepiru ili bore, isto tako nema nikakve potrebe da se ljudi međusobno prepiru ili bore zbog bilo čega izuzev prijateljskog nadmetanja. Kada se Veliki Duh spozna iznutra, u zajednicama u kojima se poštuju istina i poštenje, ljudi žive u međusobnom skladu. Oni doživljavaju svoje vlastite živote i život Tvorca kao jedan isti život. Oni znaju da su naši ljudi listovi, a naša plemena grane čudesnog drveta. Oni znaju da život dvonogih i četvoronogih i krilatih, život biljaka i reka i mora, život čak i samog sunca, meseca i zvezda raste iz tog istog drveta. Svi potiču iz jednog jedinog stabla Bića - večnog življenja koje znamo pod imenom Bog. Na ovaj način, Veliki Duh živi unutar svih stvari, u svakoj životinji i biljci, u svakom drvetu, i u svakome od nas koji smo ovde prisutni."

Dok je izgovarao ove reči, Hijavata se kretao po humci, potkrepljivao reci pokretima, iscrtavao slike u vazduhu, pokazujući s vremena na vreme na novo posađeno drvo, govorio je svom žestinom svog negdašnjeg ratničkog duha. Usmeravao je ogromnu količinu energije u prenošenje, ne samo ideje i zamisli onima koji su bili okupljeni, već, onoliko koliko je to on bio u stanju, Istinskog doživljaja uverenosti koju je on u lom trenutku posedovao. Moglo se osetiti kako poglavice kada bi osetile ovu uverenost, počinju i sami da je razumevaju i doživljavaju.

S vremena na vreme, po neki od njih bi ustao, i duhom gotovo isto tako divnim kao što je bio Hijavatin, izgovorio reč ili dve o velikoj istini kao da je ona bila sastavni deo njega i njegovog naroda. Poglavice su, međutim, govorile kratko, jer su, verujem kao i ja sam, istinski osećali strahopoštovanje prema Velikom Duhu koji je, očigledno, u tim trenucima postao Hijavata. Neki su pričali da su videli veliko krilato stvorenje kako se visoko u drveću nadnosi iznad Hijavate dok je govorio. Ja sam video Hijavatu, ali sam ga video onakvog kakvog sam ga znao u Andima, na Himalajima, i jednom na obalama Galilejskog mora. To nije bilo tuđe prisustvo koje je nadahnulo Hijavatu. To se veliki večiti Duh, koji je stvarnost svakog ljudskog bića, jednostavno vratio kući u Hijavatino srce pošto je u njemu primljen s dobrodošlicom.



Korisna adresa: http://www.esotheria.com/



STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0031 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA