SPOZNAJ SAMOG SEBE - Poglavlje XXIII
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Savest kao predstavnik duhovne svesti
 

Jedino inteligencija ljudi ima savest. U njoj je sadržana suština moralne kompleksnosti ili posebnosti ljudske svesti u odnosu na sve ostale vrste na našoj planeti. U vezi savesti mogu se postaviti sledeća pitanja:

Koliko je savest uopšte shvaćena ili razmatrana? Kakav je njen značaj u procesu razvoja ljudi? Koje su njene karakteristike? Šta se njome postiže ili koja joj je svrha?

Savest je neophodna smernica za postizanje konstruktivnog razvoja ljudi i njihove okoline. Samo akcije koje su usmerene savešću ostvaruju potrebno poštovanje i izjednačavanje svih članova u zajednici. Ona izdiže svesnost na viši nivo razumevanja kako same sebe, tako i svega oko sebe, pošto ona predstavlja duhovnu svest ili svest zajedništva.

Kroz nju se značaj individualnosti ili izdvojenosti subjektivne svesti od objektivne svesti gubi, te se pođednako vrednuje i sam čovek, kao i sve oko njega.

Na taj način čovek ne deluje samo u svome sebičnom intersu (individualnoj i izdvojenoj svesti) već deluje u intersu zajedništva ili objektivne svesti kojoj i sam pripada.

Čovek koji sledi svoju savest uvek čini mudar izbor čak i onda kada taj izbor daje drugačiji privid. Kroz duži vremenski period takav izbor uvek ispolji svoju dubinu i svoju mudrost.

Savest je suštinsko znanje dobra i zla, za razliku od pojavnog znanja fizičke egzistencije. To je neposredni "Božiji glas" koji se nalazi u srcima svih ljudi podjednako razumljiv i za pismene i nepismene, i za obrazovane i neobrazovane, bez obzira koje su vere, nacionalnosti ili rase samo ako hoće da ga čuju i da slede njegovu mudrost. U njemu je sadržano suštinsko pravilo za konstruktivno ili funkcionalno ponašanje ljudi.

Zato savest predstavlja univerzalnu religiju koju treba da sledi svako ljudsko biće ukoliko želi da ostvari istinsku sreću i skladne odnose s okolinom. U Bibliji (Pavlova poslanica Rimljanima 2. 15) piše sledeće: "Oni dokazuju da je delo zakona zapisano u srcima njihovim, a svedoci su im za to savest i misli kojima se sami okrivljuju ili pravdaju."

Svedenborg takođe kaže: " Savest je Božje prisustvo u čoveku."

Ljudi se veoma često nalaze u dilemi koji nagon, potrebu ili želju u sebi treba da slede da bi ostvarili smisaonu egzistenciji. Međutim, odgovor je uvek jasan ukoliko su ljudi iskreni.

Jedino se kroz savest može stići do mudrosti duhovne svesti ili do slobode i lepote življenja koju ona pruža. Drugog puta nema. Sve ostalo predstavlja samo obmanu i zavaravanje.

Bilo koji metod koji proklajmuje mogućnost ostvarenja harmonije, smisla ili sreće u životu ljudi uz nepostovanje moralnih obaveza i dužnosti nemionovno završava razočaranjem, besmislom i nefunkcionalnošću.

Iako je kroz neke takve metode moguće ostvariti instantno zadovoljstvo ili osećanje sreće, na duži vremenski period takve metode se uvek pokažu kao štetne i destruktivne. Kant u "Kritici čistog uma", piše:

"Dve stvari ispunjavaju razum s uvek novim i rastućim čuđenjem i strahopoštovanjem - zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni." I zvezdano nebo izvan ljudi, kao i moralni zakon ili savest unutar svesti ljudi, on je okarakterisao kao misteriju u kojoj se krije suština postojanja. Neophodno da ljudi kroz moralne zakonitosti u njihovoj svesti otkrivaju njihovu suštinu, da bi bili u stanju da otkrivaju suštinu svega oko njih, te time dobijaju uvid u samu misteriju postojanja.

Majster Ekart takođe kaže: "Niko ne može znati Boga ko nije spoznao sebe - leti prema duši, tajnom mestu najviših."

Kjerkegor piše: "Prema Sokratu svaka individua je sama sebi centar i ceo svet ima centar u njoj pošto je njegovo samoznanje znanje Boga."

Dr Rolo Mej ističe: "Istina u tradiciji (unutrasnjeg svetla) u religijskoj istoriji je da se uvek mora poći od samog sebe... Nije cela priča u moralu i dobrom životu, ali je sigurno ukoliko ne pođemo od njih, nećemo imati od kuda poći."

Ukoliko čovek sledi glas svoje savesti, on postaje najjači ili jedini glas koji sinhronizuje i usklađuje sve ostale niže glasove ili nagone nižih svesti. Na taj način čovek postiže integritet ličnosti i neophodnu iskrenost koji su osnovni uslovi za zdrav psihički život.

Odnos osobe prema savesti je najbolji pokazatelj njenog duševnog stanja ili mentalne stabilnosti i zdravlja. Za ljude do kojih je došlo do izvesnih poremećaja u duhovnom razvoju je karakteristično da nemaju pravilnu procenu vrednosti ili dobra (suštine) i zla (pojave). Zbog toga oni imaju ili preterano osećanje krivice ili njeno potpuno odsustvo.

Za ljude koji deluju iz zakonitosti telesne svesti ili zakonitosti individualne svesti (psihopate, ubice) je karakteristično odsustvo savesti ili osećanja moralnosti.

Takvi ljudi nisu u stanju da saosećaju s drugim ljudima ili njihovom okolinom, niti da poštuju ili vrednuju bilo Šta osim njih samih ili njihovih potreba. Oni su u stanju da izvrše najgnusnije zločine, a da pri tome ne osećaju bilo kakvu krivicu.

Preterano osećanje krivice može biti uzrokovano nekim traumatičnim događajem ili incidentom usled kojeg se formira neosmišljeno osećanje polusvesnog ega koje sprečava daljnji duhovni razvoj.

Ukoliko je preterano osećanje krivice dugotrajno ili karakteristično za ponašanje osobe, ono je uvek odraz potisnutog osećanja neadekvatnosti i inferiornosti ili neurotičnog straha od promene ili odgovornosti.

Mada takvo osećanje ima pojavu savesti, ono nikada ne reprezentuje savest već polusvesni ego. Razlika između preteranog ili neurotičnog osećanja krivice s zdravim ili konstruktivnim osećanjem krivice, tj. savešću koja nam omogućava daljnji moralni razvoj ili progres, data je u knjizi Hari Gantrip " Vaša svest i vaše zdravlje":

" Razmatrajući čitav problem, mogli bismo reći da imamo dve savesti. Naša zrela savest, nas obrazovni i prosvećeni sud koji gleda objektivno na realne činjenice u nasem ponašanju u svetlu situacije. Mi nastojimo, što god bolje možemo, da razmislimo o situaciji i odlučimo da je tako i tako pošteno, razumno i pravo da se radi; ili mi kasnije razmislimo o nasem ponašanju i zaključimo da je trebalo da postupimo drugačije s dobrim razlogom i idući put tako i činimo.

Takva savest je u kontaktu s realnošću trenutnog stanja. Isto tako, mi imamo jednu drugu savest, koju možda ne bi ni bilo pravilno nazivati savest, s obzirom da je ona preokupirana sigurnošću, a ne istinskom dobrotom i realnim moralnim vrednostima.

Međutim, ona ima pojavu savesti, uzrokuje osećanje krivice i njeno rasuđivanje se meša s rasuđivanjem prave, zrele savesti. To je detinjasto preživljavanje ispunjeno strahom, a ne mudrošću i moralnom procenom.

Zrela savest je konstruktivna i ukazuje nam Šta je ispravno i u pojedinim slučajevima nas vodi u opoziciju s određenim ljudima ili čak i s mišljenjem većine.

Detinja savest koja preživi, u zrelosti postaje neurotična savest koja nikada tako nešto ne učini. Ona je negativna i opsednuta strahom da se ne radi nešto pogrešno. Za takav strah se nakraju može ispostaviti da je strah od uznemiravanja nekog do čije nam je podrške veoma stalo: to može da ode toliko daleko da nas zaustavlja ili ozbiljno sprečava da radimo bilo šta."

Karen Hornej, M. D. ("Naši unurašnji konflikti") piše: "Duboko ukorenjena nesigurnost u odnosu na moralne vrednosti se obavezno pojavljuje u svakoj neurozi, bez obzira kako dogmatično osoba drži do naročitih aspekata njegovog standarda koja su mu prihvatljiva."

Dr Rolo Mej ("Čovekova potraga za samim sobom") piše: "U ovakvom isticanju unutrašnjih motiva u etičkom delovanju nalazi moderne psihoterapije imaju najjasniju paralelu s Isusovim moralnim učenjem. Suština Isusovog morala sastojala se u usmeravanju od vanjskih pravila Deset zapovesti ka unutrašnjim motivima. Iz srca izvire život. Moralne naredbe života, on je smatrao, nisu jednostavno - nećeš ubijati - nego unutrašnji stav prema - ljutnji, ozlojađenosti, iskorišćavanju, pohlepi u srcu, psovanju, ljubomori itd. drugih ljudi. Potpunost čoveka čije su spoljašnje akcije u saglasnosti s unutrašnjim motivima je ono što se naziva blaženstvo čistog srca."

U svetu oko nas nas sve je kratkotrajno i promenljivo. Zato i sreća koja ima osnovu u nečem izvan nas je takođe promenljiva i kratkotrajna i često zavrsava razočaranjem i bolom.

Uzalud je tragati za dugotrajnom i nepromenljivom srećom izvan nas. Ona tamo ne postoji. Mi je možemo doživeti samo u nama. Ona u stavri i jeste u nama i to u našoj duši, samo što je mi zaneseni bleskom i šarenilom izvan sebe, tražimo na pogrešnom mestu.

Mi u sebi posedujemo čitavu, neizmernu riznicu koju često zaneseni sjajem izvan sebe ne vidimo, te je gubimo i izgubimo za grumenčić zlata izvan nas.

Ralf Valdo Emerson piše: "Ljudi žive na pragu misterije i harmonije u koju nikada ne uđu. I s rukama na ulaznim vratima umiru izvan nje."

Hakuin: "Ne znajući koliko je istina blizu, ljudi je traže daleko. Koja šteta. Oni su kao neko ko u sred vode vapi od žeđi."

Nijedan čovek ne može da tvrdi da je plemenit, konstruktivan, mudar i istinski sretan, ukoliko ne sledi glas svoje savesti. Pod istinski sretan se podrazumeva tihi, ali konstantni mir i sklad koji ne zavisi ni od čega izvan čoveka.

Takva sreća podseća na vatru koja tinja, ali koja se ne gasi i koja s vremena na vreme bukne u ogroman plamen neizrecive sreće i lepote koja uliva ogromnu snagu, svežinu i energiju u svakom čoveku koji je poseduje.

Sreća ljudi koji prave kompromis sa svojom savešću potseća na vatru koja je veoma snažna i burna, ali koja se takođe i veoma brzo ugasi, te ostavi iza sebe pepeo i dim koji lagano gusi i truje čoveka tako da je on prinuđen da grozničavo traži nov izvor sreće izvan sebe i na taj način nikada ne može istinski biti sretan i spokojan.

Paramahansa Jogananda za savest kaže sledeće: "Savest mi je čista pošto nisam nažao učinio nijednom ljudskom biću. Ja znam da je to istina. Ukoliko je čovek sposoban da kaže samom sebi: Nikome ništa nisam nažao učinio. On je najsretnija osoba na Zemlji."

Jogananda takođe kaže i sledeće: " Svetsko priznaje nije važno. Tražite priznanje vlastite savesti i u njoj ćete imati priznanje Boga."

C.L. Alen kaže: "Učinili ste nepravdu. Da li vas boli? Budite veseli. Postajete beznadežni samo onda kad vaša duša prestane da oseća."

Sesil G. Osborn u knjizi "Umetnost učenja da volis samog sebe" piše: "Unutrašnji sudija ili naša savest nije neprijatelj već prijatelj. Ona je na našoj strani bez obzira koliko puta da se razočaramo. Njen prvenstveni cilj je da nam pomogne da izbegnemo akcije ili stav koji bi nas sprečio da pravilno volimo sami sebe. Savest nije Bog već njegov zastupnik. Vaš unutrašnji sudski sistem traži vašu bezbednost i celovitost i blagostanje, isto kao što pravni sistem funkcioniše da sačuva blagostanje društva."

U istoj knjizi, on dalje nastavlja: "Jedna stvar je sigurna: nikada ne možete pravilno voleti sebe ukoliko kršite božanske principe. Poslušajte svoj unutrašnji glas i poštovaćete sami sebe. Ignorišite ga i preziraćete se."

Dr Rolo Mej piše: "Savest nije skup zavestanih zabrana da stegne ličnost, da ugusi vitalnost i impulse. Niti je savest odvojena od tradicije kao što se mislilo u liberalnom periodu da se svaki akt određuje de novo. Savest je pre sposobnost spajanja s vlastitim dubljim nivoom shvatanja, moralnom osetljivošću i svesnošću u kojem tradicija i neposredno iskustvo nisu suprostavljeni jedno drugom već se međusobno podudaraju."

Etimologija termina pokazuje takvo tvrđenje. Sastavljena od dve latinske reči koje znače "znati" (scire) i "sa" (cum) savest je veoma bliska terminu svesti. U stvari u nekim zemljama kao Brazil, ista reč ("consciencia") se upotrebljava i za savest i za svest. PRELOM)Kada From govori o savesti kao "Čovekovom povratku samom sebi", povratak nije suprotan tradiciji kao takvoj, već autoritativnoj upotrebi tradicije.Pošto takođe postoji nivo kojim individua učestvuje u tradiciji i na tom nivou tradicija pomaže čoveku da pronađe njegovo značenje i iskustvo.

Zbog toga želimo da naglasimo pozitivan aspekt savesti - savest kao metod svakog pojedinca da izmami mudrost i pronicljivost unutar samog sebe, savest kao "otvaranje" vodič ka proširenom iskustvu. To je ono što Niče upućuje u njegovom peanu "S one strane dobra i zla" i što Tilik misli njegovim konceptom - transmoralna savest.

Značaj savesti za čovekov razvoj, kao i za kvalitet njegove egzistencije simbolično je dat i u Bibliji. Adam i Eva su živeli u vrtu Edenskom koji je bio oličenje mira i sklada sve dok nisu došli u iskušenje da učine nešto što im je bilo zabranjeno od Boga. Bog je Adamu rekao sledeće:

"Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu, ali s drveta poznanja dobra i zla ne jedi, jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš."

To drvo nije ništa drugo nego simbolično predstavljena ljudska savest, kao što i vrt Edenski simbolično obeležava duhovni život ljudi. Pojevši s drveta poznanja dobra i zla, Adam i Eva su po prvi put osetili nemir i potrebu da se kriju, ne samo od Boga, već i jedno od drugog, kao i od sebe samih.

Na taj način, njihov dotadašnji život u apsolutnoj duhovnoj svesti ili iskrenosti, skladu, miru, smislu, i sreći bio je uništen, što je simbolično predstavljeno kao proterivanje iz vrta Edenskog i nastanku drugačijeg načina života.

Taj drugačiji život se manifestuje kao unutrašnja neiskrenost ili dezintegralnost, stalna borba s telesnim zakonitostima, samim tim i kao nemir, nesklad, patnja ili besmisao.

Budući da je prava suština čoveka duhovna, a ne telesna, ukoliko čovek odabere zakonitosti nižih svesti a ne zakonitosti duhovne svesti ili savesti on se odriče svoje suštine, te time bira svoju smrt.

Savest predstavlja vrata između raja i pakla. Ukoliko ljudi odaberu da slede svoju savest, oni otvaraju vrata raja. Ukoliko se ogluše o nju, oni su odabrali pakao koji se nalazi upravo ovde u ovoj egzistenciji.

Iako to na prvi pogled ne izgleda tako, pošto vrata koja vode u raj izgledaju neugledna i teška; njihovo otvaranje daje privid samoodricanja bez izgleda na zadovoljstvo i sreću.

S druge strane, staza izvan tih vrata izgleda velika, svetla i primamljiva pošto se na njoj može naći trenutno zadovoljenje i sreća. Ljude zaseni sjaj i lažni blesak tako da se većina odluči da pođe blistavom stazom.

Međutim, dužim hodom, ta staza postaje sve mračnija, te čovek izgubivši orijentaciju ne vidi kuda ide i uzaludno tragajući za izlazom, sve više se gubi i iscrpljuje.

Ljudima koji prođu kroz neugledna vrata savesti, put kao i vidik postaje sve svetliji i jasniji, samim tim i smisaoniji, te njihov hod, ne samo što ih ne zamara već im omogućava i ogromno zadovoljstvo i uliva jos veću snagu i svežinu.





STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0046 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA