SAVRŠENI UČITELJI - Poglavlje IV
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Narajan Maharađ, Gospodar Srca
 

Jedan dečak, koji je u očima sveta bio siroče, postao je kralj univerzuma. Ovaj dečak nije bio Narajan - Bog - samo po imenu, nego je zaista postao istinski NARAJAN - Svesni Bog. I ko zna koliko je njih ispilo vino njegovog nevinog pogleda; koliko mnogo njih je on poveo stazom realizacije Boga.

Sredovečni hinduista po imenu Rim Rao živeo je u selu Sindgi u okolini grada Bidalpura u južnoj Indiji. Rim Raoje imao duboko religiozan um i njegova žena Lakšmi, što znači bogatstvo, bila je duševno bogata zahvaljujući svojoj devociji.

Sve dok nije napunio trideset i četiri godine Rim Rao i njegova žena nisu imali dece - i to je bio žalosni aspekt njihovog braka. Međutim, sreća je ušla u njihov dom 25. maja 1885, kada im se rodio sin koga su nazvali Narajan - Gospodar srca. Radost roditelja je bila bezgranična, ali i kratkotrajna, jer se Narajanov

otac, kada je on i lao četrnaest meseci smrtno razboleo i umro. Lakšmi Rao je bila ophrvana nesrećom, i da nije morala da vodi računa o svom sinu Narajanu, i ona bi ubrzo umrla od tuge. Iako je bila udovica, njena sudbina je bila da se pobrine za sina. I pored bola zbog gubitka muža, Lakšmi je nosila svoj teret hrabro radi svog sina.

* Narajan je sanskritska reč i ima različita značenja. U ovom tekstu ona predstavlja ˝Gospodara srca˝. Za hinduiste reč predstavlja i ˝Boga sa hiljadu glava i okom koje sve vidi˝ - što simbolizuje Njegov aspekt Beskonačne Inteligencije.

Posle smrti Rim Raoa, njegov brat Kašapa odveo je Lakšmi i Narajana u grad Bagalkot, ali je nesreća na ovaj ili onaj način ipak bila predodređena. Kada je Narajan imao samo pet godina, njegova majka je takođe iznenada umrla, ostavljajući iza sebe siroče. Narajanova baka je živela u Nargundu, gde je imala malo parče zemlje. On joj je bio jedini unuk, i tako je posle godinu dana provedenih sa svojim ujakom Kašapom, Narajan otišao kod nje.

Iako je Narajan izgledao kao normalno dete dok se igrao sa ostalom decom iz sela, od malena su njegove misli bile usmerene ka Bogu. Kada je imao šest godina, počeo je svakodnevno da posećuje hinduistički hram Boga Vjankateše* da bi tamo video božanstvo. S vremena na vreme, dečak bi učestvovao u badanima i kirtanima - devocijskoj muzici i pesmama - i sveštenici hrama su poštovali ovu ozbiljnu devocijsku tendenciju.

* Vjankateša se u nekim dolovima Indije koristi kao drugo ime za Višnua - Onoga koji održava kreaciju. Pogledaj sir 137-138. i 180. u knjizi THE NOTHING AND THE EVERVTHING za opis Višnua.

Jednog dana, dok se igrao sa drugovima u šumi blizu sela, Narajan se zajedno sa njima popeo na obližnje brdo. Tu su otkrili pećinu u koju niko nije smeo da ude. Posle kratkog ubeđivanja, neki su ipak ušli, ali su svi odmah u strahu istrčali napolje iz mrklog mraka, osim Narajana koji je ostao unutra i počeo da istražuje pećinu. Njegovi drugovi su pomislili da se zauvek izgubio, a on je nekoliko dana lutao prolazima pećine sve dok nije pronašao isklesane stepenice koje su vodile u jednu veću praznu prostoriju. U jednom uglu je pronašao jogija bez odeće kako meditira. Kako je Narajan seo ispred njega, jogi je polako izašao iz svog transa i otvorio oči. Pošto mu se poklonio, Narajan je ustao i na čuđenje svojih drugova i starijih, vratio se u selo.

U hinduizmu postoji tradicionalna ceremonija prihvatanja svete niti. Narajanovo prihvatanje ove niti proslavljeno je u društvu velikog broja gostiju. Dečak je bio lepuškast sa prefinjenim pokretima, i njegove spiritualne aspiracije su ostavile dubok utisak na seljane. Svako bi bio privučen njegovom nežnom lepotom, instinktivno ga voleći, i izgledalo je kao da se vinska pesma već čuje u srcu ovog deteta.

Iako je bio veoma mlad, Narajanove spiritualne tendencije su pojačavale njegov nemir, i on je uskoro zaključio da ga bakin striktni dom pomalo ograničava. Jednom dok je jeo, zatražio je još malo pročišćenog putera - gija. Njegova baka, umesto da mu pruži puter, počela je da ga vređa kako je nezahvalan. Posle ovog događaja, zasićen, ne mareći više za svoj dom i rođake, Narajan je napustio sve. Tada, 1894, kada se odrekao sveta imao je samo devet godina!

Mada je bio veoma mlad da bi mogao da postigne neko zrelije spiritualno odricanje, onaj koji je u njegovom srcu Pevao nije

poznavao ograničenja godina! Godine nisu bile važne. Ova težnja i naklonost prema Bogu mogu učiniti nekoga ludim; i tada božansko ludilo, igranje sa tigrovima, penjanje na nedostižne vrhove, hodanje po vatri i prelaženje kroz najgore nedaće postaju nešto sasvim normalno.

Ne zna se gde je sledećih šest ili sedam godina Narajan lutao; priča se da je u to doba boravio između Nargunda i Pune kao sadu*. Tokom svojih lutanja, sigurno se suočio sa teškim situacijama koje su mu raščistile put ka cilju.

* Sadu je ozbiljan aspirant, onaj koji se odrekao. Mada je Narajan jedno vreme živeo kao pravi sadu, na spiritualnoj stazi je otišao daleko izvan asketskog odricanja od svela.

Gonjen svojom potragom, Narajan se našao u selu Saundati. U blizini se nalazila planina Jelama gde je jogi po imenu Đamdagni Riši ostvario svoje uzdržavanje. Do hrama na Jelami Narajan se popeo kako bi imao daršan božanstva te planine, i tu je i ostao da prenoći. Kada se spuštao do reke blizu hrama da se okupa, spazio je stariju ženu, tapasvini** - ženu asketu .

** Tapasvini je žena asketa. Tapas se sastoji iz raznih strogih uzdržavanja.

Tapasvini je pozvala Narajana da joj priđe, i upitala ga: ˝Dete, tako si mali. Kako to da si ovde došao sam? Gde su ti roditelji? Ispričaj mi sve.˝

Dete-sadu je selo pored nje i počelo da priča: ˝Moje ime je Narajan. Moj otac je Šri Data Maharad***. Data je moj otac i moj Bog; on je moj jedini oslonac i podrška. Posle mog jutarnjeg i večernjeg kupanja, ja ponavljam njegovo ime sve dok ne vidim daje on zadovoljan.˝

***Kada je Narajan pomenuo Sri Data Maharada, mislio je na hinduističkog boga Dalatreju - oličenje trojstva Brahme, Višnua i Maheše.

Čuvši ovo, žena-asketa mu je sa zaprepašćenjem rekla: ˝Iako si tako mali, pred tvojom devocijom svi odrasli mogu da se postide! Postati bespomoćan zapravo znači postati snažan. Samo oni koji su bespomoćni postižu Božanskost!˝

Uz ove reci žena se rastala od dečaka. Narajan se zatim okupao u reci i imao daršan Renuke, još jednog božanstva. Ostao je na Jelami nekoliko dana, a zatim nastavio pešice do Gurlhosura, na obalama Malpraba, reke gde je ostao u hramu Vithobe - Boga Krišne nekoliko dana.

Dok je bio u Gurlhosuru, jednom prilikom je Narajan osetio strašan napad gladi; otišao je do kuće jednog brahmina da isprosi nešto hrane. Brahmin se razljutio i uzvratio: ˝Jel˝ ovo kuća tvog oca? Odlazi odavde ili ću te prebiti!˝

Narajana su sramno izbacili, a njegova glad je privremeno prestala. Vratio se u hram i počeo glasno da priziva Vithobu -Krišna! Krišna! Suze su mu tekle niz obraze, i on je pao u neku vrstu nesvesti.

Kasnije te večeri, u hram je došla starija žena i donela nešto hrane. Pošto je ponudila hranu statui Vithobe, okrenula se ka Narajanu i pružila mu hranu, a on je odgovorio: ˝Nisam tražio hranu, tražio sam Vithobu!˝

Starija žena mu je mirno odgovorila: ˝Ali dete, ovo je Vithoba - ovo je Božji prasad i ti možeš da uzmeš njegov deo. ˝Tako je Narajan pojeo hranu i zahvalio Vithobi zato Što mu je uslišio želju.

Kako može onaj ko je Božji da ne bude zaštićen?

Čak i sam tigar mu prilazi kao jagnje!

Narajan je napustio grad Gurlhosur i otišao u gustu džunglu, u jedan hram koji je bio posvećen Sivi - najvećem od svih jogija. Hram je bio napušten i on je u njemu bio sasvim sam. Jedne noći je u hram došao tigar u potrazi za plenom, ali je Narajan potpuno neuznemiren sedeo na svom mestu dok mu se tigar približavao. Zver je pomirisala Narajanova stopala i zatim nestala u džungli. Narajan se nasmejao, jer je izgledalo kao da je tigar došao da prisloni glavu na njegova stopala i da primi blagoslov.

Postoje ostao određeno vreme u Šivinom hramu, Narajan se ponovo otisnuo na svoja lutanja. Tokom tog perioda, često bi bio bez hrane i po dve nedelje; ali je nastavljao da hoda - po vrućini, kiši ili hladnoći - ne znajući gde će ga put odvesti. U njegovom srcu je odjekivala pesma i u tom blaženom stanju on bi zaboravljao na sve. Kretao bi se tamo gde bi ga pesma vodila, i koliko god bolna bila njegova iskustva, ona nisu bila ništa u poređenju sa onim što je doživljavao iznutra.

Pošto je danima putovao kroz neku pustu i suvu oblast, jednom mu se grlo toliko steglo, daje osetio kao da dolazi kraj. Nigde u okolini nije postojala ni kap vode, i Narajan je potpuno iscrpljen, nemoćan da nastavi dalje, pao ispod jednog drveta da sačeka smrt.

Odjednom se pojavio neki konjanik i pokazujući ka jednom drvetu, rekao začuđenom Narajanu: ˝Tu se nalazi izvor.˝ Zatim je nestao, i kada je Narajan krenuo u naznačenom pravcu, na svoje iznenađenje zaista je pronašao maleni potok. Posle ovog događaja, Narajan je osetio još veću sigurnost, jer je znao da ga Bog zaista pazi i prati.

Narajan je zatim prešao u selo Kundgol gde je ostao četiri meseca u kući bogatog zemljoposednika po imenu Nargoda. Bogati zemljoposednik i njegova žena nisu imali dece, pa ih je mladi sadu veoma razveselio, i oni su ga zavoleli. Nakon nekoliko meseci ponudili su mu da ga usvoje i učine svojim naslednikom, ali je Narajan to odbio i uskoro napustio Kundgol, krenuvši put Belgauma.

Putujući od Pune do Belgauma 1901. ili 1902, Narajan je neko vreme proveo u hramu Hanumana pored Kapije Raviar. Tada je imao petnaest ili šesnaest godina. Iz Pune je jedva pobegao kada ga je neki trgovac optužio za krađu. Odatle je otišao za Kopargaon, gde je ostao u jednom hramu posvećenom hinduističkom božanstvu Bahirobi*. Počeo je polako da privlači ljude i često je vodio pevanje badana. Vreme je prolazilo u prijatnom utisku Pesme, koja je dirala srca svih ljudi sa kojima je dolazio u fizički kontakt.

* Bahiroba, kao i Renuka ili Mudralešvar, jeste još jedan Bog hinduističkog panteona, u kojem ih ima čak 330 000 000! Svi oni su anđeli Indre - Boga kiše. Odnosi se na strane 76 - 83 u knjizi THE NOTHING AND THE EVERYTHING.

Čovek po imenu Vadkoba svakodnevno je dolazio kod Narajana, i ljubav prema ovom mladom saduu rodila se u njegovom srcu. Vadkoba je bio oduševljen božanskim kvalitetima koje je otkrio kod ovog mladića. Posle nekog vremena Narajan se premestio iz hrama Bahiroba u kuću jednog drugog biznismena, Rup Čandija, koji je sve uredio po Narajanovom nahođenju. Jednog dana kada je posetio kuću Vadkobe, susreo je čoveka po imenu

Trimbak Rao, rodom iz Kopargaona, ali nastanjenog u Arviju. Kada mu je Vadkoba predstavio Narajana, Trimbak je odmah osetio snažnu privlačnost i zapitao je Narajana da li bi hteo da ga prati do Arvija. Narajan se složio i zaneseni Trimbak i mladi sadu su krenuli.

Trimbak i njegova žena Lakšmi nisu imali dece i sa istinskom devocijom su obožavali hinduističkog boga Mudralešvara u nadi da će ih nagraditi sinom. Dok je Trimbak putovao za Arvi zajedno sa Narajanom, Lakšmi je usnula čudan san. U njemu joj je neki glas rekao: ˝Mladić koji ti dolazi u kuću je veliki svetac... Dobro ga pazi i ponašaj se prema njemu kao prema svom sinu.˝

Uskoro su zatim njen muž i mladić došli do kuće, i Lakšmi je dočekala Narajana sa velikim poštovanjem. Priča se da se jednom prilikom, dok se Lakšmi molila u Mudralešvar hramu, Narajan pojavio u njenoj viziji i rekao: ˝Ja sam tvoj sin. Nema potrebe da se dalje moliš za drugog.˝ Na ovaj način molitve Lakšmi su bile uslišene i Narajan je prestao da bude siroče. Lakšmi je služila Narajana veoma predano, a Narajan se prema njoj ophodio nežno, kao da mu je ona zaista prava majka.

Dani su prolazili, mirno i zadovoljno, ali strela Pesme počela je polako da probada Narajanovo srce. Niko sem njega nije poznavao taj bol. Pesma gaje ponovo načinila nemirnim, goneći ga negde drugde, i Narajan je žudeo da otkrije njen izvor.

Narajan je čuo Pesmu jasnije nego ikada pre, i njegova inspiracija gaje povela put Gangapura - svetog mesta za poklonike Datatreje* . Nije se više zadovoljavao ostankom sa svojim roditeljima koji su ga usvojili u Arviju, jer se u njemu probudila prava oluja nemira. Izvršio je sve pripreme za put do Gangapura, ali suze Lakšmi zbog misli o njegovom odlasku su ga ipak zadržale. Za svih šest meseci u njihovom domu, Narajan se osećao kao istinski sin Timbaka i Lakšmi, iako ga nisu rodili, i majci je bila strašna čak i pomisao o njegovom odlasku.

* Gangapur je poznato sveto mesto hodočašća mnogih hinduističkih sledbenika Datatreje. Hindusi veruju da je Datatreja Trojstvo Brahnie, Višnua i Maheša, Čije se prisustvo može posebno osetiti u Gangapuru. Onima koje vatra božanske ljubavi sagori, Datatreja se pojavljuje i pomaže na mnogobrojne načine. Kada je Narajan obožavao Datatreju, obožavao je Boga kao Onoga koji Stvara, Održava i Razara univerzum.

Narajan je sada imao sedamnaest godina; mada je bio mlad dosezao je spiritualnu svest istinskog učitelja i trenutak sjedinjavanja sa voljenim Dalom je bio veoma blizu. Ovo jedinstvo se nije moglo dalje odgađati, pa je Narajan dozvolio Lakšmi da ga prati na putu za Gangapur. Međutim, Lakšmi se razbolela od groznice, i kako Narajan nije mogao da je napusti, morao je da se vrati zajedno sa njom u Arvi, žalostan zbog toka događaja.

Kada se Lakšmi oporavila, njene suze više nisu mogle da zadrže Narajana, kada je po drugi put krenuo ka Gangapuru. Narajan se radovao stoje konačno došao u sveti grad; smestio se ispod nim drveta, blizu ušća dveju reka, i vremenom postao nepokretan ili opijen Bogom, uvek iskušavajući sveprožimajuće blaženstvo. Ličio je pre na luđaka nego na posvećenog sadua, i izgledalo je kao da su svi njegovi svetački kvaliteti nepovratno nestali. Božanska vatra ga je sagorevala, i on je bio sasvim nesvestan gladi ili žeđi. Ako je uopšte i jeo, to je bilo dok je lutao ulicama kao prosjak, kada bi uzeo šta god bi mu dopalo ruku. Čak i onda kada je reka, narasla i poplavila sve, Narajan se popeo na nim drvo i potpuno nezainteresovano sedeo na granama apsorbovan u svoje spiritualno ushićenje.

Narajan se zatim, gonjen željom, popeo na obližnju planinu i počeo da živi u jednoj pećini; u toj pećini niti je jeo niti pio, već se igrao sa vatrom! U toj igri, elementi zadovoljstva i bola su bili pomešani. Bol zbog opekotina je bio toliko jak da je samo pojačavao njegovu vezanost za fizičko telo. A opet, spiritualna radost ga je obuzimala - oslobađajući ga iz tela. Bol se stvarno manifestovao; interesantno - za njega blaženstvo nije postojalo bez ovog bola! Patnja ga je u jednom trenutku preplavila, i on je povikao: ˝Ah, moj Voljeni, zašto nećeš da me sretneš?... Zašto si otišao od mene? ... Zašto se ne okreneš i pokažeš mi Svoje sjajno lice?˝

Pećina se pretvorila u topionicu. Plačući od bolova, Narajan se previjao u ovoj pećini plamenova - stapajući se iznutra sa okeanom vatre. Konačno se onesvestio, i kada je otvorio oči, ugledao je zidove pećine ugljenisane, a svoje telo netaknuto.

Sasvim oslabljen, Narajan je izašao iz pećine i počeo besciljno da luta planinskim obroncima. Posle nekog vremena, seo je pored planinskog manastira apsorbovan u svoje unutrašnje stanje, kada je odjednom začuo neki glas. Glas ga je jasno zvao po imenu, i on je ustao, i počeo da traga za njim po unutrašnjosti manastira - na kraju jednog prolaza ugledao je starijeg čoveka. Kada mu se Narajan približio i poklonio, odjednom se njegovo more nemira pretvorilo u more blaženstva! Narajan je pao pred stopala starca, prepoznajući ga kao učitelja za kojim je toliko dugo sanjao. Nespokojstvo koje ga je pratilo skoro deset godina, pretvorilo se u mir u prisustvu njegovog gurua.

Starac ga je zagrlio, a zatim mu rekao: ˝Gladan sam. Idi i isprosi mi malo hrane.˝ Kada se Narajan vratio sa hranom, otkrio je da su vrata manastira zaključana! Šokiran, počeo je da doziva svog učitelja. Čuvši njegove povike, čuvar manastira mu je prišao i rekao: ˝Ovde već dugo nema nikoga. Taj stariji čovek je otišao još davno, i od tada je manastir zaključan.˝

Kada je čuvar ipak otvorio vrata na Narajanovo insistiranje, moglo se videti da zaista unutra nije bilo nikoga. Narajan je bio zbunjen, i pošto je seo ispod nim drveta, počeo je da priziva svog

gurua da dođe i uzme malo hrane koju je tražio. Mladić je gorko plakao, a strašni nemir mu se ponovo uvukao, ovaj put sa još žešćom snagom.



Ljubaznošću nosica autorskih prava za ovaj naslov, u mogućnosti smo da prezentujemo 50% ovog poglavlja. Knjiga se inače može nabaviti u maloprodaji ili poručiti direktno kod izdavača.

Korisna adresa: http://www.esotheria.com/

STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0038 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA