RADŽA JOGA
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Uz ovo izdanje
 

Vivekanandini glavni radovi: "Vedanta filozofija", Nauka i i filozofija religije – komparativna studija Samkhje", vedanta i drugi sistemi", "Moj učitelj", "Istok i Zapad", kao i serija radova o jogi: "Radža-joga", "Džnana-joga", "Karma-joga" i "Bhakti-joga", nastali su većinom ili tako što ih je on diktirao svojim učenicima ili iz beležaka, odnosno stenografskih zapisa sa njegovih predavanja i razgovora. Zbog svoje izuzetne aktivnosti, većinu tih radova Vivekananda nije uspeo da revidira i sam pripremi za objavljivanje, pa su to, nastojeći da se što vernije drže njegovog izlaganja, činili njegovi učenici. "Radža-joga" – knjiga koja je pred vama – jedan je od retkih njegovih radova koji je (mada je delom takođe sačinjen od predavanja) Vivekananda sam redigovao i pripremio za objavljivanje; dakle, napisao kao knjigu. Vivekanandin specifičan način predstavljanja sistema vedante i joge, kao religioznih sistema u velikoj meri racionalnih i naučnih, koji je mnogo doprineo razumevanju njegovih dela na zapadu, u "Radža-jogi" je došao do punog izražaja.

Kao što joj samo ime kaže – u prevodu znači "Kraljevska joga" – Radža-joga je vrhunski vid joge, čiji je osnovni metod unutrašnja koncentracija. Od ovog vrhunskog mističnog puta drevni Indusi stvorili su koherentan sistem, pravu nauku, sa njenim specifičnim pravilima, metodama i zakonima. Osnovni tekst na koji se oslanjaju teorija i praksa Radža-joge jesu Patanđalijeve Joga-sutre ili Joga-aforizmi, natali pre oko dva milenijuma [II vek p.n.e.]. Može se pretpostaviti da je, osećajući kako se period blistave kulture i duhovnosti Indije bliži kraju, Patanđali odlučio da spase od zaborava ono od njenog kulturnog blaga što je smatrao najdragocenijim. Ovakva pretpostavka, ma koliko se ne uklapala u moderan mit o kontinuiranom napretku čovečanstva, savršeno odgovara shvatanju starih Indusa po kome je naše doba četvrta faza tekuće manvantare, ogromnog kosmičkog ciklusa, faza koja se zove kali-juga (odgovara "gvozdenom dobu" Zapadne hermetičke tradicije); to je doba tame, najniži stepen uranjanja Duha u materiju, kome su prethodila doba daleko više čovekove duhovnosti. Bilo kako bilo, Patanđali nam je ostavio tri kapitalna dela, koja sadrže dragocene tekovine jedne veoma daleke, ali očito prebogate i duhovno superiorne prošlosti. To su jedan priručnik iz hirurgije, zatim sanskritska gramatika i, najzad, Joga-sutre. Ovo poslednje, sažeto ali značenjem nabijeno delo poslužilo je kao osnova svim kasnijim radovima na ovu temu. Praktično, niko ko je pisao o jogi, pogotovu o Radža-jogi, nije mogao da zaobiđe Patanđalija. velika većina radova o Radža-jogi u stvari su objašnjenja, tumačenja i komentari njegovih Joga-sutri. U ovom pogledu, ni Vivekananda nije izuzetak.

Naravno, Vivekanandin prevod i tumačenje Patanđalijevih Aforizama nisu jedini mogući – naprotiv, ima dosta različitih prevoda i tumačenja – ali su svakako izuzetno dobro prilagođeni mentalitetu, načinu razmišljanja i pogledu na svet zapadnog čoveka. I, mada se radi o veoma slobodnom prevodu, kako sam Vivekananda kaže, patanđalijevo delo izvesno nije izgubilo ništa od svoje autentičnosti. Vivekanandino izvanredno teoretsko poznavanje joge i njegova duboka praktična iskustva, stečena dugogodišnjom meditativnom praksom, najbolje su jemstvo izvornosti i autentičnosti učenja koje nam prenosi.

Osvrnuo bih se ovde na to kako je nastao ovaj prevod. Fasciniran načinom na koji Vivekananda, u prvom delu ove knjige, uvodi čitaoca u svet Radža-joige, prvobitno sam bi odlučio da prevedem i objavim samo taj prvi deo, inače znatno lakši i razumljiviji. Kasnije, uvidevši da bi ovo izuzetnio delo na taj način mnogo izgubilo, promenio sam odluku i rešeio da prevedem celu knjigu. No, prilikom prevođenja drugog dela – Joga-sutri sa Vivekanandinim komentarima – naišao sam na zaista velike teškoće. Rad na prevodu otegao se preko svake mere.

O čemu se zapravo radi? Kao što sam već napomenuo, Vivekanandin prevod Joga-sutri je veoma slobodan. S druge strane, Aforizmi su, sami po sebi, tekst veoma težak za razumevanje pa, naravno, i za prevođenje; a, kako se već radi o Vivekanandinom slobodnom prevodu, nisam mogao da se koristim drugim prevodima Ptanđalija, a da se pritom ne udaljim od Vivekanandinog prevoda, što nikako nisam želeo. Jer, njegov prevod i njegovo tumačenje Aforizama čine suštinu drugog dela rada koji je pred nama.

Naime, kako već rekoh, postoji priličan broj različitih prevoda Joga-sutri. razlike su ponekad takve da se elovi teksta gotovo ne mogu prepoznati. Uzrok tome najvećim delom je izuzetna jezgrovitost Aforizama koje je jednostavno nemoguće prevesti doslovno, bez proširivanja teksta, jer bi u tom slučaju bili potpuno nerazumljivi. Prevodi se, dakako, razlikuju i zbog razilaženja u pristupu čitavoj materiji. Tako, recimo, postoje "akademski" prevodi koji su jezički gledano besprekorni, ali kod njih se dobrim delom gubi suština učenja, koje Aforizmi sadrže. Naime, da bi se Joga-sutre prevele kako valja, nije dovoljno samo znanje sanskrita; neophodno je i dobro poznavanje materije, a poželjno i određeno praktično iskustvo, a upravo to nedostaje mnogim "akademskim" prevodiocima. Oni su, iako ostaju verni tekstu na jezičkom planu, u opasnosti da jednostavno ispuste bit.

Kako ne znam sanskrit, preostalo mi je samo da se držim engleskog originala Vivekanandine knjige. Pritom sam se pomagao francuskim prevodom koji mi je bio utoliko korisniji što ga je radio Žan Erber, vrstan znalac materije, a posebno Vivekanandinih dela. Sve vreme imao sam na umu da je daleko važniji suštinski smisao Aforizama od jezičke vernosti originalu, odnosno da je "pristup prakse" daleko bolji od "akademskog" pristupa. Stoga sam se, mirne duše, u potpunosti oslonio na samog Vivekanandu, uveren da se, kada je o jogi reč, bolji oslonac teško može naći.

U izvesnoj meri, koju ne bih želeo da precenim, ali ni da je potcenim, pomogla su mi iskustva sa Intenziva Prosvetljenja, izvanrednog praktičnog metoda samorazvića Čarlsa bernera, koji je u Jugoslaviju preneo Živorad Mihajlović-Slavinski. Jer, praktično iskustvo, ma kako skromno bilo, ima beskrajno veliku prednost nad svekolikim "knjiškim" znanjem. To skromno praktično iskustvo pomoglo mi je, nadam se, da ne zalutam na onim mestima gde oslanjanje isključivo na prevodilačku veštinu ne bi bilo dovoljno. Sve ovo važi i za Vivekanandine komentare Aforizama koji su mestimično takođe vrlo koncizni pa bi, bez određenog poznavanja materije i iz drugih izvora, kao i bez izvesnog praktičnog iskustva, bilo veoma teško prevesti ih na pravi način.

Često sam lepotu stila prevoda žrtvovao vernosti Vivekanandinom izrazu. Njegov jezgrovit, narativan stil – jer radi se, velikim delom, o pribeleženim predavanjima, dakle o govornom jeziku – ima veliku snagu jednostavnosti. Ali, iz njegovih reči izbija još jedna vrsta snage – duhovna snaga ovog spiritualnog diva. Kako kaže sam Vivekananda, reči jednog apte, onog koji je direktno spoznao Istinu, dokaz su same po sebi. Njihova uverljvost i sugestivnost leže u spiritualnoj snazi čoveka koji ih izgovara. Ljudima koji imaju makar malo ličnog iskustva u metodama spiritualnog razvoja, dobro je poznata razlika između krasnorečivih fraza, iza kojih nema ničega, i do skromnosti jednostavnih reči iza kojih se oseća – gotovo da se može opipati – duhovna snaga onoga ko ih izgovara [ili trenutno stanje svesti – primeri sa Intenziva]. Jer, snaga nije u rečima, već u čoveku koji stoji iza njih [i njegovom stanju svesti]. Ilustrovaću ovo jednim primerom iz ličnog iskustva. Moja rođaka, koja je uvek imala veoma jake otpore prema mom bavljenju onostranim, godinama je ostajala gluva za moja objašnjenja i argumente. Kako se radi o osobi koju veoma volim, više puta sam pokušavao da joj prenesem ponešto od onoga što sam naučio i iskusio toklom godina bavljenja hermetizmom. Ona je, međutim, moje priče odbacivala kao gluposti zanesenjaka, kao bekstvo od stvarnosti i slično. Sticajem okolnosti, konsultovao sam se sa tom osobom, kao vrsnim znalcem engleskog jezika, oko nekih delova prevofa Vivekanandine knjige. I, dogodilo se nešto veoma zanimljivo. Tokom nekoliko takvih konsultacija, ona je Vivekanandine iskaze počela da spontano prihvata kao nešto što se razume samo po sebi i da ih komentariše sa naglašeno pozitivnim stavom. Ista osoba koja je, recimo, sa indignacijom odbijala svaku moju napomenu o reinkarnaciji i prošlim životima, počela je, da se prirodno pita kako su izgledali njeni prošli životi, kakva je karma uslovila njenu sadašnju situaciju i tako dalje. Kad sam je sa smeškom upozorio na tu naoko protivrečnu situaciju, bila je iznenađena i zatečena, jer uopšte nije bila svesna da je spontano počela da usvaja ideje, koje iznosi Vivekananda. Rekla mi je: "stvarno, pa ti si mi govorio o istim stvarima, ali tada mi je to izgledalo kao fantastika, a on me je nekako ubedio. Iza njegovih reči – odgovorio sam joj – stoji ogromna spiritualna snaga. Veličina pravih Spiritualnih Učitelja upravo je u tome. To i jeste glavni razlog što sam se trudio da ostanem što bliže izvornom tekstu. Uveren sam da nisam pogrešio, ali naravno, konačni sud daćete vi.

Prilikom redakcije teksta, poseban problem predstavljali su mi sanskritski termini, kojih ima relativno mnogo. Kod pojedinih autora postoje značajne razlike u transkripciji mnogih sanskritskih reči. Odmah mi je bilo jasno da, u lingvističkom pogledu, neću moći da budem potpuno dosledan. Kako ne bih čitaoca opterećivao pravilima čitanja transkripcije sanskrita, odlučio sam da sve sanskritske reči pišem u fonetskom obliku, dakle, približno onako kako se izgovaraju. Ali ni tu nisam bio sasvim dosledan. Za tu nedoslednost odlučio sam se svesno. Naime, neki od ovih izraza odomaćili su se u nas u pogrešnom izgovoru. Kako su već postali jezička svojina, smatrao sam da nema nikakvog smisla vraćati se na ispravan oblik. Recimo, kada bih umesto joga pisao yogah ili umesto Buda, Budho, pitanje je koliko bi ljudi uopšte prepoznalo reč. Takođe, nisam uvek ujednačavao izgovor reči koje sadrže glasove Ć, odnosno Č i Đ, odnosno DŽ. Indolozi i lingvisti razilaze se u mišljenjima što se tiče izgovora tih glasova, odnosno postoje dileme između Ć i Č, sa jedne i Đ i DŽ, sa druge strane. Ni ovde nisam bio dosledan iz već pomenutog razloga - izgovora uobičajenog kod nas. Na primer, Patanđali se obično piše i izgovara sa Đ, a reč radža (inače titula indijskih vladara, što se ponekad prevodi sa kralj) sa DŽ, mada je u pitanju isti glas. Slično sam postupio i u nekim drugim primerima, tako da, u celini gledano, transkripciju nisam sproveo sasvim dosledno. Isto tako, u nekim slučajevima nisam se držao izvornog roda imenica. Na primer, Puruša je u sanskritu imenica muškog roda, a ja sam je pisao u ženskom, jer se često javlja kao sinonim, uz reč Duša, pa bi muški rod zvučao rogobatno. Uz sve to, sanskritske izraze menjao sam po padežima kao naše reči, jer je tako zgodnije, mada to, jezički gledano, nije uvek najpravilniji postupak. Težio sam, sve u svemu, da tekst bude razumljiviji i čitljiviji pa i po cenu pomenutih i sličnih nedoslednosti koje, uostalom, za našu svrhu ne smatram odviše značajnim. Smatram, naime, da ova prakltična prilagođavanja transkripcije, možda nedozvoljena sa strogo akademske tačke gledišta, neće niukoliko smetati razumevanju sadržaja knjige; naprotiv, olakšaće ga, a to je, mislim, najvažnije. Jer, kao što ni sam Vivekananda nije težio da da jezički savršen prevod Aforizama, niti njihovo istorijsko-filozofsko tumačenje, tako ni ja nijednog trenutka nisam pretendovao da moj prevod bude "akademski" besprekoran. Kao što sam već rekao, u prvom planu mi je bila razumljivost i pristupačnost teksta, kao i vernost izvorniku, dakle Vivekanandinoj reči. Ovim ne mislim da potcenim istorijsko-filozofske interpretacije Joga-sutri. U komparativnim filozofskim istraživanjima, koja ih stavljaju u kontekst istorijskog pristupa indijskoj filozofiji ili u kontekst poređenja sa zapadnim filozofskim sistemima, one svakako imaju svoje mesto. međutim, evidentno je da takav pristup često gubi iz vida samu suštinu stvari. Ulazeći u jezičke finese i nijanse filozofskih značenja Joga-sutri, ovakav način zapostavlja njihovu esenciju - njihovo praktično jezgro. Jer, Joga-aforizmi nisu prvenstveno filozofija, mada sadrže bogate filozfske implikacije. Oni su na prvom mestu jezgrovit praktičan priručnik joge. Stav nekih zapadnih filozofa i interpretatora u stilu: "Indijci su verovali...", stilu koji podvlači, za ovakav pristup nužnu, distancu, previđa da je joga sistem zasnovan, ne na umovanju i filozofskim spekulacijama, već na neposrednom ličnom iskustvu, nedostupnom i nerazumljivom većini zapadnih mislilaca i istoričara folozofije. Filozofska značenja Joga-sutri su sekundarni elemenat, jer je glavni cilj ovog teksta da, kroz praktična uputstva, pokaže put tragaocima za Istinom. Vivekananda nijednog trenutka ne gubi iz vida taj njihov suštinski smisao i njegov prevod i komentari usmereni su dosledno i sve vreme u tom pravcu. Trudio sam se da tu bitnu karakteristiku Vivekanandinog pristupa zadržim u što većoj meri, uveren da je to jedini pravi pristup za sve istinske Tragaoce, za one kojima spiritualni razvoj nije stvar akademskih diskusija, već stvar životnog opredeljenja. Uostalom i Vivekananda to jasno kaže u svojim komentarima. Najzad, cilj Vivekanandine interpretacije Joga-sutri slaže se sa namerom koju je izvesno imao na umu i sam njihov tvorac, Patanđali, a to je da praktičarima, koji teže samorealizaciji, prezentuje jedan praktično-filozofski sistem kome atribut "kraljevski", u samom nazivu, savršeno odgovara. od svih različitih puteva u jogi, ovaj je svakako najefikasniji, najdirektniji i najsigurnije vodi konačnom cilju - realizaciji Jastva - dakle, odista je "kraljevski". Pošto je ova knjiga namenjena prvenstveno čitaocima koje zanima upravo ovakav, praktičan pristup, akademska istraživanja ostavićemo filozofima i lingvistima i njihovim diskusijama i analizama, koje zasigurno oštre um i pružaju puno zanimljivih teprijskih saznanja, ali nas ne odvode ni korak bliže ličnom, neposrednom iskustvu, ni korak bliže Istini.

Određeni problem predstavljao je i izbor termina, prilikom prevođenja. Naime, u našem jeziku značenje mnogih izraza, iz oblasti duhovnog, nije dovoljno precizno, a ne retko iste reči sreću se i u sasvim suprotnim značenjima. To je slučaj, na primer, sa rečima duh i duša koje često zamenjuju svoja mesta, u kontekstu strukture ljudskog bića; uz to, reč duh ima još čitav niz drugih, manje ili više prenosnih značenja. Nekakav izbor sam, međutim, morao da napravim. Pritom sam se rukovodio poglavito izvesnim jezičkim osećajem, kao i upotrebom određenih izraza uobičajenom u literaturi ove vrste. Naravno, ne mislim da moj izbor isključuje druge. Smatram da je on samo skroman doprinos u procesu oformljavanja i usvajanja terminologije onostranog, koja je u našem jeziku još u povoju; pogotovu u poređenju sa prebogatom sanskritskom terminologijom koja u stvari svedoči o visoko razvijenom ezoteričnom, mističnom i metafizičkom mišljenju u hinduizmu. Tako za veliki broj sanskritskih izraza u evropskim jezicima jednostavno ne postoje ekvivalenti. To je i uslovilo izvestan broj krupnih grešaka u prevođenju, kojima obiluju ranije interpretacije hinduističkih učenja. Dobri primeri za ovo su reči karma, što je često prevođeno kao "sudbina" ili pak prana, što je često prevođeno kao "dah" mada ni jedan ni drugi prevod nisu adekvatni. Ovakve greške dovodile su do veoma velikih, katkad i suštinskih, zabluda u pogledu tradicionalne indijske filozofije i religije.

Polazeći od stava da izraz, izabran u prevodu, prvenstveno ima ulogu da što bolje i potpunije izrazi sadržaj i značenje izvornog pojma, birao sam katkad izraze koji, jezički gledano, možda i nisu najbolji ekvivalent originalnog pojma, ali, po mom mišljenju, bolje ispunjavaju pomenuti zadatak. Recimo, englesku reč mind uglavnom sam prevodio sa "duh", a ne "um", kako je uobičajenije. Ovo stoga što je reč "um" u našem jeziku prvenstveno sinonim za "razum" te tako označava samo jednu od više funkcija duha. U okviru ovog teksta, međutim, Vivekananda reč "mind" najčešće koristi da označi psihički aparat koji je, u skladu sa hinduističkim shvatanjem, u stvari jedan mentalni unutrašnji organ i koji se oštro razlikuje od Jastva ili Duše; Jastvo je centralni spiritualni entitet - suština ljudskog bića, a duh je njegovo oruđe. U ovom kontekstu, dakle, reč "duh", za koju sam se opredelio, označave srednji od tri osnovna elementa ustrojstva ljudskog bića (telo, duh, duša), prema većini hermetičkih tradicija. S druge strane, izraz mind-stuff, koji Vivekananda koristi kao sinonim za sanskritski termin ćita, nisam prevodio kao "duhovni sadržaj", već najčešće kao "mentalni sadržaj", mada su etimološki u pitanju sinonimi (latinski, mens - duh); odabrani izraz čini mi se pogodnijim kako česta izmena pojmova "duh" - "duhovni sadržaj" ne bi dovodila do zabune. Izraz "sadržaj svesti" nije odgovarao, jer je preuzak, pošto reč ćita obuhvata i sadržaje koji nisu u polju svesti. Pridev "spiritualni" (odnosno "duhovni", kao sinonim), na primer u pojmu "spiritualni razvoj", ne odnosi se naravno, na duh, kako sam ga malopre definisao, već na Duh sa velikim D. koji je sinonim za Dušu, odnosno esencijalno jezgro čovekovog bića. Ovo će, nadam se, biti dovoljno jasno već iz samog konteksta. Neke izraze izabrao sam kao lepše i jednostavnije. Tako, na primer, izraz "vidilac", kako je često nazvana Puruša ili Duša u tekstu Aforizama, jednostavniji je od "onaj koji vidi", a lepše od reči "posmatrač" koja uz to može da izazove i pogrešne asocijacije: "posmatrač" je izraz prikladniji za gledaoca fudbalske utakmice, a ovde je reč o tome da je Duša jedina koja zaista ima sposobnost viđenja, koja je u stanju da vidi, za razliku od duha, koji je samo posrednik, instrument.

Neću da vas zamaram daljim nabrajanjem. Ovih nekoliko primera treba da posluži razumevanju osnovnih načela, kojih sam se sržao prilikom izbora izraza. Kao dodatna pomoć za raščišćavanje i razumevanje pojmova, koje je za pravilnu asimilaciju ovog teksta neophodno, poslužiće kratak rečnik, dat na kraju knjige, kao i napomene i objašnjenja, koja sam davao tamo gde sam smatrao da je potrebno. rečnik ne pretenduje niti na obuhvatnost niti na apsolutnu egzaktnost; sačinjen je (uz pomoć nekoliko rečnika ovog tipa) sa skromnom namerom da posluži za bolje razumevanje upravo ovog teksta. Za dalje produbljivanje pojmova, od kojih mnogi za celovitiju interpretaciju zahtevaju daleko više prostora, potrebo je obratiti se drugim izvorima, jer to uveliko prevazilazi funkciju i mogućnosti rečnika ove vrste. Dakle, ovo nije neki temeljan rečnik sanskritskih pojmova, već priručno oruđe za lakše čitanje ove knjige.



Ljubaznošću nosica autorskih prava za ovaj naslov, u mogućnosti smo da prezentujemo 60% ovog poglavlja. Knjiga se inače može nabaviti u maloprodaji ili poručiti direktno kod izdavača.

Korisna adresa: gaon/

STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0024 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA