SPOZNAJ SAMOG SEBE - Poglavlje XVIII
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Duhovna i telesna svest
 

S obzirom da se u ovoj knjizi pojavljuju novi pojmovi ili izrazi koji označavaju razlike unutar svesti, nameće se potreba da se ti pojmovi malo opširnije razlože ili definišu.

Mada podela u okviru nesvesnog na duhovnu i telesnu svest zvuči kao nešto novo, ona to ipak nije. Takva podela samo preciznije označava suprotnosti u okviru svesti koje je Frojd okarakterisao kao nagon kreativnosti ili Eros i nagon destrukcije ili Tanatos.

Isto tako Frojdova podela svesti na id, ego i super-ego je formulisana kao pod-ego, ego i nad-ego sa drugačijim karakteristikama i zakonitostima.

Telesna svest (ograničena, izdvojena i otuđena svest) predstavlja destruktivan nagon ili osećanje čiji se razvoj u svesnosti ispoljava kao pod-ego ili okrutnost, besmisao i destrukcija. Pod-ego svoju individualnost u okviru objektivne svesti doživljava izrazito izdvojeno i otuđeno, tako da sve izvan sebe posmatra, ne samo kao nešto različito, već i kao nesto potpuno suprotno ili antagonistički nastrojeno.

S obzirom da takva svesnost nije u stanju da nađe smisao u ničem drugom sem u svojoj izdvojenoj, otuđenoj i sebičnoj egzistenciji, ona se odnosi veoma negativno ili destruktivno na sve izvan sebe.

To je uglavnom svesnost ljudi koji nalaze zadovoljstvo u mučenju, okrutnosti, svireposti ili bilo kojem vidu destruktivnosti, te je karakteristična za sadiste, masovne ubice i td.

Svesnost koja se razvija kroz interakciju s telesnom svešću je najniža svesnost koja ima najnižu sposobnost razumevanja. Za nju je karakteristična izrazita disfunksionalnost koja predstavlja vid mentalne bolesti.

Telsna svest se veoma mnogo podudara s Frojdovim objašnjenjem id-a. To je izuzetno individualna i ograničena svest koja se nalazi u podsvesnosti ljudi. Posto je telesna svest usko povezana s materijalnim oblikom ili telom, ona je isključivo ograničena na zadovoljenje sebičnih, telesnih potreba, a takođe i na održanje i očuvanje svoje izdvojene egzistencije. Zbog toga ona predstavlja nagon ili instinkt samoodržanja koji svoju vlastitu egzistenciju stavlja iznad svih ostalih.

Međutim, iako takva svest predstavlja instinkt samoodržanja, ona u isto vreme predstavlja i potencijalnu destruktivnost za samu sebe. Osnova te destruktivnosti nalazi se u njenom veoma ograničenom ili uslovljenom i nužnom razvoju.

Takav razvoj neminovno rezultira potpunim gubitkom izbora, samim tim i konačnošću ili destruktivnošću. Osnovni uslov kreativnosti ili kontinuiteta nalazi se u mogućnosti izbora. Bez izbora nema ni kreativnosti ni kontinuiteta. Odsustvo izbora nužno uslovljava konačnost ili destrukciju.

Duhovna svest (svest zajednistva) predstavlja suštinu svesti ili postojanja ljudi i nalazi se iznad svesnosti ili u nadsvesnosti. Razvoj duhovne svesti u svesnosti se ispoljava kao kreativnost, plemenitost, mudrost ili smisao i sklad u inteligenciji svakog čoveka.

Kroz takvu svesnost čovek svoju individualnost izdiže u nad-ego te je doživljava u jedinstvu sa svime izvan sebe. Nad-egom čovek prevazilazi izdvojenost, otuđenost ili pojavu, te sagledava suštinu ili uviđa svoje zajedništvo sa svime oko sebe.

Kad god svesnost vrši interakciju s duhovnom svešću ona dobija karakter funkcionalnog mišljenja te predstavlja najvišu svesnost ili razumevanje.

Takva svesnost je uvek propraćena osećanjem mira i ljubavi. Iz takve svesnosti nastaju vrhunska literarna, muzička ili umetnička dela, kao i razna naučna ili ostala kreativna ili konstruktivna dostignuća ljudi. S njom se otkriva suština za razliku od nižih svesti koje ostaju u prividu ili pojavi postojanja.

Mada je za nad-ego karakteristična moralnost kao kod super-ega, sama koncepcija moralnosti, kao i njenoga uticaja na razvoj svesnosti se razlikuje od Frojdove koncepcije super-ega.

Nad-egom se prevazilazi ograničenost fizičkom egzistencijom i okolnostima u kojima se ljudi nalaze. On ima stalnu mogućnost izbora te predstavlja stalni kontinuitet razvoja.

Motivacija svesnosti koja se razvija kroz duhovnu svest nije u odvajanju ili izdvojenosti, vec naprotiv u sintezi čoveka s dubljim smislom ili lepotom i savršenstvom zajedništva.

Duhovna svest se najmanje zadržava na telesnim potrebama. Ona je usmerena na večnost i lepotu izvan tela i materije ili na skriveni smisao suštine, a ne pojave.

S religioznog kao i filozofskog aspekta razumevanja, duhovna svest predstavlja dušu ili neposredni deo sveopšteg savršenog intenziteta svesti (Boga). Zato je ona savršena.

Međutim, pošto ta savršenost čini suštinu postojanja ili stalnu promenu ili razvoj, ona takođe mora imati svoj specifičan razvoj kojim se postiže njen drugačiji intenzite ili viša savršenost. Taj razvoj započinje odvajanjem duše od sveopšteg savršenog intenziteta svesti.

To odvajanje je uslovljeno formiranjem odgovarajuće razlike ili suprotnosti telesne svesti u fizičkoj egzistenciji s kojom duhovna svest stupa u interkciju. Njihova interakcija uzrokuje nastanak svesnosti ili subjektivnu svest kojom se ljudi identifikuju.

Interakcija duhovne svesti s telesnom svešću i telom, kao i njena interakcija sa subjektivnom svešću predstavlja fizičku fazu njenog razvoja.

I telo, kao i telesna svest su nužne razlike ili suprotnosti duhovnoj svesti, koje su ograničene i prolazne, ali neophodne za potrebnu promenu ili razliku, tj. savršen razvoj duhovne svesti.

Smrću čoveka telo, kao materija, doživljava promene u okviru materijalnih zakonitosti koje se manifestuje kao razgradnja, dok duhovna svest prelazi u fazu svoga bestelesnog razvoja. Kakva ce njena bestelesna faza razvoja biti, u prvom redu zavisi od njene fizičke faze razvoja.

Osnovni uslov koji mora da bude zadovoljen je samospoznaja ili spoznaja subjektivne svesti o svojoj suštini. Subjektivna svest takvu samospoznaju može postizati jedino interkcijom s duhovnom svešću. Sto god je ta interakcija češća, i subjektivna svest postaje svesnija, te inicira ili pravi svestan izbor takve svoje interakcije. Time se duhovnoj svesti omogućava njena promena neophodna za njenu fizičku fazu razvoja. U Bibliji (Matej 18.1) piše:

" U istinu vam kažem: Što god svežete na zemlji, biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji, biće razrešeno na nebu".

Iako je duša bila savršena kada se odvojila od sveopsteg savršenog intenziteta, fizičkom fazom razvoja ili interakcijom sa svojim razlikama i suprotnostima, tj. neskladom, postiže se promena unutar nje. Subjektivna svest ili aktivnost svesnosti, smrću čoveka se transformiše ili "utapa" u intenzitet duhovne svesti ili duše.

Ako je čovek za vreme njegove fizičke egzistencije ostvario potrebnu samospoznaju on ima odgovarajuću aktivnost svesnosti koji će se transformisati u odgovarajući intenzitet u duši.

Na taj način dua doživljava svoju savršenu promenu ili viši i savršeniji intenzitet same sebe. To joj omogućava da opet postigne jedinstvo sa savršenim, sveopstim intenzitetom svesti (Bogom) koji na taj način takođe doživi svoju savršenu promenu.

Međutim, ako Subjektivna svest ne postigne odgovarajuću promenu onda duša ima drugačije zakonitosti razvoja. U "Božanskoj komediji" Dante opisuje "čistiliste duša". Svami Abhajananda u knjizi "Uzvišeno sopstvo" opisuje razvoj duše prema verovanju istočne filozofije:

"Prema filozofiji koja prevlađuje na Istoku, duša nastavlja da se rađa u novim telima razvijajući se u razumevanju dok najzad ne doživi svoj izvor, svoje univerzalno Sebe; i onda posle telesne smrti nastavlja da proširuje svoje znanje sve dok se u potpunosti ne integriše u Božansku svest"

Abhanajanda daje primer iz Upanisada koje glasi: "Kao što reke utičući u okean, pronalaze njihov konačan mir i njihovo ime i oblik nestaju, tako se isto mudri oslobađaju imena i oblika i ulaze u blistavost najvišeg Duha... Uistinu, ko zna Boga postaje Bog."

U istoj knjizi on dalje nastavlja: "Prema tome drevnom učenju duša ne postiže kraj u toj savršenoj Čistoti sve dok ne oslobodi sebe nečistoće neznanja i ne postigne svesnost Sebe. I posto svaka duša mora proći isti test da bi bila primljena u savršeno Blaženstvo, očigledno je da u takvoj shemi nema mogućnosti za nepravdu ili pristrasnost.

U "zatvorenom" evolucionarnom sistemu kao što je ova vasiona, pravda je kompletna i savršena; niko ne može da izađe a da ne ide sve do kraja i koja god da su pogrešna skretanja učinjena na putu, moraju se ispraviti pre nego što se stigne do kraja.

Prema starim Grcima ovaj zakon kauzaliteta koji upravlja suptilnom aktivnošću duše poznat je kao Adrasteria (pravedna kazna). To znači da vrlinom ovog univerzalnog zakona "žanjemo ono što posejemo".

U staroj Indiji ovaj princip je poznat kao "zakon karme" ("akcije"). Implicitnost ovog zakona je reinkarnacija duša sve dok se ne zadovolje želje, isprave greške u prošlosti i duša ne postigne savršenost."

Verovanje u reinkarnaciju koja se još naziva i transmigracija ili metempsihoza je karakteristična za većinu religija. Čak se u pojedinim religijama koje je ne propagiraju mogu pronaći veoma slična shvatanja. Tako na primer u Koranu ili svetoj knjizi Islama piše: "Bog stvara bića i šalje ih natrag, ponovo i ponovo, sve dok mu se ne vrate."

Siki ili Sikhi (sanskritski) veruju da će duša posle nekoliko reinkaranacija doživeti svoj Poslednji sud, te time biti u potpunosti apsorbovana u Boga. Sufi mistik i pesnik Rumi (1207-1273) u jednoj od svojih pesama piše sledeće:

"Umro sam kao mineral i postao sam biljka. Umro sam kao biljka i digao se kao životinja.Umro sam kao životinja i postao čovek. Zašto bi se trebao plašiti? Kada me nije bilo umiranjem? I opet ću da umrem kao čovek,da se uzvisim s blagoslovom anđela. Ali čak i kao anđeo moram nestati. Svi osim Boga nestaju. Kada žrtvujem moju anđeosku dušu, postaću što um ovde nije u stanju da shvati. Oh, pusti me da ne postojim. Jer nepostojanje proklajmuje u tonu orgulja. Njemu ćemo se vratiti."

Reinkarnacija je verovanje u stalno i ponovno rađanje duša i to u raznim oblicima i formama ili u vidu ljudi i životinja. Naravno da nisu isključeni i drugačiji oblici koji imaju savršeniji oblik ili svest od ljudi.

Različite forme i sudbine duša su uvek određene karmom. Svaki oblik ili vrsta živih bića ima svoje specificne i različite zakonitosti razvoja. Tek kada duša iz jednog oblika ili vrste postigne svoj savršen razvoj ili ispuni potrebnu zakonitost za razvoj te vrste, može da pređe u naredni viši oblik.

U svim ovim verovanjima prisutna je stalna promena u postojanju koja se može okarakterisati kao razvoj svesti. Razvoj svesti, samim tim i razvoj raznih fizičkih oblika je beskonačan i bezbrojan. Razna i različita nebeska tela, kao i razni i različiti oblici života na njima su uvek odraz ili pojava određenog potrebnog razvoja svesti.

Ljudi imaju različit odnos prema reinkarnaciji, što je sasvim i razumljivo. Svi se mi nalazimo na različitom stepenu razvoja, te zbog toga imamo i različito razumevanje. Jedno je ipak sigurno, verovanje u reinkarnaciju odoleva vremenu. Ne samo da to verovanje nije isčezlo vec se naprotiv u mnogim slučajevima i potvrđuje ili dobija na popularnosti.

Nije redak slučaj da se ljudi pod hipnozom sete prethodnog života ili da čak dobiju objašnjenje za neke od ličnih osobina i karakteristika koje se ne mogu povezati s trenutnim životom ili iskustvom.

Fizička egzistencija je "polje aktivnosti" koje služi razvoju svesti. Pošto je razvoj svesti beskonačan proces, samim tim on u sebe mora uključiti i reinkarnaciju.

Zlo i patnja kao pojave su odgovarajuće suprotnosti suštini postojanja ili smislu i ljubavi, zato one moraju biti uključene u "polje aktivnosti" ili proces razvoja svesti.

Sve u ovom fizičkom postojanju ili univerzumu je upravo onakvo kakvo treba da bude. Patnja, besmisao, zlo kao i učinjene greške u ovom životu se ne trebaju shvatati suviše tragično, jer su prolazne. One će neminovno biti zamenjene visim skladom i razumevanjem.

Ljudi tek reinkarnirani iz životinjske vrste imaju karakterističnu telesnu i duhovnu svest, te veoma često budu okrutni i skloni nasilju. Ali i oni će svojim daljnjim reinkarnacijama postići progresivan razvoj. Međutim, ljudi veoma mnogo mogu da ubrzaju svoj progresivni razvoj kada se svesno opredele za to u trenutnoj inkarnaciji ili životu.

Kada se ispune uslovi razvoja za ljudsku vrstu, reinkarnira se u drugim galaksijama i drugačijim telesnim oblicima savršenijim od ljudskih. Ni jedna reainkarnacija nije uzaludna pošto uvek vodi ka savršenijem obliku ili razumevanju.

Ne treba se plašiti smrti. Strah od smrti je niža svesnost ili razumevanje ograničeno fizičkom egzistencijom i telom. Ljudi koji postižu svoj potreban duhovni razvoj se oslobađaju tog straha i sagledavaju smrt samo kao daljnju fazu razvoja.

Sav smisao, ljubav kao suština koja se razvila (kreirala) u fizičkoj egzistenciji ostaje, te se na taj način omogućava da iduća reinkarnacija bude još savršenija.

Patnja, bol, nasilje itd. kao rezultat pogrešnih izbora, nestaju sa smrću, ali nas uue da ih idući put izbegavamo ili da napravimo pravilan i potreban izbor.





STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0063 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA