Pranajama se ne odnosi, kao što mnogi misle, na disanje; disanje u stvari ne igra ovde veliku ulogu. Vežbe disanja su samo deo postupaka pomoću kojih dolazimo do prave pranajame. Pranajama u stvari znači "kontrola prane".

Po indijskim filozofima, čitav univerzum je sačinjen od dve suštine, od kojih se jedna zove akaša, a druga prana. Akaša je sveprisutno i sveprožimajuće postojanje. Sve što ima oblik, sve što jerezultat neke kombinacije potiče od akaše. Akaša je ono od čega nastaje vazduh, od čega nastaju tečnosti i čvrsta tela; akaša je ono od čega nastaju Sunce, Zemlja, Mesec, zvezde, komete; akaša je ono od čega nastaje ljudsko telo, tela životinja, biljke, svi oblici koje vidimo, sve ono što možemo da osetimo svojim čulimam sve ono što postoji. Nju samu ne možemo da opazimo, ona je tako suptilna da izmiče svakom običnom opažanju; možemo da je vidimo samo kada postane gruba, kada se zgusne i uzme oblik. Na početku stvaranja, postojala je samo akaša; na kraju ciklusa, čvrsta tela, tečnosti i gasovi slivaju se svi ponovo u akašu, a sledeće stvaranje će, isto tako, poteći iz akaše.

Koja je to snaga koja od akaše izgrađuje univerzum? To je snaga prane. Upravo kao što je akaša beskonačna, sveprisutna supstanca ovog univerzuma, tako je prana beskonačna, sveprisutna manifestacija snaga ovog univerzuma. Na početku i na kraju ciklusa, svi materijalni predmeti razlažu se nazad u akašu, a sve snage univerzuma razlažu se natrag u pranu. U sledećem ciklusu, iz prane se razvija sve ono što zovemo energija, sve ono što zovemo snaga. Prana je ta koja se manifestuje kao kretanje; prana je ta koja se ispoljava kao gravitacija, kao magnetizam. Prana je ta koja se manifestuje u aktivnostima tela, kao nervni tokovi, kao snaga misli. Od misli do najgrublje fizičke snage, sve je samo manifestacija prane. Ukupnost svih mentalnih i fizičkih snaga u univerzumu, svedenih natrag u njihovo početno stanje, naziva se prana. "Kada nije bilo ni ičega ni ničega, kada su tmine prekrivale tmine, šta je tada postojalo? Postojala je akaša bez pokreta." Fizičko kretanje prane bilo je zaustavljeno, ali uprkos tome ona je postojala.

Na kraju jednog ciklusa, energije koje se sada ispoljavaju u univerzumu, smiruju se i prelaze u potencijalno stanje. Na početku sledećeg ciklusa, one se bude, deluju na akašu i na taj način iz akaše se razvijaju svi ti različiti oblici koji čine univerzum. Kao što se akaša menja, isto tako se i prana preobražava u sve postojeće manifestacije energije. Ono što u stvari, nameravamo da postignemo pomoću pranajame, to je razumevanje i kontrola prane. To nam otvara vrata ka skoro neograničenoj moći. Pretpostavimo, na primer, da jedan čovek savršeno razume pranu i može njome da upravlja; koju moć na zemlji on ne bi imao? On bi bio kadar da premešta Sunce i zvezde, da upravlja svime u univerzumu, od atoma do najvećih zvezda. To je namera i cilj pranajame. Kada jogin postane savršen, ništa u prirodi neće ostati izvan njegove kontrole. Ako on naredi bogovima ili dušama umrlih da mu dođu, oni će doći. Sve snage prirode pokoriće mu se kao robovi. Kada neupućen čovek vidi te moći jogina, on ih naziva čudima.

Jedna od osobitosti indijskog duha jeste da on uvek najpre teži za najvišim mogućim uopštavanjem, ostavljajući pojedinosti za kasnije. Vede postavljaju sledeće pitanje: "Koja je to stvar čijim ćemo saznavanjem saznati sve?" Otuda su svi filozofski sistemi i sve filozofske knjige, koje su ikada napisane u Indiji, imali za cilj da pokažu tu jednu stvar, ono čijim saznavanjem čovek saznaje sve. Ako bi hteo da spozna ovaj univerzum deo po deo, čovek bi morao da prouči svako zrno peska koje se u njemu nalazi, što bi zahtevalo beskrajno mnogo vremena; on, dakle, nikada ne bi mogao da uspe u tome. Kako onda može biti ikakvog saznanja? Kako čovek može da sazna sve proučavajući pojedinosti? Jogini kažu da iza svake pojedinačne manifestacije postoji jedna generalizacija. Iza svih pojedinačnih ideja postoji jedan opšti, apstraktni princip. Proniknite u njega i shvatićete sve.

Upravo kao što su vede uopštile ovaj univerzum u jednu jedinstvenu Apsolutnu Egzistenciju i kao što je onaj ko je pojmio tu Egzistenciju time pojmio čitav univerzum, isto tako su sve snage ovog univerzuma uopštene u prani i onaj ko je pojmio pranu, pojmio je sve mentalne i fizičke snage univerzuma. Onaj ko je ovladao pranom, ovladao je svojim sopstvenim duhom i svim duhovima koji postoje. Onaj ko je zagospodario pranom, Zagospodario je svojim sopstvenim telom i svim telima koja postoje, jer je prana izvor svekolike energije.

Kako uspostaviti kontrolu nad pranom jeste jedina ideja pranajame. Svi ti treninzi i vežbe imaju taj jedan cilj. Svaki čovek mora da počne odande gde jeste, mora najpre da nauči da ovlada onim što mu je najbliže. Naše telo nam je veoma blizu, bliže od bilo čega u spoljnom univerzumu; a duh nam je jeoš bliži nego telo. Shodno tome, prana koja oživljava naše telo i duh najbliža nam je od sve prane u univerzumu. Ona je deo prane koja pokreće univerzum. U beskrajnom okeanu prane, taj mali talas prane, koji predstavlja naše sopstvene mentalne i fizičke energije, očito nam je najbliži. Jedino ako uspemo da uspostavimo kontrolu nad tim malim talasom, možemo da se nadamo da ćemo ovladati svom pranom u univerzumu. Jogin koji je to ostvario, postigao je savršenstvo; on više nije potčinjen nijednoj sili. On postaje skoro svemoćan, skoro sveznajući.

U svim zemljama nailazimo na sekte koje pokušavaju da ovladaju pranom. U ovoj zemlji postoje duhovni iscelitelji, veroiscelitelji, spiritisti, hrišćanski naučnici, hipnotizeri i drugi. (4). Ako proučimo te različite grupe, iza njihovih metoda otkrićemo kontrolu prane, bilo da su oni toga svesni ili ne. Ako destilujete sve njihove teorije, uvek ćete u njima naći istu suštinu. Snaga kojom oni rukuju je uvek jedna ista, ali oni to ne znaju. Oni su tu snagu otkrili slučajno i služe se njome nesvesno, ne poznajući njenu prirodu; ali to je ista ona snaga kojom se služi jogin i koja potiče od prane.

Prana je životna snaga u svakom biću. Misao je najsuptilnija i najviša manifestacija prane. Međutim, svesna misao, kao što ćemo videti, nije jedina vrsta misli. Postoji takođe ono što zovemo instinkt ili nesvesna misao, niži nivo misli. Ako me ubode komarac, moja će ga ruka udariti automatski, instinktivno. To je jedan način izražavanja misli. Sve refleksne radnje tela pripadaju tom nivou misli. Zatim postoji drugi plan misli, svest; ja razmišljam, ja rasuđujem, ja zamišljam, ja odmeravam za i protiv nekih stvari. To još nije sve. Mi znamo da je razum ograničen. On može da deluje samo do jedne izvesne tačke. Krug u kme on deluje u stvari je vrlo ograničen. A ipak, u isto vreme vidimo da u unutrašnjost tog kruga ulaze činjenice kao što komete uleću u Zemljinu orbitu. Jasno je da one potiču spolja, iako sam naš razum ne može da deluje izvan kruga. Uzroci tih pojava, koje se probijaju u ovo usko područje, nalaze se izvan njegovih granica.

Jogini, međutim, kažu da te granice nisu istovremeno i granice našeg aznanja, jer duh može da funkcioniše na još višem planu, na nadsvesnom nivou. Kada duh dospe u to stanje, koje se zove samadhi – potpuna koncentracija – on izlazi izvan granica razuma i sreće se licem u lice sa činjenicama koje nikakav instinkt ili razum nikada neće moći da spoznaju. Upravljanje suptilnim snagama tela, različitim manifestacijama prane u telu, koje se postiže vežbanjem, daje zamah duhu i pomaže mu da se popne više i da postane nadsvestan, kako bi mogao da deluje sa tog novog nivoa.

U univerzumu postoji jedna neprekinuta supstanca, na svim planovima egzistencije. Fizički, ovaj univerzum je jedan: nema nikakve razlike između Sunca i vas. Naučnik će vam objasniti da je svaka suprotna tvrdnja samo fikcija. nema stvarne razlike između ovog stola i mene; sto je jedna tačka u masi materije, a ja sam druga. Svaki oblik predstavlja, da tako kažemo, jedan vrtlog u beskrajnom okeanu materije. Vrtlozi se stalno menjaju. Nijedan od tih oblika nije nepromenljiv. Upravo kao što u jednoj silovitoj bujici može biti na milione vrtloga, u kojima se voda svakog trenutka zamenjuje novom, obrćući se brzo nekoliko sekundi, a zatim otičući da bi je zamenila nova količina vode, tako je i čitav univerzum jedna masa neprestano promenljive materije u kojoj su svi oblici egzistencije isto tako vrtlozi.

Izvesna količina materije ulazi u jedan dati vrtlog, recimo ljudsko telo, ostaje tu izvesno vreme, tu se preobražava i zatim prelazi u drugi vrtlog, ovog puta, na primer, životinjsko telo, odakle opet, posle nekoliko godina, odlazi u sledeći vrtlog, možda grumen minerala. Postoji, dakle, neprekidna promena, stalno preobražavanje. Nijedno telo ne ostaje isto tokom vremena. Uistinu i ne postoji takva stvar kao što je moje ili vaše telo. To što zovemo "moje telo" ili "vaše telo" postoji samo u rečima. U neizmernoj masi materije jedna tačka se zove Mesec, druga Sunce, treća čovek, četvrta Zemlja, peta biljka, šesta kamenčić. Nijedna od njih nije postojana, već se svaka neprekidno menja; materija se večno oblikuje i preoblikuje.

Isto je tako i sa unutrašnjim svetom. Materija je predstavljena eterom; kada je delovanje prane najsuptilnije, taj isti eter će, budući u finijem stanju vibracija, predstavljati duh, a ovaj će činiti još jednu neprekidnu masu. Ako možete da u sebi stvorite te suptilne vibracije, videćete i osetiti da je čitav univerzum sačinjen od suptilnih vibracija. Ponekada, izvesne droge mogu da nas dovedu u to superosetljivo stanje, u kome možemo da osetimo te fine vibracije. Mnogi od vas se možda sećaju čuvenog iskustva ser Hamfrija Devija, kada ga je, za vreme jednog predavanja, iznenadio gas za smejanje; on je ostao nepokretan, zaprepašćen i odjednom je izjavio da je čitav univerzum sačinjen od ideja. U tom trenutku, kod njega su grublje vibracije bile u neku ruku obustavljene i za njega su bile prisutne samo suptilne vibracije, koje je on nazvao idejama. On je oko sebe mogao da vidi samo te suptilne vibracije; sve je bilo postalo misao; čitav univerzum bio je jedan okean misli, i on i svi ljudi oko njega bili su postali mali vrtlozi misli.

Tako već u univerzumu misli nailazimo na jedinstvo. I kada se konačno dokopamo Jastva, mi spoznajemo da to jastvo može biti samo jedno. Iza vibracija materije, u njihovim grubim ili suptilnim vidovima, uza svakog kretanja postoji samo Jedno. Čak i u manifestovanom kretanju postoji samo jedinstvo. Te činjenice se više ne mogu poricati. Moderna fizika je pokazala da zbir svih energija u univerzumu uvek ostaje isti. Takođe je dokazano da se ta ukupna energija pojavljuje u dva različita vida. Prvobitno potencijalna, nemanifestovana, ona se potom manifestuje u vidu svih tih različitih snaga koje postoje u univerzumu, posle čega se ponovo vraća natrag u stanje mirovanja i zatim opet manifestuje. I tako ona večito evoluira i involuira.

Kao što smo videli, kontrola prane se naziva pranajama. I, kao što sam već kazao, pranajama ima vrlo malo veze sa disanjem kao takvim. Ali kontrola daha je sredstvo za stvarno upražnjavanje pranajame. Najuočljivija manifestacija prane u ljudskom telu jeste kretanje pluća. Ako se ono zaustavi, obično se odmah zaustavljaju i sve druge manifestacije sile u telu. Ipak, postoje ljudi koji uspevaju da se tako istreniraju da njihovo telo nastavlja da živi čak i pošto je kretanje pluća zaustavljeno. Postoje osobe koje mogu da danima ostanu zakopane i da, uprkos tome, žive bez disanja. Da bismo dospeli do suptilnog, moramo da se poslužimo grubim i da polako napredujemo prema najsuptilnijem sve dok ne postignemo cilj.

Konkretno, pranajama podrazumeva upravljanje kretanjem pluća, a to kretanje je spojeno sa disanjem. međutim, nije disanje to što izaziva to kretanje; naprotiv, to kretanje uzrokuje disanje. Tim kretanjem vazduh se usisava, kao što je slučaj kod pumpe. Prana pokreće pluća, a kretanje pluća uvlači vazduh. Tako se pranajama ne sastoji u disanju već u kontroli te mišićne snage koja pokreće pluća. Ta mišićna sila, koju nervi prenose mišićima, odakle ona prelazi na pluća i pokreće ih na određeni način, jeste prana koju učimo da kontrolišemo kroz upražnjavanje pranajame. Kada ovladamo ovim delom prane, odmah ćemo uvideti da, malo po malo, možemo da ovladamo i svim ostalim njenim manifestacijama u telu. Ja sam lično poznavao ljude koji su kontrolisali gotovo sve mišiće tela; a, uostalom, zašto da ne? Ako mogu da upravljam nekim mišićima svog tela, zašto ne bih mogao da ovladam i svim ostalim svojim mišićima i nervima?

Zašto bi to bilo nemoguće? Vremenom, mi smo izgubili tu sposobnost i mnogi pokreti su postali automatski. Mi, na primer, ne možemo da po volji pokrećemo uši, ali znamo da mnoge životinje to mogu. Mi više nemamo tu sposobnost zato što već dugo to ne činimo.