SPOZNAJ SAMOG SEBE - Poglavlje XXI
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Afekat i navika
 

Za pojedine ljude je karakteristično da reaguju iz afekta. Afekat nije ništa drugo nego reakcija ljudi na njihovu okolinu iz akumuliranog osećanja polusvesnog ega, a ne kroz subjektivnu svest.

Iako ljudi uvek vrše interakciju s okolinom kroz njihovu svesnost ili subjektivnu svest, ponekad, usled veoma akumuliranih neosmišljenih konflikata oni postaju toliko snažni da ljudi reaguju iz njih, a ne iz njihove subjektivne svesti.

U takvim momentima poneki ljudi čak mogu i da osete da njihova svesnost prisustvuje celom incidentu kao nemi posmatrač, a da njihovo ponašanje izvire iz nekog izuzetno snažnog osećanja besa koje je doživelo svoj vrhunac i koje mora da se isprazni, pošto jedino to može da ublaži nesnosnu napetost koju osećaju u sebi.

Za većinu dece čiji su se roditelji, ili jedan od njih, afektivno ponašali je takođe karakteristčno kasnije afektivno ponašanje. Jedan od razloga je i taj što ponašanje roditelja uvek predstavlja neposredan uzor od kojeg deca uče svoje ponašanje ili prilagođavanje okolini.

Isto tako, izlivi besa roditelja uvek ostanu neosmišljeni i neshvaćeni od strane dece, što se u njima zadrži kao napeto i dramatično osećanje koje postaje stalan i neposredan pratilac njihove svesnosti.

Odnosno, afektivno ponašanje roditelja, takođe uzrokuje formiranje polusvesnog ega kod dece, čime se uzrokuje njihovo kasnije afektivno ponašanje.

Većina ljudi koji afektivno reaguju smatraju da im je to temperament ili njihova priroda i da oni ne mogu da učine bilo šta u vezi sa takvim svojim reakcijama.

Ne samo što takvo ponašanje nije njihova priroda ili suština, već ih upravo ono sprečava da razvijaju svoju pravu sustinu i ostvare puni potencijal slobodnih i kreativnih ljudi.

Mračna osećanja besa, bola i straha, kao i nagomilane destruktivne misli nisu suština nijednog čoveka, oni su samo rezultat neosmisljenih negativnih iskustava koja su zaklonila njihovu pravu suštinu.

Svaki događaj ili incident u životu ljudi uvek usmeri razvoj njihove svesnosti usled kojeg se formira određeno ponašanje koje može da preraste u veoma snažnu naviku.

Navike po svom karakteru mogu biti pozitivne i negativne. Pozitivne navike doprinose dobrobiti čoveka ili pomažu njegov progresivan razvoj i konstruktivnu interakciju s okolinom. Negativne navike se uvek manifestuju kao nesklad i disfukcionalnost u samom čoveku, a onda i u njegovoj interakciji s okolinom.

Iako negativne navike predstavljaju blaži oblik disfunkcionalnosti, postoje i ekstremniji oblici disfunkcionalnog ponašanja ljudi u vidu zavisnosti i opsesivno prinudnih radnji, kao na primer: preterano pranje ruku, cišćenje itd. U vezi s tim, mogu se postaviti i sledeća pitanja:

Zbog čega ljudi formiraju navike? Zašto neki ljudi formiraju negativne i štetne navike, dok neki formiraju pozitivne? Isto tako, zašto je kod nekih ljudi izrazena fleksibilnost u pogledu ponašanja, tj. nisu u tolikoj meri skloni formiranju navika?

Odgovor se nalazi u njihovom duhovnom razvoju. Progresivan duhovni razvoj uvek doprinosi formiranju pozitivnih navika ili fleksibilnosti u ponašanju ljudi, dok regresivan duhovni razvoj uvek uslovi formiranje negativnih navika.

Naime, ljudi uvek odluče da učine nešto po prvi put u određenim okolnostima i situacijama, pošto im to izgleda kao najpovoljnije po njih. Ukoliko interakcija s okolinom ili određeni incident uslovi interakciju subjektivne svesti s duhovnom svešću, postiže se progresivan razvoj svesnosti koji omogućava čoveku njegovo potrebno ponašanje, pa samim tim i formiranje pozitivnih navika.

Međutim, ukoliko je interakcija s okolinom suviše dramatična ili destruktivna za subjektivnu svest, ljudi ostaju "zarobljeni" takvim incidentom, te se uslovi formiranje polusvesnog ega.

Na taj način se blokira ili onemogućava interakcija subjektivne svesti s duhovnom svešću sto uslovi regresivan razvoj svesnosti jer ona nije u mogućnosti da shvati zakonitosti svoga sopstvenog razvoja.

Ukoliko ljudi nisu u stanju da shavate zakonitosti razvoja njihove vlastite svesnosti, oni neće moći razumeti ni zakonitosti u interakciji s okolinom, što ce rezultirati formiranjem određenih zabluda.

To će ih navesti na pogresne izbore ili akcije i ponašanje koje samo donose trenutno olakšanje ili imaju privid koristi, mada su u sustini štetne.

Daljnjim zapostavljanjem dublje unutrašnje inteakcije njihovo novo, štetno ponašanje se sve više osnažuje i prerasta u naviku. Iz istog razloga se stiče i zavisnost.

Uz zapostavljen duhovni razvoj ljudi nisu u stanju da zadovoljavaju njihove suštinske potrebe, tako da se u njima javlja stalno nezadovoljstvo ili nemir. Na taj način i sama njihova egzistencija poprima obeležje nesklada i besmisla.

S obzirom da takvim ljudima njihovo destruktivno ponašanje pruza privid zadovoljenja i opustenosti, oni ili zanemaruju ili opravdavaju sami sebi sve negativnosti koje takvo ponašanje uzrokuje.

Međutim, pošto osećaj zadovoljstva ne traje dugo, takvi ljudi su prinuđeni da uporno ponavljaju svoje destruktivno ponašanje da bi se mogli osećati opušteno i sretno ili da bi mogli doživljavati svoju egzistenciju kao smisaonu.

Većina ljudi koja ne shvata značaj unutrašnje interakcije za razvoj svoje svesnosti odgovore za svoje probleme traže samo izvan sebe ili samo kroz interakciju s okolinom.

Iako je interakcija s okolinom veoma značajna pošto uvek usmerava unutrašnju interakciju, samo kroz nju čovek nikada ne može da prevaziđe svoju nefunkcionalnost. Zato je neophodna i unutrašnja interakcija.

Ono što uzrokuje naviku u ponašanju ljudi je navika u samom procesu mišljenja ili ustaljena unutrašnja interakcija. Zbog toga je najpre nužno da ljudi uspostave potpuno drugačiju unutrašnju interakciju ili potpuno drugačiji proces razmišljanja.

Za ljude koji su formirali određene štetne navike, kao i afektivno reagovanje je karakteristično da uvek reaguju iz veoma snažnog osećanja polusvesnog ega, a ne iz njihove suštine, ili duhovne svesti.

Za interakciju s duhovnom svešću je potrebna dublja i duža unutrašnja interakcija. Obično se za osobu s nefunkcionalnim ponašanjem i kaže da "plitko misli" ili da nema suštinsko razumevanje, dok se za sposobnost sagledavanja suštinskih zakonitosti kaže "duboko mišljenje".

Duhovno razvijeni ljudi mnogo brze uspostavljaju interakciju s duhovnom svešću samim tim sto su formirali naviku takve unutrašnje interakcije.

Ljudi koji afektivno reaguju treba da se svesno odluče da odole snažnom osećanju besa; da se bore s njim da ne ovlada njima. Tada će moći jasnije i da osete pokušaj prodora drugog, mnogo mirnijeg i smisaonijeg osećanja duhovne svesti.

Ukoliko se odluče za to osećanje, njime će uspostaviti potpuno drugačiju unutrašnju interakciju koja će se manifestovati kao formiranje drugačijih misli koje će im omogućiti da shvate svoju situaciju ili da se još više osnaže i bore protiv svog destruktivnog ponašanja.

Kada subjektivna svest stupi u interakciju s duhovnom svešću, duhovna svest osvešćuje svesnost, tako da joj omogućava i bolji uvid u polusvesni ego, kao i niže podsvesno.

Na taj način i polusvesni ego, kao i nize podsvesno se izdižu u svesnost gde se u svesnosti, kroz duhovno, mogu uskladiti i oplemeniti, samim tim i prevazići.

Takav proces se doživljava kao razvoj mudrosti koja osposobljava čoveka da prevaziđe konflikt i ostvari svoj neophodan progresivan razvoj.

Bez takvog procesa je nemoguće ostvariti integritet ličnosti ili potrebnu unutrašnju razvnotežu koja predstavlja osnovni uslov zdravog psihičkog života i razvoja.

Drugačija unutrašnja interakcija neminovno uslovljava i drugačiju spoljašnju interakciju ili drugačije ponašanje ljudi. Zato je neophodno da se ponašanje koje se asociralo s polusvesnim egom, zameni drugačijim ponašanjem ili aktivnošću koja će se asocirati s duhovnom svesću.

Što znači, da ljudi moraju, ukoliko osećaju određene fizičke simptome specifične za početak afekta, činiti nešto sasvim drugo nego što su činili do tada.

Tako na primer, ukoliko su ostajali u prostoriji ili s ljudima prema kojima je njihov bes bio usmeren, trebalo bi ih što pre napustiti ili pronaći neki novi način ponašanja koji će onemogućiti njihovo dotadašnje destruktivno ponašanje. Neophodno je da ljudi tačno znaju šta treba da čine u takvim situacijama.

Potrebno je napraviti plan ponašanja pre afekta. Nekim ljudima može pomoći setnja, duboko disanje ili meditacija, brojanje, određena fizička aktivnost itd.

Pošto svaki čovek najbolje poznaje svoje specifične okolnosti, kao i samog sebe, najbolje da on sam utvrdi koju aktivnost ili način ponašanja treba da odabere.





STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0063 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA