NEZABORAVNI SAI BABA IZ ŠIRDIJA - Poglavlje IV
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
PREKO TRNJA DO ZVEZDA
 

O Sai Babinom rođenju se ne zna ništa određeno. Neki veruju da je Sai rođen u bramanskoj porodici, da su mu roditelji umrli i da ga je othranio jedan muslimanski asketa. Drugi opet veruju daje rođen u muhamedanskoj porodici i većina biografa se slaže sa ovim verovanjem. Kakve god da su bile okolnosti njegovog rođenja i detinjstva, one su kao činjenice nebitne. Mi u njemu ne treba da gledamo običnog čoveka, već Sai Učitelja, u Čijim očima su svi jedno.

Postoji priča o tome daje Sai rođen 1838. godine u selu Sailu, u indijskoj oblasti Dintur. Međutim, novije činjenice ukazuju na selo po imenu Patri, u oblasti Parbani. Govori se, isto tako, daje detinjstvo proveo blizu Aurangabada u Maharaštri. Jedina poznata činjenica je da su mu roditelji bili vrlo, vrlo siromašni. Nakon očeve smrti, koja gaje zadesila kao malo dete, njegovu su majku okolnosti navele da prosi da bi preživeli.

S pravom bismo se mogli zapitati o kakvoj se tu drami radi? On koga je sudbina odredila za Gospodara Univerzuma morao je da provede svoje detinjstvo medu siromasima — bez kuće, moleći po ulicama. To je bila Božija namera koju možda i nije tako teško dokučiti — imamo pred očima još jedan božanski paradoks: da onaj koji je predodređen da poseduje Sveukupnost i vlada Svepostojanjem mora da prođe kroz najveće siromaštvo, patnje i odricanja! Čovek koji je trebao da usmerava sudbinu sveta, odrastao je u najvećoj bedi.

Naše doba je čulo vapaje maloga dečaka: ˝Majko, hodaj polako. Ja ne mogu da idem brže... Ja ne mogu dalje.˝ Majka podiže dete u naručje, sa suzama u očima. ˝Majko, ja sam jako gladan... Kada će neko milostiv da nam da hranu?˝

A majka mu Šapatom odgovara: ˝Sine, budi strpljiv. Bog je milostiv. Nedaleko odavde je jedno selo u kome ćemo naći hleba. ˝

Osetivši majčino stanje, dečak reče: ˝Majko, više ne osećam glad... Hodaću sam. ˝ On skliznu iz njenog naručja i, mada je bio umoran i slab, nastavi da hoda pored nje.

Tako su majka i sin lutali narednih pet godina od vrata do vrata, od sela do sela. Dečak je svojim umilnim čavrljanjem održavao majku u vedrom raspoloženju. Taj dečak više nikada nije zatražio od svoje majke hranu ili utehu. U tom neprestanom hodanju stopala mu se osuše brojnim plikovima, sve dok ne ogrubeše kao uštavljena koža. Prosili su da bi preživeli, krećući se od mesta do mesta.

U onome što vidimo kao strahotu uvek je skrivena Milost Božija. Sudbina je paradoksalna misterija: Božija surovost je na izvestan način Njegova Milost! Nikoga neće mimoići Njegova samilost, bez obzira na sve okolnosti. Milost je Božija priroda, i On sam je Milost. U Njegovim očima niko nije bespomoćan i bez nade. Samo onaj ko je postao Bog može da shvati tu misteriju.

I premda su majka i sin prolazili kroz patnje, ne možemo ni da zamislimo šta je taj petogodišnji dečak tek trebalo da primi. Pošto su bezuspešno kucali od vrata do vrata u selu Shelvadi i ostajali praznih ruku, dođoše do vrata jednog slepog čoveka, koji ih uvede u kuću. Taj slepi čovek bese svetac!

Otac tog slepca se zvao Kešav Pant. Iako je bio siromašni hindus, Kešav je bio veoma religiozan i od njega je Gopal dobio osnove svoje spiritualnosti. Od samog detinjstva, podstican očevim uticajem, duboko u njegovom srcu goreo je sveti plam ljubavi prema Bogu i predanosti. Kada je došlo vreme da Gopal Rao sam sebi zarađuje za život, nije uspeo da nađe posao u rodnom Dambu, pa se preselio u Šelvadi. Nakon nekoliko godina života u Šelvadiju, meštani su počeli da ga gledaju s velikim poštovanjem. Premda je još uvek bio vrlo siromašan, sve što je imao delio je sa onima koji nisu imali ni toliko i negovao bolesne. Zbog tog nesebičnog služenja, gradski zvaničnici mu dodeliše komad zemlje na kojoj će živeti i uzgajati hranu.

Gopal Rao je sam sebe surovo kaznio. Jednoga dana ugledao je prelepu ženu i, dok je netremice zurio u nju, u njemu se rodiše neočekivano sladostrasne želje. Kao gromom pogođen poročnošću svojih misli, on ode svojoj kući i, stojeći pred statuom Vyankatesha, iščupa sebi oba oka gvozdenim šiljcima! Spoljašnje svetio ovoga sveta za navek se ugasi, ali ovaj čin uveća unutrašnju svetlost koja se u njemu razgore!

Ovo samožrtvovanje neodoljivo podseća na Isusove reći: ˝A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu s njom u srcu svome. A ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe; jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih nego li sve tijelo tvoje da bude bačeno u pakao! ˝*

* Matej, 5,28-29

I ta unutarnja svetlost u Gopal Rau postade oganj, a njegova se slava proširi čak do najudaljenijih mestau Indiji. Ljudi govoraše: ˝To sam Gospod Bog Vyankatesh priprema arti posluženje za Gopal Raoa, Tek tada bi svetac obavio arti pred Gospodom.˝ Na taj način se slepi svetac klanjao svom Bogu Vyarikateshu. Zbog Gopal Raoa, Šelvedi, koji je nekad bio zemljoradničke selo, postade sveto mesto hodočašća.

U skromnoj kući ovog slepog svetog čoveka, Sai je odgojen s puno brižne ljubavi — mnogobrojne rane petogodišnjeg prosjačenja behu izlečene. Ljubav ovog sveca prema njemu postajala je sve jača. Majka je sa osećanjem dubokog poštovanja služila ovog slepog čoveka, jer je njoj i njenom sinu podario dom — za šta mu je ona bila večno zahvalna. Kada je dečaku bilo 12 godina, umrla mu je majka. Nakon raskidanja ove roditeljske veze, dečak i slepi svetac nastaviše da žive u istoj kući još nekoliko godina. Tokom tih godina svetac je dečaku otkrio spiritualni svet, i on posta njegov glavni učenik.

Dečak je bio veoma privržen svom Guruu, kome se sa nežnošću obraćao deminutivom ˝Venkusa˝.

Zanimljive su priče koje je Sai Baba ostavio o svom Učitelju, ne toliko iz razloga što bi mogle svojom istinitošću da osvetle nepoznate delove Saijeve mladosti, jer ih je on izmišljao sa unutrašnjom svrhom i predumišljajem, već zato što je Sai takvim pričama nameravao da osvetli odnos sa duhovnim Učiteljem, odnosno metode spiritualnog vođstva.*

* O kome će biti više reci u VIII poglavlju

Jedna od karakterističnih priča sa spiritualnom simbolikom, o susretu učenika sa Učiteljem, glasi ovako:

˝Jednoga dana sam razgovarao sa četvoricom prijatelja o Puranama i o ostalim delima, raspravljajući o dostizanju Realizacije.

Prvi je rekao da treba da se oslonimo ne sebe i da ne zavisimo od Gurua, jer se u Giti kaže: ˝Uzdigni samoga sebe.˝

Drugi reče da je najvažnije dostignuće kontrolisati um i ne dopuštati da se u njemu javljaju misli i sumnje.

Treći je rekao da se oblici neprekidno menjaju i da se ne menja jedino ono što je bez oblika, te da zbog toga moramo stalno praviti razliku između Večnog i prolaznog.

Četvrti nije voleo teoretisanje. Rekao je: ˝Hajde da jednostavno vršimo svoju dužnost, i sav naš život, telo i govor predamo Guruu koji je sveprožimajući. Vera u njega je sve što je potrebno.˝

Dok smo lutali kroz šumu, naišli smo na jednog radnika koji nas je zapitao kuda to idemo po toj žezi, i upozorio nas da se možemo nepotrebno izgubiti u neprohodnom šipražju. Pozvao nas je da ostanemo i podelimo s njim hranu koju je imao, ali smo mi odbili njegovu ponudu i savet, i produžili dalje. Konačno smo se ipak izgubili u toj ogromnoj, gustoj šumi.

Kada smo ga sreli po drugi put, rekao nam je da smo se izgubili zbog toga što smo se pouzdali u našu vlastitu veštinu, kao i da nam je bio neophodan vodič. Ponovo nas je pozvao da s njim podelimo hranu, rekavši nam da je jedna takva ponuda dobar predznak i da ne bi trebali da je odbijemo. Međutim, moji prijatelji su ponovo odbili njegov poziv i nastavili svojim putem. Jedino sam ja bio gladan, vratio se i dobio od njega komad hleba i malo vode.

Tada se pojavio Učitelj i zapitao šta se dešava, pa sam mu ispričao. Dok su se moja četiri prijatelja udaljavala od njega, ne pokazujući nikakvo poštovanje, ja sam se sagnuo pred njim s puno poštovanja. Guru me je poveo do bunara, zavezao mi noge konopcem, i obesio me na drvo koje je raslo pored bunara, sa glavom nadole. Glava mi je visila na oko metar od vode, tako da je nisam mogao dosegnuti. Moj Guru me je tu ostavio i otišao, ni sam ne znam kuda. Vratio se nakon nekoliko časova i zapitao me kako sam. Rekao sam mu da mi je vreme proteklo u velikom blaženstvu. Bio je oduševljen sa mnom, zagrlio me i prešao svojom rukom preko moje glave i tela. Obratio mi se s velikom ljubavlju i načinio me svojim učenikom, nakon čega sam ja u potpunosti zaboravio na svoju majku, svog oca i sve svoje želje.

Voleo sam da gledam u njega pomno. Nisam imao oči ni za šta osim za njega. Nisam želeo da se vratim. Zaboravio sam na sve osim na Gurua. Sav mije život bio skoncentrisan na gledanje, a gledanje na njega. On je bio objekat moje meditacije. Klanjao sam se u tišini.˝

Ovo je tipično Sai Babino kazivanje, jer je čitava priča simbolična, čak i bajkovita, i osvetljava način inicijacije učenika u unutrašnje misterije od strane Gurua.*



Ljubaznošću nosica autorskih prava za ovaj naslov, u mogućnosti smo da prezentujemo 50% ovog poglavlja. Knjiga se inače može nabaviti u maloprodaji ili poručiti direktno kod izdavača.

Korisna adresa: http://www.esotheria.com/

STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0027 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA