SAVRŠENI UČITELJI - Poglavlje VI
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Sai Baba, Alahov Fakir
 

˝Alah je Zaštitnik siromašnih. Ne postoji niko van Njega. Alahovo ime je večno: Alah je Sve-u-svemu!˝

Ove reči je jedan čovek sa bradom, odeven u krpe, svakodnevno uzvikivao po ulicama sela Širdi. On je pušio lulu opijuma - ćilam sedeći u džamiji dok su ljudi dolazili da mu odaju poštovanje; umesto blagoslova, svakome je govorio: ˝Daj mi svoj novac. Daj mi sve što imaš u džepovima.˝ Ljudi su mu davali sav svoj novac, a on im često nije ostavljao ni toliko da mogu da plate voznu kartu za put kući. Čudan je bio ovaj asketa koji je od ljudi uvek tražio novac, jer je sav novac koji bi sakupio, na kraju dana delio siromašnima, a on sam lutao ulicama prošeci hranu. Prosio bi samo bakri - slatki beskvasni hleb od prosa - i živeo samo na njemu.

Ovom prosjaku-asketi obično su se obraćali sa ˝fakir˝. Jednom, kada je golo dete stalo pred fakira, on je bezazleno zapitao detetovu majku: ˝Kćerko, je li to dečak ili devojčica?˝

Takva je bila faktrova čednost, i izgledalo je kao da je često u nedoumici oko takvih stvari.

Kada bi ga bilo ko nešto zamolio, fakir bi odgovarao: ˝Alah malik hai˝ - ˝Bog je veliki!˝

Ovakvo fakirovo ponašanje se ni u kom slučaju ne bi moglo nazvati normalnim. Bilo je licemerno i uvredljivo da fakir traži od ljudi novac. Međutim, ljudi se nisu ustezali da daju sve onome koje to kasnije poklanjao siromašnima. Verovali su mu i davali šta god bi tražio; čak su se smatrali blagoslovenim ako bi njih izabrao da im nešto traži.

Ljudi su ga slušali dok je govorio: ˝Ja tražim samo od onih koje Fakir izabere. U zamenu, ja im dajem deset puta više nego što oni meni daju.˝ Fakir o kojem je govorio nije bio niko drugi do Veliki Bog!

Da li je ovaj fakir bio hindus ili musliman? Pripadnici svih religija i kasta iz Indije dolazili su kod njega. Ovaj svetac je bio jedinstven i poseban, jer nije pripadao nijednoj kasti, religiji ili nekom drugom izmu. Ovaj fakir je bio suviše siromašan i suviše veliki da bi pripadao bilo čemu.

Zbog čega su ljudi prevaljivali stotine milja sa svih strana indijskog potkontinenta, samo da bi ga videli? Zbog njegovih očiju! Za oči ovog fakira se govorilo da su samo svetlo. Neki su govorili: ˝Te oči!... Njegove oči sijaju jače od samog Sunca!.,. One su magnetične!... Njegove oči mora da su sačinjene od same svetlosti!˝ Bez obzira na opis ovih očiju, one su bile te koje su privukle hiljade. Kada bi ih ugledao, čovek bi morao da se pokloni u znak poštovanja.

U ovom neobičnom fakiru krio se Kutub-e-lršad tog doba. Ovaj fakir je bio poglavar spiritualne hijerarhije, i vodeći Savršeni Učitelj svog doba. On, koji je u svojim rukama držao ključeve svih svetova, izgledao je kao otrcani prosjak iz malog sela zvanog Širdi. U rukama ovog prosjaka agonija univerzuma se primirila! Svetovnom materijalisti je možda teško da u to poveruje, ali je to spiritualna činjenica. Ako biste ljudima rekli da je ovaj mudrac odgovoran za tok i događaje prvog svetskog rata, teško da bi vam poverovali. Ali u unutrašnjem svetu spiritualne stvarnosti, Kutubi ili Sadgurui su Gospodari univerzuma i tu se ništa ne dešava van njihove božanske volje.*

* Jednom kada je pominjao Sai Babu, Meher Baba je rekao: ˝Sai Baba je kontrolisao prvi svetski rat.˝ Rat se nije mogao odigrali bez volje i vođstva pet savršenih Učitelja. Meher Baba je u svojim sećanjima pominjao Sai Babu sa velikom naklonošću kao ˝dadu˝, i opisivao je Saijevu veličinu kao ˝Personifikovano Savršenstvo˝.

Izgled ovog prosjaka je zaista bio obmanjujući. On je bio najveličanstveniji kralj na Nebu ili Zemlji, a nije mario što su ga ljudi smatrali običnim prosjakom. Sunce njegove božanstvenosti bilo je visoko uzdignuto. On je obavio svoju dužnost, kao što svako mora svoju. Da bismo ga razumeli moramo biti pažljivi - jer ga onaj koje pažljiv, može spoznati.

Istraživati život onoga ko je postao Bog, ili Sadguru, ili Kutub, je teško, zato što kada se jednom otelotvori, kada njegovo sunce zasija jako, naše oči ostaju usmerene ka pojavi, na njemu. Jedino posle zalaska sunca, naša pažnja može da se prebaci na njegovu priču.

Ako sam ne postane fakir, čovek teško da može da razume život takvog učitelja. Sve ono što on otkriva svetu samo je par zraka njegove večne svetlosti. Zato se istina o životu bilo kog Savršenog ne može znati do najsitnijih detalja. Ovaj fakir, koga je svet upoznao, nikada nikome nije saopštio ime svoje porodice ili svoje ime. Naše doba ga je prozvalo ˝Sai˝, što znači ˝Bog˝ ili ˝Sveti˝.

Ništa pouzdano se ne može reći u vezi njegovog rođenja. Neki veruju daje Sai rođen u brahminskoj porodici, i da su mu roditelji umrli, a da gaje tada podigao neki muslimanski asketa. Neki, opet, veruju daje rođen u muslimanskoj porodici i mnogi biografi se slažu sa ovom pretpostavkom. Kakve god bile okolnosti njegovog rođenja i detinjstva, one su nepoznate. Moramo se baviti Saijem ne kao čovekom, već kao Učiteljem u čijim su očima svi Jedno!

Govori se da je Sai rođen 1838. u selu Sailu, u oblasti Dintur u Indiji. Ali skorašnji dokazi potvrđuju da je rodom iz sela Patrija, oblast Farbani, kao i daje svoje detinjstvo proveo pored Aurangabada u Maharaštri. Sigurno je da su mu roditelji bili veoma, veoma siromašni. Posle očeve smrti, dok je još bio mali, majka je morala da se oda prosjačenju kako bi mogla da ih nahrani.

Čovek se može zamisliti nad ovakvom vrstom drame. Onaj kome je bilo suđeno da bude Gospodar univerzuma, morao je da provede svoje detinjstvo medu odbačenima - beskućnicima, prošeci na ulici. Kakva nedokučiva sudbina za Boga! Čovek koji je trebao da odredi sudbinu sveta, odrastao je u najžalosnijim uslovima.

Naše doba je čulo krik dečaka: ˝Majko, hodaj sporije. Ne mogu tako brzo... Ne mogu dalje.˝ Majka je onda podigla dečaka u naručje sa suzama u očima. ˝Majko, ja sam gladan... Kada će nam neko dati malo hrane?˝

A majka mu je onda drhtavim glasom odgovorila: ˝Sine, budi strpljiv. Bog je milostiv. Evo, skoro smo stigli do sela gde će nam možda neko dati nešto da pojedemo.˝

Osećajući majčino stanje, dečak je nastavio: ˝Majko, nisam više tako gladan... Evo, već mogu i da hodam.˝ On je sišao iz njenog naručja i, mada umoran i slab, polako krenuo za njom.

Ovako su majka i sin pet godina išli od vrata do vrata, od sela do sela. Prijatnim razgovorom, dečak je nastojao da oraspoloži svoju majku. Nikad posle nije od nje zatražio hranu ili nešto drugo. Plikovi na tabanima su ga mučili sve dok se tabani nisu stvrdnuli kao don, kako su išli sve dalje i dalje. Majka nije znala kuda su se uputili. Prosili su, i kretali se da bi preživeli.

Božja milost uvek se krije u trenutnim teškoćama. Sudbina je paradoksalna misterija; surovost Boga je na neki način zapravo Njegova milost! Niko ne može izbeći saosećanje, bez obzira na okolnosti. Priroda Boga je milostiva, i On sam je milost. U njegovim očima, niko nije bespomoćan ili ostavljen bez nade. Ali, samo oni koji postanu Bog, razotkrivaju ovu misteriju.

Iako su majka i sin patili, ne može se ni zamisliti staje posle tih pet godina dečak trebalo da primi. Pošto su pokucali na sva vrata sela Šelvadi, i ostali praznih ruku, majka i sin su pokucali na vrata slepog čoveka koji ih je ljubazno primio. A ovaj slepac je bio mudrac!

Gopal Rao Deskmuk bio je čuveni svetac u toj oblasti, i on je zagrlio dečaka tako žarko, kao da se posle dugih godina razdvojenosti dva stara prijatelja ponovo sreću. Zaista, svetac je čekao na ovu ženu i njenog sina, i sa velikim poštovanjem i ljubavlju smestio ih u jednu odaju u njegovoj kući, da žive sa njim za stalno. U kući slepog sveca nije bilo ničega - ni nameštaja niti bilo kakvih ukrasa - izuzev velike statue Vjankateše* - Boga Višnua - koga je služio danju i noću.

* Vjankateša je drugo ime za Višnua - Onoga koji održava celu kreaciju. Reč potiče od sanskritske reči Vaikunl - Božje Prebivalište. Onaj koji se nalazi u ovom prebivalištu zove se Vjankateš.

Otac sveca se zvao Kešav Pant. Iako je bio siromašan hindus, Kešav je bio veoma religiozan, i to je bila osnova Gopal Raove spiritualnosti. Inspirisan svojim ocem od detinjstva, u srcu je lako podigao plamen spiritualnosti. Kada je došlo vreme da Gopal Rao zarađuje za porodicu, on nije uspeo da pronađe posao u svom rodnom mestu Damb, tako da se preselio u Selvadi. Pošto je živeo neko vreme u Šelvadiju, seljani su počeli da se prema njemu odnose sa poštovanjem. Iako je i sam bio veoma siromašan, šta god bi imao delio je sa drugima koji su bili još nesrećniji, i negovao bolesne. Zbog ovakvog nesebičnog služenja, grad mu je dodelio parče zemlje na kojoj je mogao da živi i uzgaja hranu.

Gopal Rao je podnosio mnoga uzdržavanja. Jednog dana je ugledao prelepu ženu i u njemu su se javile pohlepne misli koje nisu bile dobrodošle. On je bio toliko iznenađen izopačenošću svojih misli da se odmah vratio kući, i dok je stajao pred statuom Vjankateše, iskopao je sebi oba oka gvozdenim šiljkom! Svetlost spoljašnjeg sveta je zauvek nestala, ali se njegova unutrašnja svetlost sada rasplamsala!

Svetlost je postala vatra i slava se proširila i do udaljenih mesta u Indiji. Pričalo se: ˝Sam Bog Vjankateš priprema i arati ceremoniju za Gopal Raoa. Tek onda, Gopal Rao izvodi arati pred Bogom.˝ Tako je ovaj slepi_svetac obožavao idol Vjankateše, i zbog prisustva Gopal Raoa, Selvadi se od mirnog sela pretvorilo u sveto mesto hodočasnika.

U skromnoj kući ovog slepog sveca, Sai je odrastao uz pažnju i ljubav - i mnoge petogodišnje rane su se zacelile. Ljubav sveca prema dečaku je bivala sve jača i jača; majka je služila slepog čoveka sa dubokim poštovanjem, jer joj je omogućio da ima dom za svog sina, i zbog toga mu je bila večno zahvalna. Kada je imao dvanaest godina, majka mu je umrla. I posle prekidanja roditeljske veze, dečak i slepi svetac su nastavili da žive u istoj kući nekoliko godina. Tokom ovog perioda, svetac je dečaku otkrio spiritualni svet, i on je postao njegov glavni učenik.

Kada su primetili njihov blizak odnos, učenici sveca, i to brahmini, postali su zavidni i kivni na dečaka, pitajući se zbog čega se njihov učitelj tako zainteresovao za muslimanskog mladića. Njihova zavist je kulminirala kada su pokušali na nekoliko načina da naude dečaku, ali je on sve to tolerisao zbog ljubavi prema Gopal Raou. Situacija se pogoršavala; ljubomora im je probudila nasilje i podlost, i neki od njih su čak odlučili da ubiju dečaka! Počeli su da planiraju kako da to izvedu, ali:

Onome koga Bog želi da zaštiti,

niko ne može skinuti ni vlas sa glave.

Čak i ako se ceo svet podigne protiv njega –

on je siguran!

Šta je sve ljubomora u stanju da učini! Grupu posvećenika je pretvorila u potencijalne ubice! Konačno, jednom prilikom dok je Gopal Rao hodao kroz džunglu u društvu dečaka, neki posvećenici su ih pratili krišom. Kada su svetac i dečak seli ispod visokog drveta da se odmore, jedan od ljudi se kradomice privukao i hitnuo kamen na dečaka. Ali umesto da pogodi dečaka u glavu, kamenje pogodio Gopal Raoa!

Priča se da je videvši kako je njegov učitelj ozbiljno povređen, Sai zaplakao krvavim suzama! Tada je rekao Gopal Raou: ˝Učitelju, posle toliko godina provedenih zajedno, moje prisustvo više nije dobrodošlo. Dopusti mi da odem.˝

Svetac je odgovorio: ˝ Ne možeš da odeš... Danas sam odlučio da te proglasim svojim jedinim naslednikom. Jednog dana ćeš naslediti svo moje bogatstvo!˝

Čovek koji je pokušao da ubije dečaka, razboleo se i mnogo propatio pre nego što je izdahnuo. Učenici iz sela su bili iznenađeni njegovim iznenadnim odlaskom, i poverovali su da ga je Gopal Rao kaznio zbog njegovog postupka. Jedan od rođaka umrlog je otišao da zatraži svečev oproštaj, a ostatak posvećenika je počeo da se moli u nadi da će oživeti mrtvaca. Kada je začuo ovaj zahtev, Gopal Rao je rekao rođaku: ˝Zašto me moliš da ga vratim u život? Ja sam samo običan čovek kao i ti. Nemam takvu moć. Ne mogu to da uradim.˝ A zatim pokazujući na dečaka, Gopal Rao je dodao: ˝Možda muslimanski dečak to može da uradi.˝

Na znak sveca, dečak se podigao, uzeo malo prašine sa stopala Gopal Raoa, i protrljao les njom. Posle nekoliko minuta, mrtvac je oživeo i ustao!

Seljani su bili zaprepašćeni. Shvatili su da je ovakvo ispoljavanje božanske moći dokaz jedinstvenog odnosa dečaka i Gopal Raoa, i da ga treba kao glavnog učenika njihovog učitelja poštovati, a ne mrzeti. Tokom proslave ovog vraćanja iz mrtvih, seljani su formirali dugu povorku, sa dečakom i Gopal Raom u nosiljkama, dok su ih sa obe strane pozdravljale hiljade ljudi, obasipajući ih cvećem.

Gopal Rao je predosećao da će za nekoliko dana napustiti svoje telo, ali niko od sledbenika nije shvatao te reči ozbiljno. Jednog dana je sakupio samo najbliže, i rekao im: ˝Moje vreme je došlo.˝ Slepi svetac je zatim dozvolio svojim učenicima da ga poslednji put okupaju. Dao je da se očitaju molitve i da se navede jedan deo Bagavad Gite. Pozvao je dečaka i vrlo nežno mu dao svoj doti - belu tkaninu koja se obmotava od ramena do stopala. Nju je Sai s poštovanjem prihvatio. Gopal Rao je preneo neka konačna uputstva svojim učenicima i legao, tiho prekidajući svoju vezu sa fizičkim telom.

Prenoseći ovu halju mladiću, Gopal Rao je preneo svoj spiritualni naboj sa celokupnom odgovornošću i teretom, na mladića; i Sai je potpuno razumeo značaj svega toga. Od tkanine učiteljevog dotija, mladić je sašio kafii i košulju i turban koje je uvek nosio. Ovaj muslimanski mladić, koga zovemo ˝Sai˝, tada je imao samo šesnaest godina.

Odmah nakon smrti Gopal Raoa, mladić je napustio Šelvadi i potražio sklonište u šumi. Jednog dana čovek po imenu Čand Patil je prolazio kroz šumu kada je odjednom naišao na mladog fakira pod jednim drvetom. Bez ikakvog upoznavanja, mladić je odmah zapitao Čand Patila: ˝Jesi li ti izgubio dva konja?˝

Zbunjen, čovek je odgovorio: ˝Jesam, ali ne mogu nikako da ih nađem.˝

˝Idi do potoka˝, rekao mu je fakir,˝ i pronaći ćeš ih tamo.˝ Čand je ustao i sav radostan pronašao ih tačno na onom mestu koje je mladi asketa opisao.

Kada se vratio da zahvali fakiru, video je da mladić puni ćilam duvanom. Želeći da mu ga pripali, potražio je šibice, ali je na žalost otkrio da ih nema. Odmahujući mu, mladić je nekim štapom razgrnuo zemlju i odatle izvadio komad užarenog uglja, podigao ga i njime zapalio svoju lulu!

Ovaj izuzetan događaj je ubedio Čand Patila daje mladi fakir bio ˝neko poznat i svet˝. Zamolio je sveca da pođe s njim do sela Širdi, gde je imao nameru da učestvuje u svadbi svog rođaka, i mladi fakir se složio sa tim.

Širdi tada nije bilo veliko naselje. Ćelo selo je izašlo da dočeka goste, ne sluteći kakav se čudan posetilac nalazi medu njima. Kada je svadbena povorka prolazila pored Kandoba hrama, hinduistički sveštenik po imenu Bagat Malsapatife spazio pogled mladog fakira i povikao po prvi put: ˝Hah, Sai, hah!˝ - ˝Dobrodošao, Sveti, dobrodošao!˝ Od tada pa nadalje, mladi fakir od samo šesnaest godina, čije pravo ime niko nije znao, postao je poznat kao Sai.

Mladi fakir, međutim, nije ostao u Širdiju dugo, nego je počeo da luta od mesta do mesta po Maharaštri, prošeci celim putem. Konačno je stigao do Elora pećina kod Aurangabada, gde je ušao u malu pećinu na vrhu brda poznatog kao Kuldabad.

U podnožju ovog brda se nalazi grob muslimanskog Kutuba po imenu Zarzari Bakš*. Grob ovog Kutuba je bio omiljeno mesto muslimanskih hodočasnika skoro sedamsto godina. Zar-zari Bakš je bio učitelj mladog fakira u prošlom životu i privučen time da bude blizu svog pređašnjeg učitelja, Sai je počeo da živi u pećini koja je gledala na ovaj grob. Sai je realizovao Boga tokom ovog perioda i nekoliko godina ostao u pećini u stanju Majzoobijata, ne napuštajući je ni zbog hrane ni zbog vode! Tokom ovih nekoliko godina zdravo i jako fizičko telo fakira se pretvorilo u skelet. Ovaj skelet je, ipak, posedovao beskonačno svetio - kao da su se Saijeve kosti i meso pretvorile u samu

* Muslimanski Savršeni Učitelj Zarzari Bakš je verovatno bio odgovoran za realizaciju mladića, kasnije poznatog kao Sai, koja se desila tokom ovih četiri ili pet godina, koliko je mladić ostao u pećini pored groba Zarzari Saksija. Odnos učitelja i učenika je u ovom slučaju posebno zanimljiv, posto je započeo otprilike sedamsto godina ranije. Kaže se da je Sai Baba učinio nešto Sto je toliko zadovoljilo Zarzari Bakša da je on morao da mu pruži Realizaciju (iako Sai nije za to bio predodređen u tom životu). Međutim, Saijeva Realizacija Boga se desila uz pomoć milosti ovog muslimanskog Kutuba, mada je on napustio svoje telo mnogo vekova pre. Ovaj događaj je ispričao Meher Baba.

svetlost! Ali isto tako, ovaj ispijeni svetac je izgubio svaku svest o grubom planu. Sada je imao telo odraslog čoveka, ali je bio čovek koji nema svest o telu! Postao je Bogoostvareni Majzoob. Sai je bio savršeno svestan sebe kao Boga - ˝Anal Hak!˝ - ali je bio potpuno nesvestan svog ljudskog tela i sveta oko sebe pune četiri godine. Saiju je bilo potrebno da napusti pećinu; morao je da povrati grubu svesnost kako bi mogao da ispuni svoju sudbinu - da obriše suze našeg Doba - da Drevnog spusti u formu.

Kada je Sai konačno napustio pećinu, ličio je na hodajućeg mrtvaca. Podstaknut da iznutra traga za još jednim Savršenim Učiteljem, lutao je ka istoku kako bi sreo Svami Akalkota, i uz pomoć milosti tog hinduističkog Sadgurua, Sai je povratio normalnu ljudsku svest. U ovom selu Akalkot, u planinskim predelima Adante, fakir je sada postao Sai - Gospodar Univerzuma - živi Kutub - i njegov božanski rad na Zemlji je započeo. Tada je imao dvadeset godina.

Sai Baba se vratio ka Širdiju 1858, i tu ostao, stvarajući od ovog skromnog sela svoj centar. Isprva je izgledalo kao da se novi fakir smestio u Širdiju; držao se po strani od seljana, i provodio noći ćele godine ispod nim drveta. Njegove fizičke potrebe su bile minimalne - prosio je ili uzimao bilo koju hranu ili duvan. Fakir je više voleo da bude sam i ovo je saopštio svima koji su remetili njegov mir; očigledno, seljani mu se nisu dopadali.

Pošto je nekoliko meseci proveo odvojeno ispod nim drveta, Sai se preselio u skromni limeni zaklon koji je služio kao lokalna džamija u ovom veoma siromašnom selu. Sai je džamiju nazvao Dvarkamai Masdid - džamija Milostive Majke. Tu su dva čoveka već počela da ga služe, jedan hinduistički sveštenik, Malsapati, koji ga je zvao ˝Sai˝, i drugi po imenu Tatja Kote. Mnogi seljani su ih sarkastično zvali ˝trio Masdida˝.

U to doba, Širdi je bilo tiho zemljoradničko selo, ali nekoliko godina po dolasku Saija, pojavila se kuga i desetkovala stanovništvo. Vlasti su pokušavale sve kako bi zaustavile epidemiju, ali ništa nije pomagalo. Konačno, nekoliko ljudi je posetilo Saija i uz priču o njihovoj nesreći, zamolilo ga da im pomogne dok cela populacija Širdija ne bude zbrisana.

Pakira su pogodile njihove priče i on je otišao do obližnje kuće, podigao neki žrvanj, zatim se vratio do džamije Milostive Majke i počeo da drobi žito. Onda je sakupio brašno i dao ga jednoj ženi sa uputstvom da ga pospe po granicama sela. Žena je uradila kako joj je rečeno, i za kratko vreme, uz olakšanje svih, epidemija je počela da jenjava, oboleli da se oporavljaju i Širdi se potpuno oslobodio prokletstva kuge.

Invalidi i oboleli iz okolnih sela su dolazili kod fakira da ih leči travama. Posle tretmana, Sai je sedao sa ovim nesrećnim ljudima, da posluša devocijsku muziku koju su pevali. Svakoga je privlačilo samo jedno - svetlost njegovih očiju !

Svi Savršeni su jedinstveni. Ako je postojala neka fizička karakteristika koja gaje odvajala od ostalih ljudi, onda su to bile njegove oči. Oči ovog Savršenog Učitelja su bile toliko sjajne, moćne i duboke, da niko nije mogao dugo da izdrži njihov pogled. Čovek bi se osećao kao daje nag, jer ništa nije moglo da se sakrije pred tim pogledom. Ako bi vas makar jednom te oči pogledale, nikada to ne biste zaboravili. Kada biste videli njegovo lice i oči, ljudi su mogli samo da mu se poklone i služe kao obožavanog Boga.

Sai Baba je prosio hranu svakoga dana; obično je prosio samo hleb u pet različitih kuća u Širdiju. Na svakom pragu bi progovarao: ˝Majko, daj mi malo bakrija˝, ili ˝majko, daj mi rotija˝. Nastavio je da prosi sve do kraja svog života, 1918. Sai je jeo samo dva ili tri hlepčića, a ostatak je uvek delio sirotinji.*

* Sai Babino prošenje je bilo delo spirituaine misterije. Prema Meher Babi: ˝Sai Baba je predstavljao svet. Pet kuća (iz kojih je prosio hranu) predstavljale su pet Savršenih Učitelja koji su uvek prisutni na svetu, i pred čijim stopalima svi mole za spiritualni ili materijalni napredak.˝

Sai Baba je imao nekoliko neobičnih navika, pored toga što je često i puno pušio. Dok je prosio, često je zastajao bilo gde na putu - na izdvojenim mestima ili usred prepunog bazara, i bez ikakvog stida podizao svoj doti da bi mokrio; kada bi završio, uvek bi istresao svoj penis sedam puta! Onda bi nastavljao sa prošenjem. Kada su ga videli da se ponaša na ovaj način, mnogi seljani su ga smatrali pre ludim nego - svetim.

Sai Babi su takođe bili potrebni sati da isprazni svoja creva. Kako se broj sledbenika povećavao, ove prirodne potrebe su se pretvorile u ceremoniju sa pompom i obožavanjem. Ceremoniju koja je nastala oko pražnjenja creva, Sai je nazvao lendi. On bi odlazio, da isprazni creva svakog dana u određeno vreme, obično kasno ujutro na obližnje polje, praćen paradom sledbenika - neki su čak i svirali muziku. Pa ipak, ova lendi ceremonija je imala neku spiritualnu misteriju. Sai Baba je jednom objasnio: ˝Dok vršim nuždu, ja upućujem svoje abdalije - spiritualne posrednike na unutrašnjim planovima - u njihove dužnosti u vezi sveta. Prizivam ih muzikom tokom parade.˝*

* Sai Babina lendi ceremonija je bila povezan Sa njegovim radom na grubom planu. Mada spoljašnje ponašanje Savršenih Učitelja može izgledati zagonetno, ono je, iznutra gledano, puno značenja, zato Sto je svaka njihova akcija za dobrobit sveta. Čak i onda kada obavljaju nuždu ili mokre, oni univerzalno delaju, i to posebno na grubom planu, a ne toliko na unutrašnjim planovima.

Jednom je u uzvišenom stanju izjavio:

˝Ja sam Onaj koji je bez Atributa - Apsolut!

Univerzum je moje prebivalište.

Brahma je moj otac, a Maja moja majka.

Njihovim spajanjem, ja sam dobio ovo telo.

Oni koji misle da seja nalazim u Širdiju ne poznaju pravog Saija,

jer ja sam besforman i sveprisutan! ˝

Jednom drugom prilikom, Sai Baba je objasnio svoju

božanstvenost:



Ljubaznošću nosica autorskih prava za ovaj naslov, u mogućnosti smo da prezentujemo 50% ovog poglavlja. Knjiga se inače može nabaviti u maloprodaji ili poručiti direktno kod izdavača.

Korisna adresa: http://www.esotheria.com/

STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0050 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA