SPOZNAJ SAMOG SEBE - Poglavlje XXX
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Značaj opraštanja
 

Ako čovek nalazi opravdanje za svoje nefunkcionalno ponašanje bolnim iskustvima ili nepravednim postupcima drugih ljudi prema njemu, on samo jos više produbljuje svoju nefunkcionalnost i učvršćuje samoobmane i zablude koje ga distanciraju od vlastitig oslobođenja.

Ukoliko su mu drugi ljudi naneli nepravdu, on sam sebi čini jos veću kada dozvoli da ga ta iskustva parališu i gospodare njime ili kreiraju i njega i njegov život.

Opraštanje nije neko mistično osećanje koje iznenadno ovlada ljudima, već je to izbor ili svesna odluka koja se sastoji u aktivnom unutrašnjem procesu prevazilaženja ili oslobađanja od neprijatnog iskustva.

Nasilnik koji je učinio nepravdu uvek ima ogroman efekat na žrtvu tako da taj efekat ostaje najsnažnije osećanje koje postaje neposredan pratilac svesnosti žrtve iz koje ona formira svoje misli.

Ukoliko ljudi ne vrše dublju unutrašnju interakciju, oni nisu sposobni da uspostave interakciju s duhovnom svešću tako da se njihova unutrašnja interakcija vrši samo kroz novoformirano osećanje polusvesnog ega. Takvo razmišljanje dobija oblik zatvorenog kruga očaja i bespomoćnosti. Što god više ljudi ponavljaju takav krug ili vrše unutrašnju interakciju na isti način, njima je sve teže da uspostave drugačiji način razmišljanja.

Većina ljudi nije ni svesna takve zakonitosti tako da i ne preduzima potrebne mere da izađe iz takvog kruga ili da uspostavi drugačiju unutrašnju interakciju.

To je moguće postići na više načina. Ukoliko ljudi nisu sposobni da pomognu sami sebi ili da uspostave funkcionalnu unutrašnju interakciju, potrebno je da potraže pomoc stručnih lica ili dobrih prijatelja s kojima će neprijatno iskustvo analizirati s potpuno drugačijeg aspekta ili stanovišta.

Na taj način kroz drugačiji podsticaj ili drugačiju spoljašnju interakciju moguće je inicirati interakciju s duhovnom svešću ili prekinuti interakciju s nesvesnim egom.

Ponekad je dovoljna samo jedna drugačija ili nova misao da razori suženi i zatvoreni krug razmišljanja i otvori čitavo bogatstvo mogućnosti ili izbora.

Da se nefunkcionalan način razmisljanja zameni funkcionalnim neophodno je izdignuti svesnost na viši nivo razumevanja, tj. uspostavi ponovni kontakt sa duhovnom svešću ili samom suštinom čoveka. Slično je i Anštajn primetio kroz sledeću izreku: "Problem s kojim smo suočeni nikada ne može biti rešen s istim nivoom svesti s kojim je kreiran."

Tajna sreće i smisaonog života ne nalazi se u izmeni okolnosti već u izmeni načina razmišljanja. Duhovna svest nam omogućava da sagledamo suštinu (smisao, lepotu, ljubav) dok nas niže svesti zadržavaju u pojavi (neskladu, besmislu). Njima se uvek koncentriše na ono sto nedostaje dok duhovna svest vidi lepotu i smisao u onom što imamo.

Zato je kroz nižu svesnost čovek uvek mizeran, dok je kroz najvišu svesnost ispunjen radošću i zahvalnošću za neizmerno bogatsvo egzistencije koja mu je na raspolaganju i u kojoj može da uživa. Primer niže i više svesnosti ili različitog sagledavanja okolnosti veoma lepo je dočaran u pesmici Jovana Jovanovića Zmaja o dva druga i ruži.

Jedan drug je primećivao samo nedostatke u životu tako da je uvek bio skrhan i mizeran. Dok je njegov prijatelj sve posmatrao "očima ljubavi i smisla" te u svemu pronalazio razlog za radost i uživanje.

Kada se pesimistički nastrojen drug požalio svome drugu optimisti kako je tužan zato što tako lep cvet kao što je ruža mora da ima trnje, njegov drug optimista samo je video jos jedan razlog više da bude radostan, te mu je ushićeno uzvratio: "Radujmo se druže što se i na trnju mogu naći ruže."

Promena u načinu razmišljanja koja dovodi do drugačijeg doživljavanja i samog sebe i svojih okolnosti vidi se i iz sledećeg stava: "Nisam imao cipela pa sam žalio samog sebe, sve dok nisam sreo čoveka koji nije imao stopala".

Ken. S. Keys takođe kaže : "Ako čovek pati za onim što nema, propada mu ono što ima."

Život se sastoji od momomata i ako ih u potpunosti ne osetimo, onda i ne živimo. Samo od nas i našeg izbora zavisi kako ćemo doživljavati svaki momenat.

Da li ćemo dozvoliti da ostanemo zarobljeni pojavom ili nizom svesnošću te tako nepotrebno provodimo dragocene momente naše egzistencije u neskladu i besmislu? Ili ćemo izabrati da svaki momenat doživimo i osetimo u svom njegovom bogatstvu i punoći?

Sve oko nas pruža nam mogućnost za to.

Koji mir i spokoj se može naći u utapanju naše vlastite svesti sa svešću univerzuma? Koliko puta izaberemo da osluškujemo magičnu tišinu letnje noći ili zvuke radosti u razdraganom dečijem smehu? Izložimo naše telo prijatnoj toploti sunčevih zraka? Udišemo miris jutarnje kafe, sveže ispečenog hleba ili sveže pokošene trave? Izađemo u prirodu i prepustimo se Božijem miru i svetoj tišini ambijenta? Ili čak pronalazimo lepotu u zvukovima grada i u poletu i užurbanosti ljudi?

Naša duša je beskonačno, večno bitisanje ili postojanje. To što nas trenutno muči samo je talas na površini beskrajne dubine. Kad se utisa vetar nestaće i talasa. Površina će opet biti mirna. Zato se ništa ne treba shvatati suvise tragično. Kada je najteže i kada se misli da se ne može više izdržati, treba sačekati još malo i promena će nastupiti.

Ponekad kada se zagledamo u jednu tačku ona počne da raste tako da nam blokira čitav vidik. Isto je i s problemom. Ako uronimo u njega on postaje veći nego što jeste. Izgubi se iz vida suština, te se zadrži u pojavi. Kroz suženu prizmu problema više nismo u mogućnosti da imamo uvid ni u sebe ni u život.

Život treba prihvatiti onakvim kakav jeste, pošto baš takav i treba da bude. Sve ono što nam se dešava ima neki smisao ili neku pouku u sebi, samo što mi nismo u stanju da je uvek sagledamo. Tek kada se oslobodimo vlastitog očekivanja ili vlastite arogantnosti, tek tada možemo otkriti svu onu lepotu koju do tada nismo videli.

Duhovno razvijene ljudi odolevaju osećanju očaja tako što se svesno trude da prodru do osećanja mira i sigurnosti u njima ili njihove duhovne svesti, te da kroz nju analiziraju neki neprijatan incident.

Kod takvih ljudi pokušaj razumevanja uvek prethodi osuđivanju ili mržnji. Oni pokušavaju da pronađu uzrok disfunkcionalnosti u nasilniku koji ga je naveo da se identifikuje s nižim svestima i izvrši nasilno ili nemoralno delo.

Na taj način su u stanju da mu lakše oproste te time pomognu sami sebi, odnosno omoguće svoj daljnji slobodan razvoj koji neće biti opterećen ili kontrolisan negativnim osećanjima prema drugim ljudima.

Nasilnik je čovek koji boravi u mraku ili čovek koji se nije izdigao do svetlosti njegove duše, tako da nema orijentaciju i ne vidi kuda ide. Zbog toga u očajničkom lutanju, on ne povređuje samo druge ljude već najviše samog sebe.

Tek kada žrtva shvati da je nasilnik takođe žrtva koja je ostala zarobljena njenim iskustvima usled kojih je formirala nasilno ponašanje, ne samo što će lakše moći da mu oprosti, već će jasnije sagledati nužnost, kao i odgovornost da izađe iz vlastitog kruga disfunkcionalnosti.

U Isusu imamo najbolji primer opraštanja ili pobede duhovne svesti nad nižim nagonima. Već dve hiljade godina ta izuzetna snaga i lepota ljudskog duha daje inspiraciju ljudima i ukazuje im put ka njihovom vlastitom usavršavanju i slobodi.

Značajan momenat u Isusovom životu predstavlja njegovo iskušenje od đavola. Taj momenat simbolično predstavlja njegovu pobedu nad svim nižim svestima ili njegovu svesnu odluku da isključivo sledi svoju duhovnu svest bez obzira pod kakvim okolnostima da se nalazi. Njegova veličina i jeste u tome što je on ostao dosledan takvoj odluci sve vreme njegove fizičke egzistencije. U Bibliji (Jovan 16.33) piše:

"Ovo vam kažem da mir imate u meni. U svetu ćete imati muke, ali ne bojte se, jer ja pobedih svet."

Kroz duhovnu svest on je ujedinio sve niže razlike koje su se na taj način oplemenile i transformisale u izuzetan intenzitet ljubavi i mudrosti, tako da je on pronikao u suštinu samog sebe ili svoje svesti, pa shodno tome i postojanja.

Osecajući neizmernu radost i mir, a videći oko sebe ljude kako pate u neznanju i pogrešnim izborima, on je pokušavao da im pomogne prenoseći im svoje iskustvo ili način kako da ostvare smisaonu egzistenciju.

Međutim, mnogi ljudi ograničeni nižim svestima nisu bili u stanju da shvate njegovo učenje. Tim pre, što takvo učenje prisiljava na iskrenost i suočavanje s odgovornošću. Ono je u njima samo izazvalo nekontolisanu mržnju i bes kojima su oni dali oduška time što su ga razapeli na krst.

Koji čovek nedužno optužen, razapet, kamenovan i mučen od istih onih ljudi za koje se bori da spoznaju put spasenja može u takvim trenucima da izabere duhovnu svest i na osnovu nje ne samo da ih razume, već i da moli za njihov oproštaj? Koja snaga, lepota i uzvišenost duha je sadržana u njegovim rečima: "Oprosti im, oče, ne znaju šta rade."

Većina ljudi bi reagovala iz nizih svesti nerazumevanja ili osećanja besa i mržnje, a samo onaj čovek koji je u potpunosti spoznao samog sebe ili dušu u telu može reagovati s razumevanjem ili nesebičnom ljubavlju pošto je to osećanje koje izvire samo iz duše.

Koliko god da je važno da ljudi oproste drugim ljudima, toliko je važno da oproste i sami sebi na svojim greškama. Egzistencija ljudi predstavlja stalni razvoj ili proces učenja, te je zbog toga nemoguće izbeći greške.

Dr Dzerald G. Jampolski, ("Zbogom krivici") piše: " Opraštanje nam dozvoljava da vidimo da ono što smo mi mislili da je greh koji traži krivicu i kažnjavanje, samo je greška koja traži ispravku, a ne kažnjavanje."

Beti Dz. Edi u knjizi "Buđenje srca" kaže: " Mogla sam da vidim da je on u svoj život uneo snagu nekih od duhovnih zakonitosti kojima sam i ja bila učena - da iz samoopraštanja svako opraštanje počinje jer mi ne možemo da volimo druge ako najpre ne volimo sebe, kao i to da bi bili u stanju da prevaziđemo teskoću s kojom se suočavamo mi moramo prihvatiti sva naša iskustva kao dobra, ma kako loša ona izgledaju pošto ona pomažu naš duhovni razvoj zbog kojeg se i nalazimo na ovoj zemlji da bi ga ostvarili."

Abraham Linkoln je takođe izjavio sledeće: "Otkrio sam da smo mi svi mešavina uspeha i neuspeha; dobrog i lošeg. Od tada sam odlučio da ne budem prestrog ni prema sebi, ni prema drugima."

Bilo koja greška koja je napravljena u neznanju ili nehotično ne bi trebalo negativno da se odrazi na ljude time što će ih obeshrabriti ili prouzrokovati osećanje neadekvatnosti i krivice.

Ne kaže se bez razloga da nije toliki greh ukoliko čovek pogreši i padne, ali je veliki i neoprostivi greh ako on ne pokuša da ustane, kao i to da su sveci grešnici koji nikada nisu odustajali.

Svaka greška omogućava ljudima progresivan razvoj pošto preko nje ljudi jasnije sagledavaju svoje slabosti i ograničenost. Na taj način im se omogućava da ih i prevaziđu.

Međutim, da li će do toga doći, zavisi od reakcije ljudi na njihovu grešku. Ukoliko ljudi izbegavaju da priznaju svoju grešku te je ignorišu ili opravdavaju, oni ne samo što neće biti u stanju da ostvare svoj progresivan razvoj, već će ga i sprečiti.

Isto tako, preterano osećanje krivice ili samoprekor može prouzrokovati mizerni krug pasivnosti s kojim će ljudi ljudi takođe sprečiti njihov daljnji razvoj.

Jedino ljudi koji imaju otvoreni, aktivni i odgovorni pristup prema greškama mogu da uče iz njih ili postižu njihov progresivan razvoj. Ono što se desilo, čovek ne može da izmeni, međutim, on može i mora da utiče na ono što će se desiti, inače će se ponoviti ono što se već desilo. Zato se i kaže: "Ne dozvoli da ti prošlost gazi budućnost."

"Nikad nemoj da dozvolis da ti problem postane izgovor."

Veoma često ljudi pokušavaju da izbegnu odgovornost ili angažovanje na potrebnoj promeni njihovog načina života time što izlaz traže ili u prošlosti ili u budućnosti. Rolo Mej piše:

"Očigledan razlog zašto suočavanje sa sadašnjicom prouzrokuje zabrinutost je taj što se time povlači pitanje odluke i odgovornosti. Niko ne može da učini mnogo u vezi s prošlošću ili s dalekom budućnošću - kako je prijatno onda sanjati o njima! Koje oslobođenje od briga, koje oslobođenje od mučnih misli šta se mora činiti s vlastitim životom." Najvažniji momenat u životu svakog čoveka je njegov trenutni ili sadašnji momenat. Takav momenat je uvek pravi i jedini momenat za aktivnost.

Ukoliko čovek aktivno živi u svakom sadašnjem momentu, on je sposoban da uči ili utiče na budućnost time sto ispravlja greške iz prošlosti. Takvim vlastitim usavršavanjem, svaki čovek može da kaže da vreme radi za njega, a ne protiv njega.





STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0042 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA