SAVRŠENI UČITELJI - Poglavlje VII
 
   
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Upasni Maharađ, Kralj Jogija
 

Jedino je Sai Baba znao ko je zaista on bio: ˝Ne postoji niko ko mu je ravan. Njegovu vrednost poznaje jedino Bog. Njegova veličina je tolika da kada biste stavili svet na jednu stranu, a njega na drugu, on bi bio veći!˝

U okolini Nasika, u Indiji, tragalac po imenu Kašinat je očajavao, i u svojoj patnji i bespomoćnosti, odlučio je da umre! Prošao je pored grada i uputio se ka džungli, gde je naišao na nekoliko pećina. One su pripadale strmoj Borgad planini koja se uzdizala usred džungle i bila idealno mesto za dočekivanje smrti, pošto nije bilo nikoga u okolini, niti bilo kakve hrane ili vode miljama unaokolo.

Kašinat je ušao u malu pećinu i u njoj proveo dva dana i noći bez hrane, vode ili sna, žudeći za smrću - izazivajući je da dođe, a ako se ne pojavi, mislio je, baciće se sa stene. Trećeg dana se zapitao zbog čega traći svoj život prizivajući smrt, kada može da misli o Bogu! I tako je počeo tiho da ponavlja Božje ime danima.

Kašinat se vremenom apsorbovao u svoju božansku kontemplaciju na Boga i zaboravio sve - svoj očaj, svoju porodicu, svoj život u svetu. Ušao je u veoma dubok samadi i u tom stanju blaženstva i ushićenja ostao nekoliko meseci.

Međutim, Kašinat nije mogao da provede ostatak svog života tako apsorbovan; ovaj dvadesetogodišnji mladić je bio predodređen za nešto mnogo više od ostajanja u nepoznatoj izolovanoj pećini, utopljen u božansku kontemplaciju.

Kašinata je iz samadija vratila senka nekog čoveka koji se nadvio nad njim. Zaprepastio se kada ga je figura zgrabila i počela da mu dere kožu sa tela - a odmah potom nestala! Zastrašujuća prikaza vratila je Kašinata u telesnu svest. Opipao je telo i sa olakšanjem otkrio da mu je koža nedirnuta.

Kašinatova sledeća fizička senzacija je bila jaka žeđ; osećao je kao da mu je jezik iščupan iz usta! Mislio je da će umreti od žeđi, ali nije mogao ni da vikne, a čak i daje mogao, ko bi ga čuo u tom udaljenom mestu? Nalazio se u pustoj pećini, bez imalo vode. Da se negde u okolini i nalazila voda, ne bi uopšte mogao da se pomeri, pošto mu je telo bilo ukočeno usled neprekidnog devetomesečnog sedenja u jednom položaju. Umirući od žeđi, um mu je prešao u polusvesno stanje i u sledećoj viziji je video sebe kako umire! Smrt koju je tražio kada je ušao u pećinu, sada je bila neizbežna. Pomirio se sa sudbinom, utešen što će se uskoro sjediniti sa duhom Boga.

Ali, neko je nadgledao ovog mladića. To je bio fakir iz Širdija, Sai Baba, koji se nalazio udaljen oko sto milja; fakir je imao drugačije planove - nameravao je da ubije Kašinata na drugi način, a da ga ipak sačuva u životu.

Dok je Kašinat ležao bez svesti u pećini, Sai Baba je poslao svoje abdalije - spiritualne posrednike - da nadviju tamne oblake i spuste bujice kiša na planinu. Voda! Potoci života - uticali su u pećinu gde je Kašinat ležao umirući i sakupljali se u bazen tik pored njega. Probuđen grmljavinom i bljeskovima munja, Kašinat je otkrio da mu je voda došla sama do usana i da mu nežno kapije na jezik. Ostao je da leži dopuštajući vodi da oživi njegovo izmrcvareno telo.

Oh, Kašinat! Poželeo si da umreš, a opet piješ vodu! Zašto je piješ? Zar se ne sećaš da si hteo da umreš? Moraš da piješ, moraš da preživiš. Neko je hteo da je popiješ, i sada zgrćeš rukama vodu. Konačno, tvoja žeđ je utoljena.

Fakir iz Širdija je bdio nad tobom; Sai, čiju si riznicu ljubavi trebao da naslediš, ali to tada nisi znao.

Bez obzira koliko se trudio, Kašinat nije mogao da umre po sopstvenoj volji. Koje bio ovaj predodređeni hindus po imenu Kašinat? On je kasnije postao poznat kao Upasni Maharađ - kralj jogija!

Iako mu je rođenje proteklo sasvim normalno, za njegov život se to ne može reći. Dečak se rodio u braminskoj hinduističkoj porodici sveštenika u selu Satana, u Indiji, u oblasti Nasik, 15. maja 1870. Otac mu se zvao Govinda Šastri, a majka Rukmini. Njegov deda, Gopal Šastri, bio je učeni pandit (obrazovani bramin), sa temperamentom jednog sveca. Pre nego što će umreti, napustio je porodicu i svet i postao sanjasin u potrazi za Bogom - ne znajući da će se božanskost manifestovati u njegovom unuku, Kašinatu.

Kašinat je bio drugi po redu od petoro braće, i od detinjstva je pokazivao potpuno drugačiju prirodu od njihove. Dečak je mrzeo školu i jedva da je uspeo da stigne do trećeg razreda. Roditeljima je bio problem, ali se dedi veoma dopadao, i on ga je učio Šastrama (braminskim spisima), koje je Kašinat pamtio sa velikim interesovanjem, iako je prezirao svoje školske lekcije, kao i lekcije hramskih sveštenika.

U to doba, u Satani je živela starija hinduistička žena, koja se smatrala veoma posebnom. Iako je bila udovica, i dalje je nosila narukvice na rukama, uprkos običaju koji obavezuje ženu da kada joj muž umre skine sve narukvice i nikada ih više ne vrati. Ljudi su je ismejavali, a deca uznemiravala, vičući za njom:˝ Veštica!˝. Kašinat je i sam bio nevaljao, i često bi kinjio staricu, vičući za njom dok je prolazila: ˝Stara veštice, zašto i dalje nosiš sve te ukrase? Zar ne znaš da ti je muž umro?˝

Pored svog lošeg ponašanja, dečak je bio problem svojim roditeljima i zato što je bio često bolestan. Kašinat je bolovao zbog slabog stomaka dok je bio manji, i pored svih različitih lekova, njegovo varenje se nije poboljšalo. Zdravlje mu se konačno sasvim pogoršalo, i doktori su postavili dijagnozu neizlečive bolesti, bez ikakve nade da će se oporaviti.

Njegovi roditelji se nisu potpuno pomirili sa dečakovom neizbežnom smrću, i kada medicina više nije davala nikakvu nadu, dete su odveli do ˝vračare˝. Međutim, kada ga je ugledala, ona je počela da besni, i umesto da ga izleči, proklela gaje:˝ Neka umre! On mi uvek dosađuje, zato boluje, i zato će umreti!˝

Kašinat se iznenadio reakcijom, ali je i zamolio staricu za oproštaj. Ona ga je oštro izgrdila, a zatim rekla: ˝Ako misliš da ozdraviš, moraćeš da me posećuješ svaki dan.˝ Kašinat joj je obećao i počeo daje posećuje u njenom domu, gde bi oboje sedeli svakoga dana neko vreme, sami u zatvorenoj sobi.

Vremenom se Kašinat oslobodio svoje hronične bolesti, zahvaljujući uputstvima ove udovice, ali se u njemu sada javio novi bol - bol žive vatre koja se zapalila u njegovom srcu dok je bio u društvu starice, jer je uskoro otkrio da ona nije bila veštica, nego zaljubljenik u Boga. Dečakova ličnost je poprimila oblik intenzivne odbojnosti prema svim svetovnim stvarima koje su ga ophrvale. Povukao se u sebe i njegovo srce se otisnulo u tajnu potragu.*

* Kasnije je Upasni Maharad govorio o sebi: ˝Od kada znam za sebe, svet mi je bio odvratan. Zato sam provodio dane u pećinama i džunglama utopljen u božansku kontemplaciju.˝

Dečak je odbio da ide u školu i držao se podalje od nje, bežeći u šumu da meditira. Jednom kada je imao deset godina, njegov ujak Damodar ga je pronašao kako plače u svojoj sobi i zapitao ga za razlog. Kašinat, posle mnogo navaljivanja, odgovori: ˝Žalosti me kada pomislim da moram da živim od tvog rada. Ja ništa ne radim. Ja ništa ne doprinosim porodičnom održanju.˝

Ujaka su ovakva dečakova osećanja veoma pogodila, i on je pokušao da ga uteši, govoreći: ˝Tvoja dužnost je da paziš na našu decu i da im pomažeš sve dok ne odrastu.˝

Godinu dana je Kašinat živeo u Duliji sa svojim roditeljima, ali ideja da on njima predstavlja teret, uvek je mučila njegovu savest. Dečak je postao potišten, i odlučio je da napusti dom kako bi vodio život beskućnika; ali je bilo predodređeno da se to ne desi dugi niz godina.

Iako se Kašinatovo srce bunilo protiv svih svetovnih ograničenja, njegova porodica je uredila sve neophodne pripreme za njegovo venčanje. Protiv svoje volje, Kašinat je morao da se pokori njihovoj želji, i oni su ga tako oženili za hinduističku devojku koja se zvala Durga. U to doba, po hinduističkom običaju, novopečeni mladenci su bili veoma mladi - Kašinat je imao četrnaest, a Durga samo osam godina.

Očajan, Kašinat se nije interesovao za zaposlenje ili kućne poslove, i svojoj ženi je poklanjao malo pažnje. Prolazio je kroz moćna unutrašnja iskustva. U njegovom srcu je pevao neko koga on nije poznavao. Želeo je da sazna čiji je to glas slušao, i da vidi tog Pevača, ali se nalazio u užasno zbunjujućoj situaciji. U sveopštoj pometnji svog uznemirenog srca, jednog dana je napustio svoju ženu i dom, bez ijedne reči pozdrava, i pešice počeo da luta do Nasika.

Kašinatov deda je nekako uspeo da sazna njegovo mesto boravka, i poslao mu pismo u kojem ga je obavestio da mu je majka ozbiljno bolesna, preklinjući ga da se vrati, tako da je mladić bio prisiljen da ga posluša. Zatim, godinu dana posle svog venčanja, njegova mlada žena je iznenada umrla. Međutim, njegova porodica ga je ponovo nagovarala da se složi sa drugim venčanjem.

1885, Kašinat je oženio drugu hinduističku devojku, ali svetovan život je za njega bio još uvek nezamisliv. I njoj je poklanjao veoma malo pažnje, i sav uznemiren slušao eho Pesme koja je neprestano odzvanjala u njegovom srcu. Još uvek je bio zbunjen onim što je osećao, što je čuo, i opet je pobegao. Ali, pred njegovim očima se nije pojavio niko, iako je njegovo srce neprestano zapitkivalo: ˝Ko mi to peva?˝ Odgovora nije bilo. Kašinat nije mogao da objasni ono što mu se dešava, i po drugi put se vratio kući.

Iskustva su se pojačala, a samim tim i njegova zbunjenost. U srcu je bez prestanka slušao pitanje, sve dok ono nije ostavilo trag: ˝Ko to peva?... Ko to peva?˝ Pitanje mu je razdiralo um, pojačavajući nemir. Sam nemir gaje izjedao: ˝Čuješ pitanje, zar ne? Zar ne?.. .Zašto onda ne pokušaš da pronađeš odgovor? Zašto se ne potrudiš?˝ Ali mladić je bio toliko zbunjen da nije imao pojma šta se sa njim dešava. ˝Kako mogu ja da pronađem odgovor?... Gde da se uputim? Ko mi može pomoći?˝ pitao se.

Konačno, Kašinat više nije mogao da podnese tu situaciju i pod izgovorom da odlazi kako bi proučavao neku medicinsku knjigu, napustio je i ženu i dom. Lutajući, zbunjene mladićeve oči su tražile odgovor gde god bi pošao.

Bog je izvan ljudskog shvatanja. Da On nije toliko težak za poimanje, kako bi Kašinatov um mogao da bude toliko uznemiren? Bog je shvatio mladićevo srce, ali Kašinatov um nije mogao da shvati Njega.

Kašinat je putovao sve do Pune, ali je i tamo postao nezadovoljan, pa je nastavio da hoda do Kalajan džungli izvan Nasika. Na svom putu nazad ka Satani, obuzeo ga je očaj. Tu je naišao na džungle Kajlana i strmu planinu koju su seljani nazvali Borgad, a koja se nalazila oko deset milja izvan Nasika. Smrt mu je izgledala kao jedino rešenje. Mladi Kašinat je odlučio da se ubije, bilo iznurivanjem glađu, ili bacanjem sa litice. Njegova zbrka je bila potpuna; očajavao je za Bogom. Iako je u pećini ostao devet meseci bez vode i hrane, nije umro! Kada je ispio lokve kiše, i spasio se smrti, mladi Kašinat, sav izmršaveo, bio je toliko slab da nije imao snage ni da izađe iz pećine, a kamoli da side niz planinu. Otpuzao je iz pećine i povikao:

˝O bože, Ti si taj Pevač!

Gde si?

Želeo si da te pronađem,

ali mi nije ostala nikakva snaga da dođem do Tebe.˝

U podnožju Borgad planine nalazilo se malo selo po imenu Gavalvadi. Kada su seljaci spazili Kašinata kako četveronoške jedva silazi sa planine, odmah su mu prišli, i pogođeni njegovom nemoći, počeli da ga neguju sve dok nije postao sasvim zdrav. Posle otprilike mesec dana, Kašinat se vratio svom domu u Satanu. Bio je 22. jul 1890. godine, i Kašinat je imao dvadeset godina. *

* Meher Baba je jednom prokomentarisao da je bilo Čudesno to što je Upasni Maharad živeo godinu dana bez hrane i vode u Borgad pećini, mnogo godina pre nego što je ostvario Boga. Kasnije, kada je Upasni postao svestan Boga, nije više bilo toliko neverovatno što je godinu dana opstao bez hrane i vode.

Za godinu dana od povratka u Satanu, Kašinatov otac, deda, i druga žena su umrli. Veoma brzo nakon toga, on je napustio još jednom svoj dom, znajući da će ga majka nagovarati da se oženi i po treći put.

Kašinat je lutao neko vreme pre nego što se vratio u Satanu. Povratio je svoju normalnu težinu i snagu, ali mu je iz očiju i dalje zračila ista neprijatnost i uznemirenost. Pevač je sada još razgovetnije pevao u njegovom srcu - ali je još uvek bio nevidljiv. Zbunjeni Kašinat je razmišljao:

˝O Pevaču, kakvo je tvoje značenje?

Ako želiš da ostaneš skriven,

zašto pevaš?

Tvoja pesma me izluđuje!˝

Za Kašinata je još uvek postojala porodična veza koju je tek trebalo da slomi. Da nije bilo tog karmičkog razrešenja, kako bi Pevač mogao da otkrije sav sjaj Svog lica? Još jednom su Kašinatovi rođaci pripremili treće venčanje. Ipak, njegove blistave oči su i dalje tragale za Pevačem, i nevidljivi glas mu uopšte nije davao mira. Pesma je neprestano odjekivala, i njena muzika je slamala Kašinatovo srce.

Međutim, da bi mogao da zarađuje za život i obezbedi svoju porodicu, 1892. godine se Kašinat preselio u Sangli,gde je počeo da proučava Ajurvedičku medicinu. 1895. je postao vaid (lekar) i vratio se u Satanu kako bi mogao da počne da radi. Ali, u njemu je plamtela Pesma, i on je napustio Satanu 1896. radi Amraotija, gde je počeo da radi u svojoj bolnici. Takođe je u to doba počeo da izdaje na Maratiju ajurvedski mesečnik koji se zvao Besad Ratnamala, i koji je izlazio tri godine. Profesionalno je Kašinat postao veoma uspešan, bogat i dobro poznat lekar u ajurvedičkim krugovima, i naizgled se sredio, kako na planu zaposlenja, tako i na planu braka. Kada je imao dvadeset devet godina, rodio mu se sin, ali je beba za nekoliko meseci umrla.*

* Veoma retko Savršeni Učitelji imaju neko potomstvo. Za Tukarama, hinduističkog sveca se zna da je imao porodicu.

Godinama je njegova patnja bila skrivena. Niko nije poznavao Kašinatovo unutrašnje stanje - iznutra je bio strašno i bolno nemiran. Pevač ga nije napuštao; Pesma nije prestajala! Ponekad se ponašao neobično, a kada bi ušao u stanje izuzetnog nemira, žena bi mu ispunjavala svaku želju, strpljivo sve podnoseći u pokušaju da mu olakša patnju.

Kada neko postane uspešan, on obično počne da misli o sticanju bogatstva i Kašinat tu nije bio izuzetak. Pojavila se izuzetna prilika da se u Gvalioru dobije neobrađena zemlja, ako se neko složi sa tim da je obrađuje. Tokom 1906, Kašinat je uložio hiljade rupija i dobio stotine ari, a onda počeo da provodi većinu vremena na svom posedu. Postao je mudavir, zemljoposednik.

Međutim, uskoro mu je sreća okrenula leda i za dve godine je izgubio mnogo zemlje na parnicama, kao i novac i ugled; i zdravlje mu je bilo narušeno. Osiromašen, Kašinat se vratio u Amraoti 1908. da obnovi svoju medicinsku praksu, ali je vrlo brzo u video da je izgubio svako interesovanje - nije više sanjario, a unutrašnja žudnja se pretvorila u očajanje. Uz ženino dopuštenje, Kašinat je napustio lekarsku praksu i zatvorio svoju bolnicu 10.aprila 1910. i njih oboje su krenuli na hodočašće.

Tokom putovanja, par je posetio Omkarešvar pored Mandate u severnoj Indiji, hinduističke sveto mesto hodočašća uz Narbada reku. Jednog dana, dok je Kašinat bio apsorbovan u nekoj šumi u dubokoj koncentraciji, doživeo je snažni šok i pao u nesvest. Disanje mu je stalo i izgledalo je kao da je mrtav. Kašinatova žena se uplašila i počela da ga poliva vodom. Posle nekog vremena je povratio svest, ali iako je njegovo telo preživelo iskustvo okultne moći, pojavili su se problemi sa disanjem.

Eho pesme se pojačao i glas je zapitao: ˝O Kašinate, ko to peva?...Ko to peva u tvom srcu?˝ Ali zbunjeni Kašinat i dalje nije znao odgovor na ovo pitanje. Postao je još nezadovoljniji u potrazi za odgovorom; sada je izgledalo kao da zaista umire, dok se stalno borio sa dahom.

Uz mnogo poteškoća, Kašinat i njegova žena su napustili Omkarešvar i krenuli ka Nagpuru gde je lečen od svojih respiratornih problema; ali lečenje nije dalo nikakve rezultate. Kašinatova intenzivna žudnja da konačno ugleda Pevača, bila je toliko duboka daje zapravo u njoj ležao uzrok njegovog gušenja; nijedan doktor mu nije mogao pomoći. Kašinat je jecao:

˝O Pevaču, zašto si toliko okrutan?

Zar mi je zabranjeno da ti vidim lice?

Zašto me mučiš ovom vatrom odvojenosti?

Moj um je pretvoren u pepeo na plamenu Tvoje ljubavi.

Zar nećeš sada otkriti Svoje lice mom pepelu?˝

Nekako baš u to vreme, Sadguru Narajan Maharad je posetio Nagpur, i Kašinat je želeo da ima njegov daršan. Program još uvek nije bio počeo i mnogo ljudi je Čekalo u redu. Kašinat im se pridružio, i kada je daršan trebao da počne, Narajan Maharad je dozvao jednog od svojih učenika da mu dovede Kašinata.

Kašinat je pao pred stopala Narajana Maharada. Kada je ustao, Narajan je skinuo venac koji mu je visio oko vrata i stavio ga oko Kašinata, pred mnoštvom ljudi. Kašinat je prihvatio venac kao milostivi Narajanov poklon, a zatim se izgubio u gužvi.

Da li je pevač bio pronađen? Kašinat, međutim, nije ugledao Njegovo lice. Osetio je dodir Pevača, i eho njegove Pesme je postao jači. Neodoljiva melodija ga je uništavala, dok su njegove suze nestajale na vatri ljubavi.

Kašinat i njegova žena su zatim nastavili svoj put do Dulije i tamo ostali sa njegovim bratom Bal Krišna Raoom. Kašinatovo gušenje se pogoršalo do te mere da je odlučio da, ako sledeći tretman ne uspe, sebi oduzme život.

Zatrovan samoubilačkim mislima, napustio je Duliju sam tokom aprila 1911. Međutim, njegova bolest se mogla odstraniti samo u znatno slabijem obliku. Ali šta je očajan Kašinat mogao da radi do tada? Nije mogao ni da diše, niti da prestane da diše. Avaj, kakav je postao njegov život! Okean Boga je trebalo preći, ali to je bio okean vatre. Avaj, vatra je bila na svakom koraku! Kašinat se nalazio usred ove vatre, eto zašto nije mogao da diše! Šta je mogao da preduzme ovaj utučeni čovek? Niko, izuzev onoga koje prešao ovaj okean vatre, nije imao predstavu o tome od čega on boluje - niko nije mogao ni da zamisli njegovu pravu patnju.

Sasvim sam, Kašinat je lutao kroz grad Ahmednagar na svom putu za Paitan. U Ahmednagaru je čuo za jogija Kulkarni Maharada, koji je živeo u Rahuriju, oko pedeset kilometara daleko. Kulkarni Maharad se smatrao velikim jogijem, i Kašinat je pomislio kako bi bilo mudro da ga poseti, i tako je on umesto da ode u Paitan, otišao za Rahuri.

Kada je Kašinat stigao, jogi ga je primio sa velikim poštovanjem, izmasirao Kašinatovo telo sa uljem, okupao ga, a zatim poslužio hranom. Dok su jeli, jogi mu je rekao da ode u Širdi i sretne Sai Babu. Shvatajući da je Sai Baba muslimanski učitelj, Kašinatu se nije dopala ideja da od muslimana traži pomoć, i on je u sebi odbacio jogijev savet.

Kašinat je napustio jogija, ali dok se još uvek nalazio u gradu Rahuri, potražio je nekog starijeg lekara. Pošto mu je objasnio svoje probleme sa disanjem, lekar mu je savetovao da pije samo toplu vodu, a ne hladnu ili normalne temperature. Postepeno se Kašinatovo zdravlje popravilo, ali to nije bilo zbog pijenja tople vode, već zbog dolaska Pevača koji je očekivao njihov susret i konačno ispoljavao svoju milost.

Mada su se problemi sa disanjem postepeno smanjivali, Kašinat je nastavio da luta rešen da se sretne sa Pevačem. Juna 1911, Kašinat je poželeo da ponovo vidi Narajan Maharada, pa je otputovao za Bombaj. Narajan je Kašinata primio sa puno ljubavi i topline, a zatim ga pozvao da sedne sa njim. Narajan je Kašinatu dao da žvaće pan list sa betel orahom, i rekao: ˝Danas sam te potpuno obojio i spolja i iznutra! Sada više ništa nije preostalo... Nema potrebe da se dalje srećemo ili razgovaramo. Tvoj posao je ovde završen.˝

Ali Kašinat je bio zbunjen: ˝Kada ću te opet susresti?˝

Narajan je odgovorio: ˝Ja ću doći sam da te vidim, a kada dođem, videću te tako da ću uvek biti sa tobom!˝

Kašinat se zatim vratio jogiju Kulkarni Maharadu u Rahuri, koji mu je ponovo rekao da treba da sretne Sai Babu. Jogi je dalje nastavio da je on sreo fakira iz Širdija i da on nije bio običan guru, već da je bio iznad svih kasti i vera. Ubeđivao je Kašinata da je Sai Baba bio Sat Puruša - Savršeni Čovek - kao Narajan Maharađ. Ovaj put se Kašinat složio. Unutrašnji rad koji je Narajan Maharađ obavio, sada je dao svoje plodove.

Fakir iz Širdija je tada bio već veoma star, imao je oko sedamdeset godina; on je oduvek bio taj Pevač koji je vodio Kašinata. Taj susret je fakir strpljivo čekao punih četrdeset godina.

Kašinat je došao u Širdi rano ujutro, 27.juna 1911, i krenuo direktno kod Sai Babe po njegov daršan. Zatim je učestvovao u arti ceremoniji za Sai Babu i ručao sa ostalim posvećenicima. Uveče je prišao starom fakiru i zatražio njegovu dozvolu da ode. Sai Baba se nasmejao i uzvratio: ˝Za tebe je najbolje da ostaneš ovde - da ostaneš sa mnom. Zašto si u tolikoj žurbi da odeš?˝ Kašinat je odgovorio da ima neka neodložna posla koja mora da obavi. Sai Baba je zatim rekao: ˝Ako hoćeš da ideš, idi, ali se vrati za osam dana.˝

˝ Ne mogu da obećam da ću se vratiti za osam dana˝, glasio je odgovor, ˝možda neću uspeti.˝

Sai Baba ga je ubeđivao da hoće, dodavši: ˝Videću Šta mogu da učinim.˝ I uz pristanak starog fakira, Kašinat je tada otišao iz Širdija. Kašinat nije prepoznao Pevača! Napustio je Onoga koji mu je pevao celog njegovog života! Nije shvatio da je glas Sai Babe zapravo glas Pevača!

Kašinat je nastavio prema Kopargaonu, gde je sreo Bramaćari Maharada, hinduističkog gurua. Ali kada su se sreli, Bramaćari gaje zapitao: ˝Jesi li bio u Širdiju?˝

Kašinat mu je iznenađeno odgovorio: ˝Da, skoro sam bio tamo. Video sam Sai Babu.˝

Bramaćari mu onda reče: ˝Ali nisi ispunio svoju svrhu. Najbolje je da se tamo vratiš što pre!˝

Kašinat se sa tim nije složio, jer nije želeo da se vrati u Širdi, pošto mu se tamo nije sviđalo. Ostao je u hinduističkom hramu u Kopargaonu, svakodnevno posećujući Bramaćari Maharada. Jednog dana, dok se Bramaćari trudio da ubedi Kašinata kako je za njega važno da se vrati ponovo kod Sai Babe, naišla je grupa ljudi u konjskim kolima koja je putovala do Širdija po guruov daršan. Kada su saznali da je Kašinat već bio tamo, i da zna put, insistirali su da im se pridruži. Protiv svoje volje, Kašinat se sa njima uputio do sela Širdi.

U Širdi su stigli popodne, i odmah otišli u džamiju po daršan Sai Babe. Stari fakir je bio zadovoljan što ponovo vidi Kašinata, i posle daršana ga je zapitao: ˝Kašinat, koliko je dana prošlo od kada sam te poslednji put video?˝

Kašinat se za trenutak zamislio, pa je odgovorio: ˝Osam dana.˝

Sai Baba je nastavio: ˝Da li se sećaš da sam ti rekao da ćeš morati da se vratiš za osam dana?˝

Shvatajući istinitost njegovih reci, Kašinat je uzvratio: ˝U pravu si, Sai, tvoji metodi su izvan mog razumevanja.˝

U tom času Kašinat je konačno prepoznao Pevača! Odlučio je da ostane pored Sai Babe u Širdiju, kako bi mogao svakodnevno da posećuje arti ceremoniju i da ima fakirov daršan. Iako je sada znao ko je stvarno bio Pevač, Njegovo božansko lice je još uvek bilo skriveno i on je jače nego ikada žudeo da ga ugleda. Oči starog fakira su tek trebale da zasijaju Božjom milošću i ljubavlju!

Posle nekoliko dana, Sai Baba je zapitao Kašinata: ˝Da li imaš neke pare da mi daš za dakšinu?˝

Pošto je imao malo novca, Kašinat je izabrao staru potamnelu rupiju i dao je starom fakiru. Uzimajući ga u ruku, Sai Baba je pogledao novčić i rekao: ˝Pogledajte kakav mi je novčić dao! Ovaj čovek je namerno izabrao ovaj tamni novčić za mene!˝

Kašinatu je bilo neprijatno, pa je zamolio: ˝Sai, vrati mi taj novčić da ti dam drugi.˝

Ali, stari fakir je odgovorio: ˝Hoću samo ovaj novčić. Neka mi ostane ova crna rupija.˝ Kasnije je dodao: ˝Iako si mi dao jedino ovaj bezvredni novčić, ja ću se postarati da ostvariš Istinu!˝

Tokom večere, Kašinat je i dalje bio duboko uznemiren prethodnim događajem, pa je izabrao novi rupi i vratio se u džamiju. Pružio je novčić starom fakiru, govoreći: ˝Sai, bila je to strašna greška što sam ti dao onaj crni rupi. Doneo sam ti novi. Molim te, prihvati ga i oprosti mi.˝

Sai Baba je uzeo novčić i dok gaje stavljao u maramu, pojavio se čovek po imenu Hairbau Čaubal i pružio gomilu rupija Saiju. Stari fakir se naljutio i zatražio još novca od Čaubala, ali se ovaj branio da je dao sve što je imao. Sai Baba je zatim rekao Čaubalu da se vrati odmah kući i da donese sav novac koji ima. Čovek je bio zadovoljan zato što mu se pružila mogućnost da sve što poseduje preda Sai Babi. Videvši ovo, Kašinat je uzeo sav novac koji je imao i predao ga Sai Babi.

Svakog dana pre artija, Sai Baba je držao predavanja o spiritualnim temama, tako da su samo oni kojih su se one ticale, mogli da ga prate. Kašinat je otkrio daje većina onoga što je Sai Baba govorio upućeno lično njemu, kao i onome što mu se tokom života dešavalo. Kako je vreme odmicalo, Kašinat je postajao ubeđen da starom fakiru ništa nije nepoznato.

Ovako su prošla dva meseca. Kašinat nije hteo nikoga da opterećuje, a pošto nije imao novca, poželeo je da napusti Širdi i da prestane da živi na onome što mu je Sai Baba davao. Zamolio je jednog bliskog učenika po imenu Madav Rao Despande da govori sa Sai Babom o njegovom slučaju, i da dobije blagoslov. Kada je Madav to i učinio, Sai Baba je odgovorio: ˝Kaži Kašinatu da će dobiti odobrenje da ide tek kada svi računi budu sređeni.˝ Sai Baba je mislio na Kašinatovu karmu.

Nešto kasnije, dok je Kašinat masirao jedno stopalo Sai Babe, a Madav Rao drugo, Madav je ponovo počeo priču u vezi Kašinatovog odlaska. Sai Baba ga je potpuno ignorisao. Kasnije, međutim, Sai Baba je rekao Madav Raou: ˝Slušaj dobro ono Što ću ti reći u vezi Kašinata. On ne treba ovde da ostane godinu dana, ili godinu i po, nego četiri godine. Za četiri godine, Bog će mu se smilovati i svi njegovi računi biće sređeni.

Kašinat treba da provede svoje dane sam u Vitoba hramu. Odvedi ga tamo. Ne treba da bude uznemiravan; provodiće svoje dane u hramu sam i u tišini.

Budućnost će mu biti senzacionalna. Ne postoji niko ko mu je ravan. Njegovu vrednost poznajem jedino ja. Njegova veličina je tolika, da kada bi stavili ceo svet na jednu stranu, a njega na drugu, on bi bio veći. Tolika je njegova vrednost!

Neka ostane izdvojen i sam u Vitoba hramu. Šta god treba da uradim za Kašinata, uradiću.˝

Madav Rao je ovo preneo Kašinatu, koji je namah pomislio: ˝Kako je to moguće? Ne mogu ja biti tolike sreće! Kako to može biti istina?˝ Zatim je otišao direktno kod Sai Babe i zamolio ga za dozvolu da napusti Širdi.

Ali stari fakir je odbio da mu je da. Pripremao je Kašinata iznutra za samoću u napuštenom hramu posvećenom Krišni, nazvanom i Kandoba hram- što znači hram Sadgurua. Sai Baba je ohrabrivao Kašinata: ˝Sada više ni o čemu ne moraš da brineš. Znam ko si ti. Znam koliko si vredan.

Tražio sam te toliko godina. Sve ono što si do sada uradio, bilo dobro ili loše, u stvari je bilo urađeno kroz mene. Ti mene ne znaš; ali ja tebe vrlo dobro poznajem. Godinama sam u svom srcu gajio misli o tebi. Nema potrebe da oklevaš. Ostani ovde sa mnom.



Ljubaznošću nosica autorskih prava za ovaj naslov, u mogućnosti smo da prezentujemo 50% ovog poglavlja. Knjiga se inače može nabaviti u maloprodaji ili poručiti direktno kod izdavača.

Korisna adresa: http://www.esotheria.com/

STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0038 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
   
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA