SPOZNAJ SAMOG SEBE - Poglavlje XIII
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Religija, nauka i filozofija kao različiti aspekti svesnosti ljudi
 

I religija i nauka i filozofija su tvorevine ljudi kroz koje oni izrazavaju različite aspekte njih samih ili njihove svesnosti. To znači da pravu suštinu ljudi ili sveobuhvatnost njihovog znanja nikada ne možemo naći samo kroz jednu od tih disciplina, vec kroz njihovo jedinstvo.

Pokušaj određivanja ljudi samo kroz jednu od tih disciplina uvek će biti jednostran pošto neće obuhvatati sve njihove aspekte. Zanemarivanjem bilo kojeg od tih aspekata uvek će se dobiti nepotpuna, samim tim i neispravna koncepcija.

Osnovna ideja svih različith religija je potpuno ista. Ona shvata ljude kao duhovna, a ne telesna bića. Telo se posmatra samo kao pojavni i prolazni oblik večne i neuništive suštine ljudi, tj. njihove svesti ili duha. Na taj način religija vidi sve ljude kao iste. Zbog toga ona ima karakter zbližavanja, poštovanja i jubavi među njima.

Religija takođe ističe značaj iskrenosti i moralnog ponašanja ljudi u procesu spoznavanja njihove suštine. Tako da veliki broj različitih religija ima skoro identično pravilo za ponašanje ljudi, kao na primer:

Hrišćanstvo: "Sve sto hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima; jer su u tome i zakon i proroci." (Matej 7:12)

Taoizam: "Posmatraj dobit svoga bližnjega kao svoju dobit; i gubitak svoga bližnjega kao svoj gubitak." (Tai Sang Kan Ying Pin)

Judaizam: "Što tebe boli nemoj da radiš drugima."(Talmud)

Hinduizam: "Nemoj da radiš drugima ono što tebi urađeno uzrokuje bol." (Mahabharata 5.15. 17)

Budizam: "Ne povređuj druge s onim sto je tebi uzrokovalo bol." (Udanavarga5.10) Na žalost, danas su mnoge religije zapostavile svoj osnovni princip te su izuzetno veliku pažnju posvetile ceremonijalu kao i manipulativnim političkim interesima.

U nekim religijama lepota i snaga suštinskih principa jedva da se može i nazreti kroz nagomilane forme i prazne tvorevine koje služe same sebi, a ne istinskim, duhovnim potrebama ljudi. Sve je to uzrokovalo nepotrebno udaljavanje, pa i anatagonizam između različitih religija. Zbog toga i J. Sfift kaze:

"Imamo dovoljno religije da se mrzimo, ali je nemamo dovoljno da volimo jedni druge."

Religiju možemo okarakterisati kao jedan od najkontroverznijih aspekata ljudske svesnosti. Kontradiktornost religije, pored ostalog, ogleda se i u njenom značaju i ulozi na prosperitet ili dobrobit ljudi.

U pojedinim epohama i situacijama religija je imala pozitivan i kreativan efekat, ali je isto tako u pojedinim slučajevima njen efekat bio izrazito negativan i destruktivan.

U slučajevima kada su ljudi bili vođeni suštinskim idejama religije uvek se postizao njihov progresivan razvoj i obrnuto. U slučajevima gde su se ljudi koncentisali na religioznu ograničenost, odnosno pojavne međusobne razlike, uvek je dolazilo do neprijateljstva, mržnje i destrukcije.

Poznato je da najstarije iskopine ljudskih ostataka ukazuju na religioznost ljudi u to doba. To se naročito vidi po njihovom sahranjivanju mrtvih ili odnosu prema smrti. Tako da bi s pravom mogli reći da je religioznost ili verovanje ljudi u duhovnu ili nefizičku dimenziju postojanja prisutno u njima od samog njihovog nastanka.

Uzrok religioznog ponašanja ljudi u to doba objašnjava se gotovo nepostojećim poznavanjem fizičkih zakonitosti gde su ljudi opazajući promene u svom okruženju, ne shvatajući njihove prave uzroke te promene pripisivali natprirodnim silama.

Drugim rečima nastanak religije se objašnjava primitivizmom ljudi ili njihovim ograničenim znanjem. Međutim, da li je stvarno tako? Da li ograničenost obrazovanja ili znanja ima presudnu ulogu u tome da li će neko imati svesnost, ideju ili osećaj postojanja nečeg van ovog fizičkog postojanja, odnosno nečeg natprirodnog koje je u neposrednoj vezi ili povezanosti s ovim prirodnim?

Mi našu civilizaciju smatramo najnaprednijom do sada posto smo ne samo otkrili, već i prilagodili svojim potrebama mnoge fizičke zakonitosti. Iako danas postoje siromašne i zaostale društvene zajednice gde je znanje ili obrazovanje ograničeno, ipak je ono dostupno većini ljudi, tako da bi s pravom mogli okarakterisati našu epohu kao civilizovanu, a ne primitivnu.

Ipak, pjavljuje se jedan veoma interesanatan paradoks gde u svim tim zajednicama (bilo siromašnim i manje obrazovanim ili bogatim i obrazovanijim ) imamo ljude koji veruju, kao i ljude koji ne veruju u postojanje nefizičke dimenzije postojanja.

Među visoko obrazovanim ljudima postoji podjednak broj onih koji veruju i onih koji ne veruju, kao i onih koji nisu sigurni. Slično se odnosi i na ljude s ograničenim obrazovanjem.

Iz toga proizilazi da religioznost nije u neposrednoj vezi s obrazovanjem ili poznavanjem fizičkih zakonitosti, vec s nečim individualnim i intuitivnim u svakom čoveku. Jer, da religioznost zavisi samo od nedovoljnog poznavanja fizičkih zakonitosti, ona bi danas u potpunosti trebala biti iskorenjena.

Međutim, to ipak nije slučaj. Ne samo što religioznost nije iskorenjena već je razvoj ljudskog znanja uzrokovao da ona postane još bogatija i suptilnija.

Zbog toga ne bi bilo mudro u potpunosti zanemariti i ignorisati tako značajan aspekt ljudske svesnosti kao što je religioznost. Pokušajem određivanja svesti ili postojanja samo kroz naučna dostignuća, bez osvrta na religioznost i filozofiju, uvek će se dobijati parcijalnost, a ne celovitost. Što znači da se nikada neće moći stići do suštnskih, već uvek do pojavnih, samim tim i nepotpunih ili neadekvatnih odgovora.

U okviru filozofije postoje dva osnovna protivrečna pravca i to matrijalizam i idealizam. Materijalizam se u potpunosti ograničio fizičkom egzistencijom, tako da je materiju proglasio kao jedinu moguću dimenziju postojanja. Na taj način je i samu svest materijalizovao i vezao uz materiju.

Idealizam, polazeci od svesti kao osnove i suštine postojanja, ima transcedentalni karakter, te ga je zbog toga veoma teško ili nemoguće empirijski potvrditi. To je takođe jedan od razloga zašto idealizam sve više biva naučno zapostavljen i potcenjivan. Međutim, koliko je takav stav zaista opravdan?

Unutar materijalizma postoje mnoge kontradiktornosti koje je nemoguće prenebregnuti, kao što i unutar idealizma postoje veoma snažne ideje i argumenti koji još uvek nisu pobijeni. Oštro odvajanje materijalizma i idealizma neminovno vodi u jednostranost, a ne sveobuhvatnost znanja. Jedino se uzajamnom saradnjom oba ova pravca može ostvariti potrebna fleksibilnost koja predstavlja neophodan uslov progresivne spoznaje.

Saradnja materijalizma i idealizma takođe predstavlja ključnu ulogu u daljnjem razvoju filozofije. Uprkos mišljenju da filozofija isčezava i da je njen kraj neminovan, pitanje je da li će ona ikada i nestati?

Ljudsko znanje predstavlja stalnu promenu i razvoj zbog toga ono nikada nije kompletno ili dovršeno. Takva nepotpunost uvek uzrokuje određenu nerazjasnjenost, pa i kontradiktornost.

Dokle god postoji bilo koja nerazjašnjena misterija, a pogotovo misterija života, postojaće i filozofija. Ona može samo da doživljava svoje različite faze razvoja, ali će i te kako biti prisutna i aktivna u svesnosti ljudi.

Nauka je poslednjih par decenija doživela izuzetan uspon otkrivajući pojave i zakonitosti u fizičkom svetu, te je na taj način omogućila uslove za vrtoglav tehnološki razvoj. Razne tehnološke inovacije su veoma mongo olakšale i poboljšale kvalitet života ljudi, a u pojedinim slučajevima su ga bukvalno i omogućile.

Svakako da su takva svojstva nauke pozitivna i poželjna, ali se ipak ne trebaju zanemariti i određene negativnosti uslovljene takvim naglim razvojem. U prvom redu izraziti monopol naučnog shvatanja sveta nad svim ostalim.

S pravom možemo reći da je nauka dobila obeležje nekog svemogućeg, gotovo božanskog entiteta koje je jedino ispravno, nepogrešivo i neophodno za opstanak i sreću ljudi. Dobio se privid izdvojenosti i superiornosti nauke u čemu se zapostavio osnovni i najvazniji faktor koji je stvara, a to su sami ljudi.

Međutim, za ljude je pored kreativnosti i sposobnosti razvoja takođe karakteristicna i sklonost ka zabludama i greškama, te se upravo iz tog razloga nauka nikada ne bi smela postaviti na pijedestal gde ne bi bila dostupna kritici. Svaka iluzija savršenstva uslovljava arogantnost koja sama po sebi nosi klicu regresa i destrukcije.

Danas je očigledno da nauka ima takav efekat na javno mnjenje da se mišljenja koja nisu u saglasnosti s trenutnim naučnim dostignućima u mnogome omalovažavaju ili nepravedno zapostavljaju.

Ukoliko se uzme u obzir činjenica da se sama nauka nalazi na određenom stepenu razvoja gde se njene hipoteze i stavovi daljnjim razvojem ljudskog znanja mogu pokazati nepotpune ili čak i pogrešne, takav stav ne samo što je organičen, vec može biti i štetan.

Sve mnogobrojnija i brža naučna i tehnološka dostignuća doprinose i sve arogantnijim zaključcima o čoveku i njegovoj okolini. Određivanje ljudi dobija jednostran, gotovo tehnološki karakter koji se svodi samo na analizu njihovih tela.

Tako ta analiza podseća na mehaničko razdvajanje precizno sastavljenih materijalnih delova u kompleksnom mehanizmu s hemijskim i energetskim reakcijama koje daje život i razum ljudima. Shodno tome nestankom tog mehanizma ili tela nestaje i suština svakog ljdskog bića.

Međutim, u svemu tome se zapostavlja svest kao pokretačka snaga, ne samo ljudskog, već i svih živih tela, koja još uvek nije objašnjena. Zbog toga možemo postaviti i sledeća pitanja:

Koliko je ovakvo naučno objašnjenje pojavno, a koliko suštinsko? Koliko je današnja nauka, odnosmo njena trenutna dostignuća, uopšte kompetentna da ima suštinsko objašnjenje ljudi i njihove okoline? Koliko je mudro svaki naučni stav ili hipotezu proglašavati kao konačan i apsolutan?

Na žalost, takvo naučno objašnjenje se veoma negativno odrazilo na svesnost većine ljudi. Videći sebe samo kao kompleksan materijalni oblik čijom će razgradnjom i oni doživeti svoj potpuni i večni nestanak, većina ljudi nastoji da zadovolji svaku svoju nagonsku potrebu bez ikakvih moralnih ograničenja ili dublje unutrašnje analize svojih suštinskih potreba.

Drugo jedno veoma popularno shvatanje je da su ljudi vrsta viših životinja. Ne samo što takvo shvatanje nije u potpunosti ispravno, već je ono takođe i veoma štetno. Njime se ljudi oslobađaju svake odgovornosti. Ko očekuje od životinje da se vlada odgovorno?

Iako postoji sličnost, kako između ljudi i životinja, tako i između svega što postoji u fizičkoj egzistenciji, postoje takođe i određene, specificne razlike između svih vrsta i individualnosti unutar njih. Dr Rolo Mej ("Čovekova potraga za samim sobom") takođe piše:

"Sigurno kontinuum između ljudi i životinja treba da se sagleda jasno i realno; ali se ne treba suviše brzo donositi neopravdani zaključak da između ljudi i životinja nema razlike."

U Bibliji se ističe razlika između ljudske vrste i svih ostalih živih vrsta na planeti Zemlji. Za ljude se navodi da su stvoreni u Božijem obličju. Međutim, to obličje se ne odnosi na fizički ili pojavni oblik ljudi, odnosno njihova tela, već na njihovu svest.

Jedino se svest ljudi ili bolje rečeno njihova svesnost karakteriše sposobnošću planske izmene ili kreacije, ne samo svega oko sebe, već i same sebe. Mi smo ono što sami od sebe napravimo ili što sami sebi dozvolimo da budemo našim vlastitim izborom.

Upravo po toj karakteristici izbora i kreativnosti napravljeno je poređenje između Boga i ljudi. Za kreativnost je neophodan izbor. Bez izbora nema kreativnosti već samo uslovljenost i nužnost.

Ponašanje na primer, jelena, konja, ovce itd. je uvek određeno i predvidljivo pošto njihove akcije i reakcije uvek ostaju u predvidljivim zakonitostima njihove vrste.

U svakom slučaju da unutar svake od tih vrsta postoje individualne razlike i reakcije, međutim, one nisu toliko drastične i izrazajne kao kod ljudi. Jedino se kod ljudi mogu pronaći primeri uzvišene kreativnosti i nesebične ljubavi, kao i ponori zla i okrutnosti ili užasa destruktivnosti.

Takve razlike u ponašanju ljudi uslovljene su specifičnim zakonitostima razvoja njihove svesnosti u odnosu na sve ostale vrste. Jedino je inteligenciji ljudi dostupna moralna dimenzija koja im omogućava izbor između dobra (konstruktivnost, smisao, ljubav) i zla (destrukcija, besmisao, mržnja).

Na taj način ljudi su u stanju da naprave svestan izbor svojih akcija i rakcija, dok ostale vrste nemaju takav izbor, već je on uvek nagonski ili instinktivan. I ne samo što ljudi imaju mogućnost izbora, nego je stalan i odgovoran izbor osnovna zakonitost njihove svesnosti.

Niko neće osuđivati divlju zver ukoliko se destruktivno odnosi prema drugim životinjama ili okolini pošto njena svesnost nema sposobnost odgovornog izbora vlastite akcije ili reakcije kao ljudska. Na akcije i reakcije ljudi primenjuje se drugačiji kriterijum jer su oni u stanju da predvide posledice svojih akcija.

Pored toga što životinje nisu u stanju da se ponašaju odgovorno, one takođe ubijaju jedna drugu da bi opstale. Da li se taj isti zakon stvarno može primeniti na ljude? Da li nas opstanak zavisi od uništenja jedni drugih? Ili baš naprotiv u koegzistenciji jednih s drugima?

Osnovni uslov opstanka ne samo naše vrste već i same planete Zemlje nalazi se u skladnoj koegzistenciji svega što postoji na njoj. Jedina vrsta koja je u stanju da shvati tu zakonitost su ljudi. Zbog toga oni imaju i odgovornost ili dužnost da ostvare uslove za takvu koegzistenciju.

To je bitna razlika između nas i životinja. Zakon životinja je rešenje za tu vrstu, ali nikako ne za ljude. Primena takvog zakona na ljude vodi u totalnu degradaciju njihove svesnosti, pa shodno tome i u samouništenje.

Današnjim naučnim dostignućima i tehnološkim inovacijama se postigao takav stepen razvoja da je moralno vođstvo daljeg naučnog progresa ne samo pozeljno već i neophodno. Tim, pre, što je takav razvoj prerastao svesnost samih ljudi.

Svesnost ljudi i njihove tehnologije se može porediti s malim detetom koje se igra atomskom bombom i koje svakog trenutka može da pristine pogrešno dugme. Zato je neophodno da se usmeri pažnja na moralne vrednosti i odgovornost, odnosno da se omogući tom detetu da odraste i da bude svesno samog sebe i onog što drži u rukama.

Danas je više nego ikad potrebno jedinstvo nauke koja se bavi proučavanjem fizičkih pojava ili fizičkog aspekta života ljudi s duhovnim ili suštinskim religioznim stavovima kao i filozofije koja pokušava da obuhvati oba ova aspekta u jednu celinu.

Albert Ajnastajn je takođe bio svestan te činjenice kada je izjavio: "Nauka bez religije je hroma, religija bez nauke je slepa."

Naučna dostignuća omogućavaju filozofiji njen bolji uvid u sveobuhvatnost koju ona nastoji da dosegne dok onda filozofija sa svoje strane može bolje da osvetli put nauci i ukaže joj u kom pravcu treba da se kreće. To se pogotovo odnosi na etička pitanja razvoja pojedinih naučnih disciplina.





STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0092 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA