1. Ovde je objašnjena joga.

2. Joga je sprečavanje da naš mentalni sadržaj (ćita) uzima različite oblike (vrti).

Ovde je neophodno detaljno objašnjenje. Treba da razumemo šta je ćita i šta su vrti. Ja imam oči, ali u stvari ne vide oči. Ako uklonimo nervni centar, koji se nalazi u mozgu, oči će i dalje biti tu, sa čitavim mrežnjačama, a takođe i slike predmeta na njima, a oči ipak neće videti. Dakle, oči su samo sekundarni instrument, a ne organ vida. Organ vida je jedan nervni centar, smešten u mozgu. Dva oka nisu dovoljna. Ponekad, čovek zaspi otvorenih očiju. Svetlost je tu i slika je tu, ali, da bi on video, neophodna je i treća stvar: duh mora da bude povezan sa organom. Oko je samo spoljni instrument; pored njega, neophodan nam je centar u mozgu i delatnost duha. Kola mogu da se kotrljaju kaldrmom, a da ih vi ne čujete. Zašto? Zato što se vaš duh nije povezao sa organom sluha. Prvo, postoji instrument, drugo, organ i treće, veza duha sa jednim i drugim. Duh prenosi utisak dalje, prema unutrašnjosti, i predaje ga sposobnosti odlučivanja ili budhi, koja onda reaguje. Sa tom reakcijom pojavljuje se ideja o Ja. Zatim ta mešavina akcije i reakcije biva predata Puruši, pravoj Duši, koja u toj mešavini opaža objekat.

Organi (indrije), duh (manas), sposobnost odlučivanja i rasuđivanja (budhi) i ja-osećanje (ahamkara), svi zajedno, čine grupu koja se zove antahkarana, unutrašnji instrument. Oni su, u stvari, različiti procesi, koji se odvijaju u sadržaju svesti (ćita).Talasi misli u ćiti zovu se vrti (doslovno, vrtlozi).

Šta je misao? Misao je jedna sila, kao što je gravitacija ili sila odbijanja. Iz beskrajnog rezervoara energije, koji postoji u prirodi, instrument nazvan ćita crpi izvesnu količinu, apsorbuje je i šalje napolje u obliku misli. Snagom se snabdevamo putem hrane i iz te hrane telo dobija snagu da se kreće i tako dalje. Druge, suptilnije snage emituju se u obliku koji nazivamo misao. Tako vidimo da duh nije inteligentan, a ipak izgleda kao da jeste. Zašto? Zato što je iza njega inteligentna Duša. Duša je jedino osetljivo biće, sposobno za opažanje; duh je samo instrument pomoću koga ona opaža spoljni svet. Uzmite, na primer, ovu knjigu: kao knjiga, ona ne postoji izvan nas; to što postoji izvan nas je nepoznato i nesaznatljivo. Nesaznatljivo utiče na duh, zadajući mu jedan udarac, duh reaguje i ta reakcija se ispoljava u obliku knjige, isto kao što, kada se kamen baci u vodu, voda reaguje u obliku talasa.Stvarni univerzum je povod za reagovanje duha. Oblik knjige, oblik slona ili oblik čoveka ne postoje izvan nas; sve što saznajemo, jeste naša mentalna reakcija na spoljni nadražaj. "Materija je stalna mogućnost za čula", rekao je Džon Stjuart Mil. Samo nadražaj je izvan nas. Uzmimo, na primer, ostrigu. Vi znate kako se obrazuju biseri. Strano telo prodre u školjku, što nju iritira, pa ostriga luči jednu vrstu gleđi oko njega i tako se obrazuje zrno bisera. Iskustveni univerzum je, da tako kažemo, naša sopstvena gleđ, a stvarni univerzum je strano telo, koje služi kao jezgro. Običan čovek nikada neće shvatiti stvarni univerzum, zato što, kada to pokuša, on luči gleđ i vidi samo tu svoju gleđ.

Sada razumemo šta se podrazumeva pod vrti. Pravi čovek je iza duha; duh je instrument u njegovim rukama. Njegova inteligencija je ono što izbija kroz duh. Samo kada vi stojite iza duha, on postaje inteligentan. Kada ga ostavite, duh se raspada u komade i više nije ništa. Tako razumete šta se podrazumeva pod ćita. To je mentalni sadržaj, a vrti su talasi i nabori koji se pojavljuju na njemu, kada spoljni uzroci deluju na njega. Ti vrti su naš univerzum.

Mi ne možemo da vidimo dno jezera, zato što je njegova površina prekrivena talasićima. Mi možemo da opazimo dno, jedino kada se talasići slegnu i voda postane mirna. Ako je voda mutna ili se neprekidno komeša, dno se neće videti. Ako je voda bistra i ako nema talasa, videćemo dno. Dno jezera je naše vlastito istinsko Ja; jezero je ćita, a talasi su vrti.

Duh može da se nađe u tri različita stanja; jedno od njih je tama, zvano tamas i nalazi se kod sirovih ljudi i kod idiota; njegovo delovanje je isključivo štetno. U tom stanju duha ne može da se pojavi nijedna druga ideja. Zatim postoji stanje aktivnosti duha, radžas, u kome su glavni podsticaki moć i zadovoljstvo. "Hoću da budem moćan i da vladam drugima." Najzad, postoji stanje zvano satva, mir, spokojstvo, u kome prestaju talasi i voda u jezeru duha postaje bistra. To nije neaktivno stanje; pre bi se moglo reći da je veoma aktivno. Mir je najviša manifestacija snage. Lako je biti aktivan. Popustite uzde i konji će juriti unaokolo sa vama. To može da učini bilo ko; ali onaj ko može da zaustavi razjarene konje, zaista je jak čovek. Šta zahteva veću snagu, popuštanje ili obuzdavanje? Miran čovek nije inertan čovek. ne smete mešati satvu sa inertnošću ili tromošću. Miran čovek je onaj koji je postigao kontrolu nad talasima duha. Aktivnost je manifestacija inferiorne snage; mir je manifestacija superiorne sbage.

Ćita uvek nastoji da se vrati u svoje prirodno, čisto stanje, ali organi je onemogućavaju u tome. Prvi korak u jogi je zadržavanje ćite, obuzdavanje njene težnje da se eksteriorizuju i njeno dovođenje na put povratka Suštini Inteligencije, zato što jedino na taj način ćita može da se vrati u sebi svojstveno stanje.

Iako ćita postoji u svakoj životinji, od najniže do najviše, samo u ljudskom biću ona uzima oblik intelekta. Sve dok sadržaj svesti ne može da uzme oblik intelekta, on nije u stanju da se vrati kroz sve te etape i tako oslobodi dušu. Neposredno spasenje je nemoguće za kravu ili psa, mada i oni imaju duh, zato što njihova ćita još uvek ne može da uzme oblik koji mi nazivamo intelekt.

Ćita se manifestuje u sledećim oblicima: rasuta, tamna, skupljena, usmerena i koncentrisana. "Rasuti" oblik je aktivnost. On ti da se ispoljava u obliku zadovoljstva i bola. "Tamni" oblik je tupost sa težnjom da naškodi. Komentator kaže da je prvi oblik prirodan za deve, bogove, a drugi za demone. Ćita uzima "skupljeni" oblik onda kada nastoji da se skupi u jedan centar, a "usmereni" oblik kada pokušava da se koncentriše. "Koncentrisani" oblik vodi nas u samadhi.

3. Tada, za vreme koncentracije, Vidilac (Puruša) ostaje u svom sopstvenom neizmenjenom stanju.

Čim talasi nestanu i jezero postane mirno, mi vidimo njegovo dno. Isto je tako i sa duhom; kada je on miran, mi vidimo ono što naša sopstvena priroda jeste; mi tada ne mešamo sebe sa promenama duha, već ostajemo mi sami. (8)

4. U drugim trenucima, kada nema koncentracije, Vidilac se poistovećuje sa promenama duha (vrti).

Na primer, ako me neko grdi, to izaziva jednu promenu, vrti, u mom duhu; ja se poistovećujem sa njom, a rezultat je patnja.

5. Postoji pet vrsta promena, od kojih su neke bolne, a druge nisu.

6. To su ispravno saznanje, nerazlikovanje, verbalna zabluda, spavanje i sećanje.

7. Direktno opažanje, zaključivanje i merodavno svedočenje čine ispravno saznanje ili dokaz.

Kada dva naša opažanja ne protivreče jedno drugom, mi to nazivamo dokazom. Ja čujem nešto i, ako to protivreči nečemu što sam ranije opazio, ja u to ne verujem i počinjem da se prepirem. Postoje tri vrste dokaza. Direktno opažanje, pratjakša; sve šti vidimo i osetimo je dokaz samo po sebi, ukoliko nije bilo ničega što bi obmanulo čula. Ja vidim svet; to je dovoljan dokaz da on postoji. Drugo, anumana, zaključivanje: vi vidite jedan znak i od znaka prelazite na stvar, koju on označava. Treće, aptavakja, direktno opažanje jogina, onih koji su uvideli Istinu. Mi svi stremimo saznanju. Vi i ja moramo da se mučno borimo i mi do saznanja dolazimo kroz dug i zamoran proces rasuđivanja; ali jogin, čist čovek, izdigao se iznad svega toga. Za njega su prošlost, sadašnjost i budućnost kao otvorena knjiga, koju čita njegov duh. On ne mora da prolazi kroz zamorne procese saznanja kao mi. Njegove reči su dokaz same po sebi, zato što on znanje ima u sebi samom. Takvi su, na primer, bili autori svetih spisa; zato su sveti spisi dokaz sami po sebi. Ako takvih ljudi ima i danasm njihove reči same po sebi treba smatrati za dokaz. Neki filozofi ulaze u dugačke diskusije o aptavakji i pitaju: "Šta je dokaz njihovim rečima?" Dokaz je njihovo direktno opažanje. Zato što sve što ja vidim jeste dokaz samo po sebi i sve što vi vidite takođe je dokaz samo po sebi, ako to ne protivreči nijednom prethodno stečenom saznanju. Postoji jedna vrsta saznanja koje je s one strane čula i kad god ono ne protivreči ni razumu ni već stečenom ljudskom iskustvu, to saznanje je samo po sebi dokaz. Bilo koji ludak može da uđe u ovu prostoriju i da kaže kako svuda oko sebe vidi anđele; ali to neće biti dovoljan dokaz. Prvo, to mora biti istinito saznanje, drugo, ono ne sme da protivreči prošlom saznanju i, treće, treba uzeti u obzir karakter čoveka koji ga saopštava. Čuo sam kako kažu da čovekov karakter nije toliko važan kao ono što on može da kaže, i da prvo moramo da saslušamo ono što on govori. To je možda istina u drugim stvarima: čovek može da bude nemoralan, a da ipak učini neko otkriće u astronomiji; ali u religiji to je drugačije, zato što nijedan nečist čovek nikada neće moći da propoveda religijske istine.

Moramo, dakle, da se pre svega, uverimo da je čovek, koji tvrdi da je apta, potpuno nesevična i sveta osoba; drugo, da je dospeo s one strane čula i, treće, da to što on govori ne protivreči onome što ljudi već znaju. Nijedno novo otkriće istine ne sme da protivreči prethodnoj istini, već mora da se uklopi u nju. I najzad, treba da postoji mogućnost da se ta istina proveri. Ako neki čovek kaže: "Ja sam imao viziju", a zatim mi kaže da ja ne mogu da je vidim, ja mu neću verovati. Svako mora da bude sposoban da je sam vidi. Dalje, niko ko prodaje svoje znanje nije apta. Svi ti uslovi moraju da budu zadovoljeni. Morate se najpre uveriti da je čovek čist i da nema sebične motive, da ne teži za dobitkom ili slavom; drugo, on mora da pokaže da je imao nadsvesno iskustvo. Ako neki čovek dođe i kaže nam da mu je anđeo zapovedio da jede tri puta dnevno, ne treba da mu verujemo, jer za takvu stvar nije bilo nikakve potrebe za posredovanjem anđela. Treće, on mora da nam pruži nešto što mi ne možemo da dobijemo preko čula i što je za dobrobit sveta. Moramo, takođe, da se uverimo da ono što nam objavljuje nije nespojivo sa drugim istinama; ako im protivrreči, moramo to odmah da odbacimo. Četvrto, taj čovek nikada ne treba da bude neki izuzetak; on treba da izloži jedino ono što svi ljudi mogu da postignu. Postoje, dakle, tri vrste dokaza: direktno čulno opažanje, zaključivanje i reči jednog apte. Ja ne mogu da prevedem tu reč. To nije "nadahnuti", zato što se veruje da nadahnuće dolazi spolja, dok ovo saznanje potiče iz samog čoveka. Doslovno značenje je "onaj koji je postigao".

8. Nerazlikovanje je pogrešno saznanje, koje se ne zasniva na stvarnoj prirodi objekta.

Sledeća vrsta vrti, koja se javlja, jeste zamena jedne stvari drugom, kao kada se komad sedefa smatra za komad srebra.

9. Verbalna zabluda proističe iz reči koje ne odgovaraju stvarnosti.

Postoji još jedna vrsta vrti, koja se zove vikalpa. Izgovorena je jedna reč i mi ne sačekamo da razmislimo o njenom značenju, već odmah izvlačimo neki zaključak. To je znak slabosti ćite. Sada možete da razumete važnost uzdržavanja. Što je čovek slabiji, to se manje uzdržava, Uvek ispitujte sebe tim merilom. Kada samo što se niste naljutili ili rastužili, razmislite i uvidećete kako to neki nadražaji, koji su vam došli spolja, izazivaju vrti u vašem duhu.

10. Spavanje je vrti koji obuhvata osećanje praznine.

Sledeća kategorija vrti se zove san i obuhvata sanjanje i dubok san. Kada se probudimo, mi znamo da smo spavali; mi možemo da se setimo samo naših opažanja. Nikada ne možemo da se setimo onoga što nismo opazili. Svaka reakcija je jedan talas jezeru. Dakle, ako u toku spavanja, u duhu nema talasa, neće biti nikakvih opažanja, ni pozitivnih ni negativnih, i, prema tome, mi ih se nećemo sećati. Pravi razlog što se sećamo sna, jeste što se, u toku spavanja, pojavila izvesna vrsta talasa u našem duhu. Sećanje je jedna druga kategorija vrti, koja se zove smrti.

11. Sećanje nastaje kada vrti opaženih objekata ne iščeznu, već se, posredstvom utisaka, vraćaju u svest.

Sećanje može da nastane iz direktnog opažanja, pogrešnog saznanja, verbalne zablude ili sna. Na primer, čujete jednu reč. Ta reč je kao kamen bačen u jezero ćite; on izaziva jedan talasić, a taj talasić, sa voje strane, podiže niz drugih talasića, To je sećanje. Isto je tako u snu. Kada talasići posebne vrste, koju zovemo spavanje, izazovu u ćiti jedan talas sećanja, to se zove san. Sanjanje je, dakle, jedan drugi oblik talasića koji, kada nastane u budnom stanju, zovemo sećanje.

12. Ovi vrti se obuzdavaju vežbanjem i neprianjanjem.

Da ne bi prianjao, duh mora da bude bistar, dobar i razuman. Zašto treba da se vežbamo u tome? Zato što su akcije kao vibracije koje poigravaju na površini jezera. Vibracije umiru i šta ostaje? Samskare, utisci. Kada u duhu ostane veliki broj tih utisaka, oni se gomilaju i postaju navike. Kaže se da je navika druga priroda. Ona je takođe i prva priroda, štaviše ona je čitava čovekova priroda; sve ono što mi jesmo, rezultat je navika. To nam daje utehu zato što, ako je naša priroda samo navika, mi možemo, u svakom trenutku, da je sačinimo ili raščinimo. Samskare su utisci koje je ostavila svaka od vibracija, proizišlih iz duha. Naš karakter je ukupan zbir svih tih utisaka i, prema tome, kada jedan određeni talas nadvlada, čovek preuzima taj ton. Ako prevlada dobro, čovek postaje dobar, ako prevlada zloća, čovek postaje rđav; ako je to radost, čovek postaje srećan. Jedini lek protiv rđavih navika jeste sticanje suprotnih navika; sve rđave navike, koje su na nama ostavile svoj trag, moraju da budu savladane pomoću dobrih navika. Nastavite da bez prestanka činite dobro, da uvek razmišljate o svetim stvarima; to je jedini način da suzbijete niske utiske. Nikada ne recite da je neki čovek beznadežan slučaj, jer čovek predstavlja samo jedan karakter, jedan splet navika, koje mogu da se savladaju pomoću novih, boljih navika. Karakter je sačinjen od navika koje se ponavljaju i jedino promenom navika može da se preobrazi karakter.

13. Neprekidna borba da se vrti potpuno obuzdaju jeste vežbanje.

Šta je vežbanje? To je pokušaj da se duh obuzda, kako bi se sprečilo da se oblikuje u talase.

14. Pomoću dugih i stalnih napora, praćenih ljubavlju, ovo vežbanje postaje čvrsto utemeljeno, kako bi se dostigao cilj.

Obuzdavanje se ne postiže za jedan dan, već dugim, neprestanim vežbanjem.

15. Savladavanje žeđi za objektima, koji se vide ili čuju, jeste neprianjanje.

Postoje dve pokretačke snage naših akcija: ono što vidimo mi sami i iskustva drugih. Ove dve snage izazivaju u duhu, jezeru, različite talase. Neprianjanje je sposobnost da se borimo protiv tih snaga i da obuzdamo duh. Ono što želimo jeste odricanje od njih. Ja idem ulicom, jedan čovek mi prilazi i uzima moj časovnik. To mi se zaista desilo. Ja to vidim i to u mojoj ćiti odmah izaziva jedan talas, koji uzima oblik besa. Ne dopuštajte mu da se pojavi. Ako ne možete da ga sprečite vi niste ništa; ako to možete, vi ste postigli odricanje, vairagja. Iskustvo onih koji su okrenuti prema svetu, kaže nam da su čulna uživanja najviši ideal. Ta uživanja su, međutim, opasna iskušenja. Odbaciti ih i ne dozvoliti duhu da se povodom njih oblikuje u talase, to je odricanje; obuzdati dvostruke pokretačke snage, koje proizilaze iz ličnog iskustva i iz iskustva drugih, i tako sprečiti da one ovladaju ćitom, to je vairagja. Ja moram da kontrolišem njih, a ne oni mene. Ta vrsta mentalne snage zove se odricanje. Vairagja je jedini put koji vodi ka slobodi.

16. Krajnje neprianjanje je ono kada se odbacuje čak i žeđ za gunama, a koje proizilazi iz saznanja prave prirode Puruše.

Najviša manifestacija moći vairagje nastupa kada uklonimo čak i privlačnost guna. Treba, najpre, da razumemo šta je Puruša, Jastvo, a šta su gune, kvaliteti. Po filozofiji joge,. čitava priroda sastoji se od tri gune, elementa ili snage, koje se zovu tamas, radžas i satva. Te tri gune se u fizičkom svetu manifestuju prva kao tama ili neaktivnost, druga kao privlačnost ili odbijanje i treća kao ravnoteža prethodne dve. Sve što postoji u prirodi, sve manifestacije samo su kombinacije i ponovne kombinacije te tri snage. Prema samkhja filozofiji, priroda je podeljena na različite kategorije. Jastvo čoveka je izvan svih tih kategorija, izvan prirode. Ono je blistavo, čisto i savršeno. Bilo koja inteligencija, koju vidimo u prirodi, jeste samo odraz Jastva na prirodu. Sama priroda je neosetljiva. Treba da se setite da reč priroda takođe uključuje i duh. Duh je u prirodi; misao je u prirodi; počev od misli pa sve do najgrubljeg oblika materije, sve je u prirodi i manifestacija je prirode. Priroda je prekrila čovekovo Jastvo i, kada priroda ukloni svoj prekrivač, Jastvo se ukazuje u svom sopstvenom sjaju. neprianjanje, opisano u aforizmu broj 15, jeste savladavanje žeđi za objektima ili prirodom i ono je najveća pomoć u manifestovanju Jastva.

Sledeći aforizam definiše samadhi, savršenu koncentraciju, koja je cilj jogina.

17. Samadhi obdaren pravim saznanjem je onaj koji je praćen rasuđivanjem, razlikovanjem, radošću i neodređenim ja-osećanjem.

Samadhi je podeljen u dve vrste: jedna se zove samprađnata, a druga asamprađnata. (9) U samprađnata samadhi spadaju sve moći kontrolisanja prirode. Ima ga četiri vrste. Prva se zove savitarka, kada duh meditira o jednom objektu opet i opet, izdvajajući ga od ostalih objekata. Među dvadeset pet kategorija samkhje, postoje dvadeset četiri neosetljive kategorije prirode i jedna osetljiva, Puruša. Taj deo joge potpuno se oslanja na samkhja filozofiju, o kojoj sam vam već govorio. Kao što se sećate, ja-osećanje, volja i duh imaju zajedničku osnovu, ćitu ili mentalno sadržaj, od koga su svi sačinjeni. Mentalni sadržaj preuzima snage iz prirode i projektuje ih u obliku misli. Takođe, mora da postoji nešto gde će oboje, snaga i materija, biti jedno. To je ono što se naziva avjakta, nemanifestovano stanje prirode pre stvaranja, stanje u koje se čitava priroda vraća na kraju svakog ciklusa i iz koga ponovo izlazi na početku sledećeg stvaranja. Izvan toga je Puruša, Esencija Inteligencije.

Znanje je moć i čim počnemo da saznajemo neku stvar, mi nad njom stičemo izvesnu moć; isto tako, kada duh počne da meditira o različitim elementima, on stiče moć nad njima. Ta vrsta meditacije, u kojoj su objekti spoljni, grubi elementi, zove se savitarka. Vitarka znači "pitanje", a savitarka "sa pitanjem". Ovaj samadhi podrazumeva ispitivanje elemenata na takav način da oni svoje moći predaju čoveku, koji o njima meditira. Postizanje moći ne vodi oslobođenju. Ono je samo traganje za svetovnim uživanjima; ali u ovom životu nema pravog uživanja. Svako traganje za uživanjem je uzaludno; to je stara, stara lekcija koju čovek teško uči. Kada je nauči, on izlazi iz univerzuma i postaje slobodan. Posedovanje onoga što e zove "okultne moći", samo pojačava vezanost za svet i, konačno, povećava patnju. Kao naučnik, Patanđali je dužan da ukaže na mogućnosti svoje nauke i on nikada ne propušta priliku da nas upozori na te moći.

Zatim, kada, istoj meditaciji, čovek nastoji da elemente oslobodi od vremena i prostora i da misli o njima, takvima kakvi jesu, to je ono što se zove nirvitarka samadhi, "samadhi bez pitanja". Kada se u meditaciji ode još jedan korak dalje i za objekat uzmu tanmatre, pa se o njima misli u okviru vremena i prostora, to se zove savićara samadhi, "samadhi sa razlikovanjem"; a kada se u istoj toj meditaciji eliminišu vreme i prostor, i kada se misli na suptilne elemente, onakve kakvi jesu, to se zove nirvićara samadhi, "samadhu bez razlikovanja".

Na sledećem stepenu, napuštaju se elementi, i grubi i suptilni, i objekat meditacije postaje unutrašnji organ, organ mišljenja. Kada se razmišlja o organu mišljenja kao lišenom kvaliteta aktivnosti i inercije, tada sledi sananda ili "blaženi samadhi". Kada je objekat meditacije sam duh, oslobođen od nečistoće radžasa i tamasa, kada meditacija postane veoma zrela i koncentrisana, kada su napuštene sve ideje o grubim i suptilnim materijalima i kada preostane samo satvično stanje ega, ali uz razlikovanje objekta meditacije od svih ostalih objekata, to se zove asmita samadhi. Čak ni u tom stanju čovek ne prevazilazi duh potpuno. Čovek koji je to postigao u vedama se nazive videha ili "lišen tela". On može da misli o sebi kao da nema grubo telo, ali on će još uvek o sebi misliti kao da ima suptilno telo. Oni koji u tom stanju urone u prirodu, ne dostižući cilj, zovu se prakrtiline; ali oni koji se ne zaustave tu, postižu cilj, slobodu.

18. Postoji jedan drugi samadhi koji se postiže stalnom praksom obustavljanja svih mentalnih aktivnosti i u kome ćita zadržava samo nemanifestovane utiske.

To je savršeni, nadsvesni asamprađnata samadhi, stanje koje nam donosi slobodu. Prethodno stanje ne donosi nam slobodu, ne oslobađa dušu. Čovek može da stekne sve moći, a da ipak ponovo padne. Ne postoji jemstvo, sve dok duša ne dospe izvan prirode. To je vrlo teško postići, oako metod izgleda jednostavan. Metod se sastoji od meditacije o samom duhu i zaustavljanja svake misli, koja se pojavi. Ne sme se dozvoliti da bilo koja misao prodre u duh, tako da duh postane jedna apsolutna praznina. Kada budemo mogli da to stvarno postignemo, u tom trenutku dostići ćemo oslobođenje. Kada ljudi bez pripreme i bez vežbanja pokušaju da isprazne svoj duh, oni će verovatno uspeti samo to da se duh prekrije tamasom, materijalom neznanja, koji duh čini tupim i glupim i navodi te ljude da zamišljaju da su stvorili vakuum duha. Biti u stanju da se to zaista postigne, znači manifestovati najveću snagu i najvišu kontrolu.

Kada se postigne to stanje svesti, asamprađnata ili nadsvest, samadhi postaje "bez semena". Šta to znači? U koncentraciji, u kojoj još postoji svest, gde duh uspeva jedino da smiri talase ćite i spreči ih da se ponovo podignu, talasi još postoje u obliku težnji. Te težnje, ili klice, kada se ukaže prilika, ponovo postaju talasi. Ali, kada si uništio sve te težnje, kada si takoreći razorio sam duh, tada samadhi postaje "bez semena"; u duhu više ne postoje klice, iz kojih se uvek iznova proizvodi biljka života, taj beskonačni krug rođenja i smrti.

Vi možete da pitate kakvo je to stanje u kome nema ni duha ni znanja? To što mi zovemo znanjem je jedno stanje niže od onog koje je s one strane znanja. Morate uvek držati na umu da krajnosti veoma liče jedna na drugu. Spore vibracije vidimo vidimo kao tamu, brže obrazuju svetlost, a još brže ćemo opet videti kao tamu. Isto tako, neznanje je najniže stanje, znanje je srednje stanje, a s one strane znanja nalazi se najviše stanje; dve krajnosti izgledaju slične. Samo znanje je nešto sačinjeno, jedna kombinacija; ono nije Stvarnost.

Šta je rezultat stalnog upražnjavanja te najviše koncentracije? Sve stare težnje za aktivnošću i inercijom biće uništene, isto kao i težnje za dobrotom. To je slično onome kada se, pomoću hemikalija, zlato oslobađa od šljkae. Kada se ruda istopi, šljaka sagoreva zajedno sa hemikalijom. Isto tako, ta neprestana snaga kontrole uništiće prethodne rđave težnje, a konačno i dobre. Te dobre i rđave težnje će se uništiti uzajamno, ostavljajući Dušu samu u svom njenom sjaju, oslobođenu od dobra kao i od zla, sveprisutnu, svemoćnu i sveznajuću. Tada će čovek znati da za njega nema ni smrti ni rođenja i da mu nisu potrebni ni nebo ni zemlja. On će znati da niti je došao niti će otići; da se jedino priroda kretala i da se to njeno kretanje odražavalo na Dušu. Svetlost, koju je ogledalo reflektovalo na zid, kreće se, a zid glupo zamišlja da je on taj koji se pomera. Isto je tako sa svima nama; ćita je ta koja se stalno kreće, uzimajući različite oblike, a mi zamišljamo da smo mi ti oblici. Sve te zablude će nestati. Kada slobodna Duša počne da naređuje – ne da traži ili moli, već da naređuje – tada će se sve što ona bude želela odmah ispuniti; sve što bude htela da učini, ona će i moći da učini.

Po samkhja filozofiji, Bog ne postoji. Ona kaže da ne može da postoji Bog ovog univerzuma, zato što, kada bi ga bilo, on bi morao da bude jedna duša; no, duša mora da bude ili slobodna ili potčinjena. Kako bi duša koja je potčinjena prirodi, ili u vlasti prirode, mogla da stvara? Ona sama je rob. A sa druge strane, zašto bi Duša koja je slobodna stvarala i upravljala svim tim stvarima? Ona nema želja i prema tome ne može da ima nikakvu potrebu da stvara. Drugo, ta ista filozofija kaže da je teorija o Bogu nepotrebna; priroda sve objašnjava. Kakva je korist od Boga?

S druge strane, Kapila uči da ima puno duša koje, premda su skoro postigle savršenstvo, ne uspevaju sasvim, zato što ne mogu da se potpuno odreknu svih moći. Njihovi duhovi za izvesno vreme uronjavaju u prirodu, da bi ponovo izronili otuda kao njeni gospodari. Ove duše se zovu bogovi. Takvi bogovi postoje. Svi ćemo mi postati takvi bogovi i, po samkhji, Bog, o kome govore vede, u stvari je je jedna od tih slobodnih Duša. Osim njih, ne postoji večno slobodan i blagosloven Tvorac univerzuma.

Jogini, naprotiv, kažu: "Nije tako. Postoji jedan Bog; postoji jedna Duša odvojena od svih ostalih duša, ona je večni Gospodar sveg stvaranja, Večno slobodna, Učitelj svih "učitelja". Jogini takođe prihvataju da postoje oni koje samkhja zove "uronjeni u prirodu". Za njih, to su jogini, koji nisu postigli savršenstvo; mada za neko vreme sprečeni da postignu cilj, oni ostaju da upravljaju ovim ili onim delom univerzuma.

19. Taj samadhi, kada nije praćen krajnjim neprianjanjem, postaje uzrok ponovnog pojavljivanja bogova i onih koji uranjaju u prirodu.

U indijskim filozofskim sistemima, bogovi predstavljaju izvesne visoke funkcije, koje uzastopno preuzimaju različite duše. Ali, nijedna od njih nije savršena.

20. Drugi postižu taj samadhi kroz veru, energiju, sećanje, koncentraciju i razlikovanje stvarnog od nestvarnog.

Aforizam se odnosi na one koji ne žele da postanu bogovi pa čak ni da upravljaju ciklusima; oni postižu oslobođenje.

21. Uspeh je brz za onoga ko je krajnje energičan.

22. Uspeh jogina razlikuje se po tome da li su sredstva, koja oni usvajaju, blaga, srednja ili intenzivna.

23. Ili se ovaj smadhi postiže predanošći Išvari.

24. Išvara (Vrhovni Vladalac) je jedna posebna Puruša, koju ne dotiču beda, dela i njihovi rezultati, i želje.

Moramo opet da se podsetimo da je Patanđalijeva joga filozofija zasnovana na filozofiji samkhje, s tom razlikom što u ovoj drugoj nema mesta za Boga, dok kod jogina Bog ima svoje mesto. Ipak, jogini ideju o stvaranju i održanju univerzuma ne povezuju sa Bogom. Išvara jogina ne označava Tvorca univerzuma. Po vedama, Išvara jeste Tvorac univerzuma; pošto je univerzum skladan, on mora biti manifestacija jedne volje. Jogini takođe hoće da ustanove jednog Boga, ali oni do Njega dolaze na jedan sopstveni, naročiti način. Oni kažu:

25. U njemu postaje beskonačno to sveznanje koje kod drugih postoji samo u klici.

Duh se uvek kreće između dve krajnosti. Vi možete da zamislite jedan ograničen prostor, ali sama ta ideja vodi nas ideji bezgraničnog prostora. Zatvorite oči i zaislite jedan mali krug. U isto vreme, kada opazite taj mali krug, vi oko njega opažate jedan drugi krug neograničenih dimenzija. Isto je tako i sa vremenom. Pokušajte da mislite na jednu sekundu. Moraćete, uporedo sa tim, da pomislite i na neograničeno vreme. Ista je stvar i sa znanjem. Znanje je u čoveku samo jedna klica; ali vi ste primorani da zamislite i beskonačno znanje, koje ga okružuje. Tako nam sama struktura našeg duha pokazuje da postoji jedno neograničeno znanje. Jogini kažu da to neograničeno znanje pripada Bogu.

26. On je Učitelj i starih učitelja, budući da nije ograničen vremenom.

Tačno je da je sve znanje unutar nas samih, ali ono mora da bude izazvano nekim drugim znanjem. Iako je sposobnost saznavanja u nama, ta sposobnost mora da se probudi. Jogini tvrde da se unutrašnje znanje može izazvati samo pomoću nekog drugog znanja. Mrtva i neosetljiva materija nikada ne može da izazove znanje. Samo moć znanja može da probudi znanje. Bića koja znaju moraju nam pomoći da probudimo ono što je u nama; zato su uvek bili neophodni učitelji. Svet nikada nije bio bez njih i bez njih nema znanja. Bog je Učitelj svih učitelja, zato što su ti učitelji, ma koliko veliki bili – čak bogovi ili anđeli – svi bili potčinjeni i ograničeni vremenom, dok Bog to nije.

Kod jogina postoje dve naročite dedukcije. Prva je da duh, kada misli na ograničeno, mora takođe da misli i na neograničeno i da, ako je jedan deo tog opažanja istinit, to takođe mora da bude i drugi, zato što kao opažanja duha oni imaju jednaku vrednost. Sama činjenica da čovek ima malo znanja, pokazuje nam da Bog ima neograničeno znanje. Ako prihvatim jedno, zašto ne bih prihvatio i drugo? Razum me psrisiljava da ili oboje prihvatim ili oboje odbacim. Ako verujem da postoji čovek sa malo znanja, ja takođe moram da dopustim da iza njega postoji Neko sa neograničenim znanjem.

Druga dedukcija kaže da nikakvo znanje ne može da dođe bez posredovanja učitelja. Istina je, kao što kažu moderni filozofi, da u čoveku postoji nešto što se razvija iz njega samog. Sve znanje je u čoveku; ali, neophodni su izvesni uslovi da bi se ono probudilo. Bez učitelja mi ne možemo da dođemo ni do kakvog znanja. No, svi učitelji, bilo da su ljudi, bogovi ili anđeli, su ograničeni. Ko je bio učitelj koji je postojao pre njih? Konačno, primorani smo da prihvatimo postojanje jednog Učitelja koji nije ograničen vremenom; i taj Učitelj, beskonačnog znanja, bez početka i kraja, zove se Bog.

27. Reč koja Ga izražava jeste Om.

Svaka misao, koju imate u duhu, ima jednu reč, koja joj odgovara; reč i misao su neodvojive. Spoljna strana stvari je ono što zovemo reč, a unutrašnja strana te iste stvari ono što zovemo misao. Nijedan čovek ne može analizom da odvoji misao od reči. Dokazano je da je pogrešna ideja da su jezik stvorili ljudi, izvesni ljudi koji su seli zajedno i odlučivali o rečima. Od kako postoji čovek, postoje takođe reči i jezik.

Kakva je veza između misli i reči? Mada vidimo da misao uvek mora da bude praćena rečju, nije neophodno da ista misao uvek odgovara istoj reči. Misao može da bude ista u dvadeset različitih zemalja, pa se ipak izražava sa dvadeset različitih reči. Da bismo izrazili bilo koju misao, moramo da imamo reč; ali te reči ne moraju imati isti zvuk. Zvuci se razlikuju kod različitih naroda. Naš komentator kaže: "Iako je odnos između misli i reči savršeno prirodan, to ne znači da mora da postoji nepromenljiva i kruta veza između jedne misli i jednog zvuka." Zvuci se razlikuju, pa ipak odnosi između zvukova i misli ostaju prirodni. Veza između misli i zvukova je dobra samo ako postoji stvarna povezanost između simbola i označene stvari; ukoliko nije tako, simbol nikada neće ući u opštu upotrebu. Simbol izražava označenu stvar i, ako ova stvar već postoji, a mi iz iskustva znamo da je simbol mnogo puta izražavao tu stvar, tada smo sigurni da između njih postoji stvarni odnos. Čak i ako stvar nije prisutna, hiljade ljudi će je prepoznati pomoću njenog simbola. Dakle, mora da postoji prirodna veza između simbola i stvari koju on označava; u tom slučaju, kada se izgovori simbol, setićemo se označene stvari.

Patanđali kaže da je reč koja izražava Boga Om. Zašto on naglašava tu reč? Postoje stotine reči za Boga. Jedna misao je povezana sa veoma mnogo reči: ideja Boga povezana je sa stotinama reči, od kojih je svaka jedan simbol Boga. Vrlo dobro. Ali mora da postoji neka generalizacija među svim tim rečima, neki supstrat, neka zajednička osnova svih tih simboa; taj simbol, koji je zajednički, biće najbolji i zaista će predstavljati sve ostale simbole.

Proizvodeći zvuk, mi koristimo larinks i nepca kao zvučnu tablu. Postoji li neki artikulisani zvuk čije bi manifestacije bili svi ostali, neki najprirodniji zvuk? Om (AUM) je takav zvuk, osnova svih zvukova. Prvi glas A je osnovni zvuk, ključ, koji se izgovara bez dodira sa bilo kojim delom jezika ili nepaca; M predstavlja poslednji zvuk u nizu, zato što se proizvodi zatvorenih usana, a U se kotrlja od same osnove pa do kraja zvučne table usta. Tako AUM predstavlja čitavu pojavu stvaranja zvuka. Kao takav, on mora biti prirodni simbol, obrazac svih različitih zvukova. On označava čitav niz i mogućnost svih reči koje mogu da se izgovore.

Izvan ovih spekulacija, vidimo da su se oko te reči Om ujedinile sve različite religijske ideje u Indiji. Sve raznolike religiozne ideje veda skupile su se oko te reči. Zašto bi to imalo veze sa Amerikom, Engleskom ili bilo kojom drugom zemljom? Jednostavno zato što je ta reč sačuvana kroz sve etape religioznog razvoja u Indiji i što je korišćena da označi sve različite ideje o Bogu. Monisti, dualisti, mono-dualisti pa čak i ateisti preuzeli su reč Om. Om je postao simbol religioznih težnji velike većine ljudskih bića. Uzmite, na primer, englesku reč God (Bog). Ona igra samo jednu ograničenu ulogu i, ako hoćete da odete izvan toga, morate da dodajete prideve da biste označili Ličnog, Bezličnog ili Apsolutnog Boga. Slično je sa rečima koje označavaju Boga i u svim ostalim jezicima; njihovo značenje je veoma ograničeno. Reč Om, naprotiv, sadrži sva različite značenja. Kao takvu, nju bi trebalo da prihvate svi. (10)

28. Ponavljanje reči Om i meditacija o njenom značenju jeste put.

Zašto treba ponavljati Om? Nismo zaboravili teoriju o samskarama po kojoj zbir svih primljenih utisaka nastavlja da živi u duhu. Oni mogu da postaju sve više latentni, ali ostaju tu i, čim dobiju pravi podsticaj, oni se pojavljuju. Atomske vibracije nikada ne prestaju. Kada naš univerzum bude razoren, sve velike vibracije će nestati; Sunce, Mesec, zvezde i Zemlja će se sliti i iščeznuti; ali vibracije će se nastaviti u atomima. Svaki atom izvršava istu funkciju kao i veliki svetovi. Tako, čak i kada vibracije ćite nestanu, njene atomske vibracije će se nastaviti; i kada budu primile podsticaj, one će se ponovo pojaviti.

Sada možemo da razumemo šta se hoće ponavljanjem. To je najjači podsticaj koji se može dati spiritualnim samskarama. "Jedan trenutak u društvu sa onim što je sveto gradi brod za prelazak okeana života." Tolika je moć asocijacija. Tako su ponavljanje Om i razmišljanje o njegovom značenju, za vaš duh isto što i dobro društvo. Proučavajte, zatim meditirajte o onome što ste proučavali. Tako će vam doći svetlost i ukazaće vam se Jastvo. Ali čovek mora da misli na Om i takođe na njegovo značenje.